Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И откуд на ове брегове, куд које Падате, о срца, као вихор вила, И сунчате тамна и велика крила, Безумно пијући све звуке и боје. У музици свега што око вас тече, Сва сте увек пуна само вечитога, А мрете, о срца, срца!
КАРНЕВАЛ Огроман карневал, као море шумно, Просу се на Страдун; и ни трен да мине, Сипљу већ у битци што поче безумно Конфети, пољупци, цвеће, серпентине. Смех, клицање, жагор од хиљаде маска.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
и дирљиви узвици, она јурњава, језива радозналост и запомажућа брига оног поманиталог од нестрпљења света, што се безумно напрегнут, распитивао о својима и трчао и тражио на све стране према прозорима, све то, а поврх свега узбуђење оних
— Варате се, него ја волим дете у јунаку. — А ја безумно волим своју вереницу. — Не знам да ли безумно, и не знам да ли она вас воли. — Ја то знам. — А ја знам...
— Варате се, него ја волим дете у јунаку. — А ја безумно волим своју вереницу. — Не знам да ли безумно, и не знам да ли она вас воли. — Ја то знам. — А ја знам... — Шта знате ви?
Ето ја те сад волим безумно. Али ова душа коју Ти обожаваш, ова полудела паклена душа, сва мрачна и мутна, пламти сва у некој сумњи према свему..
тако је добро што си дошао. Мислила сам више те никад нећу видети. — Опрости, опрости, опрости, опрости, — безумно је јаукао Јуришић. — Мили, зашто ми се никад ниси јавио? Само једанпут... Само да си ми се бар једанпут јавио..
Изненађени, људи се брзо прибраше па безумно бурно запљескаше рукама: — Чујмо, чујмо, чујмо! — Господо моја у далеким временима тамо, кад срећно човечанство буде
И потпуно сам, кад умукне, и кад изумре и последњи језиви јаук звона, да се зацерекам безумно над свим што је било: над свима страстима, предрасудама, конфликтима, интересима, друштвеним порецима и философијама,
Црњански, Милош - Сеобе 2
Муцао је. „Не слушај га, Шокице. Проћи ће то. Младост то лаје из њега безумно. Ја сам му крив. Је л’ ти рекох, Ђурђе? Док су Рашковичи имали кнежевство све је у њих светло и честито било. А сад?
Променио је био и своју нарав, и своју душу. И осмех је свој променио. Смешио се безумно. Траг јего благородија, и његовог живота у Росији, остао је, донекле, у писмима која је писао, из Росије, свом поочиму
Лице жена, које дуго чекају, али кад заволе, воле безумно и немо. Кад је Петру о том причао, братучед му рече да је то видео поћерку Стритцескову, која се ближи тридесетој,
с почетка, слушао Петра, намргођено, ћутке, затим је почео да се смеје, јетко, па поцрвене, и лице му се смркну, као безумно. Одгурнуо је тањир од себе, тако да се преврнуо.
Црњански, Милош - Сеобе 1
чудно обухвати га та веза са мртвим оцем; био је то мир, спокојство, а све што око њега беше, на свету, шарено, лудо, безумно и бесмислено.
тамо облаци... сазвежђа... то небо пуно светлости? Кад се пред свим тим ућути? Је ли и онда као да пролазимо безумно... без смисла... је ли могуће да је све то једна бездана празнина?
И као што је она превијала се у грчевима, од жуди за мужем, љубећи му груди, врат и уши, безумно и покорно, желела је сад да види како ће њу љубити његов брат, савијајући се над њеним рукама, коленима и крилом.
тресући се у колима, Вуку Исаковичу се најпосле учини као да свет стоји, али да он пролази возећи се бесциљно и безумно.
био испупчен прозор, украшен великим плавим петлом од дрвета, стајаше тако између живота и смрти, што су били тако безумно, сулудо, несхватљиво, близу једно другоме.
Клањање и превијање монаха, у поцепаној црној ризи, над шиљатим дрветом, чињаше му се тако безумно да му је дошло да крикне.
Сваки је час осећао да ће да скочи, урликне, па да почне да грчи безумно, гризући зубима себе самог и све што му на пут дође. Све је у њему плакало и тресло се.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Налакћен на столу он је мрачно ћут'о, Као тајни ужас да му души мори — Но безумно рука полетела мачу. Кад се крик ужасни још један пут зачу.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Да, она љуби!... И љуби првом, страсном, девојачком љубављу ; љуби безумно, са највећим самоодрицањем, како то може само њена страсна и плаховита природа...
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
О, каке сласти, да се рида Безумно, силно! Да се грца, И мученички живот кида При сваком куцњу бедног срца, У очајању, у самоћи, Међ јоргованом и
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
хладне, Женски, очајни врисак проломи тишину нему; Коринтска Хетера лепа угледа свирача бледог И по степеницама светим безумно полете к њему. Хипоник познаде Хелу. Крај кипа Изиде бледе, Она у болу паде. У храму тишина влада...
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ја све кажем што ми је на срцу. А ево ти по чему знам да сад волим исто онако, како да ти кажем, безумно као што сам волео кад сам био студент и још више...
Безбројне маске, зинуле, искривљене, исмевачке, зажагрених дивљих зеница, искежених, као у грабљивих звери, зуба, безумно срећне, пуне пакосних бора, ружне до смртне одвратности, бечиле се, кезиле, цериле на мене тако бесмислено и безумно
безумно срећне, пуне пакосних бора, ружне до смртне одвратности, бечиле се, кезиле, цериле на мене тако бесмислено и безумно да сам ја најбрже морао заклопити очи да напречац не свиснем од бола.
Жена се подиже па седе у постељи не дивећи се откуд јој снага. — Мили, да знаш како те безумно волим, мили, безумно — па се видело колико је озарена срећом, милујући меком и белом руком његову плаву косу, док је
Жена се подиже па седе у постељи не дивећи се откуд јој снага. — Мили, да знаш како те безумно волим, мили, безумно — па се видело колико је озарена срећом, милујући меком и белом руком његову плаву косу, док је он, румен и напрегнут,
и остао као најчистији од свега у њему, по племенитој нежности оног бола до ужаса уцвељеног детета које Бога и воли и безумно верује, али не разуме и не појми казне које му шаље.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
тамо облаци ... сазвежђа ... то небо пуно светлости? Кад се пред свим тим ућути? Је ли и онда као да пролазимо безумно ... без смисла ... је ли могуће да је све то једна бездана празнина?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
При сазнању да је он својом сопственом руком убио два човека, њега је обузела дрхтавица, и он је безумно пилио у леш, док су му се вилице тресле. — Море, остави се размишљања.
У мојој глави се мутило. Обухватио сам то младо тело, хтео да је понесем, да је безумно пригрлим... Али, тргао сам се. Извукао сам њену руку. Сав сломљен, сео сам на клупу и обухватио главу рукама. — Не...
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Онда га је спазила главна међу вилама, долетела му у загрљај, дала му се, похотљиво, страсно, безумно као што приличи вечним бићима, исцедила га за сва времена те луде ноћи.
Ништа за њега није довољно безумно нити довољно забрањено да би га одвратило од какве лудорије која му очас кресне у мозгу, вазда спремном на измишљање
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
ћу своју поклонити роду И гробовима отаџбине своје, Да силно јекне усклик за слободу С усана твојих и са лире твоје. Безумно, страсно, са смехом и плачем, А оружани мржњом на тиране, С буктињом, лиром и са бритким мачем, Прославићемо
Налакћен на столу он је мрачно ћутô, Као тајни ужас да му душу мори Но безумно рука полетела мачу, Кад се крик ужасни још једанпут зачу.
очајни врисак проломи тишину нему; Коринтска хетера лепа угледа свирача бледог, И по степеницама светлим безумно полете к њему. Ипоник познаде Хелу. Крај кипа Изиде бледе Она у болу паде...
Напољу мртвачка тама... Силвије безумно викну, Кад страшна, чудесна слика с мраморног подножја сађе, И тихо приступи њему. „Чудиш се!
“ И страшна, мраморна жена рашири камене руке И притиште га силно. На усне његове младе Она ледене усне приљуби безумно, страсно, И душу његову испи.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Гр-р-ру!... Хуј! Као да спаде нека копрена. Тело као да се извлачи из неке чауре. Опет... Јури безумно... Ах, смилуј се. Заошину. Гр-р-р-ру! Тресну, урликну. Тама... понор... Гр-р-р-ру! Ала у ушима пишти. Или је то јаук.
Кад наиђосмо најзад на друм, мучно стање ишчекивања је врхнуло. Био сам готов да безумно полетим кроз ноћ. Одмицали смо споро, да се не би још издалека чуо шум.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Препаде се Страхинићу бане ђе погибе лудо и безумно, а нешто се бане домислио, викну бане из бијела грла некакога хрта Карамана, што је хрче на лов научио; викну бане и
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
ТУРАКА У ових садањих злих времена сметеници у вери и у закону досађујући христјанској цркви, и варвари Турци, своје безумно господство печате знаком Месеца.
[промотри], саде изумљене, с привиђањем знамените, и остале духовнике, како људе испраљају и руководе их с разумом или безумно, опет обашка грађане и сељане, разборите и неосећне, лежаке и тежаке, с нечим одбијене с добра првог завичаја, врсне и