Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Но, буди благодареније богу, овакових чудовишта мало је у натури. Човек природно радо гледа бездушно но листовито древо које га у лето осењава, и радо се спомиње свих оних места у којима се је у детињству играо, и
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ЗАБОРАВ Заборав је мирно умирање срца, Бездушно и болно одрицање ћутке; Презриви дах смрти у души што грца; Заборав то значи мрети на тренутке.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
и стежући јој меку, болешљиву руку, осећао како муњевито нестају све оне ружне, недостојне сумње што су на путу бездушно убачене у ону његову тамну дубину душе.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Делија је био тако натоварен како само може бити бездушно оптерећено неко партизанско куварско кљусе: на леђима голем ранац, поврх њега упопријечен митраљез „шарац“, умотан у
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Лулар не воли фабричке муштикле, налик на лулице. Фењер мрзи сијалице које бездушно сјаје У поноћ, кад милиционеру дојаде пусте улице.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
бијаху и рече: „Како худо мој Критон о мени умствује, мислећи да почем ја отров испијем и остане ово тело ту пружено и бездушно, да ћу и тада ја овај исти бити који сад с вама беседим.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
младости, само су они стари; а кас се с матурантима скоро другарски зближе и навикну, матуранти их остављају некако бездушно, звиждућући, са сигурним надама, а они, професори, испраћају матуранте с језом и страховањем, јер знају, из рођеног
Јосиф стаде мучно да осећа ланце наслеђа и порекла, узе одједаред да растура и уништава бездушно све ствари које су значиле ланац генерације, укорењене обичаје Влаовићâ.
А она друга страна, складна са скоро свима условима да остане везана у животу и у смрти, она је бездушно разбијена упркос свима напорима да се нека верност, лепота и нежност спасу, поцепана, са извесним већ и насмешљиво
А касније, бездушно избио дечка који је на његовим вратима звонио узалуд. А касније, ко зна, можда ће погинути на улици као демонстрант за
Злато, бесмртно, бездушно, без рођака, без обавеза. Ко сам му ја? ко си му ти? И ко смо и сами себи? неки Грци, неки људи, скупљали злато,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ми смо се одушевљавали љубављу. Али хтели смо да љубав нема ничег заједничког са земљом и материјом. А он нам је тако бездушно разголићавао стварност у својој „Метафизици љубави“.