Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Долазимо из Белмонтехе, али нисмо све свршили. — Нисте свршили посао? — Не сасвим. Тамо је војничка свечаност па већину ствари нисмо купили.
Требало ми је три сата док сам начинио три километра до Белмонтехе. Мислио сам само непрестано: „Да ли ми је већ мртва у рукама или није?
— Страшан. Сви смо у организацији и не бојимо се никога. — А против кога ћете у рат? — Против Белмонтехе. — Само против Белмонтехе? — О, то су наши крвни непријатељи. — Али и они су у организацији!
Сви смо у организацији и не бојимо се никога. — А против кога ћете у рат? — Против Белмонтехе. — Само против Белмонтехе? — О, то су наши крвни непријатељи. — Али и они су у организацији! — Разуме се, они кажу да су организовани!
Славни јунаци, ти из Белмонтехе! — Кад им будемо објавили рат, ми ћемо написати једно писмо Генералисиму где ћемо му објаснити какви су солдати у
Дечаци ме погледаше подозриво. У тренутку им се учини да желим да заштитим лукавством њихове вршњаке из Белмонтехе. — Ви станујете у Белмонтеси? — Не, ја Белмонтеху нисам ни видео.