Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
могућијем словом нашу земљу у вјетар развије и у тренућ земни океани кад се проспу сребрним струјама у пропасти бездне мраковите - тако теку изобилно луче са добротом својом бесамртном у просторе опширнога бића.
Што се више творенијем пружам, све се њино царство умаљује; вријеме ће и к тој цјељи доћи да се бездне мрачне освијетле.
“ „Источниче среће бесмртнијех и надеждо права и свијетла усопшијех у бездне мировах, којијема слијепо мртвило не да познат великога творца отеческо благоутробије, - рече Гаврил оцу
мирови рушит, моја би се силна на њих рука оружала с ужаснијем гњевом: ја бих све њих у грдне комате раздробио, у бездне зајмио, па бих друге изнова свјетове из мрачнога лона воскреснуо и на кола окрунио њина.
Ко да с тобом, оче, силу мјери? с тобом коме од једнога слова устрепећу бездне и мирови! Ах, пресвети, милостиви творче, слабо наше услиши молење за преблагост божествене душе!
Час суђени зазвони свјетлости; на велику и ужасну жертву гладне бездне отворише уста. У тренуће ока лаганога сва божества с престолах падоше, сви стрмоглав мири полећеше, сви се хуком
Грдне бездне, мрачне и нијеме, сном вјечнијем мртво успаване, сјутра ће се затрест јеком славе пресилнога противника њина; хоћу
Од удара овог свевишњега бездне хладне засуте атомом, које досад име не познаше до сна хладна и тишине мртве, не зефира, не луче, не гласа - сад
Немилосно вјерне слуге неба хулитеље свога творца гоне, зло ћерају с свијетлога дана у кипеће бездне тартарове, на небесну догнаше границу.
у слаткој љубави паденије неба противника и рођење новог легиона, којега је на вјечно блаженство свемогући из бездне извео да намири погубљену војску.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Мисли, о Лукијане, сред злоба, пакости зверских, Шта би чинио ту Сенека, шта л' Епиктет. Несреће бездне јоште не бој с': бесплотни те диже! Заслуга ризом покриј с', ум на бесмртна упри!
ми коња вражјим очима; Сваки му број ти скок: налево, Десно, то на брдо, то пак у дол; То преко струје, страшне и бездне там’! Противу стрела вражјих сматрај му Непоколебим взор, пак затим Несташно по пољу там’ течење.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Реке нек похвалом зашуме И нека планине зајече, Њему светлост дах је и бит, Он крилима ваздушним лети, Одело му бездне мир. Облаци праве блистав му шатор И глас му хуји кроз олују, Поклонимо се Творцу Богу.