Ћопић, Бранко - Чаробна шума
На самој капији града, испод каменог лука, козица, добра Белка, продаје старог вука. Магарац Њако Њакић купцима нуди лава. „Пошто га дајеш, куме?“ — пита га стрина крава.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
За мраве нема тежега греха од лењости. Она поче будити Белка мало раније. Сада је на време стизао у школу, али је учитељ, свеједно, био незадовољан.
Камо да беже нису знали, то ни сам Поглавица није знао. Све очи упрле су се у Белка. Одбацили су га: шта ако одбије да им покаже пут, ако одлети и не осврнувши се на племе?
Из груди мрављег племена изви се крик олакшања, а онда се мајке окренуше деци, старци скупљању имовине. На Белка се нико и не осврну, само што један од осрамоћених младића рече: — Види га како се прави важан!
Била је то она једна, последња кап: стид и гнев зали образе Крилатог Белка. Он се поклони мајци и рече да одлази: хоће ли с њим — он више не може остати у племену!
Ошамућена од умора и страха мајка није знала шта да учини. Како да остави племе? Како да Белка остави самог? Зато рече: — Остани, Белко! Племе ће знати да цени твој подвиг. — Али, ја више не ценим племе!
Племе ће знати да цени твој подвиг. — Али, ја више не ценим племе! — изви се крик из груди Крилатог Белка, а племе у чуду остаде немо. Тога није било, нити ће бити! Он бунца.
Али, чему мравињак, ако у њему никога немаш? Као ледена вода обливала је Белка самоћа, кад зачу неко дахтање. Ко би то могао бити? Окрете се Белко лево, па десно: свуда унаоколо ширила се празнина.