Употреба речи без у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

слобода... Тако гинуше, мирно и достојанствено, најваљанији у народу, без правога суда и без сведока. А и нашта ти лажљиви сведоци?...

слобода... Тако гинуше, мирно и достојанствено, најваљанији у народу, без правога суда и без сведока. А и нашта ти лажљиви сведоци?...

нико никога није вређао, ни млађи старијега, ни старији млађег, сви су се у големој жалости сложили; сви су били без отачаства, без родбине, без куће и кућишта — све сами гоњени мученици!...

није вређао, ни млађи старијега, ни старији млађег, сви су се у големој жалости сложили; сви су били без отачаства, без родбине, без куће и кућишта — све сами гоњени мученици!...

ни млађи старијега, ни старији млађег, сви су се у големој жалости сложили; сви су били без отачаства, без родбине, без куће и кућишта — све сами гоњени мученици!...

занеме од страха, изгледаше као да сања страшне снове; бледа и чисто бесвесна лица лутала по усправљеној светини, без цели, без намере, без јаука и без речи...

од страха, изгледаше као да сања страшне снове; бледа и чисто бесвесна лица лутала по усправљеној светини, без цели, без намере, без јаука и без речи...

изгледаше као да сања страшне снове; бледа и чисто бесвесна лица лутала по усправљеној светини, без цели, без намере, без јаука и без речи... Док не стиже и нов карван сиротих српских бегунаца, и из стотину грла се захори: — Маџари! Маџари!

да сања страшне снове; бледа и чисто бесвесна лица лутала по усправљеној светини, без цели, без намере, без јаука и без речи... Док не стиже и нов карван сиротих српских бегунаца, и из стотину грла се захори: — Маџари! Маџари!

„То неће бити“, храбри је чича Марко, „док сам ја жив! Не!... Нећеш ми ти, сестро, остати без крова, а и дете“, вели чича Марко, показујући на мене, „треба нешто да наследи по чему ће оца спомињати!

“ „А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке? Оне све у свили, а ја?... Ја сам сирота девојка, без оца и мајке“. Он ме посматраше мало подуже, па онда ми, оборивши очи доле, тихо проговори: „Ти ћеш зато опет бити

Гладна и жедна говеда тумараху без чувара по големој Галати и чупаху суво корење из земље. Дође подне, сунце припече, а ми чујемо рику жедних крава и

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

настављенијем Атине (то јест мудрости), претпочитава труде и подвиге са славом — мекости, покоју и сладострастију без имена и славе.

А кад упази мрежу на својеј трапези, почне псовати свога слугу, старца Онуфрија: „Видиш да си без мозга, — говорећи — што ће ти више мрежа кад је сва риба уловљена?

на једнога комшију свога, старога лисца, зашо што ови, најдебље гуске хватајући, себе самога чашћаше без најмањег курјаку пешкеша. И тако ови непрестано вребљаше способно време како ће лисцу скувати попару.

Ко би рад да никад ништа не изгуби, мучно ће што добити. Велика је различност с разумом или без разума што изгубити. Што други вредни и паметни чине, зашто не би и ми чинили?

Сама храброст и јуначество једнога народа без науке и мудрога прављенија подобне су зверској снаги; бране се за неко време, ал' најпосле морају рећи „ејвала”, и

а сврх свега трудољубно и добродјетељно једнога општества житије: ево што саставља његову праву храброст и јунаштво, и без тога или је у рабству или ће с временом бити.

А и расуди, молим те, каква би слава лаву била да утуче миша?“ Лав се осмехне и пусти га без вреда. На неколико дана ухвати се тај исти лав у дебелу мрежу коју ловци лавом и медведом стављају, из које лав не

Покаже лаву своје рогове, пак се врати и без „Остај збогом”. „Та причекај, пријатељу, 'оди, поседи мало, сад ће част бити готова!

Наравоученије Све овој подобне басне уче нас предострожности и чувању. Правда, није лепо да је човек без узрока и преко разлога нити подозритељан нити неувјеритељан, но с онима које познаје.

„Не могу, јер сам одвећ срдит.” Гњев уподобљава човека зверу. А човек, ништа не ваља да чини као звер, без расужденија.| 16 Курјак и ждрал Курјак жуерући овцу, стане му кост у грлу.

Ја друго средство не знам разве к небу очи подигнути и отуда прави суд чекати. А хоће ли то бити? Хоће, без сумњенија. Ибо неправда превраштава престоле силних!

проче лисице из комшилука и начне их увјештавати да и оне одрежу себи репове, говорећи да је лакше и лепше лисици без репа неголи с репом.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

бакља пшенице у ветру пуцкета Све, шýмом и дрхтањем, ватру подражава Она је празник, недеља усред лета Кроз кров без црепа видим њен прозор у лози Пред њим се дрво, с крошњом од сазвежђа, пали Мој вранче, сутра је ујак у њену варош

ЗВЕЗДА ПУТНИЦА 1. Да ли те ико на крају пута чека? Је ли ти небо празно без човека? Или си мрачна што знаш да горе има Једно још мрачније сунце, из кога бије зима?

Не утеко ни секири, ни топу! Немао рибе у Рибници немао вола у Волујцу ни овце на Овчару! Не смео без ножа ни пред брата! Са кућишта се на гробиште премештао! Не нашао ни корена, ни листа!

ИИ ВАШКЕ И без наредбе врховног штаба, и без команди војних лица, и без ударца чизме и штапа, и без труба и хаубица!

ИИ ВАШКЕ И без наредбе врховног штаба, и без команди војних лица, и без ударца чизме и штапа, и без труба и хаубица!

ИИ ВАШКЕ И без наредбе врховног штаба, и без команди војних лица, и без ударца чизме и штапа, и без труба и хаубица!

И без наредбе врховног штаба, и без команди војних лица, и без ударца чизме и штапа, и без труба и хаубица!

Нит им ко кесом звецка из рова, нит их ко војним судом плаши: без плате, претње и благослова, у рат, са војском, иду ваши!

Волге с пијанцем из Брисла, крај трулог Шпанца Норвежанин труне, - та гомила је цело лето кисла на буђавом пољу, без гроба и попа, у расутом житу и локвама крви И док труне јесен и киша их копа на земљи светкују победници и црви.

Опет смрт са мном у мом оделу под истом кулом на вису! Опет се рањено сунце повлачи, без кола, без коња, без бродова, и буква шињел облачи, и храст цокуле обува.

Опет смрт са мном у мом оделу под истом кулом на вису! Опет се рањено сунце повлачи, без кола, без коња, без бродова, и буква шињел облачи, и храст цокуле обува.

Опет смрт са мном у мом оделу под истом кулом на вису! Опет се рањено сунце повлачи, без кола, без коња, без бродова, и буква шињел облачи, и храст цокуле обува. Па бар да једном заспах у нади, у сенци коња, док пасе!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Ја нерадо о смрти говорим, али без икаквог стрâ очекујем последње вече мог живота; моје мисли не лете више у оне године у којима имам јоште да живим,

Цела моја прошлост била је бурна и врло променљива, али без икаквог стрâ осврћем се ја на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим у мислима све прошле године мог

стари, кад су се из своји’ крајева овамо кренули, да су учинили завет, да се онде стане и населе, где чују вола да без одмора највише пута рикне; и тако, кад су дошли на бранковички вис, чују вола где је необично млого пута једно за

— ја ћутећи тако мислио сам: ,Мој господин Мијушко, наопако ти било, ти си међер нас преварио те смо као тићи без перја врло рано излетили из гњизда на лапавицу.’ И ја се тек сада уверим о ономе, о чем сам често сумњао, тј.

Други се Турци затворише у џамије и кулу, којима се без топа ништа не може учинити. Бачевци су Дрини на обали према Осату.

— А други су везири без боја побегли. И ту погине сребрнички паша, отац Хаџи-Сали-бега. (Тако ми је казивао из Ужица Асан-баша Дрљача, који је

С мером и у своје време много се којешта чини без штете, што пред судом здравога разума не би се могло оправдати сасвим.

Сви ућуте као да водом сваког залијеш. Зато, велим, нема цркве ни уредбе без мирске власти, а ни мирске без духовне; треба једна другу да поткрепљава, ако су раде да обе власти постојане буду.

Сви ућуте као да водом сваког залијеш. Зато, велим, нема цркве ни уредбе без мирске власти, а ни мирске без духовне; треба једна другу да поткрепљава, ако су раде да обе власти постојане буду.

) Мој отац добије пензију, и врати се кући. Кад он дође кући, а то нахија остала без старешине и без суда. Паша дошао, примио Београд по трактату, с мало Турака.

) Мој отац добије пензију, и врати се кући. Кад он дође кући, а то нахија остала без старешине и без суда. Паша дошао, примио Београд по трактату, с мало Турака.

Јучерашње твоје речи истините су и свете. Познајемо и сами да нас од зулума бранити не можеш без војске, а војске без новаца држати не можеш.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

да га митимо — поче уверавати Ђуку један ,од њих — него ко велимо где нам је први пут дошао — неће ваљати да оде онако без ишта. — Ја, ја — поче опет Ђуко да навраћа воду на своју воденицу.

— Не брини се ти за њ, господине — упада у реч поп Перо. — Жње он добро и без српа... Ха, ха, ха! Је ли, Дашо? На ову досетку попову осу се међу гостима грохотом: Ха, ха, ха!

Некад се давало наочиглед, а сад то иде згодно испод руке... Људи им знаду ћуд, па шта ће — плаћају. Виде да им без тога обићи не може. Да се, опет, жале — куд ће шут с рогатима изићи накрај!... — Богме, ви сте ту много зарадили!

— Тако лепо да начинимо мало писмена — настави опет Видак. — Сад си, Срејо, ето без бриге. Стао си у добру кућу, бићеш као бубрег у лоју. Газда Милун је добар домаћин, а ти — вредан момак.

У случају ако бих ја Сретена без узрока од себе отерао, дужан сам му на основу постојећег закона једномесечну плату унапред напразно дати.

— Та пушку ми дајте да убијем пса! — рикну Милун н улети у кућу, зграби с клина некакав зарђали крндељ без кремена, па стиште напоље као помаман.

— Е, е! — учини Трпко као не верујући. — Ја ти кажем. Напаст нека — ето човек сад није пристао ни из куће крочити без пусата — рече Тиосав, па изиђе из мехаде, градећи се забринут, а у себи се напрегао од смеха. — Их, их!

« Таман разговор и шала у највећи јек, док ето ти момка трчи као без душе озго к механи. Смотри га ћир Трпко, па истрча на врата и још чак одовуд узвикну: — Шта је, бре! а? — Врлике!

и намешта речи да му разговор буде финији и по књишки; обично се тад снебива, слеже раменима и упија уснама, градећи без трага скромну мину.

Међутим, ко се год возио у тим његовим »кочијама«, тај већ и без календара може знати кад ће се време променити: јер не да се ни замислити да се такав путник није барем једном

Општина би после мени јавила... — А шта ја знам, господине, прост човек... Молим те, моћи ће зар и без општине... Свуд сам, богами, тражио, па нигде! — 'Оди амо!

А што остане, изнеси где на раскршће те проспи. А добро би било да откинеш мало чупе од црна мачка без белеге, па да га накадиш... Добро утуви што ти рекох! — Хоћу, пријо. Е, бог ти дао!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Они су били свима углед. У сваком су послу предњачили. Не би кмет Јова ништа урадио без споразума с попом, а попа опет хтеде све с људима. Зато их је чешће и призивао и договарао се.

Не видиш ту младића: све сами седи перчини. Сваки се обукао у чисто рубље, на плећима сукнено гуњче без рукава или велики гуњ „ресаник”. На главама се црвене алеви фесови, као да у цркву иду...

Од вајкада били су у позајменици. Летину су сабирали један другом заједнички. Није хтео Иван гутљаја ракије без Алексе попити, нити Алекса без њега. Ако је весеље у кући Алексиној, Иван је домаћин, а ако у Ивановој, тамо је Алекса.

Летину су сабирали један другом заједнички. Није хтео Иван гутљаја ракије без Алексе попити, нити Алекса без њега. Ако је весеље у кући Алексиној, Иван је домаћин, а ако у Ивановој, тамо је Алекса.

од њера; бежао је да на сенку његовy не стане; а кад је баш морао проговорити с њим, говорио је преко срца и љутио се без узрока. Више у њему није гледао јарана него крвног душманина... Станко то не опази.

Топло илинско сунце пробијаше кроз густо лишће, а његови светли зраци падаху овде-онде по земљи. Он је горео и без сунчеве топлоте.

Станко беше ведар као пролетњи данак. Он се насмеши па рече: — Могу још стопу!... Лак сам као тица!... И, без икаква напрезања, одскочи белегу за читаву стопу. Лазару смрче пред очима...

Будибокснама!... Овако ја тебе, па сада нека ти деверују хладне гује под земљом; ја ћу узети Јелицу и без твога деверства!... И био је тако миран... било му је тако право као да је учинио какво добро дело... Јелица!...

Он се осети сам, остављен и од бога и од луди. Сам усред природе пуне живота: код неба — без неба, код бога — без бога, код онолике родитељске и братске љубави — без љубави!

Он се осети сам, остављен и од бога и од луди. Сам усред природе пуне живота: код неба — без неба, код бога — без бога, код онолике родитељске и братске љубави — без љубави!

Сам усред природе пуне живота: код неба — без неба, код бога — без бога, код онолике родитељске и братске љубави — без љубави! Никога код њега, никога око њега, никога над њим сем страха... Он му се једини натурио за пријатеља.

Лазар се предаде судбини... Дођоше пред хан... Маринко пропусти Лазара напред. Лазара беше снага издала. Без Маринкове помоћи он не могаше прекорачити прага. Ватра са огњишта осветљавала је xан.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Верност се заклиње с тих хладних усница... Као смрт су верне љубави без наде! Вај, не реците ми никад: није тако, Ни да моје срце све то лаже себи, Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно

ПАДАЊЕ ЛИШЋА Корачаше нема, хладна, поред мене, Без сребрне сузе у мутноме оку; Крај нас беху мртве руже и врбене, Падало је вече на воду широку Старе једне реке.

Њен је корак био Кô корак самоће, нечујан и сетан. Бесмо тако тужни; нас тишташе тихо Исти јад без суза и бол истоветан.

И много пута, у јутра, без моћи, Пренем се као из оловних уза: Ја не знам шта сам сневао те ноћи, Али ми очи мутне, пуне суза.

су празна; немо вече слази, Негде у алеји задњи зрачак блиста, Венус архаичка сама је на стази, Гола, и сва стидна, без смоквова листа.

И зашто не оста твоја књига мала Кô гроб сиромаха, гроб без историје, Ког у светом миру оскрвнула није Ни безбожна грдња, ни бестидна хвала!

Љубичасте горе, гранитне, до свода, Зрцале се у дну; мирно и без пене, Површина шушти и целива стене; Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.

Сто година мирно она пређе свугде: Лепота је смрти без својих граница... А мокре су очи окренуте другде. САМОЋА Лежи река расута у мраку, Мртва, бела.

И жеље што даве, И бију, и море, још од памтивека, Њу измаме тако у тузи без лека... док поноћне звезде шуме изнад главе.

А море је пуно звезда, па их њише, И по жалу немом, празном и без сене, Котрља их сву ноћ, кô песак и пене... ЉУБАВ Из Стона на Пељешцу Стоји пуста црква без гласа и звона,

ЉУБАВ Из Стона на Пељешцу Стоји пуста црква без гласа и звона, Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели, А у напуштеној и немој капели Сама плаче бледа жалосна мадона.

Мир је нем и леден. Сама бди мадона. Тако неутешна твоја љубав. Она Бди у души и сад, очајно, без циља: А бледа јој рука и сад благосиља.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ја се сасвим ослободим: — Ама, богати, теби би било свеједно баш ако бих се ја оженио и без новаца? — Бог с тобом, шта говориш којешта? Нека је само теби драга и нека је честита. — Тако ми бога!

Њему, брате, ми чинимо само оно што је у нас реч „утехе ради”. То јест, заваравамо га да не остане без оне једине животворне и божанске медицине, без наде! Ућутасмо. Али ја њега ипак познајем!

То јест, заваравамо га да не остане без оне једине животворне и божанске медицине, без наде! Ућутасмо. Али ја њега ипак познајем!

И опет беше на њој све друкчије, све као обамрло, обешено, без израза! Око њених очију, а по лицу, као по неком платну живота, као да је неко почео замазивати бело, бело, бело,

Нашао сам да је утисак у основи тужне природе, јако тужне природе. Наравно, без икаке муке нашао сам и зашто је тужан.

даље, да је Јоца покушавао још по нечим да задржи напредовање болести, али да је остало све без успеха, и он је казао отворено стање ствари и кћери Ђорђевој, а Ђорђу је такође морао нагласити тежину његовог стања.

Ех, шта сам тада мислио, шта осећао, шта хтео? Зар да живим без ње, зар... Али један вијор! Па Станке се сећам! А и како не?

Хтео би да мати спава, само да он може без бриге банчити. Пекло је то и њега, види се то. Пио је врло мало, и то само вино.

То је занат од бога проклет! — Ама ја сам теби сто пута казао да ми не попујеш и да ми не слиниш без невоље! Није мени, ваљда, врана попила памет, да ми треба жена тутор! Ћути племенита душа. Гуши се. Ни суза нема више.

дан за даном, а оно све по старом. Доносио је често пуне вишеке новаца. Губио је такође. Долазио је често без прстења, без сахата и без златна силаја. Доносио је други пут и по два три сахата и по неколико прстенова.

Доносио је често пуне вишеке новаца. Губио је такође. Долазио је често без прстења, без сахата и без златна силаја. Доносио је други пут и по два три сахата и по неколико прстенова.

Доносио је често пуне вишеке новаца. Губио је такође. Долазио је често без прстења, без сахата и без златна силаја. Доносио је други пут и по два три сахата и по неколико прстенова.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Бечкеречки нотарош кад тера кера — обично после асентирунга — не може без њега; одмах: »Дај Совру — вели — дај, дај десну руку нашу«, вели господин нотарош, па му залепи пола десетице на

кога нарочито зову, и најугледније му место дају за столом, јер због сватова је ваљда и постала она реч: »Триста, без попа ништа«.

Све се око њега за столом мења, једино он седи непроменљив. Неко се дигне да игра, некога одведу, а неки сам, онако без ичије помоћи, падне лепо под сто. Сете га се и нађу га тек онда кад га жена потражи: »А ди се то део мој човек?

који је ванредно певао и китио и дизао обрве при појању чак и на теме, радо се прими тога, а Аркадија полети к’о без душе поп-Спириној кући, која није далеко била, па се раздерао још с авлијских врата. — Брже, господине, малер...

Не ваља, видим и сама! — А, дабоме, није него још нешто! — цифра се госпоја Сида. — Не, не, без шале вам кажем. Колико сам се пута сита наплакала због тога. Увек ми пребацује мој супруг.

Чисто ми глува и пуста кућа без њих!« Па седите! Извол’те раскомите се као код своје куће. Јуцо душо, седи ту до Меланије; знам да имате шта да се

Мила кишбиров и Нóва бистош и данас се поносе што су били његови ђаци, јер се на платноме списку у општини сами без ичије помоћи потпишу.

— говорила би попадија, — а куд би био виртшафт без пáтка. А ако овог закољем, морам другога наћи, па опет мора ту пáтак да буде!

У њој ће већ читатељ наслутити сукоб и заплет, без којега је свака приповетка досадна. Још одмах тога истога дана, у исто доба кад у поп-Спириној, сазнало се и у

? Зар попина кућа и богатство, па да буде без таквог једног чувара?!« Питање сасвим умесно, али писца неће збунити, јер има готов одговор на то.

И он се радовао недељи, а особито ако се десило те је недеља била лепа, без ветра или кише; јер онда би могао обући своје беле панталоне и метнути на главу свој, једини у селу, сламни шешир,

Даље има још неких слика, старозаветних и других, за које се види да су без икаква плана набављане; али пошто је фрајла Јула, сва запурена и румена, донела чорбу и ставила је на сто, то се г.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Не толико с мужевљеве јој стране колико с њене. Нарочито отац јој. И, шта су могли да чине с њом? Да је без деце? Онда се зна шта се у тим приликама ради. Дâ се отров да га добровољно попије. Али, шта ће с децом.

Јер су онда знали како ће Цопа сигурно, и без страха, прљајући све око себе, да се увуче у газдин дућан, да седне спроћу газде на улаз, разбаца штапове, торбе и

За чудо како је био питом. Увек насмејан, пун беле браде, бос, само у чакширама, без појаса и у пртеној кошуљи из чијих широких рукава вириле су његове дугачке, космате али нежне руке.

И заиста, не памти се за ниједан смртан случај, сарану, а да је била без њега. Чим чује да је ко умро, ето ти њега тамо.

Из очајања. Не знају шта да раде. Што више стари, расте, тим гори. Нити живи, нити мре. Дугачак, блед, а без крви снага, нежна му, нежна... више мртва. Увек у дугој, нарочито за њега сашивеној кошуљи.

И сад, због тога, Бог, као казну — а без греха родитеља лако се породица не квари — дао им таквог брата, с киме свет да се смеје.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Љуба, ма да је какву наклоност према каквој девојци осећао, кад је дошао до решења, искрено јој је исповедао да је без новаца узети не може. Он се сам себи зарекао да нити хоће, нити може без новаца се женити.

Он се сам себи зарекао да нити хоће, нити може без новаца се женити. Кад би му његов пријатељ, месни учитељ, против тога што приметио, реко би му Љуба: — Код нас је

његов пријатељ, месни учитељ, против тога што приметио, реко би му Љуба: — Код нас је љубав и женидба трговачка; ми без новаца не можемо никуд. Љуба је знао да за њега у месту нема изгледа, али зато није изгубио надежду.

— Једно ми је тако мило као и друго. — А како сам ја пошла за мога без мираза? — То је сасвим друго. Господар Пера, када је вас узео, био је у годинама, па још удовац, а ви сте били у

Љуба је издалека давао на знање, када би се женио, да то без новаца не би могло били. Оставимо их при њиховим еспапима. Женске се око ручка журе. Каква радост за Савку!

— Ето, бога вам, колико има велике господе па узму без крајцаре, из љубави. — Они могу то чинити, ал' ја не; него молим да знам на чему сам...

— А како је са хиљадом, јер, ја искрено исповедам, без тога ништа не може бити. — Та ја мислим да то не мора одма' бити.

Љуба увиђа да се сам без проводаџије не може оженити, јер има много непријатеља, зато закључи отсад са проводаџијом просити, и то са таквим

— Драго ће нам бити, — одговори чика-Гавра. — Вама ће из чувења познато бити да моја кћи није без мираза; има она за себе екстра, а и дете екстра. — Чули смо.

Муштерија у дућану лупа, иште цигарете. Госпођа Перса изиђе. Долазе и друге муштерије; дотле се у соби без Персе разговарају. — Дакле, ако смем питати, шта има госпођа Перса? — пита чика-Гавра.

Љуба је то једва дочекао, да мало добије куражи. Чика-Гаври није толико требало, јер је куражи имао и без тога. Госпођа мамица напољу кува ручак. Анка и друге ситније сестре помажу. Дође и време ручку. Сви се наместе.

Кажите, молим вас, хоћете ли ви за мене поћи? — Искрено вам кажем: хоћу; ал’ од матере морате ме просити, јер без ње не може ништа бити. — А хоће ли она? — Још није ништа говорила о томе, ал’ мислим, кад ја хоћу, да хоће и она.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

и гомиле, инстинктивно згужване амо-тамо по улицама, испред кафана, министарстава, дућана и око важних личности, без особитог запрепашћења и без неке напрегнуте одлучности као и без правог страха, чудно су потсећале на лица каквог

згужване амо-тамо по улицама, испред кафана, министарстава, дућана и око важних личности, без особитог запрепашћења и без неке напрегнуте одлучности као и без правог страха, чудно су потсећале на лица каквог узбуђеног становништва што су

кафана, министарстава, дућана и око важних личности, без особитог запрепашћења и без неке напрегнуте одлучности као и без правог страха, чудно су потсећале на лица каквог узбуђеног становништва што су после снажног али некатастрофалног

— Па протолкујте то, брате ви рођени, да сви разумемо шта му је то чисто и јасно. — Ево, све ће це, вели, уредити без рата.... слободан превод. — Врага ће се уредити. — Ама јесте ли ви изабрали подрум, кажите ви мени?

И ето баш ту, код те шарене и многобројне гомиле, застао је, љутитог и огорченог изгледа, али без трунке оне радозналости, која је распињала сав онај остали свет што се гушио у некој мутној душевној узбуни,

Јер овај Алексије Јуришић, који је пуних двадесет и шест година живео без икаквог плана, имао га је јасно овога лета и први пут у свом животу.

А сад је било све на путу да пропадне. И онај живот без плана, мучан, ризичан и вртоглав, који тек што се стао заборављати, понова је претио да отпочне.

што су непрестано од некуд навирале, па је хтео да мисли о томе: има ли ама какве год могућности ди све ово прође без опасних последица и шта ће бити најзад од тог несрећног и неочекиваног ултиматума.

Сад се ови медиокритети нешто зноје и петљају без њега ,а време пролази и опет нико неће знати шта ће све из овога да произађе.

Па шта ја тражим? Тако је мислио Јуришић док је нервозно и без реда бацао ствари у онај свој прописни војнички сандук, а кад је и са овим био готов он опаса сабљу и револвер и тада

Нешто се догађало у њему. Али он оста непомичан и ако осетио Христића. И тек доцније: — Шта је? упита он натмурено и без воље за разговор. — Посматрао сам залазак сунчев. Било је дивно. А ти? Све сањариш о најчуднијим стварима овога света.

— Реци ми истину јасно и без околишања: је си ли заиста тражио попуњујући део, је си ли молио за позадину, покорно молио за позадину?

Африка

То беше сасвим друго небо. Тога јутра сам без шлема прешао преко сунчаног простора, а већ сам по подне имао и главобољу и кијавицу; опомена да се треба чувати

Остатак града и обала удесно сасвим без карактера. Ту су свуд у изобиљу остаци насеобина афричког каменог доба, стреле и ножеви.

Што је најзанимљивије, црнац зна напамет често и епопеје суседних племена, реч по реч, без погрешке, целе, иако ниједну њину реч не разуме, утолико пре што су те епопеје на архаичним језицима.

Излазе, улазе, уистину заборављају да смо ту. Оној најлепшој најзад врућина и, кад смо већ уморни од наговарања, без икаквих увода одбацује свој „пањ“, и остаје мирна и бестидна као деран.

и продужују очи, љубичастим тоновима сенче округлину образа тако прозирно да се више примећује кад ње нема, јер је лик без воћнога сјаја, но кад је ту. Не говорим о шминци коју усвајају од белаца.

Црнац без икаквих увода пада у хистеричан бес муца. буса се у груди, и виче кондуктеру: „Враћај, враћај!“ Шалупе се окреће у

Тешка врела испарења скоро сасвим бришу хоризонт. Боје бледог драгог камења које је без сјаја. Свет ћутљив излежава се дуго на крову у пижамама. Нико нема храбрости да сиђе у кабину ради облачења.

Он је луд. Стари гага. Ниси ли луд? Добро, ја сам луд. Животиња без к... Напротив. Тамара Балин“. Ово је писани разговор неколицине становника села Мосуа.

Рекло би се да су ове младе другарице Аполонијеваца у ствари становнице Антила. Много људи излежава се без одела по урођеничким дугим постељама исплетеним од трске. Њине тамне очи пуне су плавог неба које се гаси.

При том код овог Швајцарца, који је стари колонијалац, постоји још и суревњивост да се један новодошли без велике муке навикава на специјалне прилике у Африци.

Час ми један тврди да без четрдесет хиљада франака не могу стићи до Бамака; да ми зато треба пола године, и да ћу боловати, и да ћу се љуто

Ја погађам тугу и пијем у здравље деце која су вечерас без њега око божићњег дрвета. Њему су очи пуне суза. Он не жали, како каже, што су његови без њега, већ себе што је без

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

ПРЕДСЛОВИЈЕ После изданија Лаже и паралаже млоги су ми оваковог рода књига љубитељи често напомињали да не би без ползе било јошт штогод на исти начин составити, и средством печатње читатељем и читатељкам сприопштити.

Ја имам довољно узрока грчки род не иначе него с почитанијем предсретати, а видовит ће читатељ лако, и без мога изјасненија, примјетити зашто је ово тако уређено.

Нема шпекулација, нема трговина. Пошто тифтику? — бађава; пошто памвук? — бађава. Сад је дошло време да човек иди без чизму. ЈУЦА: И то би лепо јошт било! ЈАЊА: Што ти ту говориш, шкиљи³, море, знајш ли што је свет?

Море, да изгубиш глава за ово слово да си у Мореја. Философ, море, славно греческо диоген седио у буру и ишо без чизму. ЈУЦА: Ваљда није имао за шта да купи? ЈАЊА: О, хондрокефалос!

Само треба да јој добру прилику нађете. ЈАЊА: Е, господин нотариус, сад је погано свет; само новци! Ето ја узео сум без крајцару, голо, сирото. Ама сад, како ти дођи у кућа, не ти пита: „Како ти је кћи!“ нега: „Колико даш?

КАТИЦА: Ах! Мица се јошт јесенас удала! ЈУЦА: Ако овако устраје, ти се нећеш ни удати. Ко ће тебе без новаца да узме? Ниси јошт ни оправљена као што ваља. А друго, ниси нигди ни на воспитанију била.

ЈАЊА: Проклету твоју језику! Ама, море, примиш сваку годину рачун. ПЕТАР: Шта ће ми сапун! Који оће, нека дере и без сапуна, ја му не браним, али Петар неће. ЈАЊА: Оћиш да си свађиш сос мене? ПЕТАР: Шта велиш?

Проклето оно дукат, да ма гори на пупку, ако имам! МИШИЋ: (То је млого!) ЈАЊА: Ако оћите без крајцару, ајде де, ама за новци нема сиромах кир Јања.

КАТИЦА (уздане.) МИШИЋ: Ви видите, господична, да ја љубов моју к вами доста просто и без употребленија текстова из романа изражавам, но с отим мислим да што је језик простији, то су чувства природнија.

знам, доста је то што је пре негди, спремајући се на пут, кој до неколико дана предузети мора, пасош извадио и сад га без печата налазим. МИШИЋ (разгледа пасош): Хе, хе, хе!

ЈАЊА: Знајте шта, господин нотариус, да кажите да нисам кући, и да прођи та ствар без мене. МИШИЋ: То је против мога званија, ја то учинити не могу. ЈАЊА: Ајде, болесну сум, имам колика.

МИШИЋ: Ви сте и мени поклонили. ЈАЊА: О, теос филакси! Ја сум вама банки поклонио. МИШИЋ: Без који се не могу дукати повратити. ЈАЊА: Оћите да ми отмите са сила?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Енгелсхофен га је дочекао седећи и није устајао. Фелдмаршал‑лајтнант је био без капута, у простој, швапској, кошуљи, пушећи на дуг, швапски камиш.

Затим је почео, сам, без ичије помоћи, да се облачи и чешља. Ни тада не вадећи камиш из уста. Гарсули, јетко, само се накашља и шмркну мало

Херрн Генерал Фелдмарсцхалл‑Лиеутнант Фреyхеррн вон Енгелсхофен ерлассенес Ресцирипт“ – па кад им то прочита, они има, без даљега, да иду кући, а биће у регуларне полкове премештени.

Њему је речено да ће бити касирован и да може ићи куд му је воља и он је апшит, из војске, добио, без икакве кривице. Његово се име налази на списку ђенерала Шевича и однето је у Росију.

зато дао знак грофу Палавичинију да почне да чита рескрипт о касирању пука, и био је уверен да ће сви они покорно, и без поговора, пристати да се из утврђења и редута, око Махале, преселе на имања мађарских спахија, где ће бити као и други

Не смеју, без одобрења, да напусте земљу, на коју се пресељавају. Кад је то гроф изустио, зачу се један оштар звиждук, као што се

Око тридесет људи ишло је без пушке, са везаним рукама, на леђа. Гарсули се беше уклонио у врата касарне где су тобџије стајале, запрепашћене, са

Кад је угледао Грка, он застаде и задржа на њему поглед својих великих очију, неколико тренутака. Затим му рече, без икаквог знака беса, али гласом у којем је било трагова суза: „Онај Темишвар, који сам ја био створио, Ви сте, данас,

Имали су да предаду све, до последњег ножа, и чудо је било, право чудо, да су то и извршили, без поговора. Одузета им је застава, али су им они њихови барјаци – јер су, веле, црквени – остављени.

Несрећа их је у Темишвару, тог пролећа, стигла, неочекивано. А то пролеће, године 1752. дошло је у Темишвар нагло, без прекида, без оних, позних, мразева, који су познати у пролеће те вароши. Од којих цвеће опада и воћка се смрзава.

А то пролеће, године 1752. дошло је у Темишвар нагло, без прекида, без оних, позних, мразева, који су познати у пролеће те вароши. Од којих цвеће опада и воћка се смрзава.

Она је била вриснула, пробудивши се, без детета, јер га је Ђурђе био узео у наручје. Он је децу носио, као да су то медведчићи.

Теодосије - ЖИТИЈА

Рашири се сам без нас, насити се, ти каменосрдни, немилостиви! А хоће ли те примити Господ? Ти што си преварио оца, преварио си и нас, а

А овај грлећи злостављане због њега, поче све молити од срца за оне који су их увредили да у миру и без пакости кући стигну, говорећи: — Бог нам је, рече, уточиште и сила, и постаде помоћник нашавши нас у великој жалости.

савивши гнездо сеђаху, кишом и ветрима шибани, сунцем и врућином паљени, зимом И мразом мрзли, убоги беху и ништи, без икакве удобности и пушења дима, немајући ништа што би крадљивци могли украсти осим потребног власеног рубља.

И тако му забрани, а ово није било без Бога, него штавише извољење његове доброте и милосрђа, да се светлост зашавши у гору не покрије као под мерицом и да

Молим, дакле, свакога ко ми је драг, умирите моје срце и не спречавајте ме да идем, јер не могу више да трпим без сина мојега. А када ово рече (држали су да то бива по вишем наређењу), и сви њему рекоше: — Нека буде воља господња!

чудан показивао, јер као што је у свету прво правдом и вером, милостињом и милосрђем према ништима грабио царство без труда, тако се показа и у вршењу подвига као лихвар.

положити почетак служења Богу мојему, да се бојим и да трептим од имена светога његова, и да заповести његове сачувам без уклањања“ Што је говорио то је и чинио: могло се видети да се све више и више добрим делима у души назидава, и

И због тога се још више подвизавао к Богу, и пошто га је Бог слушао јер га љубљаше, смело и без бојазни говораше: „Каква ми је корист, Господе, што сам ја тајно видео твоју благост ка мојему оцу, а видевши радујем

Зато га и сувише љубљаше и поштоваше га, и због безмерне смерности његове и кротости једноставне и љубави без лукавства био је од свију љубљен и поштован, и када су оци седели у сабору даваху му место са првима.

Бојећи се светога у олтару, без метежа, ћутећи, кропљаху земљу сузама. А часно и свето миро било је сабирано у часне златне и сребрне сасуде док је

би за игумана у великом манастиру који се зове Студеница, у цркви Пресвете Богородице, коју је преподобни отац његов без њега био саздао.

Божје је, дакле, све ово што бива преко светих, без њега се ни дело ни реч не свршава, „јер без мене“, рече, „не можете ништа чинити“.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Осим тога се методом индиректног проматрања могу извести психичке особине чак и без додира са народним масама, помоћу етнолошких и антропогеографских података с једне и историјских података с друге

Али не примајући ове закључке, а приори и сувише шематизоване, ипак не можемо усвојити, да су антрополошке особине без икаквих утицаја на психичке. Несумњиво је да су народи Европе мешовитог порекла у етничком и антрополошком погледу.

Кад се изврше антрополошка мерења на неком броју људи у ком било крају без обзира на њихово порекло (тј. одакле су дошли), показују се за Јужне Словене антрополошке разлике које могу бити само

Србо-Хрвати говоре језиком који је толико једнолик, да једнога Србина из Србије може без икакве тешкоће разумети Хрват са Истре.

Они који су остали у Аустро-Угарској без престанка су потврђивали, не обзирући се на опасности, да хоће да створе своју националну државу.

Човек је везан и зависан од тих сила у природи, чији је највиши ступањ Бог и судбина, који се распоређују и ништа се без њих не може десити. Друштвена и економска организација.

Чести су случајеви да се динарски људи одлуче на крајња решења, без обзира на интерес на корист и на „практичност“, свесни да им је живот у опасности или да ће им остати црн и упропашћен.

Највећа је брига једне породице да има наследника који ће наследити и одржавати славу. Несрећа је бити угасник, без мушког порода. Напротив, Бугари не памте своје претке, немају славе и презивају се само по оцу.

У другим областима су, напротив, школе стојећи под туђинском управом покушавале, истина без успеха, да угуше ова предања. Они имају, дакле, врло јасну националну свест, националну душу.

Махом врло импулзивни који одмах и често без дужег размишљања раде: „зебу од многог мишљења“, и који кажу: „ко разгађа, у нас не погађа“, и погоде истину и најбољи

и афекти овог темперамента јесте српска национална идеја, и од њих су постајали хајдуци, ускоци, осветници; и сада, без икаквог околишења, и много њих кадри су дати и дају главу за националну идеју.

формирао хајдучки темпераменат, који се навикао на неке суровости и усвојио као главну линију понашања да треба без обзира и на све начине уништавати противнике и непријатеље народности и тежњи за народном и државном самосталношћу;

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

! То ти је тамо гдје је ђаво реко лаку ноћ, тамо гдје се смркне прије нег сване, тамо гдје чак и пут залута и без трага се изгуби у кланцу иза млина. Идите за трагом псећег кнеза Жуће, то је тамо негдје.

— фркну мачак. Кола са чичом и џаком у облаку прашине замакоше иза друмске окуке. ЧЕТВРТА ГЛАВА Необична крчма без трећег магарца — Ловљење мјесеца. Џабе, баци ме у ријеку!

Једни трком побјегоше од њега мислећи да је млинар луд, неки испричаше да су сусрели по неког мачка, али без џака, а други, опет, описаше читава кола џакова, али у њима је било само брашно, жито, вуна, а тек у једном неки

Ту се продаје лањски снијег, вук у јагњећој кожи, седла за краве, коњски нокти, рогови умјесто свијећа, бурад без дна и слична чуда. Ту се, наравно, увијек налази и онај грлати човјек с кутијом срећака и бијелим мишем.

У току ноћи још сам три-четири пута покушао да се попнем до сланине, али без успјеха. Све се завршило с великом лармом.

Чича-Тришина воденица без престанка меље и бруји као неки огромни бумбар. На прагу сједи чича Тришо и пуши лулу. Коса му је већ сасвим бијела,

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

овај се сав у уво претворио И чуо све што се не да чути Али му дојадило И жуди да се поново претвори у себе Али без очију не види како А онај је открио сва своја лица И једно за другим витла преко крова Последње баци под ноге И

други се поломе И уморе и од умора заспе И тек у сну коса им се дигне на глави (Ова игра дуго траје) ЛОВЦА Неко уђе без куцања Уђе некоме на једно уво И изиђе му на друго Уђе кораком шибице Кораком упаљене шибице Главу му изнутра

једно уво И изиђе му на друго Уђе кораком шибице Кораком упаљене шибице Главу му изнутра обигра Главни је Неко уђе без куцања Уђе некоме на једно уво И не изиђе му на друго Печен је ПЕПЕЛА Једни су ноћи други звезде Свака ноћ запали

кости иначе Шта ћемо тамо Тамо нас већ одавно Тамо нас жељно чека Нико и жена му ништа Шта ћемо им ми Остарили су без кости су Бићемо им ко рођене ћерке ВИИ.

у мозгу И жар окца на врховима прстију И сваку сваку стопу У три котла намћор воде У три пећи знамен ватре У три јаме без имена и без млека Хладан ти дах до грла До камена под левом сисом До птице бритве у том камену У туту тутину у легло

окца на врховима прстију И сваку сваку стопу У три котла намћор воде У три пећи знамен ватре У три јаме без имена и без млека Хладан ти дах до грла До камена под левом сисом До птице бритве у том камену У туту тутину у легло празнине У

доста Напунићу уста земљом Стиснућу зубе да пресечем испилобањо Да пресечем једном за свагда Стаћу онакав какав сам Без корена без гране без круне Стаћу ослоњен на себе На своје чворуге Бићу глогов колац у теби Једино што у теби могу

уста земљом Стиснућу зубе да пресечем испилобањо Да пресечем једном за свагда Стаћу онакав какав сам Без корена без гране без круне Стаћу ослоњен на себе На своје чворуге Бићу глогов колац у теби Једино што у теби могу бити У теби

земљом Стиснућу зубе да пресечем испилобањо Да пресечем једном за свагда Стаћу онакав какав сам Без корена без гране без круне Стаћу ослоњен на себе На своје чворуге Бићу глогов колац у теби Једино што у теби могу бити У теби квариигро у

се растуре Не шали се чудо с чудом Врати ми моје крпице Ја ћу теби твоје (1955) БЕЛУТАК БЕЛУТАК Душану Радићу Без главе без удова Јавља се Узбудљивим дамаром случаја Миче се Бестидним ходом времена Све држи у свом

шали се чудо с чудом Врати ми моје крпице Ја ћу теби твоје (1955) БЕЛУТАК БЕЛУТАК Душану Радићу Без главе без удова Јавља се Узбудљивим дамаром случаја Миче се Бестидним ходом времена Све држи у свом страсном Унутрашњем

се на белутак Разбили га у трави Угледали му срце збуњени Отворили срце белутка У срцу змија Заспало клупче без снова Пробудили су змију Змија је увис шикнула Побегли су далеко Гледали су издалека Змија се око видика обвила Ко

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

РОГА 16 АЖДАЈА СВОМ ЧЕДУ ТЕПА 17 ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА 18 ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ НИ ПЕТ ПАРА Свет је постао без везе, све принчеви и принцезе. Ни пет пара се не даје за нас сироте аждаје.

од акрепа нема ништа, Ни посла за чудовишта. Сва страшила испод неба остаће без коре хлеба. АКО ВИДИТЕ АЖДАЈУ Ако видите аждају да седи у трави са прстом на слепом оку, знајте да су у њеној

БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ МЕСЕЦ МАЈ БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ МЕСЕЦ МАЈ, ДРВЕЋЕ СЕ ПРЕЛИЛО ЗЕЛЕНИМ КРЕМОМ, БЕЗ ПОСЛА ЈЕ ОСТАО ЈЕДАН ЗМАЈ СА ВИСОКОМ ЗМАЈЕВСКОМ СТРУЧНОМ СПРЕМОМ, МОТАО СЕ МЕКО ВРЕМЕ ПО ГРАДУ, ЧИТАО ОГЛАСЕ И

СЕ МЕКО ВРЕМЕ ПО ГРАДУ, ЧИТАО ОГЛАСЕ И КОНКУРСЕ ИЗ ШТАМПЕ, ЗМАЈ КОЈИ ЈЕ УЖИВАО У СВОМЕ РАДУ, ИЗГУБИО СЕ КО СВИТАЦ БЕЗ ЛАМПЕ.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Он је гостовао овде... ПАВЛЕ: Он вам је одвео жену? АЉОША: Она мени казала: много воли њега, не може без њега. Казала ми збогом, ја плакао, она отишла. ПАВЛЕ: То је скоро било? АЉОША: Пре три месеца!

РИНА (долази и упућује се право њему; стаје пред њим, али без храбрости и онога поноса који је раније имала): Ја бих хтела, Павле, да се објасним с тобом.

АНА: Молим! (Дотле је све скупила на служавник и оде.) ИИИ ПРЕЂАШЊИ, без АНЕ РИНА: Ето, је л' тако? НОВАКОВИЋ (љуби је): Како си ти пажљива и одлучна! РИНА: Него!

Министарство грађевина, да одете, знате: он већ мора бити тамо, задржао се можда у којој другој канцеларији, али је без сумње тамо. Нађите га пошто-пото и реците му нека све остави, све, и нека жури кући.

Ево ја ћу ти скренути мисли на друге ствари. Драга моја голубице, остао сам сасвим без трошка, мршав сам као зимски комарац.

А она то не би хтела без вас, она тако верује у ваш укус да не би хтела без вас. РИНА (нестрпљиво): Да, само сада не, данас не; имам преча

А она то не би хтела без вас, она тако верује у ваш укус да не би хтела без вас. РИНА (нестрпљиво): Да, само сада не, данас не; имам преча посла, заједничких брига које се тичу и вас.

Робија, таман посла! СПАСОЈЕ: И губитак грађанске части. АНТА: То већ и не марим, може се лепо живети и без грађанске части. Али робија, господине, то је већ нешто друго.

АНТА: То је она што се удала мислећи да је удовица, а кад се вратио муж, њу суд, по потреби службе, без путних и селидбених трошкова преместио из другога у први брак. РИНА (узнемирена, Милану): Је ли то могуће?

АНТА: Нисмо, дабоме! (Новаковићу.) Ето, на пример, ви би остали без брака. РИНА (загрли чврсто Милана): Ах, то не, само то не! АНТА (Спасоју): Па затим, ти би остао без имања.

РИНА (загрли чврсто Милана): Ах, то не, само то не! АНТА (Спасоју): Па затим, ти би остао без имања. СПАСОЈЕ: А затим, ти би отишао на годину дана робије. АНТА: Опет! Казао сам ти да сам на ту реч осетљив.

Друга је ствар кад би ми понудили какав мали зајам, то да, то бих примио без приговора, али награда, то би била увреда. СПАСОЈЕ: А коју суму представља та увреда? МИЛЕ: Односно тај зајам?

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

да је то због репа који му је Саша Албрехт прикачио јесенас, а наставничкн савет после водио истрагу пуна три месеца, без неких нарочитих резултата, уосталом. - Зашто си сео, Слободане Галац?

- Ти схваташ, млади пријатељу? поновио је. Схватао сам. Без оног ,,млади пријатељу” цела ствар би се завршила опоменом разредног старешине.

Обријан до темена, у неким широким гаћама, он је читав један месец јахао коње без седла, распалио шамар сниматељу кад му је овај незгодно споменуо мајку и стекао име Атаман.

- Није такав посао за мене, Атамане! - Ти, будало! - погледао ме је очима које су понекад биле без икакве боје, понекад плаве, а онда кад је налетео на ону наставницу, готово црвене. Доћи ћеш ти већ на то!

- Весна неће ништа рећи! - Знам - рекао сам. - Отац ће сазнати и без ње. Он има нарочит таленат за то! - Хтео сам да додам још нешто, али сам се присетио да нема смисла: стари предаје

Ако пређемо, она ће нас пољубити, ако не пређемо, мораћемо скочити у воду без обзира на то што је тек почетак маја. Није нас пољубила, али зато нисмо скочили ни у воду.

Можда и због тога, тек приче су се, као дим без ватре, растуриле саме од себе, али је Меланија Бранковачка постала буднија и клинцима је физика падала све теже.

ИИ Кад сада мислим на тај дан, волим да га се сећам без луднице која је настала после, кад сам се вратио кући, са замазаним ногавицама, и затекао оца како хода по соби

текста био је незанимљив, али добро се сећам последње реченице која је говорила да би било добро када бисмо се рађали без родитеља. Ја понекад мислим то исто, иако сада немам снаге да ишта мислим.

да почнем, иако сам могао да почнем с оним јутром кад је Станика као заборавила да постојим, а ја отишао у школу без доручка. Нисам почео, јер то би било изношење тајни оне куће.

Зажелех да сам опет тамо. - Мислим да бих морао изаћи, мама! Обећао сам једном другу. Пристала је без испитивања. Волео бих да је питала бар нешто, покушала да ме задржи, али није ме задржавала.

и Атаман га је причом да ће Меланија заборавити да пропитује, или бар да пропитује строго кад буде добијала та писма, без икаквог труда убацио у мрежу.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

У дућану, у обичан дан, на себи је имао стари кратак „јанкл”, лети и без њега, са засуканим рукавима на кошуљи, па онда увек чакшире у чизмама, капа од црне коже.

Господар Софра за недељу и свеца имао је две феле хаљина, и то за недељу од зеленог маншестра чакшире и „јанкл“, и то без гајтана, свецем, пак, чакшире гајтаном исцифране, тако исто и кратка долама, на њој педесет рифа гајтана, и то све од

Ису Чамчића је од свију најволео. Иса Чамчић, трговац без дућана, имао је кућу и трговао је са свачим, са кожом, платном, и што год му до руке дође.

— Ја сам већ тако научио, да без посла живити не могу. — Па докле ћеш тако живити? — Док могу радити; знаш ко је како живио, тако мора и умрети.

Тешко ми је било до три хиљаде доћи. Двадесет година је требало да сам могао рећи: имам начисто без дуга три хиљаде форинти. Но како сам до три хиљаде дошао, онда је све од себе даље ишло, пет, десет хиљада и више.

пак тек онда се на каруцама возио кад је требало велику господу у депутацији пратити, или ако иде у већу варош, и онда без доламе не иде.

— А шта су нами оставили? — Е, други је свет онда био. Сад без новаца никуд, нит’ можеш кћер удати без новаца, а ја сам моју Соку бадава узео, без пребијене крајцаре; није донела ни

— А шта су нами оставили? — Е, други је свет онда био. Сад без новаца никуд, нит’ можеш кћер удати без новаца, а ја сам моју Соку бадава узео, без пребијене крајцаре; није донела ни своје дарове, већ је узајмила од своје

— Е, други је свет онда био. Сад без новаца никуд, нит’ можеш кћер удати без новаца, а ја сам моју Соку бадава узео, без пребијене крајцаре; није донела ни своје дарове, већ је узајмила од своје другарице, па јој после вратила.

Оженио сам се први пут, но нисам био срећан, жена ми имала јектику, па је после пет година умрла без деце. Бог да јој душу прости, поштено сам је служио, и ма како сам се мучио, нисам могао до ничега доћи, тек једва

Допада ми се, и много сам добра о њој слушао, зато сам дошао да је видим, и без сваке церемоније запросим, ако би’ корпу добио да ми се свет не смеје. Шта мислите?

Јеси л’ повео стиве луле? — Јесам три. — Добро је, без стиве луле није човек господар, особито шљахтец; на то се у Пољској јако гледа. — А како је са оружјем?

Црњански, Милош - Сеобе 1

ЈЕ ГРОЗАН, МУТАН БЕЗДАН, ШТО У ТАЈ СУМРАК ОДЕ, НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕ И НИЈЕ НИКАД НИ ПОСТОЈАЛО 65 ВИИ ТУМАРАЛИ СУ, КАО МУВЕ БЕЗ ГЛАВЕ; ЈЕЛИ СУ, ПИЛИ СУ, СПАВАЛИ СУ, ДА НАЈПОСЛЕ ТРЧЕЋИМ КОРАКОМ ПОГИНУ, ЗАКОРАЧИВШИ У ПРАЗНИНУ, ПО ТУЂОЈ ВОЉИ И ЗА

Ужурбан, он јој још једном, дахћући под њеним пољупцима, понови, без смисла и без реда, све оно што јој је већ синоћ и целу ноћ понављао: савете за њену сеобу к брату, у Земун, савете за

Ужурбан, он јој још једном, дахћући под њеним пољупцима, понови, без смисла и без реда, све оно што јој је већ синоћ и целу ноћ понављао: савете за њену сеобу к брату, у Земун, савете за купање млађег

пољубац, већ су била отворена и опуштена, од дрхтања, гледала га је очима изврнутим, у којима се видела само беоњача, без њених модрих дужица и великих зеница. Пола у несвести, опуштена, она је грчевито понављала: „Умрећу, умрећу.

Удесио је тако да их примамише ватром, крај које су пекли овнове, над којом су без престанка свирали трубачи и ударали добошари.

Свуд, међутим, није се баш све добро свршило. Постајали су понегде и опаки, а на два места, тако, без разлога, шуњајући се по мраку, потпалише кровове.

Убијеним, поднадулим ногама, и угушеном вољом и свешћу, потпуно заборавив своје на дому, без разговора и смеха, почеше да скачу, ређајући се један за другим, путем куд пројахаше официри, са штапом у руци.

Изнурен од бола под коленом, на који се није обазирао, седео је, тако, клонуо, још дуго, без снаге да заврши облачење и припаше оружје. И све друге ствари дођоше му, изненада, у памет.

И док се све друго вртело око њега и без реда и без смисла и збркано, те његове мисли на оца налазиле су га на обронцима брда, пред видним, пролетњим

И док се све друго вртело око њега и без реда и без смисла и збркано, те његове мисли на оца налазиле су га на обронцима брда, пред видним, пролетњим пределима, као и

Осуђени је био дотле везан, изнад чланака и лактова, донесен и бачен пред улаз у тај чудни дрворед, којим је имао без даха да пројури, а у ком су место стабала стајали непомично његови земљаци, из којих је израсло шибље.

сазвежђа... то небо пуно светлости? Кад се пред свим тим ућути? Је ли и онда као да пролазимо безумно... без смисла... је ли могуће да је све то једна бездана празнина?

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

“ Ове снажне речи, које девојка са страшћу изговара, верује се, не могу остати без ефекта — драги који за њу не мари мора дојурити ма где се налазио.

Још давно је запажено да девојке које се боје да ће остати неудате и без порода састављају басме и изводе различите чудновате поступке „да би срећу добиле, — удатисја возмогле.

Највећи број свадбених обичаја и обреда има за циљ да се осигура пород, односно да брак не остане без деде (посебно мушке).

Овим се избегава опасност „да младожења не буде ’врзан’ (везан, немоћан), па да брак остане без деце.“² Постоји више забрана којих млада мора да се придржава ако већ жели да има деце.

буде затворен за време венчања јер, према широко распрострањеном варовању у Србији, у том случају млада може остати без порода. Из истог разлога, млада не сме да се ухвати за трбух за време венчања.

⁸ Жене без деце у Хомољу „пазе кад нераст скочи на крмачу и запени устима, па хватају од оне пене у новој дрвеној ложици, и њоме

У моравском крају нероткиње стављају зрневље давине у богојављенску водицу и попију да би занеле. У Поповцу жена без порода „убере мацине траве и цвијета од крушке, јабуке и трешње и скупа све скуха као чај и пије трипут дневно по

На тај дан су становници Ормана, заправо нероткиње и мужеви без деце, долазили да траже помоћ од змија које су се у то време појављивале из брега Змијарник.

Велика је несрећа бити угасник, тј. без мушког порода. Имајући ово у виду, разумљиво је што многи свадбени обичаји и обреди имају за циљ да обезбеде управо

пребројавање извесних предмета и редњи, а његов смисао је да на магијски начин одреди број година колико ће жена бити без деце.

који жели да буде последњи, постељину да застре са папрати, а да по порођају легне у њу (пошто је, по веровану, папрат без рода, онда ће и жена, по принципу имитативне магије, такође бити без рода).

легне у њу (пошто је, по веровану, папрат без рода, онда ће и жена, по принципу имитативне магије, такође бити без рода).

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ ПОГУБИО ПЕРГАМЕНТЕ 59 ЗА СЛУГУ ЈЕРНЕЈА 61 ЗА АЛКОХОЛЕ 63 О КАМЕНОВАЊУ 65 О ПРЕЉУБИ 67 ЗА СВАДБЕ БЕЗ ВЕНЧАЊА 68 ЗА МАРИЈЕ МАГДАЛЕНЕ 70 ЗА ПОГУБЉЕНА ЉУБАВНА ПИСМА 71 ЗА СЕБАРСКЕ ЖЕНЕ 73 ЗА БРАНКОВИНСКЕ СЕЉАКЕ 75 ЗА

ГРОБЉА Царе Душане, тражим помиловање за војничка гробља усамљена којих се регрут само каткад сети, за гробља без суза и без хлада, са гдекојим знаком твоје поште, где споменици једнолики као шињели стоје један другом иза

Душане, тражим помиловање за војничка гробља усамљена којих се регрут само каткад сети, за гробља без суза и без хлада, са гдекојим знаком твоје поште, где споменици једнолики као шињели стоје један другом иза потиљка, где

душане, за војничка гробља где свака парцела под конац стоји ко војска у чети, за војника кога крај друма сахране без себарске запевке горке, далеко од родног потока и села; за изгинуле у свету поворке однекуд из Леђена, из

ЗА СЕДАМ ГЛАДНИХ ГОДИНА За седам последњих година зиме, за седам гладних крава без млека које попасу и побрсте седам најлепших првих пролећа, погасе све што букти и тиња, похарају седам мајских

шкриња; за седам глечера који следе седамдесет и седам раних вера, седамдесет седам заноса; за скамењених седам јава без усхита и без снова, без гејзера и без дуга, без колибара, без пролећних громова и одјека; за седам гладних крава без

глечера који следе седамдесет и седам раних вера, седамдесет седам заноса; за скамењених седам јава без усхита и без снова, без гејзера и без дуга, без колибара, без пролећних громова и одјека; за седам гладних крава без млека, за

који следе седамдесет и седам раних вера, седамдесет седам заноса; за скамењених седам јава без усхита и без снова, без гејзера и без дуга, без колибара, без пролећних громова и одјека; за седам гладних крава без млека, за седам година

и седам раних вера, седамдесет седам заноса; за скамењених седам јава без усхита и без снова, без гејзера и без дуга, без колибара, без пролећних громова и одјека; за седам гладних крава без млека, за седам година без сунца и

и седам раних вера, седамдесет седам заноса; за скамењених седам јава без усхита и без снова, без гејзера и без дуга, без колибара, без пролећних громова и одјека; за седам гладних крава без млека, за седам година без сунца и жара, за

вера, седамдесет седам заноса; за скамењених седам јава без усхита и без снова, без гејзера и без дуга, без колибара, без пролећних громова и одјека; за седам гладних крава без млека, за седам година без сунца и жара, за охлађених седам

без усхита и без снова, без гејзера и без дуга, без колибара, без пролећних громова и одјека; за седам гладних крава без млека, за седам година без сунца и жара, за охлађених седам вулкана, за седам прашума сухога грања, за погашених

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

БОИНГ 44 ЈЕСЕН 48 СЕЗОНА ЛОВА НА ЗЕЧЕВЕ 49 ЧУДНОВАТИ ПРОЛАЗАК КРОЗ ГРАД САРАЈЕВО, БЕЗ ЗАУСТАВЉАЊА 50 ДЕРВИШИ СИНАНОВЕ ТЕКИЈЕ 54 БЛАГОСЛОВЕНО ВРЕМЕ ДОСАДЕ 58 ЧУДО СЕ ДОГАЂА БЕЛ АМИЈУ 62 ПОРАЗ 66 СЕЗОНА

Сами смо против свих. ГЛУВАРЕЊЕ ОГЛАС И Тражи се један свет, прекјуче ишчезао. Тражи се једна половна недеља без вести о несрећама и ратовима.

Чекање без икакве наде. Испод њих су коцкари уговарали партију покера у све што поседују. Испод њих су лопови договарали похаре.

оставили у споредним собама, у подрумима и по таванима, у касарнама и болницама, на усамљеним салашима, на гробљима без пратње, сви они које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви

и по таванима, у касарнама и болницама, на усамљеним салашима, на гробљима без пратње, сви они које смо оставили без цигарета и разгледница, сви они који нам данас говоре ви када се сретнемо, сви они што никада нису ништа тражили од

Било је ту још неких мириса: хладних ходника са расутим ђубретом, киселог купуса без меса из мензе »Стари град«, па онда мириса неких уличних углова, кад човек не зна шта друго да ради него да придржава

Речју, живео сам потпуно без идеала, све док Божић-Бата није успео да се пребаци у илегалност и узме конспиративно име: Деда-Мраз!

Док су са вама, оне чују и без слушалица најдивнију музику. После једно сат и по дао сам Јелени слушалице да и она мало слуша Радио Београд, који је

Видео сам их у филму »Рат и мир« (америчка верзија); без везе, одмах сам знао да га не воли, да је са њим само онако.

Онако без капута, разболех се од упале плућа и једва сам извукао живу главу, јер смо били у завади са околним народима па нам

Јер, то је битка без икаквих изгледа на победу. ГЛУВАРЕЊЕ Нисмо га видели двеста година, а онда се појавио на нашем ћошку са неком

Треба му тема за нови филм и ето ти њега поново на ћоше. Па, како је, каже, шта има ново, шта се напада? Без везе! Видимо лепо, место га некако не држи; нервозан је, сав у грчу, уопште више није за глуварење.

Матавуљ, Симо - УСКОК

пушке испод црних струка, сви пушаху из предугачких чибука и канда мало разговараху; сви, осим једнога, имађаху фесове без кићанка, а онај један, на средини клупе имао је кожни калпак, а испод струке му провириваху сребрне токе.

Пошто кнез узјаха, пружи чибук своме љубимцу Крцуну Сердареву; овај напуни лулу, укреса и припали, па пођоше без реда, док не стигоше до пута, а ту се, по обичају црногорском, уредише у поворку.

); вјеровао је да нема смрти без суђена дана, те да је лудо бојати се смрти; вјеровао је да добри јунаци и за живота бивају здухачи, који се бију са

Како га оно зову? — Франц му је име — одговори Крцун. — А да није лукав, не ћаше узети толике земље и градове, без крви! Други су се били за њега, па ето и ми!

Све осим његове, бјеху ниске, без прозорâ; његова, при крају, бјеше виша и дужа, а при источном забату издигла се кула на два боја с прозорчићима.

и бог те пита докле, ђе гођ има Србаља, а има нас занаго за једну добру царевину, нâко што смо расути, као стадо без пастира, и што су под туђинима, ради гријехова нашијех старијех царева и краљевâ!...

Ништа пак урадити нећу без твога савјета, кнеже, јер те одсада сматрам као другог оца! И да си ми здрав са цијелом породицом, са цијелијем својим

Пристав и Шуто збише се један уз другога, подаље и од трпезе и од главара. Па прионуше сви својски, без ријечи. Тада се Јанку одгонетну једна загонетка.

да је благословен и због те работе, као и због сваке своје, е би без кртоле народу било много горе него што је, као што му је занаго било без ње.

због те работе, као и због сваке своје, е би без кртоле народу било много горе него што је, као што му је занаго било без ње.

Ето ти! — Ма је ли владика као краљ њеки, као принцип? — Јест у вријеме рата, а овако, главари суде у племенима и без њега. — А шта је онда гувернадур? — Кâ највећи главар.

дакле, желите да огласим Божић? Сви заграјаше: — Ела, молим те! А-ну почни! Без требе нећемо ни ми! Он натегну малу пушку, па потече к вратима, вичући: — Ха, за мном! Огањ! Огањ сви!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Шта мислите ви, то јест? МЛАДОЖЕЊА: Непоњатно. ПРОВОДАЏИЈА: Сваком је то непоњатно; али месојеђе не могу да прођу без свадбе, момци су неспокојни, је л’ тако? Какву девојку имам за вас, да вам види око! МЛАДОЖЕЊА: За мене?

МАТИ: Ја сам мислила да се ко заљуби у њу. ОТАЦ: О, нашла си! Пружи само иљаде, па нека је и ћорава и без носа. МАТИ: Ја кажем, немамо пријатеља, па то!

ОТАЦ: Ја сад под старост не промени ћуд. МАТИ: Предићка удаде кћер без крајцаре у пуну кућу. Гледим, боже, кад смо били на свадби, ту су ти огледала, ту су канабета, астали — мило ти је да

Млоги послови, знате, а мора свуд да је сам. На слуге човек не може да <се> ослони. ПРОВОДАЏИЈА: Богме без газде нема ништа.

Наумио је, ако буде божија воља, себи друга тражити, а и треба да се, то јест, ожени. Без жене бити, то није ништа.

- уверићете се, то јест, свашта доста. Али ви знате, то јест, какав је свет: ако узме без новаца, срамота. Зато да знамо напред, колико девојка има. ОТАЦ: За то ћемо најлакше. Само нек су од Бога срећни!

(Извуче.) „На чему ви љубов оснивате?“ МЛАДОЖЕЊА (извуче карту): „Имате ли новаца?“ ДЕВОЈКА: Као: без новаца нема код мушки љубови. Није ли тако? (Извуче.) „Како обично време проводите?

(Девојки.) А како сте ми ви задовољни? (Она га пољуби у руку.) Хе, хе! Нема без мене ништа, а? Па како сте, то јест? ДЕВОЈКА: Благодарим на питању. ПРОВОДАЏИЈА: Јесте ли весели?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Оно мало добрих дечјих песама могло би се, за невољу а и без невоље, сврстати у поглавље хумористичке поезије, као што би се многи ваљани дечји романи дали подвести под

Нашао се, ипак, већи број проницљивих испитивача који су без предрасуда пришли овој појави, који су умели да осете и опишу њену суштину.

Дете се, по Русоу, рађа чисто, без рђавих нагона. Улога васпитача је у томе да га подстакне на размишљање и самостално закључивање.

можда и због тога што су она подмладак племена, посебно пријемчив за његова најранија и најдубља духовна искуства: без предавања млађима те би умотворине изгубиле нешто од смисла свог постојања.

Њихова стална и стварна присутност не може се сметнути с ума, без обзира на то колико првобитни стваралачки подстицаји занемаривали њихове потребе, расположења, могућности примања.

” Свакако је добро што деца нису упућена искључиво на дечје књиге; али без њих, то јест без неких од њих, сигурно би била сиромашнија. Као и одрасли, уосталом.

” Свакако је добро што деца нису упућена искључиво на дечје књиге; али без њих, то јест без неких од њих, сигурно би била сиромашнија. Као и одрасли, уосталом.

Достигли су мајсторство на том нивоу; на једном другом, који се, с правом или без права, сматра вишим, мајсторства не би било.

љупком неозбиљношћу угрожава самодопадљиву, трагикомичну крутост оног дела „праве” књижевности који је претенциозан, а без праве снаге.

могућа : „Јасно је да уметничко дело тежи да напрема својим унутрашњим законима и у складу са естетским захтевима, без искривљавања или нарушавања разнородним предубеђењима и намерама, али проблем постаје много сложенији размотри ли се у

Уливати детету неприкосновену љубав према родитељима, без обзира на то како се ти родитељи према њему а и иначе понашали, или га учити безрезервном поштовању свих одраслих, или

Дечја песма, односно дечји роман, говоре о оним стварима, осећањима и односима који се без остатка могу именовати; недовршено, безизгледно и неразрешиво у дечјем књижевном изразу доследно се избегава.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Сад је слобода, у слободи се мора слободно живити; а без доста новаца слободно се живити не може. ШЕРБУЛИЋ: Врло лепо!

ЗЕЛЕНИЋКА: Мој нећак јошт најбоље осећа жар родољубије. Народност, господо моја, јест највеће благо на свету; народ без народности није ништа друго него тело без душе, сунце без светлости, свећа без пламена. ШЕРБУЛИЋ: Изрјадно!

Народност, господо моја, јест највеће благо на свету; народ без народности није ништа друго него тело без душе, сунце без светлости, свећа без пламена. ШЕРБУЛИЋ: Изрјадно!

Народност, господо моја, јест највеће благо на свету; народ без народности није ништа друго него тело без душе, сунце без светлости, свећа без пламена. ШЕРБУЛИЋ: Изрјадно!

јест највеће благо на свету; народ без народности није ништа друго него тело без душе, сунце без светлости, свећа без пламена. ШЕРБУЛИЋ: Изрјадно!

НАНЧИКА: То је лепо. Но мислим да ће бити опасно док су овде Маџари. ЗЕЛЕНИЋКА: Шта, ми да се бојимо? Без жертве не може бити. И ми треба да покажемо свету како Српкиња погинути уме за своју народност...

ГАВРИЛОВИЋ: Бадава, људи много страдају! Колико је села пропало, колико њи остало без добра, без покривача! Срце ми у утроби плаче. ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! Србљи би хтели нешто, а неће да рескирају.

ГАВРИЛОВИЋ: Бадава, људи много страдају! Колико је села пропало, колико њи остало без добра, без покривача! Срце ми у утроби плаче. ЗЕЛЕНИЋКА: Ха, ха, ха! Србљи би хтели нешто, а неће да рескирају.

3. СМРДИЋ, ПРЕЂАШЊИ СМРДИЋ: А ко је пустио Хумла из затвора? ЖУТИЛОВ: Ја сам. СМРДИЋ: Како сте то могли чинити, без знања целога одбора? Није се ствар, како ваља, ни испитала... све као преко бундева.

СМРДИЋ: И осим Чивута има се доста радити. Узмите колико њи има без бркова, и то Србаља. Србин без бркова не може бити Србин, дакле је мађарон. НАНЧИКА: И Маџари носе бркове.

СМРДИЋ: И осим Чивута има се доста радити. Узмите колико њи има без бркова, и то Србаља. Србин без бркова не може бити Србин, дакле је мађарон. НАНЧИКА: И Маџари носе бркове.

НАНЧИКА: И Маџари носе бркове. СМРДИЋ: Јесте; али Немци не носе, а они су познати као мађарони; дакле и Србљи без бркова јесу мађарони. Даље, многи носе браде. Кад је Србин носио браду? То је за хонвиде. Дакле, и ове треба привући.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

много важније излагати општи развитак књижевности но давати заокругљене студије и портрете о појединим писцима, без везе са целином.

Један посао овакве врсте и оволикога обима, који се сада први пут ради у српској науци и књижевности, није ишао без великих тешкоћа, које могу знати само они који су радили сличне послове.

Пуштајући ову књигу у свет, ја не мислим ни да је она дефинитивна ни без својих недостатака. Оно што се материјално данас зна о српским писцима, углавном, налази се у њој; како мени изгледа

књижевности јесте што не представља једноставну целину, што њу сачињавају оделите књижевности, слабо повезане или без икакве везе међу собом.

Нова српска књижевност јавља се у XВИИИ веку, без везе са ранијим књижевностима, и независно се развија у XИX веку.

Оно што нарочито карактерише Ту нову српску књижевност, то је што је самостална творевина, без традиција, потпуно независан организам.

И када се у XВИИИ веку стала јављати нова српска књижевност, стара српска књижевност је била мртва и без икаква утицаја.

Далматински писци писали су народним језиком, али су били без правог, одређеног и свесног националног осећања. С малим изузетком, њихова накалемљена, вештачки створена и вештачки

»да би било вриједно нашијем словима наштампати сва дјела дубровачкијех и гдјекојијех далматинскијех пјесника без икаке промјене у језику«.

Исто тако без већег утицаја су биле и остале локалне и католичке књижевности наше, босанска књижевност XВИИ и XВИИИ века, славонска

београдски пашалук, у коме две аустријске окупације нису измениле жалосно стање ствари; малена Црна Гора борила се без престанка са Турцима за свој опстанак; у Босни и Херцеговини није било ни трага од духовнога живота, а Стара Србија

су ти бегунци основали била је из почетка конфесионална, рађена у циљу вероисповедне употребе и верске самоодбране. Без традиција, новога постанка, она се поступно прожимала новим духом, проширивала видик својих идеја, док се на крају

Милићевић, Вук - Беспуће

Једно ђачко друштво очито се досађивало. Карте се лијено мијешале, немарно узимале, бројиле без занимања, погледи падали на друге столове; видјело се да сви једва чекају да се сврши партија која се бесконачно

И он с чуђењем посматраше мноштво ђачких лица, с картама, таковима у рукама, заваљених и без мисли; чиновника што доносе са собом задах канцеларије и дебелих протокола; утегнутих и намирисаних официра; сиједих и

Успут га срете један његов колега, узе му цигарету дувана и двије круне на зајам: „до сутра“ . Он му их даде без ријечи, рекавши да иде мало у Карловац. Није ни сам знао зашто га је слагао. И он слеже раменима. Свеједно.

ГЛАВА ДРУГА Послије немирне и непријатне ноћи, испрекидане сновима без мисли, кад се је, прво јутро, неодморан и неиспаван, пробудио у својој кући, он се престрашио од равнодушности коју је

— Ко зна, рече, можда имаш право. Али Милан сјеђаше с празним очима и лицем без израза. И читав дан остао је тако замишљен и нерасположен. Гаври Ђаковићу је било криво што га је озловољио.

Гавре Ђаковић ни сам није знао како се обукао, стрчао без доручка низ степенице, јурио станици, шетао немиран и узрујан, погледајући на сат који је милио и, најзад, попео се у

мирна, тиха биједа која се осјећала у овој кући, би једа пред којом су сви сагибали вратове, послушно и покорно, без помисли да имају право да се буне.

И уђе у собу, без куцања. Соба је била незагријана, хладна, неспремљена. На столу недодирнуто јело и пиће — јело извађено и остављено —

хладовина и која протјече мирно и тихо, бистра и невина као плаветнило дјетињих очију, игра се око камења, лагано и без страсти, и прави фине, благе боре, заборављајући и на касну јесен и на рано прољеће кад се, као несита и бестидна

Иза дугог тражења, нађоше Манојла у једној увалици, свега у крви и без свијести. И сељаци полако пијуцкаху ракију из овеликих чаша, не говорећи ништа, слијежући раменима од времена на

И кад он метну грубо руку на њезино раме, она одмах клону и сва му се предаде, без ријечи. Напољу је пљуштала киша и текла потоком.

припека, да хлепти као спржена поља за једном кишом, да излијеће пред кућу и да дуго погледа у небо, глатко, плаво и без облака, са којега се просипа огањ.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Море, та ти си ми већ момче на женидбу!« — »Молим вас, прекида га дечко, каз’о ми мајстор да се не враћам без пара!« — »Море, упаде му Јова у реч, донећу ја сам! А ти ’ајд’ иди, благо мени, а ја ћу сад за тобом.

»невједом« — јер је мали Јоца дошао на свет онако — како да се изразим — онако као неко писмо с анонимним потписом или без потписа, као нека врста памфлета, али нешто повише задоцњено.

Од надлежних би добио лепу реч, а и при исплаћивању лиферанту, или већ тако неком, не би ни Јова остао без исета, тако да се од тога бакшиша (а овај није редак био) могао пристојније одевати.

— А што — чуди се Јова — зар без саслушања? — Узми капу па ћути, па кажи: берићатверсун! Не дај, боже, горе! — Ја ћу се тужити!

Приходи му се стога ужасно умањише, и он се најзад, тужна срца, увери да нема ништа без државне службе. И он се опет некако ућушка у државну службу.

Тако он сад, без одушевљења и без полета, отаљава свој посао у пошти. Свакога би дана отишао раније у пошту и читао указе у Српским

Тако он сад, без одушевљења и без полета, отаљава свој посао у пошти. Свакога би дана отишао раније у пошту и читао указе у Српским новинама, јер се

— Сад је Јова био без бриге за печеницу. И кад се уверио да је све као добар и предострожан домаћин урадио, вратио се бацивши још један

И то каквог ћурана! Не знаш шта је веће, ћуран или прасе, а кад вам кажем да је прасе било од седам и по ока (без џигерице и дроба, од кога ће Јова сам својом руком добру једну кавурму направити) — онда рачунајте какав је био и тај

и јело и домаћицу; том је приликом испричао како се у своју домаћицу управо заљубио пре но што је узео, а узео је без пара, а и сам није тада имао више од шездесет пара у бакру у џепу када је испросио ту лепу садашњу домаћицу Кају.

Само кад је дошла на онај стих: Јер без тебе шта је живот мој? ту је на прику пао један болно-умилни поглед, који се нешто мало успут и за Јову закачио.

А да имам, ја би’ ти показао шта је све у стању један добар пријатељ за свога пријатеља да учини! — Не, без све шале — вели Јова — имао би’ за нешто да те замолим.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ, ВЛАДИЦИ ЦРНОГОРСКОМ 262 КАЈГАНА 263 (РАДОСТ И ЖАЛОСТ) 268 (УКОР) 277 (ОЈ МОРАВО, ШТО БИ БЕЗ СРБИЊА) 278 (БЕРАЧИЦЕ) 280 (ЊЕНИ ЈАДИ) 282 ДВА КАМЕНА 284 (ТА НАПИ СЕ) 288 УСПОМЕНЕ СТАРОГ ЈУНАКА 289 (БОЛЕСНИКОВА

ујутру 559 МОЈА МОЛИТВА 561 РАНЕ 563 ОПРОШТАЈ ОД КАРЛОВАЦА 566 МИЛЕТА 574 ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ 695 ЛИРСКЕ ПЕСМЕ 696 УБИЦА БЕЗ ДА ЗНА 697 (КАД МЛИДИЈА УМРЕТИ) 699 ПОЕМЕ И ЕПСКЕ ПЕСМЕ 706 ТУГА И ОПОМЕНА 707 ПРЕВОДИ 712 ДЕ СТАНАК

Сам остадо са сузнијем оком, Сам ту самцит на свету широком, Сам са ноћи тавном, ал' без санка. О зоро моја, зоро без осванка, Сунце мило, ал' без бела данка, На те мислим, душо, без престанка!

О зоро моја, зоро без осванка, Сунце мило, ал' без бела данка, На те мислим, душо, без престанка! Вече беше, ал' не беше касно, Тек што

О зоро моја, зоро без осванка, Сунце мило, ал' без бела данка, На те мислим, душо, без престанка! Вече беше, ал' не беше касно, Тек што сунце смирило се јасно, И

О зоро моја, зоро без осванка, Сунце мило, ал' без бела данка, На те мислим, душо, без престанка! Вече беше, ал' не беше касно, Тек што сунце смирило се јасно, И кудгод си, брате, погледао, Све си

Ето, браћо, што вам дуго таја, Ето, браћо, песме без свршетка, Ето, браћо, два-три уздисаја, Ето, браћо, до два, до три цветка, Тедо вама да оплетем венца, Ал' не нађо

веће ајде доли, Не кидај га, тако т' бога, брате, Друго цвеће тамо цвати за те, Ајд' ти тамо, а ја ћу онамо Де без цвећа трава расте само, Без дрвета, без икаква жбуна — Два, три крока — ето мене туна.

га, тако т' бога, брате, Друго цвеће тамо цвати за те, Ајд' ти тамо, а ја ћу онамо Де без цвећа трава расте само, Без дрвета, без икаква жбуна — Два, три крока — ето мене туна.

бога, брате, Друго цвеће тамо цвати за те, Ајд' ти тамо, а ја ћу онамо Де без цвећа трава расте само, Без дрвета, без икаква жбуна — Два, три крока — ето мене туна.

Србијанче, огњу живи, Ко се тебе још не диви! Рваћане, не од лане Одувек си ти без мане! Ој Босанче, стара славо, Тврдо срце, тврда главо, Тврд си као кремен камен, Де станује живи пламен!

ту соко један до другога, Само нема међ вама једнога, Очи вам се грозни суза пуне, Оне веле: Арса нама труне, Ох без збогом и без опроштаја Он се од нас сирома утаја, Лоша срећа нама га отрже Па у црну земљицу га врже, И верноме не

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Њено су ми сјеме посијали у срце још у дјетињству и оно без престанка ниче, цвјета и обнавља се. Пржиле су га многе страхоте кроз које сам пролазио, али коријен је остајао,

— А знаш га навити, велиш? — Знам. — Дедер. Старац ме усједе на свој кревет, стави ми сат у руке и без даха се загледа у моје прсте.

руку, биле нешто на форму досадних, вјечито присутних мачака: мотају ти се око ногу, тару о кожух, мијаучу и гребу, а без њих ипак није ниједна кућа. Шта ћеш, божја казна, трпи и ћути.

његов рођак и помагач, па чудо начинити с касним пролазником, сељаком, особито с грешном женском чељади, која су и без раскршћа увијек близу некаквом страданију и белају.

Џабе се ти отимаш напасти кад млин без престанка бруји и зузуће, па све изазива и буди ону скривену бубу у теби, тер и она почиње да зуји, проклетница једна,

Можеш му се повјерити отворено и без зазора, као најрођенијем. Кад је умрла дједова баба, Милица, потиштени старац дуже времена налазио је себи разне

Била је то плећата момчина, окретна и подузетна. Без много причања, он одмах узе у своје руке дрварење, водарење и млинарење, све те послове везане за пут, рањење и

Дјед се окрену лијево-десно као да тражи какву помоћ, па кад је не нађе, он сасвим занијеми, најађено пухну и здими без ријечи уз празан сокак. Од тога дана дјед Раде некако намрзну нашу стару кобилу.

Од тога дана дјед Раде некако намрзну нашу стару кобилу. Без разлога се издирао на њу, увијек му је нешто сметала, а кад би је стриц Ниџо узео у заштиту, старац је само злобно

Још увијек је држала слугу, а то је био сигуран знак да смо и надаље неко и нешто. Истина, има у кући сирочади без оца, нашло се и дуга, а плијесан бриге, оне старачке и удовичке, већ се увлачи у нашу стару пространу дрвењару,

Поче најменик залазити и у дједов собичак, иако је то био кутак гдје је малоко имао посла и гдје се без велике потребе није завиривало.

звекнуло је испред мене као сјајан сребрни талир-петача (од пет круна) и својим радосним циликом испунило ову ноћ, и без тога шашаву, некаквим великачким пијаним мјесецом, који је сваки час упадао у моју букару и љуљао се у црној води

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Једна допола оћелавила, у другој има деведесет ока, најмање, трећа рамље, четврта прирамљује, пета без пола зуба, шеста длакава ко мушкарац, седмој се бело навукло преко ока, осму бабица последњи пут окупала!

Шта мислиш, да није на нешто нагазио? Неко му нешто замесио и смутио? Није толико обртање без ичега. Можда је омађијан?

Разводиш се? ХАСАНАГА: Јесте! Да ми на очи никад више не изађе! ЈУСУФ: Опасно је чинити нешто без разлога. ХАСАНАГА: Овде сте ме на носилима донели, је л тако?

Те немој ово, те не смеш оно, те ово није твоја ствар, те о томе треба ми да кажемо, о оном ниси смео без питања. Стално неке трзавице. Очито, хоће да му оспоре власт.

МАЈКА ХАСАНАГИНА: Онда је, значи, свршено! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Рекао сам да те без илми-хабера кући не водим. И то врло енергично!

Биће у реду. ХАСАНАГИНИЦА: Биће у реду! Чујеш ли шта ми кажу — биће у реду! Да те је кучка родила, па не би без мајчинога млека остало... Толико немоћна, да се немоћи своје стидим... у дете не смем да погледам од стида...

разговору са Хусом): Знам само то, кад ага кине, ти мислиш открио се преко ноћи, назебо, Уно у ладну воду, спаво без чарапа, ухватила га промаја; а није, Него кинуо из неке намере! Пази шта ти кажем!

Молим лепо. Хасанага отеро жену, бег Пинторовић тражио илми-хабер, каже нећу да је водим без илми-хабера! Има човек и право. Хасанага, опет, са своје стране, реко: добро, у реду, ево ти тај илми-хабер!

Дајеш ме без питања, као животињу. у реду. Не могу ништа да учиним. Биће онако као си ти измерио, како си ти просудио, како

Али без тога ти нема свадбе, веруј ми, то ти кажем на време! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ма, затворићу ја тебе... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА:

ХУСО: Како то мислиш да неће? СУЉО: Немам ја шта да мислим, видео сам. Уз Хасанагиницу иде зеленко без коњаника.

ХУСО: Политичка? СУЉО: Искрено речено, мени се та свадба без младожење не свиђа. Нешто ту не мирише како треба. А и ово свраћање је сумњива ствар.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Имао је велику, дугуљасту главу са меснатим ћошкастим лицем, дебелим устима и сивим, округлим, без израза очима, јак врат са кратким, напрегнутим жилама.

Све ћемо, само нас не дирај и остави“ ... Из свега истицаше се твоја рука, рука женска, понизна, тиха, без смелости и јачине, али жилава, дурашна и истрајна до краја живота. Одједном се ти појави из куће.

па кад чу како вода издалека долази, оно њено милење, тих жубор, баци од радости цигару, зграби поново мотику и без фењера отрча у сусрет. — Цвето, справљај те бразде — рече њој која једнако копаше подалеко од њих.

По која, док јој се однесе пуна корпа и испразни у крбле, устала би. А обично свака шамију забацила, разузурила се, без бошче, у устима држи зрно грожђа и сише га. И у сваком винограду тако. Свуда жене, девојке.

Још и сада старији луди, другови му, кад ме виде, одмах питају да ли и ја певам као он што је. Без њега се није могло ништа, а камо ли слава. Ако га посао задржи, по неколико момака шаљу за њ. И пођемо.

Сâм. Без игде икога. Само пије и лута по механама, бијући Циганке и друге механске жене. Примили га у општину. Ни кмет, ни полиц

— Чаршија, механе... ко зна шта је тамо? — за себе он говораше. И брзо, самога себе гонећи, изиђе без капе, шињела, гологлав, али не на капију, у чаршију, већ иза куће. Изиђох и ја за њим. Напољу свуда дубока, мртва ноћ.

— Е...?! — Јест. Већ и крв пљује — поче ме уверавати. Била је то његова жена. Млада, скоро доведена, још без кукова и прсију и у лицу не толико лепа, али у телу, стасу као да је још девојка. — Иди! — поче ме она упућивати.

А сами они: мајка му, отац, Марика као да су у дну душе осећали да ће им он скоро, брзо умрети, па су зато као без главе трчкарали по кући и, узневерени, преплашени, све више и више око њега искупљали, чували га, те као да су тим

А видиш какви су! Шта ће они после без мене? Уто му се мајка врати. Она, као увек кад је улазила к њему, преплашено, тако и сада, као да је слутила да је

— Дођи, синко. Дођи, те ако бар теби што каже. ИИ А шта би имао да ми каже? И без њега ја сам знао. Знао сам још и за оца му, и за њу, матер му. Како је она била сирота, удовичка кћи.

А ваљда неће он њу баш тако, без игде ичега, готово голу да узме. Али он не само што је узео, венчао се с њом, него, као у инат браћи, кући, кад се

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

у ноћни врже мрак, висине кршне одби од мора, славуја ружи, гуји даде зуб, магарцу уши а голубу луб, и стварајући све без одмора, кад шесту зору рад му дочека, и своју слику створи, човека, створења цвет.

„Сад је код паше посланик врага! и ти још стојиш? таки без трага! Седлајте коње, седлајте сваки, идите паши, идите таки, поручите му да се не спрема, да код нас буле никакве

Ја подиђох том удару, ал' од жешћег од удара, од очију, од недара, оста рана без видара! — ох ал' ево што је вида, што је скида!

Један цик тек, један скок тек, и ево га врх степена, и ево га до невесте и царскога војна њена; без показа вида свога, без очију дана бела, тек поведен једним циком и мирисом њена тела.

цик тек, један скок тек, и ево га врх степена, и ево га до невесте и царскога војна њена; без показа вида свога, без очију дана бела, тек поведен једним циком и мирисом њена тела.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Тако се међу веома ретким примерцима прве књиге Вукових народних приповедака могу наћи две брсте: са и без напомене чему су биле додатак. Примерци без напомене били су дати писцу, за његове потребе.

Примерци без напомене били су дати писцу, за његове потребе. Радећи на народној приповеци Вук се био сукобио са проблемом сасвим

С. Караџића. Све што је он записао и данас је, с малим изузетком, најквалитетније у овом роду, а без икаква изузетка то је најбоље обављени посао.

При томе, приповетку смо уносили у целини, без икаквих измена и поправака, ако је задовољавала наш критеријум, или је одбацивали ако ма по чему није могла издржати

нож, и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: „Да бог дâ да се овај мој ножић не да ником извадити без моје руке“, па онда похита да се натраг врати.

И сам царев син дође на тркију. Ђевојка стане на биљегу и сви просиоци нареде се на коњима а она између њих без коња него на својим ногама, па им онда рече: Ја сам онамо поставила златну јабуку, који најприје до ње дође и узме

Идем ја да их тражим. Мати кад то чује, удари се рукама у прси: „Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!“ — па га стане одвраћати и молити да не иде, казујући му како је то било давно и бог зна јесу ли већ и живе.

хиљаду људи, а никога нећеш виђети, и нико те неће ни прстом такнути, а камоли убити, али немој да се обазреш за собом без свога чуда, јер ћеш се на оно мјесто окаменити.

ништа, јутрос мало подоручковах, па се овдје свратих на ову водицу, те мало пијнух и гледам како се ови црвићи сицкају без воде. Понуди и овог, да с њим пође, а овај једва дочека, и тако царски зет добије хиљаду другара, па шњима у мјесто.

онде га заустави стража и запита ко је и откуда је, па пошто се он каже, отиду те јаве царици, а она како чује, као без душе дотрчи пред њега онако као девојка, па узевши се с њим под руке, уведе га у дворе.

Лежала је тако и ђубрила се. Питали га сељани: — А бе, будало, а што не работиш ону твоју ливаду, него ти лежи тако без вајде. Он им је одговарао: — Како ћу да је работим, кад је на њој врзино коло. Ту се збирају нечастивници и самовиле.

шуму, врати се кући јаучући, па кад дошао кући стаде жену тући вичући: — Ти си ми крива, неснаго женска, те остадох и без сина и без вола! Милош и Дивоња путујући кроз шуму дођу до једне пећине и намисле да се ту стане.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Прво и прво да се начине јаки редути, да у случају нужде можеш ретерирати без опасности; па онда напред; центрум, десно и лево крило, све треба точно да дејствује.

МАКСИМ: Али убио те Господ, тако да ти кажем; имаш ли, море, памети, да на бал идеш. СОФИЈА: Без памети људи и не иду на бал. МАКСИМ: Шта си ти? Јеси ли ти грофица или бароница? Не гледаш нашу сиротињу.

СВЕТОЗАР: То ћемо видити сутра. СОФИЈА: Која је због награде добра, та заиста није добра. МАКСИМ: Ти си добра и без награде. СОФИЈА: Молим те, Светозаре, оће ли се искати сведочанство и од мужева?

ИСАЈЛО: Богами, ја нисам. А шта ми је до његовог разума? Ја се извалим па спавам, а он или ишо с разумом или без разума, мени није стало. МАНОЈЛО: Ја би баш желио видити како изгледа разум, а особито докторов разум. Ајде да видимо!

ИСАЈЛО: Еј, тешко мени, не смем му изићи на очи! МАНОЈЛО (жалостиво): А како ће мене учити без разума? ШАЉИВАЦ: Сад гледајте што ћете радити; ја вам помоћи не могу. (Смешећи се отиде.

ДОКТОР (претећи): Ја оћу да ми се разум нађе. Разумете ли? Човек не може бити без разума. МАНОЈЛО: Куд га знамо тражити? ДОКТОР: Ја оћу да ми се разум нађе, јер иначе — у полицију.

ИСАЈЛО: Разумем, г<оподин> доктор. (Отрчи.) ДОКТОР (Манојлу) Ми ћемо међутим науку продужити. МАНОЈЛО: Без разуме? ДОКТОР: То не чини ништа. Прво и прво, треба учити земљеописаније. МАНОЈЛО: Шта је то земљеописаније?

МАНОЈЛО: Шта је то земљеописаније? ДОКТОР: Земљеописаније јест наука, која учи оно небесно тјело познати, без ког би овај свет бити, и ми суштествовати престали.

МАНОЈЛО: А шта се бринете, г. доктор, зар се само једна ствар изгубила на свету? Ја видим, ви и без разума говорите, па добро.

ШАЉИВАЦ: Благословен разум који је то написао! МАНОЈЛО: Е, разум смо ми изгубили, па је то и без њега написано. ШАЉИВАЦ. Јесте ли ви дали у новине, г<осподин> доктор, објавленије о неком изгубљеном разуму?

ДОКТОР: То ми је мило, али ја без разума не могу да будем. ШАЉИВАЦ: Колико је то велика несрећа, толико је с друге стране срећа. ДОКТОР: Како?

ДОКТОР: Што год се печата без потписа или под измишљеним именом, то је пашквала. ПУТНИК: Ја мислим оно је пашквила, гди се на чест кога напада.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Али зна он шта ради, жао му је да ми и један сат, један минут прође у миру без једа. ПЕРСИДА (О, боже, боже!) СУЛТАНА: Шта мумлаш, немаш свога посла? Сестро Луциферова, ти ћеш мене у гроб отерати.

Ако пође, она псује, ако стане, ружи, Мед јој горак, мало кафе, на свашта се тужи. Без ината, кавге, распре не може дан проћи. Ау, ау, ко ће мужу кукавцу помоћи?

Лалић, Иван В. - ПИСМО

праха, Угледао сам на дну мене Тај осмех задржаног даха, Што успео је да се згусне За тренут на дну огледала; Оком без боје и без зене Будућност ме је погледала, Немушто, мудро и без страсти, Ко кућна змија под довратком; Ма да је све у

сам на дну мене Тај осмех задржаног даха, Што успео је да се згусне За тренут на дну огледала; Оком без боје и без зене Будућност ме је погледала, Немушто, мудро и без страсти, Ко кућна змија под довратком; Ма да је све у њеној

успео је да се згусне За тренут на дну огледала; Оком без боје и без зене Будућност ме је погледала, Немушто, мудро и без страсти, Ко кућна змија под довратком; Ма да је све у њеној власти Још увек бол је за повратком На средокраћу,

(20. В 1989) 4 ЈЕДНОРОГ П устош у мени твоје је имање; Твоја је она ограда без куће, На тебе гласи тапија, а кључ је Од капије у твоје непостање.

То падина је, махом ветровита, Где девојчица једна босонога Без седла јаше кротког једнорога И певуши му значења скровита, А напев зујањем злате ројеви Пчела што биле тело су Мелисе

Промаја ноћи, један кров без куће, Пехар кукуте, напев као зачин — Пошаљи твоју сенку, да ме прати. (23. В 1989) 10 ПОЗДРАВ Све оно што сакрива

Поздрављам те, кћери. (23. В 1989) ИИИ ВОYАГЕ ПХІЛОЅОПХІQУЕ Стопама крећем трезнога Дидроа у Ниску Земљу, без припреме скоро, Ал будна ума, ко нећак Рамоа, да схватим брзо, ал заволим споро Тај влажни север ветрова и

И тако читам ноћно путовање На лицу вољеноме, још без бора: Да путовање сведе ујутро се У траг на јастуку и мирис косе.

Кажу неки водичи: У овом граду свет се обнавља као вода У рушевном кладенцу, без чекрка и ведра, Али на дохват шаке кад праву препозна жеђ: Љубави, јеси ли жедна? Усркни овај слог: Рим.

Зар не осећате како море мили Овде где се Сизиф са Сизифом грли? Док у подневној сумаглици чили Трајект што без журбе према копну хрли.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

те, девојчице, вртирепу један, зунзаро, фолиранткињо једна, док идеш у својој јединој џипси-сукњи и жутој мајици без рукава као да је цео Београд твој, и лижеш сладолед од чоколаде, ваниле и цитрона-мешано, па застајеш покрај прескупих

које никада нећеш имати, које ти нико никада неће купити, будало једна блесава, а не знаш куда ћеш, него базаш, онако без везе, за свој грош, још неухваћена, још ничија, док на сваком ћошку постављају замке оцвали лепотани са блудним

себе, сви жарко чезну да те зезну и одвуку у мрачне гајбе, у тамне ходнике, у ветровите паркове, док идеш тако ничија, без везе.

кад су те једанпут пустили на Дивчибаре са школом, кева ти читаву ноћ преплакала, а ујутру се кева и матори поџевељали без разлога око тога који ће ко део новина добити — он добио огласе, а кева политику!

), ништа ти не знаш док базаш наоколо без везе, а време лети ли лети, па ваташ последњи тролејбус за твој крај и после се преврћеш у кревету, јер ти сви они

Унутра, наравно, носе спаваћицу; на срећу, данас су спаваћице тако кратке и тако танке да без муке стају и у кутију од шибица, а да се палидрвца не морају избацити напоље; ту је и четкица за зубе, пасту ће већ

Пре неки дан видех да моја мала Ана носи ону широку трапезасту хаљину без Струка, и учини ми се да је не носи без разлога!

Пре неки дан видех да моја мала Ана носи ону широку трапезасту хаљину без Струка, и учини ми се да је не носи без разлога!

О хватању слатке птице младости, о старом кечупу и писању без везе. Анаволимилована — три речи које се читају једнако са обе стране, или нешто слично уводу у касније догађаје.

Други су углавном заокупљени сами собом. Не масирам вас? Знате, вечерас ми је ноћ од брбљања. Без везе. Једноставно, осећам да из мене тече нешто као нека поплава, а и ова винчуга...

Мала је покупила страшне речи, а? Јер, уопште узевши, наши су клинци, знате, потпуно без ловијановића. Узмимо другу могућност!

Мислим, открили сте своје специјалне фазоне, стил, па сада мислите да ту жицу можете да вучете без везе; а као што знате, нема ни једног бунара без дна, оћу да кажем, свако се клупко на крају ипак одмота, па сам вам

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

КЛЕНАК У решетку иза Кленка заплиће се рог јеленка. Око куће без дворишта с једним Црним језди Ништа. Змијом пејзаж, резбарија, са тромеђе у ме зија. Кукуриче петров цветак.

ТРОНОША У камену крило птице, крње Слово, рељеф руке и вретено без преслице. Трошни звуци из Троноше, у трепету врх азбуке, трзају се, купе, троше.

Тек листак жут сам међу иноцима. Кривуда писмо: рука ми је брена а иницијал сенина је сена, без јечмен-класја присећања трина. У псалтир-ткању слово иже свело. За словну румен залази ми тело.

Из мене сјаји гљива лудара. Са чамов-даске пишу ми чавке. О тмурно подне лађом ударам и бродим, бродим без једне јавке.

насртаја, уз тежак тресак, који руши кревет где мрак је био, збацујући терет од љупких тела, брушенога сјаја, без којег нема погледа што вида, пред којим муња кошуљицу скида. Издржи налет зрачних насртаја.

По пуклом слуху још ми цвиле чавли „И свуда сузе капају без мере“ у мук ми зелен, који би да смеље камењар греха, да га смрви, свали у нетрај трајни: звекара да зева кад

(Да не деси се да ми крвна свила „Процвили страшном песмом без мотива“?) Калопер-душом одишу ми чувства. В У светој тузи хлапе жуч и оцат, а плима хвата алој, смирну, миро: у

Треће певање Рајска благота: зверје трепери, пиринач вуче мравиња војска; запад је исток, олтар без двери север и југ су жаришта воска.

напаст, страствени смутак, живичаст понор с гујом расула, пламене чашке смућен тренутак; свирала то је, крта - без писка, паклена плима, шкољка од вриска. Мирисно пуцка жаруља рупа. Суши се време - простор палаца.

Лековит жамор, који поглед питом: тренутак лета узрелог над ритом. Дежура негде Мајстор без алата да срцем слуша тајни језик Оца, док окном зукти изгубница оса. Октóбар пали брегове Баната.

У фрулном стању не жуборим колом, но трпим напор брда што ме гута а тамјан нуди путнику без пута. Растројство звучно пуни се озоном.

Но, незнано је повести где храм је, већ више час је јејина да дрекне: кроз пало време историја храмље, без једног шума и без једне сенке; а живот бучи силом неповрата и гута дане као лиске губар, те пухор-добу пукну гробна

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Како се звао тај господин? АЛЕКСА: Шлегл. ЈЕЛИЦА: Шлегл? дакле, ви сте код њега били? АЛЕКСА: Без прекословија. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, ија сам била код њега на косту. АЛЕКСА: То је један изрјадни господин.

Само ми је жао што ми је прстен код тога несуђеника, кога ентберовати не могу, јер ме је мати на смрти заклела да се без њега не венчавам. Знам да ће мој татица имати доста посла, јер су вам овде људи одвећ пебелхафт.

АЛЕКСА: А зашто? Нек се мало напати. ЈЕЛИЦА: Зашто би се патио, кад може и без тога бити? Идите ви, мој драги, у кујну, пак ћете све тамо по вољи добити. МИТА: Љубим руку милостивој господични!

Јелице, оди мало у другу собу. ЈЕЛИЦА: Господин барон, ентѕцхулдіген Ѕіе ауф еінен Аугенбліцк! АЛЕКСА: О, изволте без женирања. ЈЕЛИЦА (с оцем одлази).

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Триста му мука! Ето ти пред нас рогатог вука! Репина дуга за њим вијуга...“ Распричан Мачак преде без краја и преко луле немарно пљуцка, очи му пуне зелена сјаја.

Скитница унук лети без крила, низ брдо тутње табани врући, а за њим виче бакица мила: „Не бјежи, душо, нећу те тући!

Код врапца, кажу, то није варка, тражени дјечак чекаће Жарка. Путује друштво кроз горе стране, дивљином страшном без стазе, пута, над њима шуме прастаре гране и кроз ноћ мрку патуљак лута.

И једне ноћи, док Жарко лута са својим Жућом тражећи спас, у туђем крају, без топла кута, одједном чуше тајанствен глас: „Ви, које веже другарство врело, јунаци млади без страха, мане,

спас, у туђем крају, без топла кута, одједном чуше тајанствен глас: „Ви, које веже другарство врело, јунаци млади без страха, мане, знајте, ко тражи упорно, смјело, наћи ће једном свјетлије дане.

Кроз многе патње, мање и веће, стижете најзад у земљу среће.“ То рече неко, а свјетло сину, без трага некуд побјеже мрак, Црвен се Врабац над њима вину, вјечите среће весели знак.

“ — вика се ори и громко јечи по пустој гори. У глувој ноћи, под црним кровом, много се страшних десило ствари, без трага, гласа, у млину овом ишчезе многи помељар стари. Ујутру само, унедоглед, ниже се стопа дивовских ред.

“ Сањају поља под златном луном, док Ћоса иде са торбом пуном, весело ноге језде. Путује млинар без бриге, страха, ките га велом сребрна праха немирне крупне звијезде.

„Сада ћеш поћи ка сунцу ближе!“ — рече му Рудар и пијук диже. Ловац кроз таму иде без гласа гдје шума бујна до неба стаса. Ту птица рајска на грани спава шарена репа ко дуга права.

Опрезно, мудро, уз многе варке, прођосмо замке и тајне чарке. Стигосмо најзад ријеци без брода, пред нама пјени зелена вода, нико је досад прешао није, јер по њој безброј вртлога врије, путника вуку у

Облаци језде, страхота сама, барчицу малу захвати тама, за громом ори гром. У густом мраку без једног зрачка однесе бура барку и Мачка у дивљем трку свом...

Вјечно се Мачку нада ... ШУМСКЕ БАЈКЕ ЈЕЖЕВА КУЋА СЛАВНИ ЛОВАЦ По шуми, широм, без стазе, пута, Јежурка Јежић, поваздан лута. Ловом се бави обноћ и обдан с триста копаља наоружан.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Деца су сатисфакција живота. — Нисам вас добро чуо. — Кажем, да су деца једна сатисфакција. Живот не би вредео без њих. — Сигурно. Је ли на овом острву ловиште?

Остајем тако дуже од пола сата, можда од три четврти, без једне мисли у глави, без једног сна. Задовољства су чисто физичка.

Остајем тако дуже од пола сата, можда од три четврти, без једне мисли у глави, без једног сна. Задовољства су чисто физичка.

То није да сам се бојао за свој дућан, да ће га затворити, село не може без иједне кафане, већ сам рекао што сам осећао нешто.

Можете ли га ви помоћи? — Ја ћу учинити што год могу. Али ја сам уверен да младић његових способности може успети без ичије помоћи. — Треба га много саветовати. — Како вам се допада риба, — обратише се први пут мени, — хоћете ли још?

Као што сваки човек пази ла не добије грозницу, или још боље да не добије нервозу у којој се, и без спољних разлога, може потући са суседом.

Он не као да прездравља већ као да иде смрти; тако је изболован његов осмех, и тако је без живота рука коју пружа. — Здраво, драги Пипо, седи, седи, молим те одмах и метни капу... Тако. — Ви сте жена Пипова?

Сазнање живота уопште. Сазнање једне више лепоте, сазнање своје смрти. Без побуне, без критике. Као сазнање смрти мрава. У средини сам фабрике природе.

Сазнање живота уопште. Сазнање једне више лепоте, сазнање своје смрти. Без побуне, без критике. Као сазнање смрти мрава. У средини сам фабрике природе.

— Ајде, ајде, — рече други. — Претерујеш. Као увек. Зар би се могло живети без деце? Ја волим своју децу, и не налазим да ме једу. И после, не можемо рећи да нам у младости није било добро.

— Иди цркни. Премлаћен! Лажљивче. Ја да имам да се родим, и без руку, ја бих рекао: Да, да! Опет млад и луд, ма и без руку, ма и у сраму. Опет. — Да, опет, — понови човек иронично.

— Иди цркни. Премлаћен! Лажљивче. Ја да имам да се родим, и без руку, ја бих рекао: Да, да! Опет млад и луд, ма и без руку, ма и у сраму. Опет. — Да, опет, — понови човек иронично. — Опет! — То може бити такође и девојче!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Одлетеле тице у далеке земље — Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!

суморно спустио вреже, А доле, скрхане ветром, по земљи гранчице леже; Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно, Без живота је све. Изгледа, као да смрт уморну природу стеже, И она тихо мре...

висом, што се диже Парајући магле плаве, Живи један сведок стари Српске снаге, српске славе, Пет векова он стражари, Без одмора и без смене, Пет векова он стражари С ове страшне, суре стене.

се диже Парајући магле плаве, Живи један сведок стари Српске снаге, српске славе, Пет векова он стражари, Без одмора и без смене, Пет векова он стражари С ове страшне, суре стене.

РОДОЉУБ Ја сам путник са Вардара, Где је Српство без слободе; Ал' сам чуо тужан жубор И Миљацке, бистре воде. Видео сам реке обе, Мој Србине, сужњи робе!

И над лепом главом, у дубини мрака, Сјајан колут сија од најлепшег зрака. ИX БРОДАР Без крмила свога, без правца и пута, Брод занесен јури, тумара и лута.

И над лепом главом, у дубини мрака, Сјајан колут сија од најлепшег зрака. ИX БРОДАР Без крмила свога, без правца и пута, Брод занесен јури, тумара и лута. Под немирним крилом разигране буре И пена и талас у ковитлац јуре...

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

И без речи моје притужбе он треба да је презрен а блажен ја, ипак храмове дижу где он покаже и душе му своје у шаке преда

Траже моју главу а нису ни чули моју реч. Као гуја без отрова у глави по гудурама лежим немоћан да своју кожу променим.

Сва царства су иста и сунца, и вид без сунца. А злата ми нико није дао да речи своје извезем. Ево се утроба моја са подземљем сложила, а до пролећа

ОПЛАКИВАЊЕ СМЕДЕРЕВА Остадосмо без града и без закона, град је пао. Не знамо где нам почиње земља, а свуда је крај.

ОПЛАКИВАЊЕ СМЕДЕРЕВА Остадосмо без града и без закона, град је пао. Не знамо где нам почиње земља, а свуда је крај.

Хеће више лепих градова бити на земљи нашој. Ноћи дугачке желимо и шуме дубоке где има вида и без очију. Да певамо и да се сами себе сећамо, други су нас заборавили.

Само мрак нисам био, но реч што се без краја понавља у сузама, у куту моје колибе. ЈУТАРЊИ ЗАПИС Свиће. Нећу да кажем ко сам.

о томе шта се види овде изнад земље па до неба, корак по корак уз степене дима: лебде ту главе и црквице ко цвеће без струка, а доле само снег, снег, снег и преко воде, те осим мог трага с брда на брег други се трагови не виде.

КОСОВО Сад је то прича у граду будала, а тад су погинула цара два! За вечеру седоше јунаци без глава, а неман се хранила с морског дна.

мишица двоструких и коже ко печена земља: ту се препознају два јунака и један другом у загрљај падну, један без главе, други без стомака. НОЋНА ШЕТЊА ДЕЧАНСКОГ Круне се крошње на ветру док спава уручено ми стадо, шетам градом.

и коже ко печена земља: ту се препознају два јунака и један другом у загрљај падну, један без главе, други без стомака. НОЋНА ШЕТЊА ДЕЧАНСКОГ Круне се крошње на ветру док спава уручено ми стадо, шетам градом.

Ено познатог тела стене и покрета реке што се баца од гајева до кланца, сунце као никад сјајно и двори високи, без броја.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ТАНАСИЈЕ: Ама, и без тога, друго је то, Агатоне, управљати народом, а друго је управљати имањем. АГАТОН: Није друго, Танасије, није то

ДАНИЦА (пошто их је све послужила, одлази). ПОЈАВА ИИИ ПРЕЂАШЊИ, без ДАНИЦЕ МИЋА (пошто је Даница отишла и он је испратио погледом): Одиста, лепушкаста девојчица, то се мора признати

'Ајде, Симка, да пођемо. Останите збогом. СИМКА: Збогом! АГАТОН и СИМКА (оду). ПОЈАВА Х ПРЕЂАШЊИ, без АГАТОНА и СИМКЕ САРКА (пошто су отишли): Ама, ви; ови нешто шушкали, шушкали, па одједанпут одоше?

ТРИФУН: И неће ме претећи, вала! Уселићу се ја пре њега! Одох ја! (Оде.) ПОЈАВА XИИ ПРЕЂАШЊИ, без ТРИФУНА ГИНА: Па то ће цео свет да се усели? САРКА: Чудо нећеш и ти, пријатељ-Мићо? МИЋА: Ама, ко каже да нећу?

САРКА: Па да, изабрала сам ову собу, ту сам се сместила, али не могу тек ићи по кући без папуча. ДАНИЦА (очајно крши руке): Господе боже! Завеса ДРУГИ ЧИН Иста соба.

Узносе се столице и спушта се завеса). Завеса ТРЕЋИ ЧИН Иста соба. ПОЈАВА И ПОРОДИЦА, без АГАТОНА и САРКЕ (Општа утученост и потиштеност. Седе раштркано свако засебно и једно другом окренуло леђа.

Стојановићу, то је за те ствари најчувенији адвокат, па ће њему да повери парницу, али не може с адвокатом разговарати без преписа тестамента. ТАНАСИЈЕ: Јест, чуо сам за тога Стојановића.

ПРОКА: Е, видиш, и ту нам је покојник подвалио. Без знања фамилије он је имао ванбрачну ћерку. СИМКА: И није га срамота било да јавно у тестаменту каже да има ванбрачну

Да се иселим? ДАНИЦА: Да! МИЋА: То је ваша наредба? ДАНИЦА: То је моја молба. МИЋА: Испунићу вам је. Ја сам и без те ваше молбе пошао баш овога часа да узмем своје ствари, утолико пре сада.

Почели они мени: те ово, те оно, али ја њима: Јесте ли чули, немојте ви мислити да је ово дете без заштите док сам ту ја! Наређујем вам лепим да се одмах иселите! ДАНИЦА: И иселиће се?

То ти је оно што кажу: треба умети. Не вреди ти знање без умења. СИМКА: Ама, изгледа ми да се они срде кад им споменеш. АГАТОН: Па срде се, дабоме, такав је ред.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Друже, где ти је команда? — запита неко дебељка. — Најјача, најсилнија, најважнија команда, без које се не може. Месарска чета Дунавске дивизије — говорио је бришући зној. — Јака команда!

— Јака команда! — Највише сам мрзео куваре и посилне, славу им њину... — Без нас, бре, не можете. Ко ће вас хранити?

А наредник, наслоњен на сабљу, продужио је: — Сазнали сте да нам је Аустрија без повода објавила рат. Наше куће, наше породице и све оне тековине које су знојем нашим и наших предака изграђене, хоће

А ни сам народ их није осуђивао. Рат је... жељни су војници много којечега, и сељаци су без роптања гледали за њима. „Кад се вратим, платићу ти... чекај ме!“ — добацивали су војници и уз смех истрчавали на пут.

Некада су ове замерке биле на своме месту. А много пута је замерао без икаквог повода, тек само да нешто примети. Мислио је ваљда да је командант и својим чином паметнији од свих, а уз то

Али сада се ниједан не превари да узме туђу ствар, иако се радило по тамној ноћи, без светла. Батерија је била спремна за десет минута. Путовали смо целе ноћи.

Више се није могло даље. Људи су већ без снаге и даха и, како стадосмо, где се ко затекао, легао је и заспао мртвим сном.

Маршовала је батерија лагано, без журбе, док се у даљини, преко Дрине, видела растројена, растурена и десеткована војска аустријска.

Поред пута угледам силуету коњаника и чујем глас потпоручника Александра. — А, је ли, па... како ти, снао, без човека? — Е, шта ћу, кад се мора... Ја се наједном раздремах. — Ех, не мора се, него тако ти хоћеш. Ето, овај...

Опет истим путем, по трећи пут. На излазу из вароши, пропуштао нас је командант и добро одмеравао. Без примедаба није прошло, али хтеде да побесни кад угледа како је откопчана пређица на кожној навлаци код уста цеви.

ПРЕКО САВЕ Опет ситни мирнодопски послови. Обука се обављала без воље, јер смо стално у ишчекивању великих догађаја.

Над другим је плакао рођени брат... Трећем је текао црвен млаз крви из ока, а четврти је био без главе... Кажу да су погинули од наших топова. Иако сунце сија, све нам ипак изгледа сиво и нешто неодређено.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

— Код мене ни мапе, ни метарских мера, ни слика... Али ми је најгоре за мапу: не знам како ћу без ње. — Цртајте на табли. — То већ и онако морам... поједине округе, али опет не иде то тако... без целе мапе.

— Цртајте на табли. — То већ и онако морам... поједине округе, али опет не иде то тако... без целе мапе. — Ми ћемо замислити да смо међу дивљацима, па ћемо се домишљати од сваке руке, рече она и зацену се од

у Орловици, а и по осталим селима, још немају ни појма о хигијени. Треба власт да их научи... Без силе не иде... Уђоше у школу, прво у Гојкову учионицу.

— Здравља, Боже! Лако ћемо, лако ћемо за то, рече кмет, гледајући окречене дуварове. — Прво запишите рачунаљку; без ње не могу ништа радити, а требаће ми кроз месец дана. — Рачунаља... а шта му је то ?

Ипак он покушаваше не би ли се То Могло и ове године проћи без мапе. Највише га је у том уверењу држала ова околност: — Како је господин Драгољуб целе године радио без мапе, па

Највише га је у том уверењу држала ова околност: — Како је господин Драгољуб целе године радио без мапе, па опет добио петицу! И за децималне мере он нађе згодан одговор: — Море, шта ће ти онолика цимента ?

А ти сигурно ниси постао мирнији? — Ја — још луђи! Кога ће да умири ово вечито чергарење, ово терање без кривице и реда!.. Море, шта ту !...

Да идем да га закључим, рече он смешећи се. — Иди молим те, али немој сумирати без мене. Причекајте ме и спремите ручак. — Ха, то се већ разуме. Како!...

вама требају многе школе. Без тога не може да се ради ваш посао како ваља. Него знате шта: упишите и мене у први разред; ја бих баш волео да учим

Гојко осећа како га издаје присебност, и он већ увиђа да ће проћи овако ако га она не заустави. То је без сумње и Љубица увидела, па му приђе. — Зар и ви пуштате, рече му она отворено, онако како су и јутрос разговарали.

Нека тешка слутња обладала је њима од јутрос, притисла им душу, стегла срце, па их тако држи, мори их без престанка. »Шта он хоће ? размишља Љубица о целом догађају. Нисам га добро ни разумела.

Да јој је да не пропусти ни један покрет учитељев. А он ради живо, умешно, С вољом... Тек ипак види се да не ради без напрезања. Сва малопрешња брига одједном се скиде, нестаде је, а њу обузе пламен жудње за радом.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Што су ми осам јетрва, То су ми зв’језде по небу; Што ми је једна за’вица, То ми је мајка у мајке; Тешко си мене без тебе! Кад није тебе код мене!“ ПОЧАШНИЦЕ (ЗДРАВИЦЕ) 87.

Да је не ћеш бандунати, Ни осталу муку твоју, Којуно си ти мучио Од ђетета маленога; Ни сиротну ђецу твоју Без наставе и науке, Без целива и грљења И без сваког добра твога. 95. С јадом сам ти на двор дошла, јад је мене!

Ни осталу муку твоју, Којуно си ти мучио Од ђетета маленога; Ни сиротну ђецу твоју Без наставе и науке, Без целива и грљења И без сваког добра твога. 95. С јадом сам ти на двор дошла, јад је мене!

твоју, Којуно си ти мучио Од ђетета маленога; Ни сиротну ђецу твоју Без наставе и науке, Без целива и грљења И без сваког добра твога. 95. С јадом сам ти на двор дошла, јад је мене! Да обидем бона тебе, боре доме!

Да те, доме, с јадом питам, дуго јадна! Како ти је у тамнилу, тамној мене! У тамнилу без виђела, виђ’ ме јади! Без честога понуђаја, доме славо! Без промјене чисте твоје, много јадна!

Да те, доме, с јадом питам, дуго јадна! Како ти је у тамнилу, тамној мене! У тамнилу без виђела, виђ’ ме јади! Без честога понуђаја, доме славо! Без промјене чисте твоје, много јадна! Куда ли ћу сад без тебе? срећо доме?

Како ти је у тамнилу, тамној мене! У тамнилу без виђела, виђ’ ме јади! Без честога понуђаја, доме славо! Без промјене чисте твоје, много јадна! Куда ли ћу сад без тебе? срећо доме? Како ћу ти у дом стајат, с јадом стала!

Без честога понуђаја, доме славо! Без промјене чисте твоје, много јадна! Куда ли ћу сад без тебе? срећо доме? Како ћу ти у дом стајат, с јадом стала! Луду ђецу подизати, прекукала!

Многе мајке прокукаше, Шљемена се преломише, А огњишта угасише. Кукај, сестро, до вијека, Без лијека! ПОСЛЕНИЧКЕ ПЕСМЕ 97. Жетву жела вила и дјевојка, Вила жање, а дјевојка веже.

“ 128. Дјевојка је туђина братила: “О туђине, Богом побратиме, Приведи ме прико црне горе Без говора, без насмјејања.“ Туђин јунак на Бога погледа, Преведе је преко црне горе Без говора, без насмјејања.

“ 128. Дјевојка је туђина братила: “О туђине, Богом побратиме, Приведи ме прико црне горе Без говора, без насмјејања.“ Туђин јунак на Бога погледа, Преведе је преко црне горе Без говора, без насмјејања.

“ Туђин јунак на Бога погледа, Преведе је преко црне горе Без говора, без насмјејања. Доведе је на хладјенац воде. Стаде јунак трудан почивати, А дјевојка лице умивати.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

СОФИЈА: Носимо оклопе и круне од картона, браде од вуне, бркове и обрве од ћумура, свирамо на виолинама без жица, храмљемо на здраве ноге, уместо трудног трбуха носимо јастук, над мртвим мајкама проливамо сузе помоћу лука!

МАЈЦЕН: Престани да ме прекидаш! Као што мора да вам је познато и то, да се давање представе без дозволе немачког војног заповедника лично, кажњава најмање логором! Бањицом, господо, ако нисте знали! То је прво!

Мајценов сто и запали цигарету) МАЈЦЕН: А, друго, ја вас нећу питати како сте се у другим крајевима Србије довијали без дозволе — то је проблем тамошњих власти, а не мој!

Једном речју, остали смо без динара! Овде вам заиста не бисмо сметали... ГИНА: То се ви договорите са Симком, она вам је издала собе, а не ја!

ВАСИЛИЈЕ: Она је рекла да нема ништа против, под условом да вама не смета... (Без речи, улази Дробац. Упркос великој врућини, обучен је у сукнене чакшире и гуњ. Носи опанке. Маше волујском жилом.

Упркос великој врућини, обучен је у сукнене чакшире и гуњ. Носи опанке. Маше волујском жилом. Прилази, без речи, пумпи за воду, наслања на њу волујску жилу, пумпа, пије воду из руке, умива се, брише лице шајкачом. Одахне.

ДРОБАЦ: Банда. ВАСИЛИЈЕ: Зар сте морали онако да их вешате? ДРОБАЦ: Како онако? ВАСИЛИЈЕ: Онако голе, без опанака и чакшира? ДРОБАЦ: Да сам се ја пито, ја би им поскидо и гаће! Ништа ме немо гледати!

Лети се чују и зрикавци, целу ноћ! Мајор није затварао ни зими, и редовно је спавао без пиџаме! Али је зато имао челично здравље! ГИНА: Бог да му душу прости!

ВАСИЛИЈЕ: Ви се нисте нимало уплашили? СИМКА: Ја сам, господине, из официрске породице!... А сад можете и без мене, надам се да сам вам све показала! Ви се лепо распакујте и раскомотите, као у рођеној кући!

Ал док се не загњурим цела, цела целцата, чини ми се ко да се нисам ни купала! БЛАГОЈЕ: Ја пливање без роњења и гњурања и не рачунам! СОФИЈА: А река мирише на лубеницу, јесте приметили?

Овден сам неђе оставио жилу. Ђе ми је жила? Зове ме Мајцен на дужност, кад ниђе жиле! Ја сам без оне волујске жиле ко без руке! Тражи тамо, тражи вамо, док ти се не сетик да ће бити овден.

Ђе ми је жила? Зове ме Мајцен на дужност, кад ниђе жиле! Ја сам без оне волујске жиле ко без руке! Тражи тамо, тражи вамо, док ти се не сетик да ће бити овден. Без ове жиле ниђе ти нисам присто!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

ТРАДИЦИЈЕ Зажелићеш да будеш мајка, и очима сузним пуним бајка и гласом пуним успаванка, смешићеш се без престанка, и клечаћеш предамном: Али са мога лица падаће на тебе мржњом тамном радост зулума, згаришта и шума, и

Блажени који по мору плове, и не остају да чезне. Мисли се моје ничег не клоне. Без суморне наде и спаса пусте радосно у видик тону у зрак што их таласа. У бол и грех и крвопролића.

Богови, на плећима са облацима тамним, болови и мора са валима помамним, пређоше по његовом белом лицу без трага. Али, кад читаше о Бризеји, што се буди, и отвара очи, пуне таме, у зори, бол неизмеран паде му на груди.

се роди један који вам тело жалио истом жалошћу невесело као дух, он га диже у прах медан, провидан, јутарњи, што без трага цело небо рађа језом чистом. ЉУБАВ Већ први пут кад си збацила одело смешан ми беше твој поглед охол.

Цео је свет за мене вез пун шара моје крви. Шара без смисла, броја и реда, танких ко изоран црв. Бескрајан као небо надамном не марим шта ће са мном, пун смеха, смрти,

И, тако, без туге, очи су ми мутне од неке боље, дуге. И, тако, без блуди, на уснама ми горка трулост руди. Лутам, још, витак, са

И, тако, без туге, очи су ми мутне од неке боље, дуге. И, тако, без блуди, на уснама ми горка трулост руди. Лутам, још, витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа,

И, тако, без веза, стиже ме, ипак, родна, болна, језа. И, тако, без дома, ипак ће ми судба постати питома. Не, нисам, пре рођења,

И, тако, без веза, стиже ме, ипак, родна, болна, језа. И, тако, без дома, ипак ће ми судба постати питома. Не, нисам, пре рођења, знао ни за једну тугу, туђом је руком, све то, по мени

Знам, полако идем у једну патњу, дугу, и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто. И, тако, без бола, вратићу се, болан, воћкама наших поља. И, тако, без мира, патиће горко, много шта, од мог додира.

И, тако, без бола, вратићу се, болан, воћкама наших поља. И, тако, без мира, патиће горко, много шта, од мог додира.

И овде, румен крина, са девојачког ребра, ја, зором, уморно бришем, без милина. А кад утопим чун Месечев, од сребра, у ново море јутра и у траве, седнем на облак, па гледам светлости, што се

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Око цвећа су облетали лептири са великим, као дуга сјајним крилима и зујале пчеле без жаока. А у башти је било много свакојаког цвећа, а највише ружа са крупним, сјајним, као снег белим цветовима.

Војници тада ухватише и Магдалену и, по царевој заповести, метнуше је на једну трошну лађицу па је пустише на море без крме и весла, да је морске буре и ветрови носе куд хоће.

Анђео се сажали и врати се. Бог онда пошаље Михаила арханђела, али се и он, ганут молбом земљином, врати на небо без земље. Па и трећи анђео, ког је Бог послао на земљу, врати се на небо и дође пред Господа празних руку.

се бунила савест царева, а народ није мислио на буну; јер је тувио реч старчеву: да треба да буду кротки и трпељиви, без роптања, а ако им се чини насиље и неправда, за то ће одговарати Богу они који је чине.

Врати се газди без магарца. Газда га срдито запита где му је магарац и зашто није купио. — Не љути се, господару — одговори слуга.

После се вијор спусти Ко меко, бело крило И опет дете метне На место где је било. Притрчаше му ко без душе Питањима га обасуше— Ал мала даваше знаке Ручицама обема Да је глува и нема...

) Ветар... Зима... Зима код куће, зима овде, на гробљу зима — свеједно је... Идем код маме моје. Како ми је тешко без маме!... Да је жива, данас би је везала, а она би ми дала поклон... Ко ће њу сад везати?... Анђели?...

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

му је тај састав, строго узев, по литерарним облицима, не знам ни сам, а нисам хтео ни стручњаке питати, јер би и они, без сваке сумње, по утврђеном нашем српском обичају, упутили тај предмет на мишљење општој седници Касационог суда.

Повикаше гласови кроз масу, као оно на вашару кад се чудовишта приказују. — Чујте луди: човек од шесет година без и једног јединог ордена!

с једним пандуром, кога ми даде да ме одведе у гостионицу, украшен звездама и орденима, те сам могао мирно ићи улицом без граје и гужве од светине, што би морало бити да сам онако без одличја пошао.

звездама и орденима, те сам могао мирно ићи улицом без граје и гужве од светине, што би морало бити да сам онако без одличја пошао. Онај ме пандур одведе у гостионицу „Код миле нам напаћене отаџбине“.

— Нова књига: „Доживљаји једног старца без ордена!“ — Још је вазда било таквих књижица. Чак је и једна меана истакла фирму: „Код чуда од човека“, а на великој

Чак је и једна меана истакла фирму: „Код чуда од човека“, а на великој табли насликан човек без одликовања. Свет се почео окупљати око тог чудовишта, и полиција, наравно, шта ће, куда ће, у интересу јавног морала,

— рече поношљиво, задовољан мојим комплиментом. — Не, не, господине министре, без ласкања, боље се не да пожелети. Народ је, видим, врло задовољан и срећан.

и утврђеним правилима које прописује нарочити одбор граматичара', почели чак и реч гнев, на жалост, дрско, и без икаква зазора, изговарати гњев.

— Заиста је ваш положај врло тежак при тако огромНом раду. Без сумње сте размишљали о каквом важном финансијском питању? — приметим.

Тек, на сваки начин, има доста прихода, доста, без сумње! — рече министар са убеђењем и неком стручњачком важношћу.

Сваки је од говорника био сагласан с предлогом првог говорника: да се без икаква одлагања, јер је ствар и иначе хитне природе, донесе одмах ту, на збору, оштра резолуција, којом ће се

' Треба пазити да се све ово лепо и пажљиво изведе, јер од тога зависи добро наше отаџбине. Кад се све то без опасности изведе, онда ће неколико чета, са заставом, промарширати победоносно кроз улице, уз громке ратоборне звуке

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Чини се и сунца нема, угасило се, а за њим се, постепено, примиче хладна ледена смрт... смрт без васкрсења... јесен без јарких боја, без последњег опроштајног осмејка леденог неба... Чамотиња и туга продиру у душу..

Чини се и сунца нема, угасило се, а за њим се, постепено, примиче хладна ледена смрт... смрт без васкрсења... јесен без јарких боја, без последњег опроштајног осмејка леденог неба... Чамотиња и туга продиру у душу...

смрт без васкрсења... јесен без јарких боја, без последњег опроштајног осмејка леденог неба... Чамотиња и туга продиру у душу...

Гора, као босиљак!... Купите ме купиоци, Заклаћу вам шарку коку И петлића без репића, Који не пева.... Чујеш песму и журиш се тамо, на други крај, на глас њен.

— Дај ми троножац, молим те; ја најволим уз огњиште на њему седети. — Е добро, добро, али без јастука не дам. — Тако ви је то код нас адет. Наместише нам, тако, уз ватру, троношце са јастуцима.

шта им је оно, истина? — Седло. — Од све шале, оно ми се не допада, вели ч'а Марко. — Море ћути, граде се без нужде накараде. Саздао их Бог лијепе, ка' што већ море бити, а оне се саме руже, вели Танасије Прекић.

То ви је... ал' доста, смејаћете ми се, што пишем оду бардаку. Заслужио је, па треба макар да га споменемо; без њега не може ништа бити, па, ваљд', ни — прича... — Гле само како се, због њега, Јовица Степановић расторокао.

Незгода је за пушке: далеко ми кућа, од других не смем сад да тражим — поквариће, а без пушке не ваља. — Не брини, ево ти мој револвер; шест метака доста је до куће...

, а свршавао се са: »ово је мој најпонизнији одговор«... Разуме се да ни хитне депеше нису смеле бити без »понизног« јављања, а Главна Контрола после има муке док реши: како да рачуна ту »понизну« реч — у званичну или

И, ето, дете се пробудило и надало врисак. Чуо се плашљив глас мајчин, који је утишавао малог плачљивка, али без успеха. Најзад се зачу крупан људски глас: то се сâм судија пробудио и псује. Ко зна кога: жену или дете?...

и одједанпут, због њене спољашњости, решавам се лако да јој жртвујем све оно, с чим сам се тако сродио, да не могу, без многих својих навика, задовољно живети.

Она хоће да живи, хоће да нађе одзив у мисли на сваки откуцај свога ватреног срца, хоће, без сумње, море љубави... А ја?...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА (радосно): Да изађем у ходник? ЈЕВРЕМ: Дабоме, да изађеш! ДАНИЦА (весело отрчи). XВ ПРЕЂАШЊИ, без ДАНИЦЕ ЈЕВРЕМ (шета забринуто и наставља ред мисли које је Даница својим доласком прекинула): А није да кажеш да не

Дедер, реци, ево, ти мени: који је то посао који би се могао свршити без мене? 'Ајде, реци ми? Ако треба да се растури какав лажан глас по вароши, дај овамо Срету; ако треба да се поквари

као да је сад време томе. СРЕТА: Па жена, видиш, неће без твог питања. ЈЕВРЕМ: Јест, него... (Замисли се расејано.) А Илић? СРЕТА: Шта Илић?

ДАНИЦА: Па биће он посланик и без моје одбране. ПАВКА: Е, а ко ти то каже? ДАНИЦА: Ја кажем! ПАВКА: Од њега си ваљда чула? ДАНИЦА: Па од њега.

Једни: уа! Други: живео! СРЕТА: Одох ја да видим шта је то. ЈЕВРЕМ: 'Ајде, бога ти! СРЕТА (одлази). ВИ ПРЕЂАШЊИ, без СРЕТЕ ЈЕВРЕМ (Младену): А вичу и „живео”, је ли? (Павки.) Чујеш ли, Павка, то је народно одушевљење!

МЛАДЕН (одлазећи): Неће да пропадне, куд би пропао! (Оде.) ВИИ ПРЕЂАШЊИ, без МЛАДЕНА ЈЕВРЕМ (Павки): Јеси ли чула сад твојим рођеним ушима? ПАВКА: Чула!

(Оде.) ИX ПРЕЂАШЊИ, без ЈЕВРЕМА ПАВКА: Не знам како ћу Даници на очи, и како ћу јој казати да јој је отац растурио прошевину?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

а дугу броћасту браду (јер бркова скоро није ни имао, тако да је издалека изгледао са оном ретком и подужом брадом; а без бркова, као какав председник какве америчке републике). — Морам одмах учинити један поклич свима мисленим људима!

Онима у редакцији се смркне кад га виде. Ко је ближе вратима, тај умакне и без капе у оближњу кафану, а ко не могне, него остане, на томе се сломе кола.

се читањем мења лице, има ли каквих промена; и страшно би се наљутио ако то онај чита просто од дуга времена, онако, и без икаквих израза на лицу. А још ако му прескочи његов чланак, е, онда се није могао уздржати да не рекне: »животиња!

На главу тада метне фес без кићанке, или црни мек шешир са једним грдним ободом (метар, веле, да има у пречнику), као што малају на контрафама оне

механа по плану, ако је још и то нужно и да вам напоменем у овој нашој веселој земљи где је и данас још много штошта без плана, док се једине кафане и механе већ од неких тридесет година најсавесније по плану зидају.

— Ту су слику сељаци гледали доста радознало, али ипак без сачуствовања, доста равнодушно. А тамо опет иза келнераја, око огњишта за кафу, поизлепљивано мноштво шарених корица

по човечанство, а нарочито по Српство, које се, политички раскомадано, ту састаје; а и шта би знао, шта би човек радио без кафане у овој одавно лепо и згодно названој долини плача, како давно назваше земљу.

да га дирају, ни Гизеле да паре очи, па се тако вечерас један по један извукли из механе, неко са »лаку ноћ« а неко и без тога; неко платио трошак, а неко казао Зацу да запише на мушеми, кол’ко до сутра. — Добро вече — рече Срета кад уђе.

Овога ћир Ђорђе није марио, управо га није баш много ни трпео; али некако ипак није могао без њега, тако да му је Мића био редован гост, нека врста кућњега пријатеља.

ГЛАВА СЕДМА Из које ће читатељи лепо, јасно и разговетно видети како је Срета, познавајући му карактер, и без своје воље, просто силом околности и логиком догађаја, морао неминовно доћи у сукоб с општинском и среском влашћу.

Ча-Милисав позове и Срету. А како би га обишли, кад је то одвајкада ред и адет у селу да ништа без учитеља не буде.

! — Е, мој Максиме — рече Срета сетно, — па шта могу ја и ти, нас двојица?! »Сирак тужни без иђе икога! Једна сламка међу вихорове!« Толики свет, толики непријатељи! Ето, шта ме све само овде, у овом селу, чека!

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Живот Крсте Пепе зато је препун бола... Сам, у каменој кући, он не зна за другарство. Гледајте га: личи на цара без престола Коме су варвари отели дечје царство.

деца нису крива што су жива. — Бог убио, лопто, ко те измислио! Корача седи професор кроз тишину без краја, Ногу пред ногу, низ дугу улицу, пешке, Кад, гле, поред цркве: Дечаци, гужва, граја, Утакмица!

ЈЕДАН АФРИЧКИ ПОГЛАВИЦА Један афрички поглавица Има панталоне без ногавица. Сви га поданици поштују и трпе, Реч му је важна, тежа од закона.

” А Немци, пошто не знају брђански, пусте га Као стручњака за дизање оловних утега! Брђани, међутим, не могу без несреће (Наћи ће је, па нек је у пласту игла!

Није сан, а лудо ко сан — Чудан дан. ВИ У пола дана Све се смрачило И изопачило Фино, без плана. ВИИ Мали Стева нешто згрешио А тата се кобајаги насмешио: „У име родитељског закона и права Имаш да

МИЛИЦАЈАЦ Миладин Митевић, из Почуче, човек сирома Запослио се у Милицији, и ома Дао се у насиље: без речи Почео је да млати и да пендречи! Нервирају га београдски фрајери, И туче их, где се на кога намери.

Осилио се Митевић, попут каквог велможе, Па бије и без бијења живети више не може! Он није у томе сам: на Балкану многи је Полицајац поборник овакве педагогије.

пева, ко Елвис Присли, Слобода је да мислим онако како нико не мисли, Слобода постоји онда кад може да се говори Без обзира на оно што се мисли у Штабу и у Комори, Постоји слобода овакова и слобода онакова, А најважнија је слобода

Завија Тодор ко вук у тамном вилајету, Цепа длаку на четворо, тражи је у јајету, Без пензије и плате, о своме руху и круху, Служи врховној науци, граматици и духу; Ловац на грешке против стила и

Клањам ти се, посмртно, Димитријевићу Хаџи- Тодоре, Теби, који си живео без пензије, без звања и без одоре, У време срамоте, и ћутње, и општега назатка Чувао си говор као што се чува скупоцена

Клањам ти се, посмртно, Димитријевићу Хаџи- Тодоре, Теби, који си живео без пензије, без звања и без одоре, У време срамоте, и ћутње, и општега назатка Чувао си говор као што се чува скупоцена алатка,

Клањам ти се, посмртно, Димитријевићу Хаџи- Тодоре, Теби, који си живео без пензије, без звања и без одоре, У време срамоте, и ћутње, и општега назатка Чувао си говор као што се чува скупоцена алатка, Која, и кад се

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Дуго истраживачко путовање око света није остало без авантура и несрећних случајева. Кад је брод стигао до једнор острва близу северног краја Нове Гвинеје, где је Шмит

ваздух могао осетно ублажавати климу северо-западних европских земаља поред којих струја пролази и у којима би, без тога топлотног утицаја, владала велика хладноћа.

Али, то се не може поставити као правило без изузетка: један велики број њих остаје поред морске обале, или се задржи на ушћу реке или речице, не идући даље уз ову.

Она је у таквоме затвору живела неких месец и по дана, без икакве хране и у таквој једној течности која би могла отровати коња.

стотина метара, до које не допиру сунчани зраци, угаси електрична светлост, пред очима се укаже, као у мрачној ноћи без месечине, безброј треперавих, зеленкастих и плавичастих звезда разне величине, али које нису непокретне као оне на

Друге, напротив, траже светлост и не могу без ове опстати; такви су, на пример, организми што изграђују коралне прудове у океану, у водама топлим и изложеним јакој

лов, као и на то да у великим дубинама, где нема друге светлости, држе на окупу рибе што живе у ројевима, а које би се без таквих сигнала порастурале по мору. Какве су карактеристике дубинске фауне у океану?

Ту влада потпуна тишина; дубинске струје су врло слабе и без утицаја на створове преко којих прелазе. Пошто ту нема биљног света, ти створови немају за храну ништа друго до опет

И уопште, све те дубинске рибе су врло прождрљиве; оне лове без одмора и сварују велике количине уловљене хране. Од интереса је навести и то да је експедиција Кнеза од Монака

оно што је сигурно, то је да живи створови бескичмењаци, који гамижу по морском дну на дубини од 2000 метара, подносе без икаквих тешкоћа и незгода тај огроман притисак.

је на тој дубини почела радити рибарска кесаста мрежа »страшин«, која је вучена по морском дну пуних једанаест сати без прекида.

Приспевши на та дубока места, до којих је месецима путовала журно и без одмора, као да је свесна ради чега ту долази, гоњена неодољивим нагоном за одржање расе, јегуља је дотле поступно

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Добра си као Дантова Франческа, У тишини и миру живиш сама, Без света, да ти замера ил̓ пљеска, А лице ти је као љупка фреска.

Јер ту је спас, и утеха, и нада, Ми ћемо, слаби, преврнути вером, Идолу другом, без суза и јада, Предаћемо се и речју и пером; А она биће иста, увек млада Природа, тај спас, и утеха, и нада. Сад знаш.

И сав засењен пред чудесним сјајем Лепоте твоје, слаб, без једног даха, Као да сваког часа живот дајем, Прилазим теби пун побожног страха, Посрћем, клецам, докле ме

ОБНОВА Хоћу на једноме свечаном опелу Да сахраним оно што прошлошћу зову. И да ти донесем тада душу нову, Без иједне пеге негдашње — сву белу.

Очаран, без свега што ме давно гуши, Осећам под сјајем ове прве ноћи Како се у мојој обновљеној души, Уз веселу песму раздраганих

Сад кроз жиле моје струје крви разне, Ја ропћем и певам, ја кунем и славим, И корачам смело, без страха од казне, Кривудавом стазом и путима правим! Очајање, туга, беда? Празне речи!

КАО БАЈКА Хтео бих једну ноћ кад месец куња, Плачеван, кржљав, без сјаја и боје, А земља има сетан мирис дуња Што месецима у прозору стоје; И све да буде тужно, све да буде Као да

Зар ви, драге душе, без сузе у оку, Без бола, гледате судбу нашу круту, Очајања наше и беду дубоку, И лутања дуга на краткоме путу, Ил̓ вас

Зар ви, драге душе, без сузе у оку, Без бола, гледате судбу нашу круту, Очајања наше и беду дубоку, И лутања дуга на краткоме путу, Ил̓ вас тамо горе грубе

душе моје миле, Јадне Прометеје без полета смела! О, ако је тако, драге душе, ако Ви живите сада за вечито време Непомичне, хладне, немоћне, и неме, —

О, умрети тако: без писка, без света, Без досадне, глупе комедије смрти, Нечујно, ко мирис увенулог цвета, И живот и дуго очајање

О, умрети тако: без писка, без света, Без досадне, глупе комедије смрти, Нечујно, ко мирис увенулог цвета, И живот и дуго очајање стрти, Као једним

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

А ја што ћу, али са киме ћу? Мало руках, малена и снага, једна сламка међу вихорове, сирак тужни без нигђе никога...

Да ли ово светковање није на кому си сабрâ Црногорце да чистимо земљу од некрсти? И без тога ово нам је слава, на коју се врсни момци купе способности своје да кушају, силу мишце и брзину ногах; стријељањем

Све је ово некаква наука! Без момчади ове те су овђе шест путах је јошт ов'лико дома; њина сила, то је твоја сила.

Почину ни рђа на оружје, остаде ни земља без главарах. Некршћу се горе усмрђеше... Уједно су овце и курјаци, здружио се Турчин с Црногорцем, оџа риче на равном

СЕРДАР ИВАН Што би ово те јошт не дођоше Озринићи, наши крајичници? А без њих се пословат не може; наједно се боље разбирамо.

СЕРДАР РАДОЊА Свак је дошâ ко је од потребе, ал' нијесу пет Мартиновићах. И није им без неке невоље, а без њих се никако не може.

СЕРДАР РАДОЊА Свак је дошâ ко је од потребе, ал' нијесу пет Мартиновићах. И није им без неке невоље, а без њих се никако не може.

Докле двије једна иза друге: цик! цик! опет, издушит не даше; и кликује човјек као пријед. Оно није без некакве муке! Уграбисмо пушке, потрчасмо.

чут од тебе, а ти си се нешто замрсио: нит' што збориш нити нас отршаш, у образ си као земља дошâ; сам се шеташ пољем без никога, нит' што једеш нити заспат можеш. Крупно нешто учиш у памети, — збили ти се снови на Турчина!

Бог да прости Урошеву душу! Красне жертве што јој учинише. ВУК МИЋУНОВИЋ Без муке се пјесна не испоја, без муке се сабља не сакова!

Бог да прости Урошеву душу! Красне жертве што јој учинише. ВУК МИЋУНОВИЋ Без муке се пјесна не испоја, без муке се сабља не сакова! Јунаштво је цар зла свакојега, а и пиће најслађе душевно, којијем се пјане покољења.

Што се црним задоји ђаволом, обешта се њему довијека. Они ће нам и без вјере доћи, међу нама стати надéбљати; какве су ти они поглавице, називљу се цареви синови!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Чакшире мало уске, без гајтанâ, јер су оне лакше а скупље стају због тежег шивења. Сува, дугуљаста, мало кошчата лица али свагда стегнута

знала, када би они мислили да она увелико спава, за оно њихово, материно и очево, дуго, ноћно, седење, целе ноћи немо, без речи, а из очију им се види: како све ово треба једном свршити, не може се више, треба бежати, продати и кућу и све...

Мати да премре од страха. И то не што се бојала да ће сасвим остати сирота, готово без хлеба, иако се увелико почела да бори са сиротињом.

кад се још више обогатише, браћа сасвим им порастоше, ишле су на својим колима, И то лакованим, са федерима, а без оца, већ само са матером и којим братом.

Ванко све трчећи оде. Мало после дође и Тоне. Насмејан и већ дебела лица, кратко обријан, у широким мор-чакширама без гајтана, с бројаницама, ситним брзим корацима стаде он пред Тодору, некадању своју снашку, која, док је Ванко ишао по

Само папуче није могла да трпи, већ ишла без њих, а то све због тих нових чарапа, које су јој ноге и сувише угрејавале.

Још не обучена, само са колијом на леђима, и у спаваћој антерији без бошче. До ње је лежала постеља, забачен јорган, изгужван чаршав од душека, и још од прашине непочишћене утиснуте очеве

— Ко је? Ко је? — чу како овај виче трчећи и заклањајући свећу, да му се не угаси. Али брзо посрну и као без душе истрча овамо ка капији, кад чу газдино као увек кратко и набусито: — Ја!

Већ је била сасвим помирена са том продајом куће, а и зарадована што се једном и овако свршило, да, макар и без куће, макар тамо у туђини.

Дакле, ни он је не узима за себе, није удовац, још мање без деце, већ ето за сина, који је готово још Софка поче осећати како ће кроз грло сву крв и сву утробу избацити, јер тако

опшивени новом, скупоценом поставом, док остала леђа изнутра, цела постава, сва је била стара, масна; па чак негде и без поставе са поиспадалим памуком.

И када се увери да се то мора, онда што се бар не показа како доликује њој? Што одмах, без речи, не пристаде? И по томе би сваки, нарочито он, отац јој, знао да она пристаје, не што хоће, него што се жртвује

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Сима Пандуровић ПЕСМЕ Садржај И 2 БИСЕРНЕ ОЧИ 3 ДОГОДИЛА СЕ ПЕСМА ОВА 5 ПЕСМА ТАМЕ 7 ВРЕМЕ 9 БЕЗ МОТИВА 11 У ПРОЛАЗУ ЈУЧЕ...

Тад, после дугих, злих оркана, Ћуди што носе сунце, кишу, То беше први дан без мáна, Кад душе цвећа свуд миришу.

И отад владаш ти, без брáна, Пространим царством снова моји’, Сказаљка Вечног где лагана Часове општег мира броји.

Поред људских срца ти пролазиш холо, Без страсти, и мирна, не знајући ишта О томе да често пати ко те вол’о, — Сем милости твоје да не тражи ништа.

Ти си у мају свог живота цветног, — А мај је диван и без сунца жарка; — Теби љубав људска сред живота сретног Не треба, изгледа као пуста варка.

закуцати јаче, Као час позни када поноћ пада, Брујећи као да тужи и плаче Ко зна да д’ ће когод чути га и тада! БЕЗ МОТИВА О, ових дана, кад нас слабо слуша И Бог, и нада, и разум очајан; О, ових дана, кад се запенуша Дубином

нас опет, као у сну мучном, Загрли Беда велика и жива, А болно срце, у трзању жучном, Процвили страшном песмом без мотива; О, у те дане да ми се пренети У непознате, егзотичне краје, Предео далек, где ће ме узети Природа добра с

мирише доба раног маја; И као да се, неприметно, просто, На Идеал што је у сећању ост’о Наставља тихо један сан без краја.

Сећам се да је мирна била соба С постељом твојом, моја свест без моћи; Сећам се да је у поноћно доба Још мирисала свуд краљица ноћи На страст, и младост, и задах од гроба.

И тада Доћи ће добре судбе вечни дâри: Спокојство, мир, без бола, јада. Треба нам лећи, снови моји стари. НЕИЗБЕЖНОСТ Над главом нам плови јато рóда, Пева тужну песму

над тим колом, и над земним свиме Осећам где се моје биће диже Другоме царству, бесмртности душе, Љубављу својом без мрља и гриже. Светлосни вали свега ме засуше, И блудим... Али не знам којем крају; Можда где душе у вечности стају.

ИВ Она, без сумње, лежи овде смерно У уском гробу, иструлела лица; Она и не зна да долазим верно Драгани својој, уз певање

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

наше старе обичаје па и срећа остави нас“, то говорећи, значајно погледа своје другове, који сви бјеху ошишани, без власуље, у широким панталам француским.

Један обавија главу чалмом, вјеша дугу пушку о раме, огрће се струком, пуни симсију, креше огњилом — а то све наелак, без треме, као да је у својој авлији. Други клекао, па притеже опанак, ни бриге га што га са свијех страна гурају.

“ „Фала ти Радоје, фала ти брате!“ рече сердар тронут до суза, „знам ја да је тако. Фала ви, браћо!“ „Па и без тога, сердаре, не вријеђај Бога! Није ли ти накнадио овијем дјететом?

Али Јован Вицковић, Ћеклићки кнез, шалчина виши но ђакон, уђе говорећи: „Могу ја, Иво, и без твоје пјесме!“ „Можеш Ћеклићу Млечићу! Ама јесте Млечићи, божија ви вјера! И домишљати сте као они!

И домишљати сте као они!“ одврати му с мјеста ђакон. Лазаревић Рама, Загарчанина, пропушти без иједне, јер Рамо бијаше сувише озбиљан.

“ Тако је наш ђакон умио расположити људе, да весела лица приступе Господару. И без тога, (као што је познато) Црногорцима је, мимо остале људе, мила шала. Сад се ђакон обрну к перјаницима.

Но причајте ми гдје је који коначио, јер знам лијепо да нијесте ниједан из дома јутрос, без тога Бајице.“ „Ми смо баш код њега и ноћили, нас тројица“, одврати Саво. Ђакон сад почео бјеше послуживати ракијом.

Радо су га слушали, а радије се припремали (готово сваки без Владике) како ће га задијевати, јер је и игуман био велики шаљивчина. Али је вријеме већ било обједу.

“ „А шта брате да чујем!“ „Снијевах е нас четир Озринића идемо из дуге, а за нама носе носила. Ја иђах најпрви, без оружја, у црвеној кошуљи...“ Петар га прекиде, туривши га у раме а очи упријевши про њега. И Мишан гледну.

„Станите, куд сте нагли тако! Хоћете да испогибате лудо, без икакве вајде!“ Уставише се. Оташ се примицао дугим кораком али без хитње, ка’но ти човјек који је сигуро ономе што

Хоћете да испогибате лудо, без икакве вајде!“ Уставише се. Оташ се примицао дугим кораком али без хитње, ка’но ти човјек који је сигуро ономе што ради. Лице му бјеше ведро; никаква трага узбуђења не показа. „За мном!

Дјевојке ако се не би поудале за властелу, али без мираза, манастир их је чекао. Тако је то бивало с кољена на кољено у Јановоме дому и тај ред затече и њега кад га Бог

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

ГЛУМА 360 А) СВАТОВСКА 361 Б) ВЕРТЕПСКА 365 В) ПОКЛАДНА 368 ИВ ДРАМСКИ ТЕКСТОВИ 372 1 ЛЕК ЗА ЗУБОБОЉУ 373 2 ЧУДО БЕЗ ЧУДА 374 3 НАЗОВИ ЈУНАШТВО 375 4 ДВИЈЕ МЕГДАНЏИЈЕ 377 5 ДВА КУМА 378 6 ПОД ПРОЗОРОМ ДРАГЕ 379 РЕЧНИК МАЊЕ ПОЗНАТИХ И

Говорни изрази су насушна потреба нашег говора, без којих он не би могао да буде ни моћно изражајно средство, ни значајан књижевни творачки чинилац.

У ствари она и јесте неразвијена и неиспричана анегдота, управо њена срж, али без њеног наративног оквира. Питалице су, према томе, кратке, неразвијене народне причице сведене на „питање-одговор“.

По таквој својој природи и особеном књижевном карактеру питалице нису и без мисаоне каквоће и веће етичке вредности.

Знатан део фразеолошке грађе који је језгро питалица налазимо (наравно без оног стереотипног „питали“ и „одговорио“) — и у пословицама, а приличан број питалица доживео је ширу и детаљнију

празноверичка уобличења из тога нестварног, измишљеног и замишљеног света сама су по себи и као опис занимљива, а не и без поетске каквоће; не ретко баш таква казивања су мотивско повесмо, из кога су се преле маштовите народне бајке и епске

Често се и у њима срећу општа места, нарочито стереотипна поређења која нису и без поетске каквоће. Сам начин њихова излагања, обично кроз градацију, као и само њихово мистериозно казивање, уз разна

у вези са животом и развитком нашег детета постоји читав низ кратких и пригодних песмица, згодно комбинованих, али без нарочите поетске вредности, које се као какве формуле казују или пенушаво скандирају одојчету, обично уз показивање

су специјални говорни изрази који се, као и загонетке, задају у облику питања, али са циљем да се брзо, обично трипут, без застоја и погрешке изговоре.

Због своје каквоће: да их је тешко без пажње и напора изговорити, оне су погодно средство да се и нормално дете кроз забаву учи правилном и смишљеном

) или и право глумачко групно приказивање каквог догађаја са подељеним улогама, са маском или без ње, али са несумњивим сценским и театарским ефектима.

а налазимо их и код индивидуалних и колективних извођења кореографских игара, са пратњом песме или свирке, или без те пратње.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад стигне мрак, а ја онда завежем на длаци један узао, па останем на њему да преноћим. Али шта ћу сад без ватре! кресиво сам имао, али нема дрва!

он је мој први комшија.“ — „Па како је, Бога ти! Како живи?“ — „Вала Богу! здраво је, али се Бог ме доста мучи без ашлука: нема зашто да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву.“ — „А оћеш ли ти опет натраг?

туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују, да се мучи без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву; те сам му ја дала оно новаца, што је било у

Онда Турчин потрчи, на врат на нос к воденици; кад тамо, али оћеш! Еро узјао коња, па отишао без трага, а Турчин савије шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче: „Камо, човече! шта уради?

Еро узјао коња, па отишао без трага, а Турчин савије шипке, па пјешице к жени. Кад га жена опази без коња, а она повиче: „Камо, човече! шта уради?“ — Вели: „Тамо њој матер!

“ А крад- | љивац одговори: „Ћути, ево сам ти донијо једну сланину.“ А човек, још већма уплашен, повиче: „Иди без трага, анате мате и тебе и твоје сланине!

НАРОДНЕ СРПСКЕ ЗАГОНЕТКЕ ШТО МИ ТИ ЈЕ ЗА ШТО? 1. Без ивера на води ћуприја. 2. Без коже уђе, с кожом изиђе. З. Бијела кока испод стрее вири. 4.

НАРОДНЕ СРПСКЕ ЗАГОНЕТКЕ ШТО МИ ТИ ЈЕ ЗА ШТО? 1. Без ивера на води ћуприја. 2. Без коже уђе, с кожом изиђе. З. Бијела кока испод стрее вири. 4. Бијела њива, црно сјеме, мудра глава, која сије. 5.

63. Мотовило вило, по гори се вило, кући долазило, соли не лизало. 64. Мртво живо из шуме вуче. 65. На царевићу без узла кошуља. 66. Навр пласта шака шаша. 67.

109. Сједа сједи у Сједину граду, цар је проси, окован је неда. 110. Сједе на врага, оде без трага. 111. Сједи вила навр вила, чека синова из бијели градова. 112. Сједи госпа у двору, косе јој на двору. 113.

122. Тањир до тањира чак до Варадина. 123. Тело му је дрвено, зуби су му гвоздени, срце му је пртено. 124. Тица без зуба, а свијет изједе. 125. Тица шаргизда све село нагизда, а себе не може. 126.

Шта на себе живо месо једе. 163. Шта на тавану бити не може. 164. Шта о клину висити не може. 165. Шта у гори без мозга лаје. 166. Шуто јуне кроз гору гуди. ОДГОНЕТЉАЈИ. 1. Преко леда. 2. Љеб у пећ. 3. Зуби. 4. Писмо. 5.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

— као што је обичај, на јутрењу преко целе године да се поју по три катизме псалтира, а на вечерњи „Ка Господу, када“ без тропара. А Часове појемо различито. Први час са јутрењем без псалтира.

А Часове појемо различито. Први час са јутрењем без псалтира. На трећем часу, и на шестом и на деветом певамо по три катизме псалтира, са метанијима, као што имамо обичај.

2, 19) „јер вера ова јесте чиста и неоскврњена пред Богом и Оцем.“ (Јак. 1, 27) „Да разумете да је вера без дела мртва. Не оправда ли се Авраам, отац наш, делима приневши Исаака, сина свог, на жртвеник?

(Пс. 140, 2) И још: „На сваком месту уздизати преподобне руке без гнева и помисли“. (І Кор. 2, 8) А када се оконча речена молитва и јереј изговори уобичајену молитву, тога часа сви

И у отпусне дане године тако имајте. СЛОВО 5 О светој литургији и да се нико не причешћује без игумана, нити, опет, да неко остаје без причешћа, осим са игумановим знањем Треба рећи и о божаственој литургији,

СЛОВО 5 О светој литургији и да се нико не причешћује без игумана, нити, опет, да неко остаје без причешћа, осим са игумановим знањем Треба рећи и о божаственој литургији, коју по дужности свагда треба одржавати у

причешћивати божаственим светињама пошто од игумана добијете опроштење, јер ником од вас не приличи да се причешћује без бојазни и без суда; нити се треба причешћивати сваки пут.

божаственим светињама пошто од игумана добијете опроштење, јер ником од вас не приличи да се причешћује без бојазни и без суда; нити се треба причешћивати сваки пут.

А непричешћен неко да буде без игумановог знања непохвално је, јер ко тако чини биће осуђен као онај ко се својој вољи приклања.

Истинито исповедање је узрок толиких добара. Без њега ми се не чини да ће ико постићи спасење. ГЛАВА 7 О душеспасном исповедању Ко се не исповеда неће бити

Ако ли га чује а не ућути, него још разговара узнемиравајући, од трпезе без хране да се подигне и подведе под забрану неједења, или да се некако другачије смири како игуман одлучи.

А треба га чувати, и управљати, и водити и њим владати још и хрисовуљама блажених царева, којима се слободно и без потчињавања било чијој власти још тврђе привезује.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

„И овај камен земље Србије...” ЈАГОДА: Пусти сад тај камен, оћу да прођем! (Излази) МИЛЕ: Код њега улазим без лектимације! Њему је астал препун телефона, па артије, све сами материјали, и то умножени, шапирографисани!

ЦМИЉА: Сад се слободно наслонте, обрисано је! СКИТНИЦА: Буранија приткара, путерка, без конаца, а после вечере диња церовача! Или кнедле са шљивама, уваљане у семпрезлу! Била је стварно одлична куварица!

ИКОНИЈА: Је л те то боли? АНЂЕЛКО: Ово на нози? Наравно да боли, а и тешко се крећем. Нигде не могу без штапа. Дао би ђаволу душу да ме престане! ИКОНИЈА: Немој двапут да кажеш! Шта ти је реко доктор у капезеу?

АНЂЕЛКО: Малопре је за малопре! ЦМИЉА: Да ти кажем како сам испланирала! Можемо и ми да сазидамо без дозволе, ко и други! Макар колко за прво време, после ћемо гледати нешто, за стално. Треба и теби нега за ту ногу.

МИЛЕ: Који мој? СТАВРА: Онај са говорнице, што преко њега пролонгираш, и што му улазиш без лектимације! ИКОНИЈА: Друг Вилотијевић! МИЛЕ: Мој, због чега мој? Шта тим оћеш да кажеш?

Ош сад дудриш на болесна човека? СТАВРА: Вашка стеници направила човека! Ајде, лотињо! Без пишања уз ветар нема човека ни човечанског карактера! Севај за други астал! МИЛЕ: Шта каш?

Него једно ми кажи. Ко те онако крвнички издевето? (Скитница одмахне руком и одлази без одговора) ИКОНИЈА: Нико то не може дизмисли, ни у роману, како то уме живот да ти замеси! СТАВРА: Лепа прича!

Ставра сам за столом, на који је спустио новине.) ИКОНИЈА: Кад га видим вако, без говорнице, не би га познала ни за два милиона! ЦМИЉА: Замишљала сам га да је висок.

Срећом, ту неки пармак, летва, шта ли би, зграбим, распалим, испообарам оне канте на њега! Па бежи, ко без душе! ИКОНИЈА: Чекај, црна! Зар овде, пред кафаном? ЈАГОДА: Овде, могу и место да покажем! ЦМИЉА: Па то је онај!

МАНОЈЛО: Немаш ти појма шта си направио! ПРОСЈАК: Оном старцу излечио сам чворугу! МАНОЈЛО: А без те чворуге не може да га препозна ни његова рођена кћи! ПРОСЈАК: Овог покојника излечио сам од гуке!

ПРОСЈАК: Овог покојника излечио сам од гуке! МАНОЈЛО: А без те гуке није мого да докаже да је невин, и да није убица! Зато сада и јесте покојник!

МАНОЈЛО: Немаш оно зашта си страдао, ал се тешиш, бар имаш своје страдање! Мислиш да људи пате онако, без разлога?

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Зар имаш толико пара? МЛАДЕН Па имам. И без ајлука, само од тебе бакшиша што добијем па би било доста. ВАСКА Па зар ти све то чуваш што ти ја дам?

« Знам, због плате, бакшиша, да стекнеш што више пара. (Смеје се.) МЛАДЕН Не, Васка. И без плате, без бакшиша! Плата, бакшиш ми што — могу тебе да служим. (Сав збуњен): Ето то!

« Знам, због плате, бакшиша, да стекнеш што више пара. (Смеје се.) МЛАДЕН Не, Васка. И без плате, без бакшиша! Плата, бакшиш ми што — могу тебе да служим. (Сав збуњен): Ето то!

(Завеса полако; и по спуштању чује се још загрцнут смех Васкин.) ИИИ Кућа као у И чину. Ноћ звездана, без месеца. Празна позорница.

Падни му пред ноге, стопе да му љубиш, моли, преклињи, да их венча одмах, одмах, преко реда, без реда. Обећај прилог цркви. десет ока зејтина, воска, кандило, икону. Паре не жалим.

) НАЗА И ЗУЛФА (покупивши разбацан новац, беже лево, без лупе, у чарапама). Пауза. Кроз фијук ветрова чује се крик Зулфин: Аман газ...!, загушен шаком.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Нико не може се исправити не знајући у чему и како погрешава; а ко се може похвалити да је без слабости и погрешке?

Штета | да толики многочислени народ остаје без књига на свом језику у време у које наука близу нас сија како небесно сунце.

Само последњи родови суде право и без пристрастија о прошастима. Утешен ћу поћи с овога света знајући да сам браћи мојеј добра желио, да сам се силио

Толико могу јоште придати, да ако ко буде само забаву искати у ове књижице читању, неће без ње бити. Шта је забавније него знати како живу људи по различни[х] мести света, и какви су њи[х]ови обича[ј]и?

Ако гди буде што погрешено, молим и просим вашу доброту и человекољубије да опростите слабости мојеј; сам је бог без погрешке и без недостатка. Препоручујем себе вашеј милостивој и срдечној љубави.

што погрешено, молим и просим вашу доброту и человекољубије да опростите слабости мојеј; сам је бог без погрешке и без недостатка. Препоручујем себе вашеј милостивој и срдечној љубави.

Толико сам мален остао по оцу сирота, да једва га памтим, но растећи, кога сам год чуо о њему говорити, није га нико без уздисања спомињао, колико Србљи толико и Власи, добрим братом Ђуком називљући га, жалећи што је млад умро, и желећи да

Овде ми се чини да почиње први почетак живота мојега. У деветој или десетој години возраста, без оца, без матере, без сестре рођене, почео сам себе као страна и пришелца у истом месту рожденија мога сматрати, и моје

Овде ми се чини да почиње први почетак живота мојега. У деветој или десетој години возраста, без оца, без матере, без сестре рођене, почео сам себе као страна и пришелца у истом месту рожденија мога сматрати, и моје срце

Овде ми се чини да почиње први почетак живота мојега. У деветој или десетој години возраста, без оца, без матере, без сестре рођене, почео сам себе као страна и пришелца у истом месту рожденија мога сматрати, и моје срце почело ми је

из блата извлачи, он, наместо што би напред потегао, натраг узмиче — ево, у какво су ме состојаније довели били моји без расужденија пролози.

Ја, како сам мало повише казао, био сам сасвим наумио и навалио да се посветим, и то без сваке шале и сумње. Добро, добро, видићемо и ту светињу!

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

У једноме сусриту речени ајдуци одсикоше му десно уво и оста без ува до смрати...“ У наше доба има десетак кућа Јерковића, али се већ од поодавна дијеле на три гране, које се

Фра-Вице (1774, † 1793, ††1835), онај којему су „ајдуци одсикли десно уво и који оста без ува до смрти“, био је Брзокус. А Брзокус бјеше и фра-Брне (ИИИ), (1819, † 1838, †† ?).

Жестоки Ркалина шкргутну зубима, одгурну све, пак се усићи пред фратра. — Јево мене да ти кажем без завијања, најкраће и бистро. Ти одабра сина Кушмељева да учи књигу, па да с врименом буде редовник!

То је установљено прије десет година, и то бјеше врло добро по мишљењу Гргову, јер тако млађи, без велике потребе не уносе ноге у манастир.

А ако вра одмах не надме образе и не прегне главу, онда Бакоња чека док то буде, јер без тога нијесу се раздвајали јутром.

— пита фра-Брне. — Па то се зна! То се одма види! — вели Тетка. — О, боже! боже! па овако? Без исповисти и без причешћа! — Шта ћемо, де? Шта ти је, ту ти је!

— пита фра-Брне. — Па то се зна! То се одма види! — вели Тетка. — О, боже! боже! па овако? Без исповисти и без причешћа! — Шта ћемо, де? Шта ти је, ту ти је! — Сад не помаже карабулина, него да се уреди што триба уредити!

Фра-Тетка доказиваше да се о великијем годовима не може, без невоље, опојати мртав свећеник. Фра-Дувало је противно тврдио.

— Он бијаше бриљузак, брате. Ти знаш шта ми у Котарима зовемо бриљузак? То је, знаш, јаје које се излеже без коре. А он је био тако јаје, па је пукао од студени... — Сакррр! — викну мајстор. — На кога се увргао, сакр!?

А он... што ти кажеш... бриљузак, дође на свит без дуа! Зато га и дадо овди међу ове (додаде шапатом) сите докоњаке, па, па, јето све једнако, сакрр...

ВИИ ШТА СЕ РАДИЛО У БУКАРЕВО ВРИЈЕМЕ Протекоше двије године без икаквих знатних догађаја у манастиру, па опет наста вријеме пуно удеса. На дан св. Фране Салескога (29.

Али кад ријека нарасте, нема приступа прековођанима, те му ред бјеше работати без зачина. Бобан је запињао вршке свакога вечера, те прије митио чобане да му их пред зору ваде, а сад је то Букар чинио;

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ПАДИНИ 31 РАСКРШЋЕ 32 ОПЕТ ПОД НЕБОМ 33 ПОД НОЋНОМ ЗВЕЗДОМ 34 НА РАСТАНКУ 35 НОЋ ЈЕ ДУГА 36 СЛОБОДА ЈЕ УСАМЉЕНОСТ 37 БЕЗ ЉУБАВИ 38 У МАГЛИ 39 КАЛЕМЕГДАН 40 СИЕНА 41 НА НЕВСКОМ

Ако за реч већ нема спаса О дај ми бар успаванку без гласа. ПЕСМА И СМРТ Ова песма нема оштрих зуба, Све је у њој голо ћутање и мир И спори долазак до последњег

Пуст као стабло без сока Застаћеш зачуђен тако Са светом и птицом ван ока. Уједно сигурно вече И ти ћеш заћи полако Низ траве које већ

Ми идемо помно кроз све то, А слутимо: жита, ражи, Хлад, неку љубав без лажи, Неки цвет, нешто свето. О знамо и још шта нас чека На путу кроз ово лето: Прах, неко заспало псето.

У глави ми гори луди товар прућа Што се болно грчи за кишом и пљуском. Постајем пустиња без хлада и хране. Гле: из мене беже и куљају знанци. Неки, много драги, што их вежу ланци, Зуре из мог тела као из апсане.

) Слобода је усамљеност, ал не лечи. О тежи је мук од тешких речи. БЕЗ ЉУБАВИ Кад ће снег из моје главе да престане: Већ ми место срца куца комад целца. Празан сам и бео као дно кречане.

Сад бар имам тврди оклоп око ума И могу да стојим усправно, без страха. Нек о главу доба лупа из свег маха. Не знам: да л крај мене дише град ил шума, Да л сам свеж ко шибље ил ко

Камена кућо поцрнела од грома С траговима киша, века, ветра, бога, На твоме дну сам без говора и дома. НА НЕВСКОМ ПРОСПЕКТУ На Невском проспекту: канали И мост са лавом као стражом.

О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА Тај мук — да није звук без краја Што свуд сеже Па неки мир са криком веже Ил маглен дух са месом спаја?

Откуд у своду сад толико боја: За потиљком се ено чак зелени Небеска раван са које ка мени Силазе бели друмови без броја?

О како ћутиш под тим дрвима Где ти је место коб одредила Да лежиш одсад сва побледила Без трунке боје коју крв има. Још увек си под мојим негама: Проносим стазом воду кофама И квасим зелен хум у жегама.

Онда без гласа и без руха (Невидљива и сасвим нема) Луташ по јами мога духа Ко беспомоћна, страшна тема. Иако знам да тамо лежи

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Кад је једном, мало припит, Тола Дачић, први надничар у кући, покушао грубо и исмевачки да се шали са мном, без речи сам тргао ножину из појаса и јурнуо циљајући му пупак.

лепих речица са скобаљима, да би дуго живео, и у гробљу сахрањен био, морао си бити иди зелена кукавица, или издајица без душе, или ђавољи син, па да ти куршуми и ханџари и остала усмртија ништа неће. Као свој кожух познајем ову Србијицу.

Не може да је баци у снег. У тмини без обала трну ватрени свици што скачу из очију, из главе луне све гласнијег цвокота. Женско се за другога рађа.

што нечујно трне у тишини по којој ветар, обрадован снегом, лако и вешто скаче с гране на грану, па се дугим рукама без зглобова и костију хвата за чуперке дрвећа и љуља, гибак, увек млад и најбржи.

Што сваки пут да те опомињем да ставиш чергу на прозор? Чик да избројиш колико сам пута заноћио овде? Механџија без речи замрачи прозор и врата за собом затвори опрезно, тихо, као да газда спава.

И све време док би га грчила на себи, шапутала би: „Доста си спавао, доста си спавао.“ А тада, тако осмехнут, дуго је без речи стајао уз њу, па је извадио кесу с дукатима и бацио је на кревет. 3бунила се: до тада никад новац није показивао.

3бунила се: до тада никад новац није показивао. Сео је на кревет и позвао је. Кад је без речи села, просуо је дукате на чергу. „Јеси ли их видела оволико?“ Она се загледала. „Као да је кукуруз.

Те скоро две године, он је први пут био снажан и дрзак, без стида и немоћи, а она му се препустила, не престајући да сузи на све прошле ноћи кад је она бивала мушко и после

унутрашњих дела, да буде најважнији човек у влади, да чува ред држави, пише јој законе и издаје наредбе које се без поговора слушају.

моје име у странци, биће одмах познат, поштован, слушаће га, биће са именом, а не неки тазе радикалчић, ћифта, репа без корена. Он мора бити као ја, прави, стари радикал, адамовац.

осећа како дише, јер Никола годинама слуша Симкин и Ђорђев живот у постељи, чује све њихове разговоре и љубавне грчеве без тепања и пољубаца.

Знам, боли те, гледаш ме, осећаш како умирем у теби. Боли и мене. Па ти знаш колико мене боли. Онда је дуго био без икаквих мисли: глава је набијена празнином. У њеним шавовима уклештена свест осећа само бол у коренима очију.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Личили су на лептире, и брзо нестајали. Придржавајући се за зидове, девојчица покуша да начини неколико корака, без успеха. Мајка ће се тек пред вече вратити с посла. Кад би бар имала пса или мачку? Ах, којешта!

Шта сада? — Ако овако потраје, ускоро неће бити ни града! — рекоше они. Сазван би Савет Мудраца. Без успеха. — Можда ће Ђисара знати? — сети се неко најстарије становнице града која је памтила шест краљева и три рата.

Читаве су улице изумирале. Једино је мржња била жива. Рогати и репати мрзели су једни друге, а. још више оне без рогова и репова. С радошћу у очима гурали су нове несрећнике под чичак, а Ђаволак се смејао. »Да браћа ово виде?

Један за другим, у ниску, трошну кућу улазили су репати и рогати, а излазили оданде без репова и рогова. У сутон је још само један репати рогоња стајао насред трга, а онда и њега нестаде, али нестаде и

— питали су се суседи. — Да не врача? Кад радозналост нарасте као поплава, неколико суседа поче да је уходи. Без успеха. Прозори Татагиног кућерка били су густо застрти, а већ при уласку у шуму старица им се губила из вида.

— Јесте ли видели Сребрну ружу? — питао је и ветрове и птице, и луде и облаке, без успеха. Нико није знао ништа да каже о њој. Али он није престај ао да пита и да хода.

— разрогачи талас очи у чуду и загледа се у блиставу охолицу. — Па, ништа! — промрмља помирљиво. — Лепа си и без уста. Никада лепшу нисам видео! — збуњено саже главу, уверен како већ сви знају да није ни могао видети.

— Хм, хм! — промрмља сом кроз бркове. — Кажеш да река не може без цвећа? Па, буди ти цвет! Једном у години буди цвет!

Дању и ноћу радили су зидари, и једнога дана зид Ферфелине освану начичкан кулама и стражарницама. Без тешке провере ни глиста не би успела да уђе у царство! Још мање да изађе! — Шта се то тамо збива?

— Можда би Црноглавка могла у извидницу? — сети се царица једне старе вране, и плесну рукама. Без успеха! Нико није знао где је врана. — Па, она је већ одавно у пензији! — сети се један од дворана.

Забринули се принчеви Ферфелини: далеко је 3емља Ветрова дуг је и опасан пут до ње! Можда би и без златне птице могли да нађу три дебељушкасте принцезе и буду срећни? На сироте Кнедлице нису смели ни да помисле.

— Будем ли трагао довољно упорно, довољно дуго — наћи ћу је, и више ово неће бити пустара без дрвета, без травке од које беже и људи, и облаци, и птице!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Та се прашина, без престанка, расипа граничном, готово неприметном линијом која од Трга Републике до цркве Александра Невског, и даље,

„Уосталом, ако ни та двојица неће заједно, нека дођу сваки за себе“, погађа се он и даље ни ца ким, без успеха. На углу Капетан-Мишине улице увек га цпеће иста недоумица: да ли је Капетан-Миши већ заборавио, или није, то

Али, то прво питање које више никог не занима упућује на оно друго које занима само Господар-Јеврема: без издаје, да ли се могло? Да ли се, уопште, може?

Онога који је без сумње био најоданији Кнезу, Господар-Јована, трећег Обреновића, на превару је довео у Крагујевац и јавно га осумњичио

Пашића, Пашић гледа Јеврема: онда, Господар више не може да издржи и пита Пашића оно што пита и себе, непрекидно: – Без издаје, да ли се може?

Права и без сенке, улица води на Калемегдан, сав од сенки. У доба када је Јован постао Господар то је била друга прича: овуда су,

Онда је остао без ногу и без тела, бестелесан; само је његова глава, одједном сва климава, зарањала у ниски мрак, до у дно.

Онда је остао без ногу и без тела, бестелесан; само је његова глава, одједном сва климава, зарањала у ниски мрак, до у дно.

Сада, и то је без значаја. Његово име је остало сачувано, али не као властита именица него као присвојни придев, исписан белим словима

године. Васа је измакао замци, Марко није; убили су га, из ненада, док је био без оружја. И сам помало змај, без страха, од свих људи на свету Марко је Васи био најближи.

године. Васа је измакао замци, Марко није; убили су га, из ненада, док је био без оружја. И сам помало змај, без страха, од свих људи на свету Марко је Васи био најближи.

Било је хладно претпролеће, још су, под земљом, трајале зимске тишине, кошава је промицала без светлости, Васа је носио одсечену главу Марка Чарапића да је сахрани и, први пут, приметио како му је корак отежао.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

да л' је когод гледа, И да л' је слуша; и сред мртвог дола Ц'јелога в'јека звонку пјесму вије, И најзад умре - без имало бола Што јој пјесму никад нико чуо није! Ј.

Србијанче, огњу живи, Ко се теби још не диви! Хрваћане, не од лане, Од увек си ти без мане! Ој Босанче, стара славо, Тврдо срце, тврда главо, Тврд си као кремен камен Где станује живи пламен!

клецам, идем, застајавам, Шеталицу сату задржавам, Јурим, бежим, ка' очајник клети, Зборим речи, речи без памети: - „Не сме нам умрети!“ Вичем Богу: Она је још млада! Вичем правди: Она се још нада!

Ни откуда нема ми одјека... Вичем себи: Зар јој немаш лека?... Идем, станем, ка' очајник клети, Опет зборим речи без памети: - „Не сме нам умрети!“ Идем, станем, па ми клоне глава Над колевком, где нам чедо спава.

Чедо с' буди, па ме гледа немо; Гледамо се, па се заплачемо; Па и њему, ка' очајник клети, Зборим речи, речи без памети: - „Не сме нам умрети!“ Ј.

“ „А ко беху они диви, Који су те напред звали, Који су те ојачали, Који су ти крила дали?“ - „То бејаху идеали! Без њих нема више лета Над облаком мрака густа; Без њих би се малаксало, Без њих би се брзо пало, Свет би био гроб без

“ - „То бејаху идеали! Без њих нема више лета Над облаком мрака густа; Без њих би се малаксало, Без њих би се брзо пало, Свет би био гроб без цвета, Живот празан, - младост пуста!

“ - „То бејаху идеали! Без њих нема више лета Над облаком мрака густа; Без њих би се малаксало, Без њих би се брзо пало, Свет би био гроб без цвета, Живот празан, - младост пуста!

Без њих нема више лета Над облаком мрака густа; Без њих би се малаксало, Без њих би се брзо пало, Свет би био гроб без цвета, Живот празан, - младост пуста!

Верност јој збори са бледих усница, Слика к'о самрт, к'о љубав без наде... Ах! не реците ми никад: није тако, Ни моје срце да то лаже себи; Јер ја бих плак'о, ја бих вечно плак'о, И

А она чита... док сред ноћи дуге, К'о грдан полип са стотину рука, Стисла јој срце љубав пуна туге, Туге без суза, без речи, јаука. И заљубљена, погођена неким Стихом к'о стрелом, спусти књигу тада И снива дуго...

А она чита... док сред ноћи дуге, К'о грдан полип са стотину рука, Стисла јој срце љубав пуна туге, Туге без суза, без речи, јаука. И заљубљена, погођена неким Стихом к'о стрелом, спусти књигу тада И снива дуго...

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

чудествах, он сам собом чудо сочињава; човјек бачен на бурну брежину тајном руком смјелога случаја, сиромашан, без надзиратеља, под влијањем тајнога промисла, он се сјећа прве своје славе, он снијева пресретње блаженство; ал'

Будалама кад би вјеровали, поете су покољење лудо. Нашу сферу да ноћ не полази, би л' овако лице неба сјало? Без остријех зубах ледне зиме, би л' топлоте благост познавали?

Без остријех зубах ледне зиме, би л' топлоте благост познавали? Без будалах тупога погледа, би л' умови могли блистат св'јетли?

И Тешко ли се у полет пуштати на лађици крилах распетијех, без кормила и без руковође, у бескрајни океан воздушни, ђе су сунца само капље св'јетле, а мирови једва видне искре;

И Тешко ли се у полет пуштати на лађици крилах распетијех, без кормила и без руковође, у бескрајни океан воздушни, ђе су сунца само капље св'јетле, а мирови једва видне искре; ђе ужасне буре

погледе у предивна створенија Божја; пред великим претпријатијама нек се крије име опасности; сви свјетови без очих су мрачни.“ Ободри ме син бесмртни неба и справи ме на брег непознати.

Би ли смјела забуњена душа претрћ оков смртне тјелесине без свештене воље створитеља, по простору лећет небесноме, тражит прво, блажено жилиште, тражит судбу свога паденија?

је жертву принио велику, шести дио небесног воинства: лишио их блаженства светога, у мрачно их царство повукао на без конца мученија страшна. Знаћеш и вам' што је урадио!

“ Повратим се и отворим очи, хранитељу бесмртноме речем: „Дух ниједан општег створитеља без силе се не би согласио јарам носит смртнога окова; ко би игда с добре воље хтио безумнога пожељет метежа, ђе зло

Ум је само један без границе, сви су други кратковидни уми. Чудо ми је - свемогући рече војводама неба свештенога - ђе ми у двор с вама

На хиљаде удвоји се виде по воздуху и по равнинама, без велике мјешаније масах. Копља, мачи и пламене стр'јеле ангелском су крвљу обојени; мањи, виши бесмртни војводе на

гадним волнама; тамо хидре страховите фиште, многоглаве, на велика јата, дигнутијех над пучином главах; тамо мрске без броја ехидне из простране и жедне утробе дижу мукле и плачевне гласе; химере су тамо и дракони на велика стада

Попа, Васко - КОРА

кост И други и трећи и четврти зид Стане да лаје Хитнем сваком по једну кост Празна соба стане да урла И сам празан Без иједне кости У стоструки се одјек Урлика претварам И одјекујем одјекујем Одјекујем ОДЛАЗАК Нисам више ту С места се

равница Незадржива равница Разливени догађаји Расуте увеле речи Изравнана лица Овде онде Понека рука од дима Уздаси без весала Мисли без крила Бескућни погледи Овде онде Понеки цвет од магле Раседлане сенке Све тише копају Врели пепео

равница Разливени догађаји Расуте увеле речи Изравнана лица Овде онде Понека рука од дима Уздаси без весала Мисли без крила Бескућни погледи Овде онде Понеки цвет од магле Раседлане сенке Све тише копају Врели пепео смеха НА

плодних плочника Гађење скупља Преживеле осмехе Силованих предмета На благим падинама ветра Хвата Чисте летове Без одласка и повратка Испод веђа годишњих доба Кида Једино лишће Верно гранама одсутним Узалуд БЕЛУТАК Душану

одласка и повратка Испод веђа годишњих доба Кида Једино лишће Верно гранама одсутним Узалуд БЕЛУТАК Душану Радићу Без главе без удова Јавља се Узбудљивим дамаром случаја Миче се Бестидним ходом времена Све држи У свом

и повратка Испод веђа годишњих доба Кида Једино лишће Верно гранама одсутним Узалуд БЕЛУТАК Душану Радићу Без главе без удова Јавља се Узбудљивим дамаром случаја Миче се Бестидним ходом времена Све држи У свом страсном Унутрашњем

твоја тражи Моје очи Увече се дан мој мртав С мртвим даном твојим састане Само у сну Истим пределима ходамо 23 Без твојих погледа река сам Коју су напустиле обале Ветар ме за руку води Твоје руке одсекао је сутон Беле улице преда

пролазиш Да твоју сенку чујем И стена сам нага крај друма Којим се удаљујеш Да ме твоја сенка одене 26 У овој ноћи без јутра Ко је та светиљка са угла Погледом ме твојим обавија И прати до нашег ослепелог стана И светли на пустим

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Ко сам, шта сам и шта ли ћу сада? - запитах сам себе и пођох кући. Без позива, звања и грађанских права, личио сам риби коју су морски таласи избацили на сув песак да ту угине.

на науци, мора имати потпуни преглед свега онога што је у уоченој грани науке дотле урађено и свега онога што се у њој без престанка, из дана у дан, ствара.

А без потпуне стручне библиотеке, научних часописа и сталне везе са иностранством, то је немогуће. Тако морам, годинама, поде

На то поглавље надовезало се, само од себе, већ написано поглавље о Демокриту, тако да се, без задржавања, могох упутити у стару Атену када је била духовни центар свога доба, а онде живели Платон и Аристотелес.

вршити само онда ако се има при руци не само оно што је у њој створено, већ и оно што се, из дана у дан, у њој ствара. Без библиотеке и без страних научних часописа, који у оно доба нису до нас стизали, озбиљан научни рад био је потпуно

Без библиотеке и без страних научних часописа, који у оно доба нису до нас стизали, озбиљан научни рад био је потпуно онемогућен.

Већ хтедох побећи главом без обзира, но причеках још малко. Тада видех у чему је ствар: тајанствена прилика беше дуга поворка бело одевених људи.

Ученици послушаше без поговора и одадоше се посматрању. После пола сата преслиша их Питагора, једног за другим, шта су на небу опазили.

небу хоризонта, тамо где се небески свод и површина Јонског Мора међусобно додирују, из тога мора дижу и пењу на небо без престанка нове звезде, док је на западном небу обрнут случај; онде оне залазе за брегове Брутије.

„Кад би тако било, морали бисмо, путујући без престанка, стићи на крај света“, одговарао би му Талес. „И ја сâм сам много размишљао о тој ствари и увидео да Земља

Грчки трговци и насељеници долажаху без престанка у варош Наукратис на западном рукаву Нилове делте, где процвета прави, бујни грчки живот.

Но ја, тек што сам угледао сву ту лепоту, појурих као без душе даље. У својим недрима носио сам писмо које је требало да ми отвори капију мојих жеља.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Мало после кренусмо се... Ја нарочито уживам кад брзи воз полази из станице. Јер он полази елегантно, клизећи, без оног сецања и несносног шкрипања, као кад полази обичан воз којим, као што рекох, нисам волео да путујем ни као

па се отворише и једна дебела, раскопчана, знојава и бубуљичава људина, у поабаном оделу паланачког занатлије, уђе без поздрава н извињавања, носећи у рукама две потпуно нове ручне торбе од фине жуте коже.

и мене па се умири, док се жена јуначки напрезала да ревносно издржи огромну слоновску тежину тела свога мужа. Без сваке воље за разговор, мој увређени друг и ја покушасмо да спавамо.

Шта ти мислиш? Студент без прстију скромно слеже раменима и насмеши се. — Не бих рекао, не знам ја не налазим. Напротив, то су два различита

Јер и код нас треба припремати духове и јер излаз из овог хаоса и кала не може се ни замислити без терористичке акције. Морате се у овоме са мном потпуно сложити. И морате нам, најзад, прићи.

Нема организације, нема средине у коју човек може да уђе без резерве. А после: ја сам се разочарао, ужасно разочарао; немам више вере.

Кажите сами, Ви бисте нешто хтели, а то што хоћете то није из вас, из нас, непосредно. Реците само: зар ви нисте Руси без руске душе? Имате нешто од ње, можда, али није сва и није ваша. Зато нема Корењева и Незнамова. И још их неће бити.

Зато, што људи мисле погрешно као ти и немају идеала. Ми треба да створимо истинску опозицију. Јер шта је народ без опозиције? Опозиција, рекао је Ренан, чини част једне земље. Што се мене тиче, ја имам идеала: Правда.

— Шта, — престрави се он будећи се — шта се десило? — Свирали сте на узбуну и воз је стао. — Без увреде, господо, — заврши трговчева жена „дискусију“, јетко и журно прикупљајући ствари, док је муж отворених, влажних

ништа није приметио, рано је легао, мајка и остали испратили су је на станицу, стигла је у последњем моменту, путовала без непријатности. И гледајући мило у Николу питала га сваки час: — А шта би радио да ти нисам дошла, је ли шта би радио?

Ето то је све што знам и могу да вам кажем“, па сам бацио празну чашу у траву. Кум, без цвикера, гледао је разроко и са чашом у оној краћој руци, казао: „Никола, спремио сам био дивну здравицу на латинском,

Са бурним „живио“ пропратисмо овај крај његове здравице, па Никола засвира коло. Поп, попадија, кум и ја скакали смо без такта до крајњег замора.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Колица су вјештим руковањем уклизила у бијелу дворану без углова. А онда је све било тачно као и посљедњи пут: маска на лицу, доста угодна празнина која се све више шири у

Не знам како сам се вратио. Протекло је неколико дана без времена. Вјероватно дан-два без пуне свијести. Данас би, према томе, могао бити петак или субота. Ваљда субота.

Не знам како сам се вратио. Протекло је неколико дана без времена. Вјероватно дан-два без пуне свијести. Данас би, према томе, могао бити петак или субота. Ваљда субота. А можда чак и недјеља.

су се спљоснуле, изгубиле сваку тежину и сваку запремину у времену — пука арабеска моје мисли —, тако да преко њих без запреке посежем руком у моје дјетињство, као преко несуштаствене ограде опсјенарева ужета...

на уговорени знак или ријеч, сви бисмо се разбјежали да се што прије дохватимо по једне јабуке на вратима; ко би остао без ње, морао је да врши неку обредну радњу или одређену казну.

Небројено пута остао сам без јабуке, јер сам се увијек јагмио за онима на сунчаној страни. Оне су и осталу дјецу више привлачиле.

Одатле и моја неспособност да добро, лијепо, радост, хармонију схватим чисто појмовно, без примјесе представнога, већ увијек и једино као представу свјетлости; и обратно, све тужно и ружно, све мртво и ледно,

Преостали дио агенције изгледао је као неко складиште гдје су били без реда истоварени сандуци тјестенине и врећице сумпора, бале сухог бакалара, вијенци тврдих колача, колути жице за

Имам осјећај да бих без те њене прћије био прошао кроз живот зазиданих ушију и с непробојном опном на очима. Што ћете!

и посвудашан; и, онако притајен иза жалузија, некако угодно одсутан из свијета и збивања, а опет не сасвим без увида у њих, не сасвим без сазнања о њима.

онако притајен иза жалузија, некако угодно одсутан из свијета и збивања, а опет не сасвим без увида у њих, не сасвим без сазнања о њима.

И да је то нешто без сумње у себи садржавало једну клицу, несравњиво слабију по интензитету, али у основи оне исте емоционалности која је

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

очију, које издају лукаво и подмукло срце, и кад се човек мало боље загледа у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од осталих.

По спољашњости својој Вујо представљаше неку необичну силу, која не зна ни за какве препреке. Да је школован, он би, без сваке сумње, постао велики војсковођа или велики чиновник, једном речју — човек, који влада масом и коме се сви

Кмет га ослови без поздрава: — Где ти је мајка? Ђурицу дарну ова кметова осорљивост. Пође му срџба уз груди, али се он уздржа.

Падаше у очи њен кукаст нос и танка, шиљаста, напред истурена брадица, која је, док је Мара девовала, без сумње, улевала необична и страсна осећања сеоској момчадији.

»Што ти је човек — продужи мислити — све... све, али без хлеба никуд!... « — Хајдес... паде риба скочи месо; потрчите муштерије, разграбише људи! Ох, што је Масно--о-о!

А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.

А зна добро да ће то бити једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао.

једини излаз, да га мора примити без размишљања, без поговора; јер он сам не може ништа смислити, а добро увиђа да је без помоћи Вујове пропао. Остаје му, дакле, само да чека.

Сиђе опет на своју сламу и сав се предаде дугом, упорном ћутању, без једне мисли... Тако му пролажаху дуги, бескрајни часови у ћутању, те је већ изгубио сваки приближан рачун о времену...

Но већ то је било и прошло, али шта ћемо сад? — Па ја погибох, брате, мислећи, али знаш да без тебе не могу ништа. Чекô сам те кô озебô сунце, па сад што ми ти кажеш, тако ће и бити. — Оно знаш... мука је то.

Тако пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. — Ха, синовче, добро си се пожурио! Тако, брате, тако треба — рече му

Тако пролежа без једне мисли и без покрета, док не дође Вујо. — Ха, синовче, добро си се пожурио! Тако, брате, тако треба — рече му Вујо, кад уђе у собу.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

368 ОБРАЗ БЕЗ ОБРАЗА 369 ОПЕТ ДОБРА ХВАЛА 370 КАД СЕ ХАРЧИ, НЕК СЕ ХАРЧИ 371 Е ЛИЈО, САД СИ ДОЛИЈАЛА 372 ЗЕТ У ПУНИЦАМА 373 КЛИНЧОРБА

И ако нијесу имали да им се пресипље, нијесу били ни гладни, ни без ватре. Једно јутро нареди мати сину да доћера кући суховине, јер да ће тај дан парити и прати хаљине.

Бре, све је добро досада; али да видиш сада јада, када га мати опази без коња, па још када сазнаде да га је вук појео, стаде га грдити и ружити на пасја прескакала, па да се и на том размину,

Када су тога јабанџију пред дара извели, цар без сувала, без џевапа осуди јабанџију на смрт. Баџа ће на то цару: — Дај, царе, мени два џелата, па ћy га погубити.

Када су тога јабанџију пред дара извели, цар без сувала, без џевапа осуди јабанџију на смрт. Баџа ће на то цару: — Дај, царе, мени два џелата, па ћy га погубити.

Када сиромашак спази прстен, обрадова му се веома. Јест, али сада нема ватре, а без ватре се не може ништа. Мисли се шта ће, док се нешто присјети па стаде пребирати џепове и по његовој цпећи нађе

онде га заустави стража, и запита ко је и откуда је, па пошто се он каже, отиду те јаве царици, а она, како чује, као без душе дотрчи пред њега онако као девојка, па узевши се с њим по руке, уведе га у дворе.

Лежала је тако и ђубрила се. Питали га сељани: — А бе, будало, а што не работиш ону твоју ливаду, него ти лежи тако без вајде? Он им је одговарао: — Како ћy да је работим, кад је на њој врзино коло? Ту се збирају нечастивници и самовиле.

нож, и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако проговори: „Да бог да да се овај мој ножић не да ником извадити без моје руке!” па онда похита да се натраг врати. Пређе преко бедеме, уз јелу се испење и низ јелу сиђе на земљу.

добивао сваке године по седам акова вина, а ето, неку ноћ, бог га сатро, дође неки враг, украде ми га и ја остадох без њега.

близу царскијех двора, ал̓ се замисли момак опет: тешко му дати златног коња за златну јабуку, а мора га дати, јер без златне јабуке неће му онај цар дати очев трс.

То би цару криво: кад је све од сувога злата, онда баш не треба ни таквог кличка! Без тог кличка биће јабука још љепша, стога се цар наљути, откину кличак, кад, на његово велико чудо, неста му из руке

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

КАЛЕМЕГДАНУ 78 ТИШИНЕ 80 ОРГИЈЕ 81 СЛУТЊА 83 ПРЕДГРАЂЕ ТИШИНЕ 85 ЈЕСЕН 87 ВОЛЕО САМ, ВИШЕ НЕЋУ 88 ПЕСМА БЕЗ РЕЧИ 92 НИРВАНА 94 ПРЕСТАНАК ЈАВЕ 96 СА ЗАКЛОПЉЕНИМ ОЧИМА 98 КОБ 102 РАСПАДАЊЕ 106 НЕДОВРШЕНЕ РЕЧИ 109 ПРВА

165 СА ШЕТЊЕ 167 ПОЗНАНСТВО 168 ПОЕНТА 170 КАКО МИ ЈЕ... 171 ПЕСМА БЕЗ ИМЕНА 176 ПОГРЕБ 177 ЖИВОТ 179 ПОСЕТА 181 ПОГЛЕД 185 ИЗ КЊИГЕ “РЕЧИ” 188 НОЋ ЉУБАВИ 190 УВОД У ЛЕГЕНДУ

То је онај живот, где сам пао и ја Са нимало знања и без моје воље, Непознат говору и невољи ружној. И ја плаках тада. Не беше ми боље.

И ја плаках тада. Не беше ми боље. И остадох тако у колевци тужној Са нимало знања и без моје воље. И не знадох да ми крв струји и тече, И да носим облик што се мирно мења; И да носим облик, сан лепоте,

При бегању звезда земља је остала. И ту земљу данас познао сам и ја Са невиним срцем, ал' без мојих звезда, И са сузом мојом, што ми и сад сија И жали к'о тица оборена гнезда. И ту земљу данас познао сам и ја.

И очију што их види моја снага. КУЋА МРАКА ПИЈАНСТВО Не марим да пијем, ал' сам пијан често У граји, без друга, сам, крај пуне чаше, Заборавим земљу, заборавим место На коме се јади и пороци збраше. Не марим да пијем.

И притисне очај, сам, без моје воље, Цео један живот, и њиме се креће; Узвик га пролама: ''Неће бити боље, Никад, никад боље, никад бити неће''.

И ја жалим себе. Мени није дано Да ја имам земљу без убогих људи, Очи плаве, топле као лето рано, Живот у светлости без мрака и студи.

И ја жалим себе. Мени није дано Да ја имам земљу без убогих људи, Очи плаве, топле као лето рано, Живот у светлости без мрака и студи.

Све то стоји на гомили тренутака У нереду, по прошлости разбацано, Док њу време вуче некуд, некуд носи И односи без отпора и лагано.

Ти и данас волиш као некад што си. Ти и данас тражиш борбе и живота, И са истим жаром устајеш и падаш, Без роптања, мржње, нит се иком јадаш. Ти и данас тражиш борбе и живота.

ћути, мир свуд влада; Све је немо, тихо, вечно, нигде гласа; Све бескрајно, недогледно, као нада, А чобанче вода носи без таласа. Од искони, од векова се постоји.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

надокнаду у задовољству које произлази из његове моћи и осећања да он припада класи изузетно привилегованих људи, без којих би човечанство одавно ишчезло у љутој борби против немилосрдних сила природе.

Када затворим очи, ја неизбежно прво видим уједначену врло тамну, плаву позадину као што је небо у ведрим ноћима без звезда.

Када сам му рекао да имам више од шездесет година остао је без даха, запрепашћен. Моји пријатељи врло често примете да ми одело стоји као саливено, а не знају да је сва моја одећа

Едисон ме је свуда опипао и рекао: “Тесла је до у унцу тежак 152 фунте” и тачно је погодио. Имао сам без одеће 142 фунте, што сам до данас задржао.

Или сам назрео или погодио да постоји мали простор између површине воде и дасака које су стајале на деблима и готово без свести сам испливао на површину, чврсто притиснуо уста на даске и успео сам да удахнем мало ваздуха, на несрећу

је огромна стопала и руке као медвеђе шапе, али је све своје експерименте изводио тако вешто, прецизно као часовник, без грешке.

мотор, четкице су правиле проблеме производећи јаке варнице и ја сам запазио да би можда било могуће покретати мотор без четкица.

одлучујући напредак, тако што сам одвојио комутатор од машине и проучавао овај феномен из новог угла, али још увек без резултата. Следеће године, изненада сам променио свој поглед на живот.

олупина може преобразити у човека запањујуће снаге и жилавости, човека који може да ради тридесет и осам година, скоро без дана одмора, а да и даље остане телесно и духовно крепак и свеж. Тако је било са мном.

“ Живео сам врло напорно, што би се данас могло назвати на “рузвелтовски начин“ . Свакога јутра, без обзира на то какво је време било, одлазио бих од Булевара ст.

исте године, када сам коначно имао задовољство да видим ротацију проузроковану наизменичним струјама различите фазе без клизног контакта или комутатора, како сам то замислио годину дана раније.

Функе (Функе) је врло искључив и ја се не усуђујем да дам налог да се сијалица постави на одређено место без његове изричите сагласности.“ Сходно томе договорена је посета овога угледног човека.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

За младог досељеника и није несрећа да се овде искрца без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут

досељеника и није несрећа да се овде искрца без пребијене паре у џепу; за младог човека уопште није несрећа бити без новаца, ако се одлучио да сам себи крчи пут самосталном животу, под условом да у себи има довољно снаге да савлада све

Ту се намеће питање: шта је могао дечак од петнаест година, рођен и одгојен под таквим околностима, без икаквих средстава донети Америци ако би се нашле законске могућности да му се дозволи усељавање?

И још данас ми је пред очима слика његове главе без косе и дивног чела над густим обрвама кроз које су светлуцале његове дубоке утонуле очи, светлећи као месец кроз

Операцију подешавања назвао сам ”електричним саглашавањем”, а тај израз је касније био опште прихваћен у телеграфији без жица.

Коначно сам стигао у Хамбург спреман да се укрцам, али без новаца којим бих купио струњачу и ћебе за мој лежај на броду.

Али доживети да будем враћен без паре у џепу и без ружичастих снова, било би превише за сваког човека, осим ако није лишен сваког тананијег осећања.

Али доживети да будем враћен без паре у џепу и без ружичастих снова, било би превише за сваког човека, осим ако није лишен сваког тананијег осећања.

осим сребра и злата скоро и нема другог новца; пети, који је већ био у Америци, причао нам је, као са неке висине, да без обзира ко си и шта знаш и имаш, када се искрцаш у Новом свету бићеш ”жутокљунац” (гринхорн) а ”жутокљунац” мора да

Ја сам био без икаквог заната, нисам имао ни рођака ни пријатеља, па чак ни познаника у Новом свету. Нисам имао баш ничег од вредног

Мој наступ направио је велики утисак на једног од чиновника који је био без ноге и ослањао се на штаку. Погледао ме је љубазно а очи су му весело блеснуле и обратио ми се на немачком: ”Имао си

То ме је ослободило и охрабрило па сам говорио без страха и искрено, јер сам веровао да говорим људским бићима чија срца нису окована гвозденим калупима које су

Ћипико, Иво - Приповетке

Има их свакојаких: младо и старо, мушко и женско, с лулом у устима и без ње. Мрки су и озбиљни. Како се који искрца онако и застане — ишчекује друге, да се удруже па да заједно хрпимице крену

—Јеси ли удата? — упаде друга у реч. —Јесам, душо. Ово ми је син, и главом на њ показа. —Како те муж пустио без себе? — шалио се старешина. —Човјеку се десила несрећа: болан је, — изрече жена и загледа се у ватру.

Док се повратила, већ је ватра добро пламсала и расветљавала вас простор, да се добро видело и без свеће. Над огањ неко од оне тројице беше надвисио бакру; стога је она морала своју поставити са стране, на два

Мучно јој толико потрошити. Али што ће? Не може сина оставити у туђем свету без помоћи. Да се ова невоља десила код куће, лако би.

Али, чим се некако утеши, паде јој на памет болесни човек, деца..... Како ће без ичега кући? Растужи се и, онако невесела, рече сину да ће се још данас вратити кући. Спремише се брзо и изиђу.

—Попусти оних двадесет хелера, замоли га сузним очима, да одем с осталима. Немам више... Бог ти дао! —Не дам биљета без новаца ни свецу! Биж'! Ето иду још два господина, — и окрене се према њима, не слушајући Цвете.

Сувим је лако, мада је до њене куће, преко брда, још читав дан хода. . Није јој се журило, мораше је брига: како ће без пара доћи болесноме човеку? Одлучи да за који дан потражи рада у вароши.

—Хоћемо ли махом кући? — упита Марко. —Без пара смо, сине, — одговори Цвета. Ако нађемо рада, да останемо овдје који дан... Дигоше се.

Тако пролазе дани, један за другим, без икаквих промјена. Једнако слушају корачаје чељади што улицом пролази, вику дјечурлије и неразумљиве гласове мрачнога

свега што је сунце не огријеваше, лијепо развијала; и да јој мајка зарана не умрије, била би дочекала пуну младост без бриге и не би прво времена потужила се на свијет. А није била ничему узрочна.

Свугдје дијете пристајаше за њим, без њега не могаше да се снађе, а то њему додије и наједном науми да је сметне с бриге.

Пролазе дани у великоме мору без јачих промјена. Пуста пучина, обавита танком маглом, недогледна, без краја, монотоно дјелује на њену природу, а

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

зато што је стилско подручје, додуше, у језику потребно и неопходно, јер га имају сви природни језици, али језик без њега ипак може обављати своју основну функцију у интерсубјекатској комуникацији.

Зато граматичари мањевише увек свисока гледају на лингвостилисте. Без комуникационог језгра се не може, а оној стилској периферији коју овде имамо у виду додељује се изражавање емоција и

специфично конкретно значење и своде се на нешто опште и апстрактно, што се може везати за најразноврсније објекте, без обзира на конкретну природу ствари, а да при томе задржи у себи могућност за позитивне логичке дедукције и предвиђања“.

коју ће касније добити интерпункција, разликује се од синтаксе писменог излагања, где управо систем интерпункције (без пратилачких парајезичких елемената) омогућава склапање сложених хипотаксичких конструкција, али је за то потребна већа

И заиста код Станковића простор није једнолик, хомоген, без квалитета, него се разликује према степену затворености/отворености и близине/удаљености од средишта вароши, односно

Није се могао ни у самој књижевности накнадно васпоставити, без језика који је очувао специфичну употребу упућивачких речи.

се да уназад сежу, да могу сезати у словенску митологију, у многобожачку или паганску стару веру, док новији, како то без изузетка показују радови о народној поезији, поглавито долазе из хришћанства.

у која се жена облачи, као и сам њихов редослед, толико се међусобно подударају у Откривењу и у народној лирици да се без већег колебања може говорити о преношењу из онога првога у ову другу: Откривење (1) жена обучена у сунце (2) месец

Слике које оно садржи – и, разуме се, цели призори – необичне су и упечатљиве, и дуго се памте, али су неразумљиве без посебног тумачења. Па и три које су прешле у народну лирику изискују тумачење.

су слике из Апокалипсе прешле у народну лирику, певачи нису знали њихова значења, нити су та значења могли да схвате без посебног тумачења. Они се нису могли служити алегорезом да би појмили алегоријски смисао.

Зато ћемо издвојити само једну или две очигледне новине у Дучићевој поезији које нису биле могуће без померања у језику. И не само померања, него и без даљег његовога развијања.

И не само померања, него и без даљег његовога развијања. Опште је познато да је Дучић из свога укупног дела уклонио прву, мостарску књигу песама из

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

САВКА: Ако је само за три месеца... ЖИВКА: Ни један дан више!... ИВ ПРЕЂАШЊИ, РАКА, АНКА РАКА (гимназиста, улази без књига и без капе, сав подрпан). АНКА (улази за њим и носи књиге и капу). ЖИВКА: Ију, црни синко, ти си се опет тукао?

ЖИВКА: Ни један дан више!... ИВ ПРЕЂАШЊИ, РАКА, АНКА РАКА (гимназиста, улази без књига и без капе, сав подрпан). АНКА (улази за њим и носи књиге и капу). ЖИВКА: Ију, црни синко, ти си се опет тукао?

ЧЕДА: Што ви мени једнако те дугове натичете на нос? Нисам их направио од беса, него кад човек узме жену без мираза па почне кућу кућити... ЖИВКА: Нисмо те ми терали да је узмеш. Ти си увек говорио да је волиш.

(Изгура га.) Журите, молим вас, журите! XВИ ПРЕЂАШЊИ, без МОМКА ЖИВКА (Чеди, пошто је момак отишао): Ти знаш нешто? ЧЕДА: Не знам али... дабоме! Криза... цилиндер...

) Пера писар из административног одељења!... Завеса ЧИН ДРУГИ Иста соба, само богатија намештајем, који је без укуса размештен.

Тебе да најуримо, а Дару да удамо као што јој приличи. ЧЕДА: Диван план! Истина, рачун је направљен без крчмара, али свеједно. А шта би ви, госпођо министарка, рекли кад би вам ја рекао да не пристајем на све то?

ЖИВКА: Оно, добро би било ако би могли да удесите да скине капут, да га затечем без капута. АНКА: Само капут? ЖИВКА: Па него шта још? АНКА: Па то је бар лако, наложићу пећ.

НИНКОВИЋ: Правила отменог друштва; л бон тон ди гран монд2. О госпођо, отменост, то је готово атмосфера без које ја нисам кадар да дишем; отменост је моја природа. ЖИВКА: Па, знате, ја сам обавезна да примам.

ЖИВКА: Знам жандара. НИНКОВИЋ: Ах!... Ви морате научити бриџ. ЖИВКА: Шта да научим? НИНКОВИЋ: Бриџ. Без бриџа се не да замислити отмена дама.

Без бриџа се не да замислити отмена дама. Нарочито ви, имате намеру да призивате и дипломатски кор, а дипломатски кор без бриџа, то није дипломатски кор. ЖИВКА (кобајаги убеђена): Па, да! НИНКОВИЋ: Госпођа, разуме се, пуши? ЖИВКА: Таман!

ЖИВКА: Таман! Не могу чак ни дим да трпим. НИНКОВИЋ: И то, госпођо, морате научити, јер без цигарете се не да ни замислити отмена дама. ЖИВКА:. Јух, бојим се угушићу се од кашља.

Разуме се, ваша је ствар како ћете поступити. Можете ви бити министарка и без бриџа и без цигарета и без љубавника и уопште без отмености. ЖИВКА: Па добро, а госпођа Драга је л' она играла бриџ?

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Могло би се без претеривања казати да се радња развија, призори и описи се смењују тачно у два корака: прво Софкино предвиђање, па

Али управо та грешка или незнање даје трагично осенчење њеном лику, што не би било могуће без сталнога истицања да јунакиња све предвиђа и све зна.

положаја може гледати не само уназад, на оно што се већ догодило, него и унапред, на оно што ће се тек догодити, и то без икаквих ограничења, тако да се једним погледом може обухватити сав роман као целина, односно целина једнога књижевног

Рођак је и млађи је да би га она без зазора могла пустити веома блиско, чак толико да телом уз тело с њом ковибрира.

А то, дабоме, не би било могуће без дечјих очију које су се врло блиско примакле Томчиноме лицу - усред мрака жаром осветљеном - баш у тренутку кад је

бубњи, а светлост од четири свеће широка, пространа, помешана с тамњаном и димом дуванским”, да би нагло - на изглед без разлога, а заправо ради контрастирања - дометнуо како је „напољу хладан и влажан мрак“, па опет продужује исти онај

Раздвајање се, по свему судећи, није могло укинути без нарушавања неких особитих својстава овога Станковићевог текста, а као сложенији вид приповедања донело је знатне, па и

21 Додуше, већ у другој верзији - коју је Станковић седам година касније почео објављивати и такође је без објашњења прекинуо22- уклоњена су оба места где се Софка почиње сећати, па је тако и она јака телесна узнемиреност

је у први мах дато као обнажени поступак, него је другачије расподељено, промишљеније и тананије уткивано у целину, без наглих композиционих резова кад се прелази с једне на другу временску раван, и са „меким” прелазима између ауторове и

телесна страна ликова значајнија него код многих наших старијих писаца, па је стога ваља пажљиво осмотрити, без преувеличавања својственог проценама које се заснивају на голом утиску.

Као што рецимо дете - да направимо једно поређење без вредносних импликација - у слику коју црта „урачунава” динамику својих очију, свог положаја, па и искуство које има са

А тако склопљена реченица, чак и када би писац био несравњиво вештији у језику од Станковића, тешко да може остати без неког одступања, без улома у граматичкој конструкцији.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

ПРИЧЕ Садржај СУЉ-КАПЕТАН 2 НЕОБИЧАН МУЧЕНИК 8 НАША ЗАГОНЕТКА 13 ЉУТА ПРАВОСЛАВКА 18 ДВЕ ЖЕНЕ 24 ОКЛОПНИК БЕЗ СТРАХА И МАНЕ 28 КАД СЕ ЦАРСТВА МИЈЕЊАЈУ...

Кад се већ потурчио, хтео је да буде слободан и без стеге: није ваљда могао гледати да му Љумљани и дале отимљу стоку и пресецају глобу.

На понекој сексани су и бисаге пуне новаца. Врве они без оружане пратње, на срећу, овом опасном долином. Неће да изазивљу горске хајдуке нескромношћу.

Нико нема пушке, нити за њу мари. И жене су им слободније и природније; једу и пију без лажне сељачке стидљивости. дошли су ови луди онако просто, да се помоле Богу, а не да се показују и вржу на себе неко

На чудо крупна женскадија. Свака девојка са ножем за пасом, а ретко која жена без црне убрадаче: гине се тамо често... Сви су људи са оружјем и оно је око њихових седишта згомилано у праве дрвљанике.

Соко. Али наступа кроз светину некако поткошено, без снаге и воле. Као да му је досадно, као да се од нечега стиди; у лицу је опет блед и снужден као да на души носи

Скромна планинска кривача, покривена сламом до земље и ограђена плотом, без иједнога прозора. При отшкринутим вратима, као што то сви по селу чине док не легну, Богдана је нешто радила око

Бранили Београд, одступали без раздвојнице и тек на Шимширову Брду изнад Везирова моста, кад им је пук освануо сасвим проређен а они изнемогли од

У чем се ко затекао устајући из постеље на страшни глас о погибији. Деца раздрљена, људи босоноги, жене без увијанака, за спавање подбрађене. Писка и кукњава небо проламаху.

Баш тога тренутка прилазаше Кариманова жена, средовечна Арнаутка без уобичајенога покривала а богато, по обичају, одевена.

ОКЛОПНИК БЕЗ СТРАХА И МАНЕ Пред сами последњи долазак султанов на Косово, 1911. године, једнога ранога јутра пријави нам митрополи

На ногама дугачке до колена шарене чарапе и опанци без препле– та, утегнути око ноге пртеним врпцама. Познадох да је Моравац из гиланске околине.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

21 НЕГДА 23 НЕ ЖАЛИМ 25 ЛЕПОТИЦА БЕЗ МИЛОШТЕ 27 НА ГРОБЉУ 29 ЧОВЕЧЈЕ СРЦЕ 32 ШТО СЕ КАСНО УВИЂА 33 ХУКА... ТРЕСКА... 34 И АКО ЈЕ НОЋ ВЕЧИТА...

Пропаде ми лепа мисô; Томе нисам крив. Ал’ не жалим — бар је лептир Остô данас жив. ЛЕПОТИЦА БЕЗ МИЛОШТЕ (Од Хамерлинга) Хладно се смешиш из празних груди, Гиздавко хола, Љубав и чежња к теби Немају приступа...

За лȅсом кука мајка: „Та дете ј’ — зар у гроб? А ја зар још да живим Без сина једина?“ Што мора бити, мора: Спуштају у гроб лȅс, — То мајка гледа, види Својима очима, И косе своје чупа

Светлости је дато Да и кроз мрак сине Песничка топлота Без топлоте гине. 1889. МОЈОЈ ДЕЦИ (Од Бернеа) Двоје малих, сећате ме На времена журан лет: Црно ј’, плаво ј’ ваше

Савлада је усред јада. Свом горчином кроз свет иде, Носи своје неизвиде, Уме живет’ и без нада. С уздисајем није тако, Из груди се отме лако, Тежећ’ небу, својој кући.

Рујне усне молитвенски трéпе, Њене руке — два скрштена крина; Крила нема, али и без крила Слетела је из рајских висина.

Слобода се стиди кад долази даром, Воли сама својим просијати жаром, Али се не стиди да на гробу рече: „Тај човек без круне био б’ веће среће!“ Многим ће Клиона студит’ врло строго — За тебе ће рећи: почео је много!

Дуни ветре, носи ветре, лети без оданка! — — — — — — — — — — — — — А ја жмурим, а ја сневам... ох, да дивна санка! »Стармали« 1882.

Њиме се свету похвалит’ смемо. У ропско доба мајка га роди — Али га роди српској слободи. На муке пође без стрâ и стрêпа: Мука га створи омирски слепа. Тад’ се не могло дизати школа: Једина школа — осећај бола.

Ви’те л’ алу ближу, која Само нама прети? Што се свести нашег рода И имену руга — Према њој смо ево сами, Без помоћна друга. Док ми мача изоштримо Против општих âлâ, Наша мала, ближа ала Нас је прогутала.

светињи бадњој запалити јелку; Тај обичај лепи, кô сан неке виле, У твоме ће дому опружити жиле, Примиће се таки, без икаке силе, На највећу радост деце твоје миле.

А света им предводница, Она звезда, где је саде? »Стармали« 1881. ПРЕДБОЖИЋНА Падни, снеже; падни, снеже; Без тебе је празна зима; Падни, снеже, барем сада О божићним празницима.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

На овакав разговор шта знам друго радити, него смејати се, а смејати се без вас, било би од мене грубијанство; морам и вас, као што ви зовете, унтерхалтовати, и тако унтерхалтујући вас и

да ли накаламљени Ружичића карактер свом тежењу одговара, не знам; то знам да не би позориште ово без дјејства остало кад би могућно било првобитну му ролу задржати.

Иди, кукавицо, на огледало, погледај се каква си, стојиш као ступа, без мидера и неутегнута. ЕВИЦА: Ја не могу мидер да трпим, кад се заптијем у њему.

ФЕМА: Каква је ово свиња? (Чепећи се.) драги мој, где си ти тај епикет научио да у собу ноблеса уђеш без куцања, без компламента? Знаш ли ти да могу таки на пединтере повикати да те чак на сокак истерају?

ФЕМА: Каква је ово свиња? (Чепећи се.) драги мој, где си ти тај епикет научио да у собу ноблеса уђеш без куцања, без компламента? Знаш ли ти да могу таки на пединтере повикати да те чак на сокак истерају?

Пак како сте ми, како сте ви ручали? ФЕМА: Мико фо! САРА: Драго ми је, без друштва то најбоље није баш могло бити. Друштво вам је особито при ручку нужно.

РУЖИЧИЋ (поклони се). ПОЗОРИЈЕ 5. ЕВИЦА, РУЖИЧИЋ РУЖИЧИЋ (гледајући час горе, час у Евицу): Шта је живот без љубови Него неми стубови? Него очи без вида, Ил’ девојка без стида. Или дан без сунца, Ил’ ноћ без месеца.

ЕВИЦА, РУЖИЧИЋ РУЖИЧИЋ (гледајући час горе, час у Евицу): Шта је живот без љубови Него неми стубови? Него очи без вида, Ил’ девојка без стида. Или дан без сунца, Ил’ ноћ без месеца. (Евици) Благозрачна Хелено.

Него очи без вида, Ил’ девојка без стида. Или дан без сунца, Ил’ ноћ без месеца. (Евици) Благозрачна Хелено. ЕВИЦА: Моје је име Евица.

Него очи без вида, Ил’ девојка без стида. Или дан без сунца, Ил’ ноћ без месеца. (Евици) Благозрачна Хелено. ЕВИЦА: Моје је име Евица.

Него очи без вида, Ил’ девојка без стида. Или дан без сунца, Ил’ ноћ без месеца. (Евици) Благозрачна Хелено. ЕВИЦА: Моје је име Евица.

ЕВИЦА: Молим, тко сте ви? РУЖИЧИЋ: Ја сам онај који у романма људе по сто година у животу обдржавам, без да штогод једу. Ја сам онај који курјаке кротке, а магарце паметне правим.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

КАО ЕПИТАФ 164 ЦРНА ВАТРА 166 СУДБИНА ПЕСНИКА 167 ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ 168 СМЕЛИ ЦВЕТ 170 АГОН 171 РУДАРИ 172 МОРЕ БЕЗ ПЕСНИКА 173 ЕПИТАФ 174 ЦВЕТ 175 ПЕСМА 176 СПАВАЧИ 177 ОСТАЛЕ ПЕСМЕ 178 МОРАВА 179 ИЗГУБЉЕНА ЗА ОНЕ КОЈИ

ушима треба ићи до краја света и наћи росу на трави будим је због далеких ствари које личе на ове овде због људи који без чела и имена пролазе улицом због анонимних речи тргова будим је због мануфактурних пејзажа јавних паркова будим је

тешку и вечиту видех слепе воде стикса и блато мржње видех град у пламену и жене чије су руке змије видех зид плача без звезда и чух речи бола у вртлогу оних који су постали дрво или камен и не могу се смрти надати оних јадних који се

не подсећа на себе, птицама померан, ветровима сличан, сам у себи, сам за себе, ничему вичан, вечити почетак ужасан, без потребе.

У шкртости тишине без себе и иметка ми смо последњи заточници почетка под каменом што име има. ТРИПТИХОН ЗА ЕУРИДИКУ И На уклетој обали од

О, у слепоочнице се своје настанити. Ево ме без одбране испред страшне самоће. Не окренути се ма колико да се то хоће. Лице без очију на пустоме зиду бити.

Ево ме без одбране испред страшне самоће. Не окренути се ма колико да се то хоће. Лице без очију на пустоме зиду бити. Црвене птице певају у моме месу. Црне птице облећу око моје главе.

И рт добре наде. О мртав да сам. Ал не помажу клетве. Смрт своју у глави носим ја путник без пртљага и лица. Изгубио сам те у ноћи подземној далеку ја дивљи ловац звезда кривотворно суочен са неистином,

Дај ми снаге да непорочно љубим дане започео тужно. Ту се скрива бол без одјека и реч без одзива. О, дај ми снаге над силама грубим.

Дај ми снаге да непорочно љубим дане започео тужно. Ту се скрива бол без одјека и реч без одзива. О, дај ми снаге над силама грубим. Врати ми сличност да усним, док страва Тишти ми чело и ниче на столу.

и чуо када ненађен роним У простор пре речи где труне моја глава Када летим и не мичем се ко човек који спава Ружо без страха, сузо, одбегли ждрале, Жалбо црних птица и тужне похвале?

Нестајем бдијем постајем глас и време Цвет већи од ноћи празни талас без успомене Звезде које се над главом мојом пале Којима замених вид и име свога правца Лађо пуна заборава и ветра без

Краков, Станислав - КРИЛА

Суве војничке усне су нешто шапутале. — Ко говори о смрти? Музика је свирала. Један плави дечко, без ратне спреме, радовао се што пролази кроз град у коме се смеје једно око Светога Сергија, и плачу анђели на свили над

Два војника се довукла до ватре и поверљиво питају писара: — Има ли штогод да је дошло? — Има ли?.. Биће, биће... Без бриге само. Има да је живот псећи, и да ни он сигуран није... а само смрт, смрт, смрт... Зашто стално убијање? Зашто?..

Земља се запуши од експлозивних зрна. Није ништа разумео. — Шта је? Шта је? Низ село су бежали војници без ранаца и шлемова. — Бугари. Бугари... — Стој... станите... Одозго низ падине брега се ваљали згуснути редови.

заповести да се не сме спавати, и опет у поноћ провалио је на највишој тачки косе непријатељски строј, и бајонетима без пуцња узео ровове. Опет су резерве јуришале и изгубљени део косе био је повраћен. Разуме се да је било доста мртвих.

Не због сумарена. Због њих је потпоручник из трећег позива коме је камен на путу избио око, утекао ноћу из болнице без трага. Био је сазнао да је одређен у први транспорт за Бизерту. За њиме послати телеграм нашао га је у команди.

Лутали су без циља међу овим сплетом од сивих камењара као растурени мрави. А потом отпоче да грми. Данас се имало да реши.

Вође су честитале један другоме успех и победу. Одвијале се и завијале дуге плаве троле по телеграфима, и радили су без прекида апарати бежичних антена. Пред штабовима се равњале почасне чете, и делила одликовања.

Једва је објаснио да не тражи продужење боловања. Ађутант је задовољно климао главом: — Без протекције или новца, ране не вреде ништа... извини. Командант је наишао и звао ађутанта.

Петровић, Растко - АФРИКА

То беше сасвим друго небо. Тога јутра сам без шлема прешао преко сунчаног простора, а већ сам по подне имао и главобољу и кијавицу; опомена да се треба чувати

Остатак града и обала удесно сасвим без карактера. Ту су свуд у изобиљу остаци насеобина афричког каменог доба, стреле и ножеви.

Што је најзанимљивије, црнац зна напамет често и епопеје суседних племена, реч по реч, без погрешке, целе, иако ниједну њину реч не разуме, утолико пре што су те епопеје на архаичним језицима.

Излазе, улазе, уистину заборављају да смо ту. Оној најлепшој најзад врућина и, кад смо већ уморни од наговарања, без икаквих увода одбацује свој „пањ“, и остаје мирна и бестидна као деран.

и продужују очи, љубичастим тоновима сенче округлину образа тако прозирно да се више примећује кад ње нема, јер је лик без воћнога сјаја, но кад је ту. Не говорим о шминци коју усвајају од белаца.

Црнац без икаквих увода пада у хистеричан бес муца. буса се у груди, и виче кондуктеру: „Враћај, враћај!“ Шалупе се окреће у

Тешка врела испарења скоро сасвим бришу хоризонт. Боје бледог драгог камења које је без сјаја. Свет ћутљив излежава се дуго на крову у пижамама. Нико нема храбрости да сиђе у кабину ради облачења.

Он је луд. Стари гага. Ниси ли луд? Добро, ја сам луд. Животиња без к... Напротив. Тамара Балин“. Ово је писани разговор неколицине становника села Мосуа.

Рекло би се да су ове младе другарице Аполонијеваца у ствари становнице Антила. Много људи излежава се без одела по урођеничким дугим постељама исплетеним од трске. Њине тамне очи пуне су плавог неба које се гаси.

При том код овог Швајцарца, који је стари колонијалац, постоји још и суревњивост да се један новодошли без велике муке навикава на специјалне прилике у Африци.

Час ми један тврди да без четрдесет хиљада франака не могу стићи до Бамака; да ми зато треба пола године, и да ћу боловати, и да ћу се љуто

Ја погађам тугу и пијем у здравље деце која су вечерас без њега око божићњег дрвета. Њему су очи пуне суза. Он не жали, како каже, што су његови без њега, већ себе што је без

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ЈАЊА (у себи): Ко му је, опет, то потказао? А одиста сам, ’нако уплашен, До мрке ноћи јуче радио, Да га без штете како утопим. А сад?... (Гласно.) Смилуј се, Раде!

ДРУГИ ТУРЧИН: А и у твоје зираве очи давно се гавран загледао!... Ну без шале! А жао ми је онога крштенога пса те не шће вјером промијенит, но јогунасто издахну на вељим мукама!...

љубави Ледене груди свету разгреју, А благом миру душе њихове Давно умрли да се радују — Све бих ти дала, све без речице, За мушко дете, сина јединог!... Ох, сина, пашо, сина, сина дај! СУЛЕЈМАН: Добро!... Доведи кћери!...

Па шта је било?... О, муселиме, Без оружја је народ остао! Бадава снаге тврди мишићи! Бадава срце Обилићево! Узалуд стида трази румени Што, слушајући

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

прети вашој домовини Србији, чија сте нада ви, њени будући грађани; ви не знате да сте од ноћас постали голи сиротани, без дома, без крова, без коре хлеба, па можда и без родитеља...

домовини Србији, чија сте нада ви, њени будући грађани; ви не знате да сте од ноћас постали голи сиротани, без дома, без крова, без коре хлеба, па можда и без родитеља...

Србији, чија сте нада ви, њени будући грађани; ви не знате да сте од ноћас постали голи сиротани, без дома, без крова, без коре хлеба, па можда и без родитеља...

будући грађани; ви не знате да сте од ноћас постали голи сиротани, без дома, без крова, без коре хлеба, па можда и без родитеља... Гунгула и галама дизала се са свију страна: — Еј, бежи, погазиће те кола — чује се вика с једне стране.

Кад се мало подиже дим од ових плотуна, ја видех многе коње, где без господара јуре преко поља, а Черкези су се повлачили, пуцајући непрестано при одступању.

скине са свију стража и измени од ноћних дужности, да се пусти нека се испава до 3 часа у јутру, тада да се полако без ларме избуди, и брзо опре ми; комесари тада већ да су свуда код својих батаљона са храном; и одмах нека је разделе

Услед тога десно крило наших положаја остало је без војске и подвргнуто је највећој опасности од непритеља. Предајући стога војноме суду мајора Велимировића, наређујем да

— Праштање није нужно, пошто ја не увиђам моју кривицу, а награда је такође излишна, пошто сам се ја и досада борио без икаквих награда. Ђенерал прогунђа нешто, мајор припаса сабљу, обрну коња, ободе га и брзо це изгуби у шуми.

Мајсторска је ово слика. Ово нису бледе копије молера, слике без меса и костију; урнек је ово, овде свега има. Погледај који призор хоћеш, куд год погледиш све је месо и кости.

за милом породицом, за оним малим, гладним сиротанима, што су остали тамо далеко, далеко негде у Азији саморани, без оца, без родитеља. А ко је тога низама дотерао амо? Мислиш ваљда дошао је сам добровољно?

милом породицом, за оним малим, гладним сиротанима, што су остали тамо далеко, далеко негде у Азији саморани, без оца, без родитеља. А ко је тога низама дотерао амо? Мислиш ваљда дошао је сам добровољно?

« А овде ево хиљаде људи предају се на милост и немилост једном Караџићу, једном Комарову, и они их воде и лупају без одговорности; уведу у бој хиљаде, изведу стотине; што је погинуло — погинуло, што је остало — остало, зато никоме не

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ЛXІИ Кад се молиш вишњем Богу, Не моли се дуго, много; Бог је добар, многима је И без молбе он помогô. Ако желиш праве среће Себи, мени, чеду своме, Из дна душе кратко реци: Помоз’, Боже, роду моме!

Какво царство!? Јок! — на боље Чувам ја свог сина: Нека буде ’Ваке воље Увек, и без вина. Нека и он, Кô бабо му, Само Српство љуби, А кад види Душманина Нека шкрипне зуби.

ІВ Пођем, клецнем, идем, застајавам, Шеталицу сату задржавам; Јурим, бежим, кâ очајник клети: Зборим речи, речи без памети: „Не сме нам умрети!“ Вичем Богу: Она је још млада! Вичем правди: Она се још нада!

Ниоткуда нема ми одјека, — Вичем себи: Зар јој немаш лека!... Идем, станем, кâ очајник клети, Опет зборим речи без памети: „Не сме нам умрети!“ Идем, станем, па ми клоне глава Над колевком, где нам чедо спава.

Чедо с’ буди, па ме гледа немо; Гледамо се, па се заплачемо; Па и њему, кâ очајник клети, Зборим речи, речи без памети: „Не сме нам умрети!“ В Нит хоће воде, нит хоће лека. — Ипак бих рекô, да нешто чека.

Мртво срце суза буди, Падајући на њ са виса, Из њег’ ничу ове песме, Мртво цвеће без мириса. ИX Кад сам био на твом гробу Замириса мир босиљка, А мени се причу гласак: „Шта ми ради моја Смиљка?

Нека пада над и вера, То ми љубав, не савлада — Ја те љубим, празна сенко, И без вере и без нада! XИ Бежећ’ некуд — дођох, стигох У тишину горе свете, Па дозивах беле виле, Што их снивах као

Нека пада над и вера, То ми љубав, не савлада — Ја те љубим, празна сенко, И без вере и без нада! XИ Бежећ’ некуд — дођох, стигох У тишину горе свете, Па дозивах беле виле, Што их снивах као дете.

XXВИИИ Благо оном, који уме Да без речи бол изрази, Било складом гласовирним, Било вруле меки гласи; Ил’ превлаком преко струне Уздисајне оне силе,

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Овде на Солуну називају нас Добровољачки, или Вуков одред. Маршевали смо без предаха. Још из даљине чули смо грмљавину топова, која је допирала однекуда са кајмакчаланског масива...

Сматрали су нас за лако покретну групу, те су нас одувек бацали лево и десно. Задатак смо извршавали без роптања. Јер ми смо били добровољци... Комите! А ова реч као да је била нераздвојно везана за појам неустрашив.

Дижи шаторе, пушку на леђа, па хајд узбрдо. Тежак је био овај пут. А уза све напоре још је и ноћ. Пушке праште без прекида негде напред. Артиљерија повремено гађа и видимо засењујуће одблеске топова. Људи су ћутали.

Они су били у ровчићима... Причаћу вам. При поласку казао сам војницима да се крећу без лар-ме, узвика, у највећој тишини. Ако ли ко буде рањен, па пусти гласа од себе, убићу га својом руком.

Из наших ровова разлеже се такође жива паљба. Иако су четници дисциплиновани, овом приликом су гађали без наређења. Требало је да то буде као неки поздрав Бугарима.

“ Ух, ух, ух! — Не остаје нам ништа друго него да се војницима нареди да не смеју да опале ниједан метак без нашег наређења. Изузев ако Бугари крену на јуриш. Зато ћемо морати и нас двојица да осматрамо.

— То је исто и код нас било — додаје Светислав. — Наши стрелци тукли су без прекида. Али највише јада задавали су им наши рововски топови.

Ако налете, изгинућемо и ми и они. Свесни смо тога сви, те су људи и без наређења на опрези. Ноћ је била хладна. Обукао сам шињел и скотурио се у рову. Пуцњи су одјекивали сваки час.

“ „Разумем ја све то. Знам — знам... Али с чиме? Без артиљерије немогућно је нападати на жичане препреке. А после, знајте, упамтите, разумејте, ја немам ни маказа за

“ О моме животу овде, у рову, у блату, решава се на стотину километара даљине, и довољан је један миг па да сви, без икаквог стварног повода, изгинемо. У мојој свести је наш командант одреда био велики човек.

Нешто ме дави. Сећам се речи: „Сан је лажа...“ Аја!... И без оваквих снова људима се у рату догађају свакојака чуда, а тек неће мени, који сам још сањао.

Наступила је и друга ноћ. Замор ме је савладао и ја сам заспао. Али трзао сам се у неколико махова. Једном без икаквог разлога, јер је на мом делу фронта владала тишина. Али пред зору пробудио сам се због хладноће.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

они најбуднији, донео је собом и један крупан негативан резултат, жив и дандањи, као потврду да ни једна победа не иде без губитака, ни једна заиста крупна без заиста тешких.

крупан негативан резултат, жив и дандањи, као потврду да ни једна победа не иде без губитака, ни једна заиста крупна без заиста тешких.

тога, састављање Антологије старије српске поезије — а то значи антологије српске поезије пре Бранка па, неминовно, и без Бранка — може на први поглед изгледати посао прилично узалудан и непотребан: час као вештачко и насилно оживљавање

свега ни оваква, према Бранку Радичевићу наизглед потпуно равнодушна Антологија није, јер неизбежно не може ни бити, без његовог некако прећутаног присуства.

Ова књига дакле, и без њега и мимо њега, сва је због њега, ради њега, а у његову част жива и њиме а не само оним што у себи носи: он је, бар

Или, сасвим без икакве везе са Бранком али зато у потпуном складу са приказом поезије у времену о коме је реч, како се не задржати на

Оне дакле своје време не приказују сасвим истинито. Лажу антологије. Ни ова овде није без тих недостатака. Зато, ко би само по њој хтео судити о узроцима многих појава у нашој књижевности од пре стотину и

Ипак, и без одређене такве намере, надам се да ће се и из овакве Антологије, а можда јасније него и из многих Бранкових рођених

у неким његовим најраније датираним стиховима, ни идејно ни стилски није била сасвим неприпремљена нити потпуно без икакве везе са свим оним што јој је претходило.

То је имало неколико крупних, трајних и одлучујућих последица. Та поезија се развијала, пре свега, без чврстога свога културнога средишта и свега онога што са тим појмом нужно заједно иде; сред трајне неорганизованости

иде; сред трајне неорганизованости сродних напора и исцепканости намера, у непрестано јаловом, изнова започињаном раду без континуитета, сред сталних импровизација и у брзом замору од таквих прилика, у разложном страху због све изложенијег,

народе освешћују, дижу и буне, у значењу и дословном и пренесеном, само они који говоре јасно, и речи бритке, без два, произвољно схватљива смисла... Али има и друга ствар, и од ове важнија.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

не питај, Светлости! Људске су груди пуне пакости, У срцу нема оне љубави, Оне врлине, срца — како ли? Без боја душа да га заболи... Јок!

неродицу вечну, Сиротињу јуначких синова, И бојева стогодишњих следи: Глад, голоту, погибију, беду, Што нам често без џебане бојне На невољи долазе невољно — Седом дужду из очију старих Извио сам сузу сажаљења. РАДОШ: Сузу сажаљења?

Са гавранова јатом гаравим Ужасну битку тужног столећа На висовима бијућ каменим, Одвојен с светом, и са орлићи, Без хлеба, гладан... Ах оче! Оче! Отвори очи, па нас погледај! На тужном пољу шта нам пропаде, А шта остаде?... ВЛ.

— Премда и они место имају У мудром збору твога савета, — Али по жељи Иван-беговој: Не сме се ништа важно решити Без брата твога млађег, Станише. — Па где су они?... Где је Станиша?... Ил’ га у тебе неко опада?... КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Опада.

И где је срца, то да учини? СТАНИША: „— Срца?“ Зад има срца, чедо невино! Људске су труди, Миро, без срца, А то што таким крсте именом Гадно је клупче самог отрова, У њем’ се легу чеда зависти: Издајство, злоба,

БОШКО: Немамо више оташтва! СТАНОЈЛО: Сердару седи, ми га немамо! БОГДАН: Без оташтва смо, бабо, остали, Откад у њему жена вољкује, Откад се гази света слобода, Откад се подлост смеје светињи,

Ил’ можда крвник није избљувô Отрова свога капку последњу? Ох, престан’, срце, слутит несрећу, Та и без ножа и без олова Мојих би жеља тешки ројеви Умртвили му сваку искрицу Што му куцањем била казује Пакосном срцу

Ил’ можда крвник није избљувô Отрова свога капку последњу? Ох, престан’, срце, слутит несрећу, Та и без ножа и без олова Мојих би жеља тешки ројеви Умртвили му сваку искрицу Што му куцањем била казује Пакосном срцу живот несрећан.

кучко арбанска!... (Удара на њега.) КАТУНОВИЋ: Уклон’ се, Ђуро! Нећеш без гроба трунут, Османе — У камену ћеш наших планина Ископан наћи гроб... (Катуновић, прислонив пушку на камен, пуца.

Добро, Јам сам сен — Мртвац сам и ја, и мен’ убише, И мени крвцу сву исцедише, Па пођох рањен, мртав, без срца, Да срце видим свота порода, Ја сам Орловић! КАТУНОВИЋ: Реци: Вук Бранковић — реци: издајник!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

И чудили згоди и богатству Рељином, а у његовој души дизаше се сласт и топлина, свијетла и мека као незнана пјесма без ријечи што се диже од загријане земље, и миришући веже се са насмијаним небом прољетним.

мâла и имаћа његова, падајући на товне мрлине са немилим крештањем, а он је болан, преболан ходао тамо и амо, као без главе, сатрвен и убијен ненадним јадом и чемером.

Мушкарци, гологлави и распојаси, без црвених припашаја, без модрих чованих копорана, и без крупних тока и илика, убијени ненадном и подмуклом несрећом,

Мушкарци, гологлави и распојаси, без црвених припашаја, без модрих чованих копорана, и без крупних тока и илика, убијени ненадном и подмуклом несрећом, тврдокорно шуте, без суза

Мушкарци, гологлави и распојаси, без црвених припашаја, без модрих чованих копорана, и без крупних тока и илика, убијени ненадном и подмуклом несрећом, тврдокорно шуте, без суза и јаука, али су жалостивни,

без модрих чованих копорана, и без крупних тока и илика, убијени ненадном и подмуклом несрећом, тврдокорно шуте, без суза и јаука, али су жалостивни, сломљени, сатрвени... И нижу се гробови, мали и велики, женски и мушки.

свом чељадету, малом и великом, подигао је Реља, одмах, првих дана, биљег, па је гробље тврдо оградио, све сам, без ичије помоћи. Држао се чисто и у реду. Сам је себи и прао и крпио рубине.

је и меко лепршао снијег који је пискаво шкрипио под ногама, а око њих је као болно чамила језиво бијела зимска ноћ, без гласа и даха.

сам и', онесвијешћене, пред кућу, онда сам, по обичају, свршио вечерњу, закључô кућу и легô спавати — рече мирно, без искре узбуђења, и припали цигару. — И ти си како велиш, и како чујем, много трпио и патио? — Јесам.

моји, млого сам ја црни' и мучни' дана претурио преко ове сиједе главе бранећи ову свету цркву од немилостиви' и без божни' Агарјана, те вам је и ово кô једно историческо збитије! — уздахну дубоко Симеун и пружи руку да прими чашу.

Овај свијет, што промиче кроз ове тијесне, кривудаве и прљаве улице, тих је, миран, сталожен, без живота и узбудљивости. Све се креће лијено, тромо, изнемогло, тужно.

Све су лијепе, али вајме! то је она ледена, тужна лепота без ватре и заноса. Све на њима опомиње на непреболну тугу и вјечито, суморно кајање.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

ПОКОЛЕЊА 63 ПОСЛЕДЊИ ИМПЕРАТОР 72 ЈЕЗЕРА 75 ОЧИ 76 МЕЋАВА 79 КРОЗ ПУСТИЊУ 80 КАО ПРОМЕТЕЈ 82 СИНГИДУНУМ 84 БЕЗ ДОМОВИНЕ 86 СЕЈАЧИ 88 НА ОСТРВУ 91 НЕРАНЏИН ЦВЕТ 93 БЕЗ УЗВИКА 94 ПЛАВА

ПУСТИЊУ 80 КАО ПРОМЕТЕЈ 82 СИНГИДУНУМ 84 БЕЗ ДОМОВИНЕ 86 СЕЈАЧИ 88 НА ОСТРВУ 91 НЕРАНЏИН ЦВЕТ 93 БЕЗ УЗВИКА 94 ПЛАВА ГРОБНИЦА 96 СОНЕТИ 100 И 101 ИИ 102 ИИИ 103 ИВ 104 В 105 ВИ 106 ВИИ 107 ВИИИ 108 ИX 109 Х 110 XИ 111 XИ

бих ствари у један мах хтео, Бежао бих у свет, тражио самоћу И, кад бих могао, на небо се пео; Свирао, певао, без реда и везе Мелодије луде, очајне и дрске, Како пламти небо, како плачу брезе, Како свира ветар и вапију трске.

није, Шибајући тела обнажених жена У даире лупа, јауче и пије, Затим тражи песме дотле нечувене, да тај бол без бола из груди му гоне, И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене И стотине струна у свести ми звоне.

Црне као младост кад у неврат тоне. У даљини запад каткад блеском плане, А над њиме сиви облаци се гоне. Без крика, без циља летеле су вране. Црне, истоветне, страшну причу зборе, Како је ужасно с другим једнак бити.

У даљини запад каткад блеском плане, А над њиме сиви облаци се гоне. Без крика, без циља летеле су вране. Црне, истоветне, страшну причу зборе, Како је ужасно с другим једнак бити.

О, пали смо ниско. У вечну ноћ нас наше воде зубље, А чини нам се сунце нам је блиско. Мремо без свести, тонемо све дубље.

И слични дивљој Атилиној хорди, Жртвенике смо развејали давно. И сад без вере у магле јесење Дршћемо бледи и плачемо стравно: Срушеног храма дави нас камење.

И сад без вере у магле јесење Дршћемо бледи и плачемо стравно: Срушеног храма дави нас камење. Пустош без искре светлости што плама Свуд око нас је, а нама се чини Истине зубља да гори у нама И да нас води небеској висини.

У дуге, кишне и јесење ноћи Крај разрушених гледам жртвеника. Бесциљан живот без вере и моћи Блуди по магли и грца без крика.

Бесциљан живот без вере и моћи Блуди по магли и грца без крика. (1910) ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК Давно раскрстивши с Боговима палим Не преза, не стрепи, мирно живот живи, Не зна

Све маштаве тајне, све мирноће мрака, Све гласове чудне, што певају живот, Познао је давно. Сада без ознака Затвара их мирно у мртвачки ћивот. Сада пун досаде богова се сећа И смеје се Богу који васкрсава.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Али и да га истера, мислиш мари он? Скрцкао је тај парицу, па му се може и без службе. Седеће годину-две и даваће паре на зајам сељацима.

(Таса слеже раменима и гледа у указна лица.) Не знаш, дабоме! Сумњиво лице, то је, прво и прво, лице без личног описа, а друго: то је лице које је тешко пронаћи, а државни интереси захтевају да га пронађеш!

” А они тамо знају да тај свршетак у моме распису значи двадесет и пет у затвореном простору и без сведока. Разумеш ли ме, господине Милисаве, хоћу да напишеш тако да се председници општина, чим прочитају распис,

Милисав стоји на своме столу, скидајући једну фасцикулу из најгорњих редова. Г. Жика седи за својим столом, без крагне, раскопчана прслука, и држи хладну крпу на глави.

МИЛАДИН: Разумем, господин-Жико! (Оде.) Х ПРЕЂАШЊИ, без МИЛАДИНА ЈЕРОТИЈЕ (Милисаву): А јесу ли ту у фиоци списи што су нађени код онога? МИЛИСАВ: Овде су.

не заборавите рећи господин– Вићи да позове и два грађанина као присутнике, јер ствар је кривична, па се не може без два присутна грађанина ислеђивати. Тако му реците и нека почне одмах, нека не чека мене, ја морам да пошаљем депешу.

А он, што каже господин Милисав, не би рад био да погине. Него је казао да почнеш ти ислеђење и без њега. ВИЋА: Вала и не треба ми, и волим сам да руководим целу ствар.

ЂОКА: Ама, немам шта да признам. КАПЕТАН: Читај! ВИЋА (чита): „Сваки, душо моја, Сноси љубав разно, Ал' мен' је без тебе Увек срце празно!” КАПЕТАН: Цврц! Па то, бре, нешто као из лире! (Ђоки.) Имаш ли ти, брате, што опасније?

Извол'те ви сами наставити истрагу! (Шчепа капу и нагло оде.) XИX ПРЕЂАШЊИ, без ВИЋЕ КАПЕТАН: Па јест, тако је, има право човек. То је увреда у званичној дужности. (Спази практиканте.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Таква је лектира била привлачнија за своје читаоце ако је изложена на језику који ће они разумети без напора. Од 15. века романима се придружују и летописи, историјски списи лаичке садржине.

Од 15. века романима се придружују и летописи, историјски списи лаичке садржине. Најзад, народни језик је без сумње био изражајни медиј усмене књижевности, за коју имамо доказа да је у средњем веку цветала иако не располажемо

Европа, пре свега земље немачког језика, утолико пре што је то био доминантан језик у Хабсбуршкој монархији, без којег се није могло напредовати ни у војној ни у чиновничкој каријери, ни у трговини ни у занату.

екавски лик свог књижевног језика замене ијекавским, док је у ијекавским областима Караџићев књижевни језик прихваћен без измене.

Тиме је онемогућено да се устали јединствен графички лик за српски књижевни језик, без обзира на постојање двају различитих изговора.

Од тада тај развој тече у правој линији, простим ширењем поља изражајних могућности, без модификација или напуштања онога што се већ налази у језику.

сасечена и затањена тешком трагедијом губитка српске државне самосталности и многовековним робовањем господарима без културних традиција.

се издвајају песме спеване у дугом стиху, од петнаест до шеснаест слогова, такозване бугарштице, које се певају са или без инструменталне пратње, некад у колу.

Српска књижевност ипак није кренула путевима икоје је отворио Венцловић. Неприпремљени за живот у новој средини, без школа и учитеља, без књига и штампарија, Срби се окрећу "једноверној" Русији иштући од ње помоћ.

Неприпремљени за живот у новој средини, без школа и учитеља, без књига и штампарија, Срби се окрећу "једноверној" Русији иштући од ње помоћ.

Близак комедији је и његов Роман без романа, нека врста српског Дон Кихота, у којем је пародирао Видаковића и старији роман уопште.

Тако је, без већих иновација, Бранимир Ћосић (1903-1934) у свом најзначајнијем делу Покошено поље (1934) заправо усавршио тип

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Јуриш! Ил’, боље, гроб! Звук трубе, хуји, пољана јечи, Грми и пуца огањ и прах; Ћутећи стојиш, падаш без речи, Гинеш за народ, гинеш без стрâ.

Звук трубе, хуји, пољана јечи, Грми и пуца огањ и прах; Ћутећи стојиш, падаш без речи, Гинеш за народ, гинеш без стрâ.

Пред њима је борац стари, Узор свеца и човека, Што идејом свога века И векова господари. Чело му је без облака, Мудро око пуно плама, Гледа децу црног мрака, Гледа чету пустињака У тим црним мантијама...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Не враголи ми, не смеј се, враголанко. То у родини она болује сету без лека. Занаго росне у јутра црвеном врвцом везивала. Занаго свеле у вечери сузама заливала.

Ближи се, преболећу. Ни влакна себе земљи у расточење. Знаћеш ме, сејо, кад с вечери, без невесте ни свата, румени мој промине траг. ПОЗНОЈ Чајала, ведра ти пут, прозрем, болело. Прости за бол.

Из три што зададох ране, прозрем, већ лопиш у мир. дај да за капљом тебе жеђа ме без утола на веки, за бол, за грех, за блуд. ВРБЕ Вазда кад шумом враголили, поведи с вечери на воду.

Пакао мени, оче, бољезан, драчу на пут. Расточи о расточи раба. Дубље дно души но страдáњу, без дна реч ова смерна у вечерњу. Корен је ово, црва ми, оче, у нагризáње, расточи о расточи раба.

Јер и кроз рану, и тише тим, призивљу се бити. Ал’ две се отворе. Преболи те зададох, моја без пребола, брале. Јер је тихо саткана душа, на тише брдо уводиле прозирне руке.

Јер је тихо саткана душа, на тише брдо уводиле прозирне руке. За ожиљком се у видање прикраде, бледа видарица без наде. Ал’ каже ми се долина. Ромори што је шкргут овде зуба.

Љубећи шта ли то убијам, шта ли будим? Јер и пепео ће ветри разнети, а нема разрешења. Тону без потонућа, без дна у налажењу, без дна се изгубе створења. И трагом куда сагорели све болнија су обнажења.

Љубећи шта ли то убијам, шта ли будим? Јер и пепео ће ветри разнети, а нема разрешења. Тону без потонућа, без дна у налажењу, без дна се изгубе створења. И трагом куда сагорели све болнија су обнажења.

Јер и пепео ће ветри разнети, а нема разрешења. Тону без потонућа, без дна у налажењу, без дна се изгубе створења. И трагом куда сагорели све болнија су обнажења.

Брату се из дубина огласи, прене на овај глас. РОДИТЕЉУ Ко си? Ко и куда ја, Плод без плода твој, И судња ова у мени реч? Син, ево, прогледавам. Мрењем за живота Скидам са себе слепи рођаја знак.

Но вољом, те не саздала ме, Пут отварам, ево, Себи за уништење, Нерођен ма за мир. Плод ја без плода твој, И судња ова у мени реч. ГЛУХОТЕ И О не, шапата неспокоју овом, вапаја не.

Залуду стази те кривуда, плаветној залуду мети те обриче чуда; ход овај само ће донети, без јесени зиму, лето без пролети. 6 И знам, и леди ме знање — штуро је ово, стопа у стопу ткање.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Колико брашна, масла, сира да узме; које ће јело да готови? У подрум није смела да завири, још мање да без бабиног знања што узме или дâ коме, као и женама по комшилуку да сме од посуђа што на послугу да дâ.

значило за матер и њене, њихну кућу, која горе, око сахат-куле, истина је била доста имућна, али оне одавно остале без матере, она и сестре јој, и цела кућа без домаћице била као обезглављена а још пуна њих, женскадије, те није баш

горе, око сахат-куле, истина је била доста имућна, али оне одавно остале без матере, она и сестре јој, и цела кућа без домаћице била као обезглављена а још пуна њих, женскадије, те није баш изгледала као што треба.

Да може рахат, раскомоћено, без бриге да лежи и да се одмара. А друго, што, истина, нико други није знао и што је Младен тек доцније када је сасвим

тај ћуп масти, врећа брашна, сир или месо до те и те недеље дотрајати, док не дође друго и док се још не заради и може без штете, да се не осети оскудица по другим потребама, друго, понова да се купи. Тако је било код њих одувек.

И колико је пута Младен виђао ноћу како у оном њеном сопчету седи обучена на простртој постељи. Без свеће, без икаква знака. А то све због њих.

И колико је пута Младен виђао ноћу како у оном њеном сопчету седи обучена на простртој постељи. Без свеће, без икаква знака. А то све због њих.

онако лепо, пријатно пролажење дана, оне вечери, спавање, разговор шта ће за сутра да се готови, ради, и то сигурно, без брига, задовољно. Па и дочекивање празника, куповање одела, радост за то, спремање, журба.

вади месо, ставља пред себе, и полако, чисто, растављајући комад по комад од меса, једе, меће га у своја смежурана, без зуба, црном шамијом стиснута уста, те то цело једење њено личи више као на неки ред, адет, а не на једење, храну.

Као обично, казује му ко је тога дана долазио од комшија, родбине. Младен је слушао радосно, сигуран, без оне стрепње коју има кад човек учини што није требало, па му се каже да је долазио тај и тај, а он увек задрхти да тај

Знаш, татко ти је куповао по толико... Младен му одговара. Одговара му радосно, без досаде, јер зна да му он зато досађује, запиткује га, што га воли, што му је мило да он, Младен, тако добро ради, он,

И после, увече, опет оно код куће вечерање, седење, разговарање, спавање. А све као што треба, у реду, сигурно, без брига. Ето, то је оно што је требало тако сваког дана, дуго, годинама да траје, док се једном већ и то уредило.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Србији врачаре »изводе ђаволе« ‹који су и демони воде› онда је стање врло опасно, и многи не смеју да се макну од куће без б. л. и босиљка (БВ, 7, 1892, 399).

л. на врбу и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, и бежи кући без обзира (ЖСС, 280). Болесник може да пренесе грозницу, после заласка сунца, и на б. л.

да га је немогуће наћи, јер га виле покупе: зато оне и живе док им се живот не досади, и онда га од себе одбаце, па без бола умру (ЗНЖОЈС, 6, 130). Бели лук не треба требити ноктима, »јер од тога плаче« (Софрић, 150).

источној Србији, за време док врачара, вршећи »црне« враџбине, »изводи ђаволе«, многи не смеју ни да се макну из куће без б. и бела лука (БВ, 7, 1892, 399). Кићење босиљком у врло много случајева има апотропајски циљ.

(СЕЗ, 16, 258). Шкропљење б. прихватила је и црква, и освећене воде без б. не може се ни извршити. Као апотропајон б. има значајну улогу у теургичним радњама при жртви и молитиви.

Нарочито је за лек добар б. убран у Међудневице (СЕЗ, 13, 1909, 437). Види Е. Мајеwѕкі, Без і хебд. Wіѕłа, 14, 1900, 527—597 (Реферат у ЗНЖОЈС, 7, 409). БУСЕН Раѕен (цаеѕпеѕ). Бусен.

Болесник, пошто би се умио и пио воде, оставио би на шибљу или врби кончић са свога одела, и бежао кући без обзира, »јер ако се осврне, и грозница ће се с њим вратити« (Тих. Р.

Онда метне бели лук међу в. ракље и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, па бежи кући без обзира (ЖСС, 280).

Затим прилепи свећу на врбу, жито и со проспе под њу, па бежи кући без обзира (ЖСС, 279). Ко пати од главобоље, начини толику воштану свећу да је може обавити око своје главе, па онда оде

Најмоћнији апотропајон против вампира (и вештица), и злих демона (нпр. болéсти) уопште, ма у ком се облику јављали. »Без глогова коца ништа му бити не може«, каже се о неком коме је тешко дохакати (Вук, Посл., 178).

Када се, 1933. године, у околини Струге појавило врло много змија, људи су их најпре убијали и онда, без обзира на то што су већ мртве, сваку без изузетка спаљивали.

у околини Струге појавило врло много змија, људи су их најпре убијали и онда, без обзира на то што су већ мртве, сваку без изузетка спаљивали. »Постоји, наиме, стари обичај да се змија мора спалити, јер иначе она оживи« (»Време« од 26.

Ћипико, Иво - Пауци

” Али Илију избивша мисао мори и не да му мира ни дању ни ноћу. Зна да је то што премишља гријех, али ко је без гријеха? И ум га носи по ораницама и ливади и, гоњен том мишљу, обилази их, лутајући по њима цио дан.

И Петар премишљаше шта да учини. Одлучи да пође газда—Јову, да се с њиме посаветује, јер без новаца не може се ни у цркву.

На први мах сестра је којекако одбацивала: човјек јој није код куће, већ на радњи, а без њега тешко јој се одлучити.

И тако без икакова труда добио би своју надницу... Петар га јутрос, кад му печеницу донесе, моли да му буде при руци, нека не

локава по планини, а тако је лијела и пуна траве ова планина, чисто разгаљује и живину и човјека, па је штета што је без воде. Жедан гледа у капље што над гуњац падају, и жао му сваке што сукно прије њега попије.

— примиривши се пита је, а и не чека одговора. — А што велиш за мога господара, газда—Јову? Не могу ни они да живе без туђих жена, а нама бране... Па нека би и то, али данас друкчије милују! ... Мени се све чини да су нам они душмани.

— једва изговори цура. —Што вам је, људи?. .. Што најашисте? ..... —Чујеш, синовче! — снађе се Петар. — Води је без очева знања ... Није поштено! .... А ево комшије Павла! Што она, поред овакога момка, Радивоју воли?

и љуби га гдје дохвати ... — Раде, опрости! Али не могу без тебе... — дрхти, и клоца зубима, и привија се уза њ... А ватра се гаси и говеда мртво полегла: чује се како преживљу,

—Нека, болан, пусти.. .. платиће луди влахо... А да, што би они без нас? Пусти крају, биће њима још посла... —Ради како знаш, али мога не пуштам! — истрча се Илија. — Не пуштам ни паре!

Расијано, без реда, бесвјесно насрћу на њ прости, човјечји осјећаји и отискују оне туђе, научене, што се силом намећу и ради којих

Раде слуша свога адвоката и чисто се стиди: жао му што се уплео без своје воље у господске после и, не сачекавши осуде, оде из суда.

Око му паде на госпу Паву, дебелу трговчеву удовицу што је отраг двије године умро без порода. Госпа Пава власница је лијепе, простране куће, за трговину најзгодније у мјесту, а живи од своје ренте и

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Долазе слепци са просутим очима, моле га да им врати вид. Без гађења загледа у њихове ране, гнојаве чиреве, пипа натечене трбухе, превлачи дланом преко згрчених удова.

Пипао је исписане странице пергамента. Угледавши ме на вратима, збунио се, оборио поглед и без речи шмугнуо напоље.

То му није полазило за руком. Народ га није волео, а без те ситнице сав му је труд био узалудан. Једном је, подражавајући пример краља Драгутина, којем је у том погледу био

Јелена Богдан се вратио из манастира без калуђера. Рекли су му доле да је калуђер отишао у Јањину, због лечења неке деце или тако нешто, не сећам се више шта

Човек је у таквој ноћи морао испољити радост. Но оно што се ту догађало било је претеривање без мере и конца. Старац и грбо су кликтали као какве успаљене женетине. Не знам шта им је било толико смешно.

потајног Јелениног презира, због њене сталне и тихе патње, или због времена које тихо пролази примичући га старости без деце која би га продужила. Јевђеније му је рекао да га је зачарала шумска вила једне ивањске ноћи.

Није било лако пронаћи црног јарца без иједне беле белеге, још теже девицу која ће драговољно пристати да властелину протера стрелу између голих гњатова.

Пипцу и његовом одреду стрелаца пало је у део да пронађу јарца без белеге, да се брину о њему до ивањске ноћи, да га хране дуњицом и једино њоме, а Дадара је морао са својим копљаницима

Говорило се за њега, не без разлога, да је вешт да обрлати и на блуд наведе и најпоштенију женску. Знало се да ће он, на крају крајева, ишчепркати

Најпре су му подвалили са јарцем. Он је тражио црног јарца без иједне беле мрље а они су му подметнули шареног. То је тек видео кад је пажљиво разгледао одерану кожу.

Можда се то тако догодило због тога што су сви они без изузетка потицали из себарских породица и што су били бескрајно захвални властелину јер их је извадио из ушљиве беде и

Не, не и не. Каже се само трње, али нипошто глогово.“ Он је онда управио на мене своје тврде очи, без сјаја, као мртве па ипак покретљиве.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Одлетеле тице у далеке земље Само једна јоште путу се не спрема: Лагана јој крилца поломили људи, А без крила збора о полету нема!

1883. ИСПОВЕСТ И На трошном чуну, без крма и наде, У мени вера губи се и мре; Ја ништа више не верујем, ништа! Ил' боље рећи: ја верујем све.

На трошном чуну, без крма и наде, У мени вера туби се и мре; Ја ништа више не признајем, ништа! Ил' боле рећи: ја признајем све.

Дрине Ја често сањам онај град У коме буру прве страсти С веселом песмом сретах ја, И сан, испуњен чудне сласти, И дан без мира, ноћ без сна... Јyпећу нагло са висина, У слободноме току свом Шуми и тутњи хладна Дрина, И ковитла се преда мном.

сањам онај град У коме буру прве страсти С веселом песмом сретах ја, И сан, испуњен чудне сласти, И дан без мира, ноћ без сна... Јyпећу нагло са висина, У слободноме току свом Шуми и тутњи хладна Дрина, И ковитла се преда мном.

суморно спустио вреже, А доле, скрхале ветром, по земљи гранчице леже; Све мрачна обори јесен, и све је пусто и тавно, Без живота је све. Изгледа као да самрт уморну природу стеже, И она тихо мре...

И дивљи Гал, и Јелин, и Сармат, и сила робља, Кô тучне статуе Крона помамно стресају копља И већ, у дивљој страсти, без нежне туге и страха, Кô црни гаврани кличу и Вуку лешину Граха. 1889.

ИИИ ОБЛАЦИМА Облаци, облаци одакле летите По лазуру чистом, без пута и стазе, По бескрајном мору без конца и трага, Где ни палме нема ни травне оазе?

ИИИ ОБЛАЦИМА Облаци, облаци одакле летите По лазуру чистом, без пута и стазе, По бескрајном мору без конца и трага, Где ни палме нема ни травне оазе?

вас облачи у пурпурну ризу; Ил' појили росом висове Ливанске, Ил' шумно падали у Кедронску низу Вама је свеједно. Без цели и пута, Од постанка свога па до свога краја, Ви, вечито хладни, путујете мирно Без цели, без бола и без завичаја.

Без цели и пута, Од постанка свога па до свога краја, Ви, вечито хладни, путујете мирно Без цели, без бола и без завичаја.

Без цели и пута, Од постанка свога па до свога краја, Ви, вечито хладни, путујете мирно Без цели, без бола и без завичаја.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Наш пут ће нас водити кроз васиону и векове, али и живот земаљски. Ето, такву, без утврђеног плана и система, више поверљиву него научну, замишљам нашу преписку. Да ли би Вам се она допала?

Онај, у облику косо одсеченог вертикалнога зида, који полови платформу, врши без сумње улогу меридијанског инструмента, јер је положен, као што видим по звезданом небу, тачно у правцу од севера ка

Но, не тражећи, у ствари, истину, она им је дошла и непозната, па није без интереса видети како се то десило. Астрологија је вештина читати будуће догађаје из положаја звезда, њихове

у ноћ, тај ће лако увидети да се он, учествујући у свакодневном обртању небеске кугле од истока према западу, сели без престанка по тој кугли од запада према истоку, оптрчавајући је за непуних 28 дана и мењајући при томе свој изглед

Заморна је ствар служити се у исти мах са три разна језика, нарочито кад ти мисли беже на другу страну; моје су летеле без престанка ка поносној лепотици коју сам кроз прозор мога купеа сагледао.

Тако смемо у овом класичном облику, без зазора прескочити двадесет и два века и закуцати на вратима Архимедове палате у Сиракузи.

Но, још је рано да пођемо онамо. Прошлу, ведру ноћ употребио је Ератостен, без сумње, за посматрање неба, па се сигурно још одмара. Зато имамо довољно времена да прошетамо по вароши.

Што дуже шетамо, све се јасније осећамо у интернационалној вароши. Ова два накинђурена војника су без сумње Гали; то видим по њиховом говору, гестовима и погледу којим гутају жене. А имају и чега да се нагледају.

и опраштам се са Александринцима; та ни на њиховом господском столу не бих могао бити боље почашћен него на нашем, без сребрног и златног посуђа и уметничких амфора.

Земљина кугла, из које су стрчале оне две праве, лебдела је без престанка пред његовим очима. Он посматраше те две праве које иду из Александрије и из Сијене ка Сунцу, и шеташе, у

Тако смо, без увода и објашњавања, могли прећи на саму ствар. Ту ми господин Министар прочита позив Васељенског Патријарха, који

И у томе је календару свака четврта година преступна (као и у Јулијанском: она чији се број даде без остатка поделити са четири), но то не важи за секуларне године. То су оне године које се свршавају са две нуле.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

често уз примену ономатопеја („…патка рано па па квичет/ и пачиће погледа/кукут тако ку ку вичет/свима радост без сљеда/… гуска гачет, гушчад водит/ гусак смјехи га га носит.

Дечја потреба за игром и слободом, опевана без васпитне „сенке“, као да призива „Бегунце од куће“ Љ. Ршумовића који беже „само да се склоне“ „у неку слободу“ и

Патка рано па па квичет и пачиће погледа, кукут тако ку ку вичет: свима радост без сљеда. Јастреб ишчет за лов к срећи, врапци гледе да б' побећи. О златоје пролеће!

Поповић: Бадњак (књига за децу) Јован Миодраговић: Загоркиња или живот наш у шуми и без шума (поучна проза) 1881. Покренут лист Српче у Београду 1882. Стеван В. Поповић: Мали свет Стеван В.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

А ти, и без нас опет ниси сама. Ето: слуге, момци, толики свет. Да је друга на твоме месту, била би срећна, поносила би се, а ти...

Лепршају се по зидовима окачени дугачки свилени пешкири. Блешти се велико огледало, сада без црног вела. Прозори широм отворени. Бије јутарња свежина и светлост.

страха што сам Турчин и што могу зулум да чиним, већ из љубави, као брата, а највише из сажаљења што сам сироче, сам без игде икога, што од беговске милости живим док једнога дана, ко зна у којој механи и под којим ћепенком у чаршији, не

« Сада све то изгубих, Назо. И зато, ово је последње весеље. Сутра, на коњу или пешке, одох одавде, за увек. Јер без ње, њене куће, не могу, а к њој — не смем. Покушах да сам себи судим а рука — кукавица дрхти.

НАЗА (узима нож натраг и враћа га Сарошу): Немој, да ти се смеју бегови када те виде без оружја. Чује се свирка Цигана, чочека и њихов долазак. Испред њих играјући момак Коста који их је звао.

БЕГОВИ (грлећи се са Сарошем): Где си, бре, како си, Сароше? Уби нас досада без тебе. Нема весеља без тебе. (Седају и изваљују се по миндерлуцима.) РЕШИД БЕГ И знаш као да си погодио.

БЕГОВИ (грлећи се са Сарошем): Где си, бре, како си, Сароше? Уби нас досада без тебе. Нема весеља без тебе. (Седају и изваљују се по миндерлуцима.) РЕШИД БЕГ И знаш као да си погодио.

Али, хм, сад ћу ја. (Оде.) АХМЕТ БЕГ (весело): О Сароше, Сароше. Где си бре, Сароше? Наше куће опустеше без тебе. Толико тефериче прависмо, а твоја песма не чу се тамо, код нас. САРОШ Не певам ја по поруџбини, по ћефу вашем.

шамијом, да јој прашина не пада на косу и лице, обучена у свакидање одело, само у јелеку, сасвим незакопчана, без појаса, већ између јелека и шалвара велика раздаљина. Улази Стана.

»Дигни се!« »Стани!« На шта? Да се дигнем, да станем? Треба да има на нешто да се ослоним. Да имам бар занат. Без оца, без матере а мали, слаб, неспособан за занат, могао сам само код бербера да послужујем госте и ту останем.

« »Стани!« На шта? Да се дигнем, да станем? Треба да има на нешто да се ослоним. Да имам бар занат. Без оца, без матере а мали, слаб, неспособан за занат, могао сам само код бербера да послужујем госте и ту останем.

ТАШАНА (узрујана, потресена): Црни Сароше, црни! (Устаје и хода.) Али ипак, твоје је боље. Сам си без игде икога, али бар си био свој. Што си желео то си учинио. Куд си хтео тамо си ишао, певао, пио.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

зашто суграђани не прихватају сиромашну способну децу, или сирочад без матера?... зашто је све то гола истина, а не шарена прича?

Јесте ли завирили кадгод у радионицу где седе, у фусеклама и прслуцима, шнајдерски момци? Тврде четвороугаоне столице без наслона с којих се они сатима не дижу, и које им кости стружу и бутине пресецају, па сироти само одлажу ногама.

Колико што блеснуше, без једног шкрипа испадоше маказе из платна. Још два три пута тако, и појави се фини модел панталона.

После се оно чуло више и више, на пијаци, у одборима занатлиског удружења, у општини. Шнајдерски момци без рада и мали кројачи без материјала нису испуштали из уста име мајстор Костино.

Шнајдерски момци без рада и мали кројачи без материјала нису испуштали из уста име мајстор Костино. Неким девојкама се учини да је нови мајстор и порастао и

На себе меће одело које момци покваре. Боји се старости. Да ли да се жени? Нуде му и девојке, и удовице, с децом и без деце, али се он некако окреће и од онога што му је пар, и од онога што би требало да му ласка.

Једном речју, мали шнајдер се залетео да се ожени. Ристана, наравно, без икакве либљивости, пристаде одмах на све.

Риста врло добро учи, али је избила код њега једна дивља напраситост у нарави и један пркос без граница. Сека почела да поболева; оздрави, поправи се, па опет зенемогне.

Дадоше га у обртну школу. Проведе две године, изађе без сведоџбе. Већ момчић, а ништа да почне радити. „Хоћеш ово? оно? хоћеш у калуђере?

Е, сад јој се сија сребро тамо где не треба!” Све је то био празан разговор. Сека је ходала без штапа и машине, али је нога била осетљива и лако заморљива, па је девојка много седела у кући. Постаде везиља.

— „И за шалу треба памети.”— „Ма, лепо ја теби говорим да је Риста твоја крв“ — „Иди, лези, и не прави без нужде земљотрес!” Риста је био по лику и стасу сушта мати. Али нарав није била материна.

Ипак, на одјек пуцња скочио је у кафани млади, необично лепи Станоје, старешина поглаварствене страже, и без шињела потрчао према касарни. Кад је стигао до угла, одјекну други пуцањ, и несрећни младић се сруши мртав на месту.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јован Стерија Поповић РОМАН БЕЗ РОМАНА „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Јован Стерија Поповић РОМАН БЕЗ РОМАНА Садржај ПРЕДГОВОР 3 ЧАСТИЦА ПРВА 5 ВСТУПЛЕНИЈЕ 6 ЗАГОНЕТКА 14 ЧАСТИЦА ДРУГА 26 РЕЧНИК СТАРИХ, СТРАНИХ И

ПРВА 5 ВСТУПЛЕНИЈЕ 6 ЗАГОНЕТКА 14 ЧАСТИЦА ДРУГА 26 РЕЧНИК СТАРИХ, СТРАНИХ И МАЊЕ ПОЗНАТИХ РЕЧИ 49 РОМАН БЕЗ РОМАНА (ШАЉИВИ РОМАН) Пречестњејшем господину СТЕФАНУ ПОПОВИЋУ, архимандриту С. Арх.

није било, јер су баш онда сви на које је подозреније да лажу пало протерани били, и тако наша Роксанда морала је без похвале по сокаци своју лепоту носити.

Он напоследак тврдо мисли да не би без ползе било кад би се установило да голобради ученици од издавања својих еxерцітіа цоррецта престану, и да ниједном

Осим свију му се обаче најбоље допадне Велимир и Босиљка; тако по свету ићи и толике земље, нарочито Египет, без крајцаре видити, толико без муке трпити да своју љубезну јошт лепшу него што је била нађе, која је више готово него он

најбоље допадне Велимир и Босиљка; тако по свету ићи и толике земље, нарочито Египет, без крајцаре видити, толико без муке трпити да своју љубезну јошт лепшу него што је била нађе, која је више готово него он трпила — то је за Романа

забављаше се с правилима по којима се без изузетка сви романи пишу. И Робинзон Крусе на њега не мало впечатленије учини.

И Робинзон Крусе на њега не мало впечатленије учини. Толико година у пустињи без људи, и потом стра од дивјака! — Он запита свога поочима где су острови на којима дивјаци живе, да он к њима отиде,

што сваки отац жели да му је син бољи него он што је сам; а може ли за мене љубезнији — премда духовни син, јер је без матере рођен — бити него што је Роман?

фрајлица ји радо гледи, која је такођер са свилом и кадифом своје руготе покрила; шиље им хонере с многоценом лепезом, без које би морала језиком, и наравно, не увек добро изражавати.

Но сад, г. Диоген, имате ли вољу јошт нас за наше аљине исмејавати? Видите, наше злато светли и без вашег фењера, а ја мислим да се и ви не би срдили кад би вам ко нову аљину поклонио; но будући да се нико не усуђује

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

је све своје године Зарадио змијоглави штап Узјахао је штап Вратио се на земљу И ту нашао и своје и себе Живи без година без смрти Окружен својим вуковима СВЕТИ САВА Око његове главе лете пчеле И граде му живи златокруг У риђој му

своје године Зарадио змијоглави штап Узјахао је штап Вратио се на земљу И ту нашао и своје и себе Живи без година без смрти Окружен својим вуковима СВЕТИ САВА Око његове главе лете пчеле И граде му живи златокруг У риђој му

црвеној пећини Да се породи Куд год крене Стадо за њим иде Тутње брда од камених корака Застане на пропланку Жутом без прилаза Камен по камен музе Поји жедне вукове Густим каменим млеком Што се у седам дугиних боја прелива Јаки зуби и

храстовине За стајаће звезде везује Пере шапе својим вуковима Да трагови мрачне земље На њима не преживе Путује без пута И пут се за њим рађа СВЕТИ САВА НА СВОМЕ ИЗВОРУ Гледа у камену Своје треће око Види у непристрасној води Свој

у песми коса на овом пољу БОЈОВНИЦИ СА КОСОВА ПОЉА Овде где смо Загосподарили смо плавим пољима И рудогорјима без подножја И венчали се Сваки са својом звездом имењакињом Овде у царству које смо стекли Скрштених руку на

слаткој По рогатом месецу на челу По шарци у оку Не би ли нас било За цветним кључем постојања На дно мора пасје крви Без освртања безбудућни за мном Можете ли На нож земаљско им и небеско Смрт је нас одавно сита На нож курјаци моји

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Како су ми на тај начин створили донекле репутацију човека без духа и талента, поче се шапутати да ми та репутација даје довољно квалификација за члана академије наука и уметности,

Том приликом је кројач, без обзира на то што ће доћи у сукоб са узвишеном уметношћу, тако испребијао лабуда како може само један човек застарелих

— А јеси ли бар искупио људске болове? — Не, болови су и даље остали међу људима, јер, веле, живот је бол и без бола нема живота. — А јеси ли бар познао и видео живот тај?

године“, већ: „Он је угледао светлост миликерц-свеће, 8. октобра 1864. године. Одмах, на првоме кораку по рођењу, но без мојега учешћа и кривице, направио сам збрку у кући.

само морао да испијем сто грама рицинуса (отада ми ни данданас не ваља стомак), а једном сам опет пао у фрас, и то без икаквог нарочитог разлога, већ више из пакости према доктору који ме је на по сата пре тога прегледао и рекао да сам

Главне одлике овога граматичког облика су: а) именице тога рода прилагођавају се заменици „оно“; б) именице тога рода, без обзира на пол, све носе сукњице и в) именице тога рода носе обично таква нека буди-те-бог-с-нама имена, да ни из њих

Уосталом, само без те простосрдачне дечје искрености, зар се та иста сујета не јавља увек и доцније код човека? Млада госпођа Олга добила

И мада таква дечја питања изгледају и бесмислена и смешна, ја ипак налазим да она нису без извесне логике, која је детету јасна, јер гледа на ствари и појаве непомућеним погледом, а која је старијима нејасна,

Мој један пријатељ, сећам се, направио је у младости један корак у живот без панталона и врло је рђаво прошао. Панталоне су не само израз пола већ и израз врсте, јер тек кад обучеш панталоне,

Себи сам задржао портфељ спољних послова. Тада још нико од нас није знао за ону лепу и тако корисну установу министра без портфеља. Ми смо, додуше, знали за портфељ без министра, али министар без портфеља изгледа да је доцнији проналазак.

Ми смо, додуше, знали за портфељ без министра, али министар без портфеља изгледа да је доцнији проналазак. Да је тога тада било, ја бих, разуме се, на себе

Ми смо, додуше, знали за портфељ без министра, али министар без портфеља изгледа да је доцнији проналазак. Да је тога тада било, ја бих, разуме се, на себе примио ту тешку бригу да

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Наша је артиљерија тукла без престанка њихову пешадију и држала је још увек на извесном одстојању. Једнога дана јави нам се један пешак: –

Положисмо га на земљу, али на њему не нађосмо ране... Лежао је он као мртав, готово без свести. — Оставите га мало на миру, то је јака конту зија. А где је ударило? — запита командант војника.

Контузија је тежа од многих рана — каже потпуковник Петар и показа на капетана Власкоја, који је непомичан и без свести лежао на земљи. Војници журно однеше и капетана Власкоја.

Од грувања топова и страшних експлозија не чују се више пуцњи пушака. Са батеријама је изгубљена свака веза, и сада, без икакве улоге, стојимо у овој рупи сличној гробници. Осећамо се као осуђеници на белом хлебу...

Други су вукли рањенике. Неки коњи су јурили без јахача. Топови у бесомучном налету руше ограде, обарају дрвета, пробијају се кроз врзине, преко јендека...

А знао сам да свуда около гамижу војници. Можда и због њих, јер се људи у овим мрачним ноћима убијају без претходне обзнане. На путу се нешто испречило... Као човек!... Застадох. Напрежем очи, а лака дрхтавица ме обузима.

— Осетио сам ја неку тишину и сад сам баш пратио поднаредника да ухвати везу са пешадијом... Без ларме! — Викну кроз стиснуте зубе и оде међу војнике. Свој задатак извршио сам и премишљам да ли да се вратим.

Пред нас искочи нека прилика. Реч ми застаде у грлу. У месту, окретох коња, готов да полетим као без главе у ноћ. — Станите, станите! — чујем где непознати говори. Окретох се. — Где ћете, побогу, људи?...

— Онда се присети: — Је ли, стари, какав је то пут? — Добар... за кола... — Свеједно. Немамо времена. Јашите! Без ларме, говора, нико да не пали цигарету. Ти, стари, иди напред! Полази! Кретосмо лагано као при погребу.

А тада галоп... па шта коме Бог дâ. — Добро! — прихвати одмах поручник Коста. — Објасните људима, да се ово обави без иједне речи — са нагласком је изговорио командир последњу реченицу. — Чекајте...

Бугари су прешли границу... Ватрени и убиствени обруч се све више стезао. Са извесних положаја одступамо без борбе, да нам непријатељ не би зашао иза леђа.

Ово средње стање, вечито одступање без борбе, тешко се подносило. Да се случајно нашао енергичан вођ, послушали би га без поговора, ма у којем правцу их

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

душа помрлих столу буде призвата; У час ево Дантона, за њим ево Марата: Болно се грче прсти и леде, А глас је сух и без јека, Поноћ је прошла, два сата, И мртваца главе бледе и седе.

Под прозором таласом сребрним шуми река А глас јој је сух и без јека, Сух и без јека. Болни, згрчени и хладни, ја и осам досада И три вође револуције, играмо се, картамо.

Под прозором таласом сребрним шуми река А глас јој је сух и без јека, Сух и без јека. Болни, згрчени и хладни, ја и осам досада И три вође револуције, играмо се, картамо.

Та између тисућу надсведених мостова гле, Па укрштених, па надвишених, гора свих лукова, Стигли смо да међ сводове без броја поставимо и ребра своја. Па гле, па како! У горе, у дивне зелене горе, У страшне зелене горе, Па гле!

мека длака ил' руно, алга по њему леже; Са дна језера ловцу дижу се испарења: Отрован њима ловац малаксава, усамљен, без лека; Кроз душу отичу ми песме у поља предалека, Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река, Све до чудних језера

Ево овако ћемо умрети: Без гласа, тихо, мирно, Кроз тиху ноћ сребрну, А по језеру заспалу, Отпловиће Смрти чун; Искрадем ли се кад сија месец пун.

Сним: богумиле гоне усана жеђју пуклих ко рака И незаситљивих бола, уморних, самртних без лека; И ту се животу сметало да тече, да величанствено свиће јутро, а плодоносно леже вече Моћно.

Човек снева о љубави, А љубав сања о летима без болова И љубав сања о зимама без мразова, Покаткад да је штета ранити Невина срца: због тога ће се љубав пропити.

Човек снева о љубави, А љубав сања о летима без болова И љубав сања о зимама без мразова, Покаткад да је штета ранити Невина срца: због тога ће се љубав пропити.

њему је добро и да се обеси У зрелом неком воћњаку Сред мрака Без зрака, Замро. Конопац једини од њега носи срећу, А скромно, место палата, настанити топлу врећу Па у реку. О беде!

У кругу експлозива аероплани играју игру пролећа. Ко иде? Ново време. Шта носи? Руке без прстију. Јест, патрљице саме, али виолину задобисмо.

Људи без једне ноге и жене без пола главе Сићи ће да пољем за плугом пођу У зеленкастим одећама, у црвенкастим чакширама, За

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А чему и да памте? Зар сунцокрети не постоје зато што постоји Сунце? — Без сунца не би било ни сунцокрета! — рече главати поглавица златног племена, док су се сунцокрети, као један, окретали ка

— Без сунца не би било ни плавоцвета, ни иванчица, ни белих рада, ни булки! — певала су углас шарена ливадска деца, одбијајућ

Којешта! Сунце је значајно само онима без корена! Ми, који имамо корен, можемо и без њега! — гневна и сама себи довољна репа се још дубље зари у земљу, глува за

Којешта! Сунце је значајно само онима без корена! Ми, који имамо корен, можемо и без њега! — гневна и сама себи довољна репа се још дубље зари у земљу, глува за песму ливаде, слепа за сунчев сјај, не

А старац Милија каже: — Или ће дечак напустити кулу, или ће у њој оставити главу! Без Месечевог цвета нема му оздрављења! — Потражићемо и наћи цвет! — кажу отац и мајка. — Дечак га сам мора наћи!

Подиже Ведран главу увис. Али, камене куле небо заклониле: тек ту и тамо севне плава марамица неба. Како да без неба цвет процвета? Пође малишан даље.

— летела је Капљица мучена сумњом је ли Цвет чуо њене речи, или је остао доле без снаге да се одбрани, без могућности да се нада.

— летела је Капљица мучена сумњом је ли Цвет чуо њене речи, или је остао доле без снаге да се одбрани, без могућности да се нада. Узалуд су јој друге капљице говориле да то није ни важно: земља је пуна цвећа!

— Још мало, још маличко! — храбрила је свог небеског коњића. — Мој Цвет се рађа само једном у столећу. Може ли без мене да се роди? — дан када је Цвет требало да процвета био је близу, све жудније је хитала Капљица к истоку.

Али, људи су с нелагодношћу склањали поглед, слегали раменима и одлазили без одговора. Дечак је само својој мајци био паметан и леп.

— Шта да радим? — питала је и дрво, и поток, и звезду, и жабу. — Где да нађем срећу свога сина? — понављала је, без престанка, док не додија Источном ветру њена јадиковка, па рече: — Своју срећу твој син мора сам наћи.

Нека се настани негде у близини, али нека живи сам. Погнуте главе, без отпора прихвати Белко своју судбину. Али, бити близу племена, а издвојен, било је горе него бити сасвим одбачен, јер

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Све су руком биране. Ево и вино што је за тебе Марко цедио, без петељке, све зрно по зрно. ТОМА (одобровољен, пружа руку Марку): Хвала, Марко.

(Коштани): Ти испред мене. КОШТАНА (се издваја и седа). МИТКА (осталим чочецима): Ви до њума, око њума. Али без дајре... једно до друго. ЧОЧЕЦИ се издвоје, седају око Коштане мало понизно. МИТКА (гледајући их): Такој!

Шта учини? Куку, аман, газдо! ГРКЉАН (расплакано): Стари смо, газдо! За хлеб ћемо без ње да помремо и изгинемо!... ЧЕТВРТИ ЧИН Циганска махала. Сниске ограђене кућице.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

О мили часи, како сте далеко! Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно! Пуста је соба... моје срце тавно... И без вас више ја среће не стеко'...

А у гривни биће слова Од бисера, алемова: Овај дарак онај даде, Што пред твојим сјајем паде, И што снива без покоја До два мила ока твоја! Купићу ти златну гривну, Дивну Гривну!

све ме чежња мори, Све ми нешто срце уздише и гори; Па ти немам, брате, ни мира ни станка, Него дуге ноћи ја бдијем без санка И стишавам срце и њиме се мучим, Па до зоре тако памети га учим; Али лудо срце не чује шта зборим, Него ме

болан друже, кад неђеља сване, На авлијска врата када Мара стане, Бих, тако ми бога, аџамија постô, У механи пио и без гроша остô! Јер, да само видиш, у лијепе Маре, Какве ли су, пусте, димије од харе!

Док славуј пјева и звијезде сјају И расипа се мирис јоргована. Но све је прошло... Кô јаблан без росе Сам гинем сада и у чежњи стојим... Ноћ сјајна, ко да свила ваше косе Полако шушти по окнима мојим. 1905.

Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај први; Хладан, без душе, без ватре и крви, Кô да ми збори: нема љета више!

Ја чујем: наша срца бију тише, Твој стисак руке није онај први; Хладан, без душе, без ватре и крви, Кô да ми збори: нема љета више!

Што моје баште осташе без грана И слатка плода, што рађа и зрије На ватри сунца?... Гдје су јоргована Вијенци плави?...

Изнад глуха града Свуд слепи миши круже, и у тами Буљина буче... И сенке без броја Сокаком грну, и свака куца ми Руком у прозор, како прође која... Ти не знаш...

И ја се, ево, твојим смрадом трујем, И свој нос стискам и на тебе пљујем, Ругобо гнусна без части и људи. 1908. О БОРЕ СТАРИ...

1908. ХАЈДЕМО, МУЗО Хајдемо, Музо, из овога круга, Из луде вреве и хуке и праске; Жељан сам лица без лажи и маске, Жељан сам пола, дубрава и луга.

Хајдемо, Музо, из те луде праске, Жељан сам лица без лажи и маске, Жељан сам топле ријечи и збора. 1908. ВЕЧЕРЊА ЗВОНА Предсутонски је час.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Али за настанак епске поезије, поред ове тежње (и за саму ову тежњу), неопходни су и одређени социјални услови, без којих она не може да се појави или се гаси.

У прво време, и као посебна песма, она је била неодвојива од музичке пратње, а касније је казивана и без тога. У развитку епске поезије уочене су три етапе.

Од тога народни певач не одступа. Он гледа са симпатијама на крала Вукашина као на учесника у боју на Марици, али га без милости оптужује као разбијача Душановог царства.

Остављен самом себи вековима, без пријатеља, без савезника, окружен леденом равнодушношћу „културне“ Европе чији је мир бранио, лицем у лице са једном

Остављен самом себи вековима, без пријатеља, без савезника, окружен леденом равнодушношћу „културне“ Европе чији је мир бранио, лицем у лице са једном мрачном силом

Прве су у десетерцу (кратком стиху), с цезуром после четвртог слога, и без припева. Друге су у дугом стиху, најчешће од петнаест или шеснаест слогова, с цезуром после седмог или осмог слога (а

Ето, на пример, он је како казује једна песма поморио деветоро браће, поморио их без разлога, а онда се ипак сажалио, подигао најмлађег брата из гроба и послао га сестри у походе.

На њу се често гледало као на некакво ниже биће, које је кадро да без разлога измишља и чини свакојако зло. Но, с друге стране, песма је сачувала дивне, мученичке, дубоко људске женске

него да бој треба тек да настане, јер је војска Момчилова само устукла испред силе, али се повукла у потпуном реду и без колебања. Стога Кантакузин распореди војску у три правца.

Кад је срео девет братских коња без јахача, кад је видео да су браћа изгинула, тога тренутка су му малаксале руке „од жалости за браћом рођеном“ и више

који је ово стављао на хартију негде око 1499, не помиње Вука Бранковића као издајника, а о њему говори одмах затим, без икаква знака сумње.

кад је једини бог донео одлуку о поразу. Зашто се борити кад бог хоће пораз? Треба умрети, а то се може и без борбе довољно је за то причестити се и наредити се.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

људи заједно знају све ствари Књига главу чува шубара је квари У САМОЋИ У самоћи Срећа нам се руга Нема ништа Без најбољег друга Друг ће другу Да ублажи тугу Друг другове У сватове зове ПУЋИ ЋУ ОД СМЕЈАЛИЦЕ Пући ћу од

У сватове зове ПУЋИ ЋУ ОД СМЕЈАЛИЦЕ Пући ћу од смејалице Кад чујем за грејалице И шпорете на струју Кућа без димњака је као шатор И само онај ко је матор Као пензионисани навигатор Греје се уз радијатор И то ми је нека

је као шатор И само онај ко је матор Као пензионисани навигатор Греје се уз радијатор И то ми је нека кућа јака Без прамена дима из оџака БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ВУК Био једном један вук И био је збиља добар Миран као мртви мук Питом

и клекиње Самлећу те у мекиње Мада имаш гадну њушку Појешћу те као крушку Неће бити грдна штета Сејаћу те без решета Јашем добро пуцам често Месићу те као тесто Мада шериф има значку Пребићу те као мачку Лаје којот иза

убитачно Ал понекад много значе Цео живот преиначе Из корена Мак у штрудли То је јасно Не делује громогласно Ал без мака шта ће тесто Чами горко кисне често Пусто му је Једно зрно Евидентно Чак делује доста штетно Ал кад роди

ДО СЕЛА ПУТЕЉАК Од села до села путељак И багреми се стисли Путељком иде сељак Води коња и мисли РАДИЛИ СМО БЕЗ ГРЕШКЕ ИЋИ ЋУ КУЋИ ПЕШКЕ МАКАР ПАО НА ПРАГУ АЛ ПОШТЕДЕЋУ РАГУ Коњ гази прашину меку И мисли о човеку ЗНАМ ДА

дану Осамдесет шест хиљада секунди Човек може испратити Осамдесет шест хиљада људи Само један лик Не нестаје без трага Када одлази Особа која је драга У једном дану Двадесет четири дуга сата Двадесет четири госта Можете

једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами вене Једна мала бела шкољка Једна ружа без пупољка Био један тужни алас Мрачан као мрачни талас Срце му је хтело пући У маленој празној кући Коју грле као

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Крај његова гроба, под крушком дивљаком, за врелих љетњих дана хладују чобани. Окупе се око камене надгробне плоче без натписа, нахерене и обрасле маховином, причају и смију се, а кад у широким буквама зашуми вјетар, дјечацима се чини да

Дјечак је био сироче, без оца и матере, стриц га је отхранио и подигао уз помоћ дјечакова дједа и никад га није, колико се зна, истукао.

и продао кују чак у друго село, али се дјечак од туге одмах разболио, легао у кревет и смркнуто изјавио да ће да умре без своје вјерне пратилице. — Ето ти баш, кад нема Жује, нек нема ни мене!

— Ето ти баш, кад нема Жује, нек нема ни мене! И вјерна животиња није могла без свог малог господара, па је код новога газде читаву ноћ завијала, све док није прекинула ланац и другог јутра дојурила

На посао, момци! Почеше да раде брадве, сјекире, пила. Радило се весело, без предаха. Мали Николица довлачио је читава наручја папрати, маховине и по пуну врећу сува лишћа.

Доћи ћу ја овамо. Окренула се, одлучна и љутита, и без ријечи се упутила кроз Гај. Дјечаци су зачуђено гледали за њом. Ко би се то од Луње надао, од оне тихе ћутљиве Луње.

— Није дубоко. Ено, види се дно. Нема ни пола метра. Погледај. Зурили су дуго у тајанствену бистру воду без риба, без жаба, без иједне травке.

— Није дубоко. Ено, види се дно. Нема ни пола метра. Погледај. Зурили су дуго у тајанствену бистру воду без риба, без жаба, без иједне травке.

Ено, види се дно. Нема ни пола метра. Погледај. Зурили су дуго у тајанствену бистру воду без риба, без жаба, без иједне травке.

— Богами, ја се не бих усудио — прошапута Мачак. — Нарочито не бих без резервног уметка за лампу. Замисли: изгори ти батерија, а ти останеш у мраку, у води.

Сви су већ одавна на окупу, али нема двојице најглавнијих: воће Јованчета и мајстора Мачка. Шта се може почети без њих двојице? — Да нијесу стигли прије нас па некуд отишли? — упита Ник Ћулибрк. — Тешко да јесу — посумња Стриц.

— Их, кокодакати! Немој ти мијаукати! — дочека га Луња и поче да поцупкује и да се руга, али без имало злобе. — Мачак, мачак, мачак!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

и човекољубиви земљорадилац Још за неку годину више заштедео Ту воћку порицану с неродством, И не исече је из корена без времена, А нека то допусти зимњим годом Опкопати јој се и обасути с гнојем.

Ја теби, моме животу, кано гроб отворих моје грло, а ти ми уљезе у овај гроб и животом ме обдарива! Без тебе, кано без текуће воде, наша је душа кано суха земља; ништа на њој не расте кроме једно трње.

Ја теби, моме животу, кано гроб отворих моје грло, а ти ми уљезе у овај гроб и животом ме обдарива! Без тебе, кано без текуће воде, наша је душа кано суха земља; ништа на њој не расте кроме једно трње.

Рана сасма позлеђена бриди; болест нејма здравља ни облакшања: лакомство без изма, и џимгризање, живот расхаљен; од сад најма вам више грехом проштења!

и свако овде осећање из тела, и засекну воденични жрвњи више млети, зуби жватати, — шупљине поцрне, празне остану без пчела дупље и дућани се изпозатварају од пазара, нестане жуберењу ни граји никаква гласа, и врата се замкну, и слете

никаква гласа, и врата се замкну, и слете се црни врани на оглед, те све песњиве птице замукну логом доле вирући се без покрета у стрњицу празну, (гладећи увис, а голем страх на путу)... — сваки високи дуб стропоштат ће се доле!

нашим очима, на уму, обносећи нам онај незагашени, увек плантити огањ у дубоку, беззорну, вечиту ноћ, безмесечну и без звезда, мислећи се какво ће оно доби бити на судњем данку.

Те рад тебе, човека, бих и ја човек. Без ниједне ми помоћи мртве ослободих, и зарад тебе на земљи од твоје кћери девојке-матере ми родих се и обрезан по

Да видите матер, која је без бриге и без иједне муке на свијет дете недознано породила, а сад ето, од муке стреле ме пронузују!

Да видите матер, која је без бриге и без иједне муке на свијет дете недознано породила, а сад ето, од муке стреле ме пронузују!

А да ја ли, само једна међу мајци тужна без милости остајем! Та смилуј се, красо моја, и штогод ми реци, да се од туге не распадам! ...

Плакала је Рахила за децом неутешно. Тако и ја плачући јецам без устеге Владику Господа, који је плач Евин зауставио.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Па и ви, поштовани читатељи, без разлике пола и старости, звања и занимања, извесно да знате ту песму о лепој Зони.

Мане је сада узео и једног шегрта, који већ пола године дана — од последње славе Манине — како иде без капе, чупав и гологлав, јер још никако не може да се сети где је изгубио капу. А у могућности је да држи и калфу.

И тако је тај испад у новинама имао за последицу да се учинио тај преокрет у животу Манином. Уосталом, и без тога не би се дуго чекало на то, јер тамо, на Истоку, раније се и сазрева а раније и стари.

И он осећа да не може више овако остати! Укратко, чуди се како то може и једног дана бити без „домаћице“! Налази да је то најлепша женска и да просто не може без ње; она је само за њега створена, а он за њу!

Укратко, чуди се како то може и једног дана бити без „домаћице“! Налази да је то најлепша женска и да просто не може без ње; она је само за њега створена, а он за њу!

? — рече прекидајући разговор. А затим метну шубару на главу и оде љутито. — Није без ништо! — рече Јевда после дужег размишљања.

уфати’ таг ники стра’ и зорт; — зашто си премећем по мој памет, па уфати’ и присети се за много, та реко’: Море, неје без ништо!...

Е, неје тако баш било и пређашно време, неје!... — Ба! Било је! Било је, ама неје тако без ред било! Пантиш ли, хеј—хеј, дамно, што учини онај Миче Вачин... кад стану ашик на ону ченгију Ђулсефу...

А за њума ли, Зоне, купујеш ту алвицу?... — Јок! — обрецује се Зона. — Е, што гу треба алва кад су гу, ете, уста и без алву слатка и блага!...

а џигљасто чупе Зоне разви се у витку девојку Зону, само очи што осташе оне исте — крупне и тамне, с дубоким као без дна погледом... Као дериште није ценила ни много полагала на лепоту своју, а ни на то што је чорбаџијска ћерка.

Али ипак, кад се махну шале, озбиљно признају да се диве родољубљу тога света, који може да живи без толиких ствари, без Благоја танц-мајстора, без паркова с гарнизоном бандом и без Пашонине сале!...

Али ипак, кад се махну шале, озбиљно признају да се диве родољубљу тога света, који може да живи без толиких ствари, без Благоја танц-мајстора, без паркова с гарнизоном бандом и без Пашонине сале!...