Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
ЦВЕТ 9 ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО СВОЈЕ ЛИЦЕ 14 О КАПЉИЦИ И ЦВЕТУ 17 ЦРВЕНИ МАКОВИ 21 ОГЛЕДАЛО 25 КРИЛАТИ БЕЛКО 28 О ПАПАГАЈИМА И ОВЦАМА 33 3ЛАТОКОСА 37 МАРИЈАН И СРЕБРЕНКА 41 СТРАШИЛО 45 ДЕЧАК И ПРИНЦЕЗА 49 ВАРАЛИЦА И
У руци су јој две травке, гледа у њих, оклева коју да одабере, коју да баци. КРИЛАТИ БЕЛКО Једно лакомислено племе мрава сагради мравињак у врбаку поред реке. Како су само запињали! Како журили!
Остали мравићи зачели су се, такође у дугим белим ноћима: зашто је само њен син бео? Белко за мајчине муке није знао. Растао је и јачао, али га игре браће нису привлачиле, још мање скупљање хране за зиму.
Растао је и јачао, али га игре браће нису привлачиле, још мање скупљање хране за зиму. Уместо да тегли храну, Белко је пратио лет лептира, лелујање травки на ветру, шум потока.
— Премного мисли и превише пита Белко! — изнесе Учитељ своју оптужбу, а Поглавица племена рече: — Терај га да више учи и вежба! Какву тек то збрку изазва!
Какву тек то збрку изазва! У учењу, у трчању, у раду — Белко је био спретнији од свих. Саплеменици више нису имали очи за њега. — Гле, како се прави важан!
— рекли би након сваког Белковог подвига, избегавајући да га приме у свој круг. Узалуд је несрећни Белко размишљао у чему је његова грешка. Узалуд се зарицао да ће бити бољи!
Колико је само мржње, колико глупости било у ливади! Је ли могао Белко да не примети како зелена жаба више од славујеве песме цени свој крекет?
С чежњом у срцу одлазио је Белко на починак, увек се изнова надајући да ће у току спавања променити боју, увек изнова с ужасом запажајући да је остао
Бео мрав! Крилат мрав! Какав ужас! Савет стараца донесе одлуку да се Белко искључи из племена. Нека се настани негде у близини, али нека живи сам.
Нека се настани негде у близини, али нека живи сам. Погнуте главе, без отпора прихвати Белко своју судбину. Али, бити близу племена, а издвојен, било је горе него бити сасвим одбачен, јер је онемогућивало пут к
Ако би га ико и примио? Небесима и цвећу не припада, а звезде и лептири осећају да није њихов род! Крилати Белко поче и од сопствене сенке да бежи, у траве, све дубље, и све даље. Тако и на речну обалу изби.