Употреба речи бело у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Проседео је. Очи нису имале више оне светлости, беху тамне и упале, а лице му дође као снег бело. Мени изгледаше много лепши него пре.

нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само кад ме он погледа, а ја се осврнем настрану и, као да сам

Те црне тавнице са својим узаним прозорима издалека се виде; лице им је бело, окречено, али онај који је за њих слушао, или у њима живео, томе се срце леди...

Једно је на њој било што се мени допадало, то беше бело као снег лице, које су густи праменови црне косе кружили, и, после, јак и крепак стас, који је тако гибак био, као

Калуђеру појури крв у образе, очи му севаше као у змије, руке су му дрктале, којима је гладио Станино бело лице; и он није више личио на човека, пре на раздраженога тигра, који, жедан, по вреломе песку лутајући, усијаноме

и о чему сам се оног дана уверио; кад сам свршио, а ја погледам у мог побратима: он је као прут дрктао, а лице му дође бело као листак хартије. Ја сам мислио да ћу да чујем његову клетву, псовку, заверу...

а на дебеломе носу пуно црвених бубуљица, усне отобољене, а чисто обријани подваљак изгледао је као настављено, бело продужење његовога црвенога лица; на глави је носио плаву качкету са црвеном випушком, а на себи је имао панталоне,

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” Јошт неколико пођемо, а оно се нешто указа бело по води: „Ено, побратиме, гусака!” — Тек то Јова изрече, а повика думенџија: „Ко се плаши, нек у лађу легне”.

Имамо рат с Московима”, и проч. Но да Милош иште последње решеније од нас, црно или бело, и да је Молер одговорио, да ћемо скоро одговорити, но нека јоште трпе. Зато просим: шта да им одговорим?

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Мушкарци, што су намерни да играју, сви у финим салонским хаљинама; а женскиње, опет, све — у бело! — Еле, бал, ни узми ни остави, као у каквом београдском хотелу!

— преварити увар — корист увратина — место где се при орању заокреће плуг удљиков — од удике или камишовине (бело цвеће) узјаздити се — запрепастити се, застрашити се уја — тренутна срџба, изненађење указни писар — државни

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И док све спава, он је ухватио за бело грло, зарио јој дубоко зубе у њ, дубоко, да је ударила крв, и она се почела кидати у страсти, боловима, пожуди.

Недалеко од њега у један грм паде јато црних косова. Изнад њега у великом сунцу пролети бело јато голубова. ВЕЧЕРЊЕ ПЕСМЕ Отуривши своје огромно камено рало, исправи се Адам.

Несрећни песник! Дететом је отишао у крај где је небо бледо и смрзло, на коме гори бело и хладно сунце, и по чијим обалама плачу ветрови.

СЕМЕ Он је сејао и певао, и сејао и певао. Он је сејао црно и бело семе свога сна. Топли пролетњи ветрови су мирисали, и благе априлске кише уливале се у његове сребрне бразде.

Није мислио да ли ће доћи црне и беле птице и позобати у сјајним браздама црно и бело семе. Он је ишао све даље, и сејао, и певао.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

” Али болест освајаше. Лекар у нашој варошици диже руке, али му тада казаше људи да му се то само навлачи бело на око, и да то могу београдски лекари да скину, или, као што бабица још утешљивије и убедљивије рече, да „апелирају”.

Стаса је била средњег и снажног. Нешто заношљиво, мраморасто бело, чврсто и еластично се свијало у гипке, обле линије, пуне живости, снаге и једрине.

Око њених очију, а по лицу, као по неком платну живота, као да је неко почео замазивати бело, бело, бело, далеко, пустош, бесконачност, и само као да се тамо чак у дну, у страни, једва приметно, неразговетно

Око њених очију, а по лицу, као по неком платну живота, као да је неко почео замазивати бело, бело, бело, далеко, пустош, бесконачност, и само као да се тамо чак у дну, у страни, једва приметно, неразговетно опажа

Око њених очију, а по лицу, као по неком платну живота, као да је неко почео замазивати бело, бело, бело, далеко, пустош, бесконачност, и само као да се тамо чак у дну, у страни, једва приметно, неразговетно опажа један

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— Не марим ти ја за те покенесе и нокенесе, како ли их зовете! Никад не знаш шта си извадио! Тражиш и ’оћеш бело месо, а кад развијеш, а оно шија с главом!

Ах, фрајлице, благо Ротшилдово што је! Кад помислим да ће Све то бити моје: Зулове и шнекле И то бело лице Рознфорб-боје! Ах, љубазна Јуло, Све ће бити моје! Све ће бити моје!

!« запитаће неко од укућана. Па на то се навикао већ и њен »пинчика«, — једно мало, бело, нервозно и пакосно псетанце са плавом машлијом између ушију, које је, кад је блато, по цео дан седело на прозору и

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Свака је од њих по нешто носила. Нека восак, свеће, тамјан, нека чисто, бело платно у које ће се мртвац увити. — Умро? Бог да га прости!

И пошто га тамо окупаше, уредише као сваког мртваца, увише у чисто, бело платно, онда га, ма да су се од старости једва оне држале — не дајући никоме од нас млађих ни да гледамо а камо ли што

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Чика-Гавра га прочита. — Шта мислите, чико, о овом писму? — Ја сам доста школа прошао, ал’ ово нит’ је бело нити црно — не разумем га! — И мени је чудно. Ја јој једно пишем, а она друго одговара.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

себе, па му се у тој одвратности чинило као да му је душа сва упљувана, прљава и некако загађена, а у ,ону рањену ногу бело омотану није смео никако ни да погледа.

коју је вијугаво просецао брз, пун иловаче и црвеног шљунка, поток, она на том потоку, замућеном крвљу, угледа једно бело, до појаса потпуно голо, тело сасвим размрскане главе.

сам, страшан сам, јер сам гладан као вук, грозно сам гладан и покидан, збркан, киван, замршен и црн, а око мене све бело и смешно. Ужасно смешно!... Гле, каква чар ових благих срца! А ја их мрзим и крв би им пио.

Африка

расе, почевши од Аполоноваца, који су име добили по лепоти својих младића па до Бамбара, настањене су по фантастичним бело окреченим кућицама.

Ова врела ноћ је ноћ Бадње вечери. Трпезарија хотела се лагано пуни белцима бело одевеним који се скупљају да дочекају велики празник. Вуије седи преко пута мене тужан.

Са таквим људима стигао сам у престоницу расе Бауља. ГЛАВА ТРЕЋА ОБУКОХ СЕ У БЕЛО ДА БИХ ПОСЕТИО ГОСПОЂУ БЕДЕ, АЛИ МЕ СТАЗА ОДВЕДЕ ЉУДОЖДЕРИМА У ГОРЕ ОКО ЗЕГЕЛА.

Јутро студено толико да се, сасвим преко воље, преливам хладном водом. Таман сам се обукао у најлепше бело одело којим ћу изненадити госпођу Беде, кад ми њен бој донесе писмо.

о чије се таласе одбија светлост звезда, као варнице, иако на те потоке свакако силази звериње на појило иако моје бело одело — оно исто које сам обукао да запањим госпођу Беде — траве бојадишу, по грудима и плећима, јаким обојеним

Игру деде почиње стара фетишерка, дугачка, танка, висећих груди. Окречена бело, она се на општи смех окупљених сељака, који тиме изражавају своју радост и дивљење, извија, тресе, скаче, и

Сликам их, и док, бело обојена, фетишерка очигледно ужива и врти се све ближе апарату, мале имају пренеражени поглед од страха али не

Ми нисмо прешли ни километар кад испред нас, обавијена вечером које се спушта, изби из горе читава гомила бело окречених младића. Изгледала је уистину чудно, са тамним косама, очима и уснама, посред овог неприродног белила.

Залуд је мој апарат спреман да сними мајмуна који пада погођен. Ништа! Једино моје бело одело ту, најлепше бело одело које сам био спремио за нарочите прилике, дефинитивно је прецртавано дугим црним пругама

Залуд је мој апарат спреман да сними мајмуна који пада погођен. Ништа! Једино моје бело одело ту, најлепше бело одело које сам био спремио за нарочите прилике, дефинитивно је прецртавано дугим црним пругама од улепљених стабљика;

И по фетишима и по жртвенику полепило се упрљано бело перје од последње жртвоване кокоши, вуку се око њега празне лобање коза и антилопа, љуске од јаја.

Мало даље видимо у дну предела једну краљевску поворку. На малом арапском коњу, огрнут у бело, са там–тамом напред и двадесетак ратника позади, пролази неки црначки вођ. Доцније наилазимо на још један там–там.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Енгелсхофен је становао сам самцит – са својим хусаром – на трећем спрату Команде, у једној уској одаји, окреченој бело, са алковом, у ком му је стајала постеља.

У рескрипту, из Беча, писало је, црно на бело, да се, према наредби датој грофу Гајсруку, команданту Осека, премештају, и то: „Мајор Јурат Исакович у Сирмијски

Та кућа је била на ониској хумци, а окречена бело, тако да се видела са далека. У њу су били узидани и плави, калаисани, турски, пенџери.

Курјуци су јој имали боју црних змија. Имала је лице бело, као у Туркиње у харему, а лепо, као у буле. Мали нос, који је штрчао ружичасто, мала уста, у којима се језик, кад би

На зидовима од набоја, тамо, где су пре стајали ормари и миндери, у потамнелом зиду, од прашине, зјапило је сада бело место однетог, одсељеног намештаја. Као да има неки свет у ком је сенка ствари бела.

У тој галерији, у нишама које су биле окречене бело, стајало је неколико скулптура, од мајолике. Биле су то скулптуре, портрети, пастува ергеле грофа Пара.

Енгелсхофену, и свој пашпорт росијски, и писмо грофа Кајзерлинга – свакому кога се буде тицало – где се црно на бело умољавају све команде, и све власти, да се капетану никаква сметња при селидби не чини, него, напротив, укаже помоћ.

Хоће ли и оне у Росију? Шта ради онај риђокоси анђео, што затвара очи кад игра полонезу, као јагње бело?“ Павле онда упита: мисли ли на Варвару? А старац се продера: „Ја! Ја! Ја!

Ливаде, овце, његова кола, шумарци, шуме у даљини, врхови, стене Бескида, све је било бело, ињем попало. Као да је цео предео покривен неком мрежом паучине, која је од снега. Све је било у леденом цвећу.

А сва три су јурила, тако, да им је грива, пуна снега, лепршала, као неко бело крило. Иначе тако охоли, хладни, Исакович, био је као полудео. Узео је био узде у своје руке, устао, заурликао, певао!

Срце му се, после толико тужних година, смејало. Снег се пред њим, као ћилим, пружао, бескрајан, као неко бело небо, куда се попео, по ком се вози некуд, у висину.

Зидови су били окречени просто, бело. Павле и Ђурђе су се видели, на том кречу, као две црне сенке. Све што се догађало, у тој соби, видело се као сенке на

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

На новијој дарпни се постепено увећава квадрат (бело поље) у средини, док извежене ивице постају све уже. Врло је интересантан и „превез“ који се овде зове сокај.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Нико као он, кажу, не уме тако од црнога да направи бело, а од белога црно. СПАСОЈЕ: Хоће ли доћи? АНТА: Доћи ће још данас пре подне.

ЂАКОВИЋ: Молим! СПАСОЈЕ: Кажу да сте ви у полемици кадри доказати да је црно у ствари бело, а бело да је црно. ЂАКОВИЋ: Све се може оспорити и потврдити, зависи од моћи логике.

ЂАКОВИЋ: Молим! СПАСОЈЕ: Кажу да сте ви у полемици кадри доказати да је црно у ствари бело, а бело да је црно. ЂАКОВИЋ: Све се може оспорити и потврдити, зависи од моћи логике.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Око десет отац је престао са шамарањем. Мислим да је морао бити уморан, јер му је лице изгледало измучено и бело тако да су му се виделе све пеге. Било их је довољно бар за педесетак лица.

- О мачкама? - погледао сам га бело, а онда почео да се смејем. - О мачкама? Ја просто обожавам мачке! - То није смешно, молодој человјек!

Друштво ватрогасаца свирало је корачницу, а мамице су брисале сузе, док су цурице обучене у бело предавале професорима цвеће. За љубав и пажњу преко године. За узајамно разумевање. Боже! Боже!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Шамика изјављује им радост што су дошли па позива сестру Катицу да је претстави. Дође Катица. Сва у црнини; оно лепо бело лице у противности са црном хаљином још лепшим се показује. Претставе се и поздраве.

Црњански, Милош - Сеобе 1

било је то тело, као тешки камен, које је задржавало и његове лађе, и његова блага, и његове послове и мисли; дивно, бело тело, на ком је хтео да се задржи дуго, дуго. Бог му га даде.

Ковчег са њеним телом изложише у једном трему, окреченом бело, са чијих је греда висило безброј венаца, главица лука и кукуруза.

Опет остаде најмлађа најдуже, куката и грудата. При слабој светлости жишка тад, Исакович виде њене голе ноге и бело месо под коленима, и онако стар, изнемогао, већ мртав како мишљаше, осети како сав задригну и набрекну.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

повојницу као дарови породиљи носе се: погача намазана медом са груменом соли, печена кокош, јаја, сир (да дете буде бело), кајмак, лук (за млеко), шећер, колачи — од јела; вино (да дете буде румено и здраво) и ракија — од пића.

Оне се замишљају као три младе, лепе девојке, с дугом распуштеном косом, одевене у бело. Током прве три ноћи од рођења суђенице одређују детету колико ће и како живети, као и то када ће и како умрети.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

пшенице белице које себарска овеју гумна и ветрењаче себарске у царске да се стачу жрвње; све брашно мирисно и бело, сва његова лава да се слије до царских наћава.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ти јој лице бело Виде и румено, И још вито тело И то око њено. Очи јој вељау Да менека чека, И да је у страу За мене далека.

Да ли су ми де сметови Драго моје завејали? Да ли су му де зверови Младо тело покидали? Бело грло штоно грли, Бело лице штоно љуби, Све су можда, све потрли, А са своји страшни зуби.

Да ли су му де зверови Младо тело покидали? Бело грло штоно грли, Бело лице штоно љуби, Све су можда, све потрли, А са своји страшни зуби.

Никад није вито твоје тело Рука моја млада обавила, Ни с' у твоју усницу упила Моја усна икад, чедо бело! Тио вече кô да те донело Сред анђела са божија крила, Ума с' дивно мени појавила, Ума дивну вече те однело.

Па за момом одма трагом сукну, Брзо стиго липе поносите, Али онде до две стазе вите, На тој ништа, онде нешто бело — Брже тамо, она је зацело! За њом, за њом, па ма на крај света, О помози само, сило света!

санка, Но сети се јучерања данка, Сети с' чуда, а сети се моме, Цела она беше преда мноме: Ведро чело, и ти лице бело, Чарно око, и ти, вито тело, Злато, сунце, да л' ћеш бити моје?

Играсмо се тако без престанка, Без престанка док трајало данка, Па кад беше сунце веће село И дан лице посакрио бело, Ми у чамац — па све певајући Отидосмо утруђени кући. Дивна труда, ох велике сласти!

Зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело — Ко да гледне чарне очи твоје Па у срцу да му не запоје!

Још погледа — јао мили Боже! Таре очи, вероват не може: Близу њега једно чедо бело, Сан је и то, мисли он зацело: „Сан је сан је —“, гледа, — „ал' опета —“ Та лепа је, прелепа је клета.

Ал' ко гони друмом кроз горицу Бело чедо на плахом коњицу? Обазре се — весела му мајка! То је Тале, и са њиме Хајка. Она Талу срце је понела, Ал' га.

Ао селе, бриго моја, Дела покри недра своја, Да се јунак не помамим, Да се на те не намамим Кано јуче, Бело луче — За тобом ми срце пуче. Страшне л' ноћи, страшне муке!

Ал' када је веће туна, Дај да окушамо, Да видимо куд ће пући, Тамо оли амо. Тад одврати своје лице бело, Ману руком да с' уклоним отле, Ал' се мени све умље занело И ја оста ко прикован о тле.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

деведесет ока, најмање, трећа рамље, четврта прирамљује, пета без пола зуба, шеста длакава ко мушкарац, седмој се бело навукло преко ока, осму бабица последњи пут окупала! Дај шта даш!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Хватао се до најбољих момака. Они ме радо примали, не ради мене, већ ради ње, наше гошће, Нушке, чије је бело, округло лице сијало преко зида испод грања и лишћа.

Црна јој шамија, са отпуштеним крајевима са стране, сакрила би јој бело лице, а на руци заврнуо би се рукав од кошуље са црним ојама, те би јој се видела бела, румена кожа од руке. Плаче.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

На улици нема света, само што по снегу шета једна мома. Одело је снежно, бело, на брежне јој пало груди, снег од једа чисто студи; узалуд му Месечина светло чело живо љуби, он шкрипуће бели

двориште тамно, само тек уз опали прикућак као да се миче нешто бело; помислим да је неспокојни дух покојна каква гласа што се у Матици породи некад, предлажућ да се пустош оправи, па

Како га је жељна била душа јој је излетила, а остаде бело тело, оста мртва Валадила. Жао беше старом краљу, Рамсениту од Мисира, што радошћу превеликом уби ћерку, уби сина.

док налише самртником света уља и мириса, издахнô је већ и стари краљ Рамсенит од Мисира. Повише им бело тело у покрове од папира, а по њима написаше од љубави шта све бива!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Ако ходим, не ваља; ако седнем, не ваља; ако стојим, не ваља. Ако је бело, „зашто је бело“; ако је црно, „зашто није бело“. Ако ћутим, „зашто не говориш“; ако проговорим, „шта торочеш којешта?

Ако ходим, не ваља; ако седнем, не ваља; ако стојим, не ваља. Ако је бело, „зашто је бело“; ако је црно, „зашто није бело“. Ако ћутим, „зашто не говориш“; ако проговорим, „шта торочеш којешта?

Ако ходим, не ваља; ако седнем, не ваља; ако стојим, не ваља. Ако је бело, „зашто је бело“; ако је црно, „зашто није бело“. Ако ћутим, „зашто не говориш“; ако проговорим, „шта торочеш којешта?“ Овакве нарави ваљда нема нигди на свету. з.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

— Колико? — Шта колико? — Лове! — рекох хладно, а да се нисам ни померила с места. Тип ме је једно време гледао бело.

Како сам се осећала? Као бело робље, ако већ хоћете да знате како сам се осећала. Пазите сад — соба: страва и ужас!

Матори, већ отупео, џоња и гледа бело у зид испред себе. По подне га затекох како листа књигу „Брем — животињско царство“ и то одељак са домаћим свињчетом,

Пита га, на пример, лепо Човек је ли ово бело или црно, а он ти њему, баћо, ни пет ни шест, него: — Ја не бих тако поставио питање...

Шта има ти да узимаш индекс, уштво једна, кад те Човек лепо пита је ли ово бело или црно, мамлазу један! Седео тако шљакаторе са својим пивом на мердевинама, износио кишу а уносио ветар на пустом

народ и стратешке концепције а ла Клаузевиц, везане за ослобођење нашега главног града, стоји, између осталог, црно на бело, да сам“ ...

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Тајни жижак, истог часа, пшеничицом проталаса. КРУШЕДОЛ, ИИ Долом, гором, Крушедолом, Мрклом ноћи и оловом, бело вече док се свлачи, једно буде - Друго значи. Лудо коло под орахом. Витлају се вране зраком.

КРОЗ ГОРАЖДЕ Косиш ли то или жањеш бело жито? Шта ли сија? Сањамо ли и ти и ја? Од незгоде, теби поноћ - мени подне. Плитке раке.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Ех, што се магла згуснути уме, завила поља, реку и шуме, збрисала кланац, покрила село, читавом свету обукла бело. Кроз маглу само, путник занесен, берући лишће, пролази јесен.

Стазом се ваља, најезда права, зави у бело путника мрава. Дедица Триша код млина, веле, по таквој магли тражио теле, кад ево меде у руху мрком. „Ту ли си!

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ВЕРЕНИК Гледао сам те јутром како одевена у бело по камењу силазиш. Хтео сам да век проведем крај младог кестена снове о теби причајући.

водоскок или друга што споља обилази око стуба Нађу се речи са разних страна једна према другој и гледају се бело патња од речи постаје чулна Осећај светости је само наличје осећања ништавности свега.

Слободно изговори њено име име Студенице чије бело сјање траје до увече па се преноси на свице који не знају правце ни пут до олтара ни за Прекобрђа не живе дуже

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Лице му младолико, сасвим бело, нос погрбљен, дугачак, а бркови танки жућкасти; по образима и бради израсле ретке жућкасте длаке, које се и не

Ено и чашице ракиске, жути се на дну ракија... Тамо даље оно округло стакло, у њему игра, искри се чисто бело вино... По соби неред... Са њеног кревета разбацани јастуци, згужван ћилим... А-а-а!...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

се наслонио На гранчицу ораову; Туд’ пролази млада мома, Да поткине ту гранчицу; Проговара чобанине: “Девојчице, бело лице! Ко ти реза борну сукњу, у скутови разбориту, У појасу сабориту?

“ 76. Шта се бели горе на планини: Да л’ је иње, да л’ бело ковиље? Нит’ је иње, нит’ бело ковиље, Већ се бели на куму кошуља. 77. Ој невене, мој невене!

“ 76. Шта се бели горе на планини: Да л’ је иње, да л’ бело ковиље? Нит’ је иње, нит’ бело ковиље, Већ се бели на куму кошуља. 77. Ој невене, мој невене!

Кад је било око пола дана, Запевала лепота девојка: “Ко би мене снопље повезао — Дала би му моје бело лице. Ко ли би ми водице донео — Дала би му моје чарне очи. Ако би ми ладак начинио — Ја би њему верна љуба била.

висока, планино, Од тебе се Јени Пазар види, Све чардаци и џемли пенџери, На пенџеру лепота девојка, Огледа се, бело лице бели, Лице бели, русе косе глади, Вас је Пазар лицем обасјала, Обасјала, друго сунце дала. 142.

давор’ бриго моја! Да ја знадем, моје бело лице, Да ће тебе стар војно љубити, Ја би ишла у гору зелену, Сав би пелен по гори побрала, Из пелена б’ воду

А да знадем, моје бело лице, Да ће тебе млад војно љубити, Ја би ишла у зелену башчу, Сву би ружу по башчи побрала, Из руже би воду

моје драго, Јела ти се разгранала, Гране своје разбацала, Хладовину оставила, Ленка ти је већ одрасла: У Ленке је бело лице, У Ленке су мрке веђе, У Ленке су бјеле груди, Тебе зове да те љуби!“ 178.

га звездица, Па казала месецу, Месец каза облаку, Облак каза кишици, А кишица травици, А травица овцама, Бело стадо чобану. 182. Аљур, биљур дуге ноћи, Ко не љуби црне очи Не пада му сан на очи, Већ му пада јад на срце!

184. Сасуши ме Дуде, бело Дуде, Направи ме Дуде, суво дрво, Суво дрво, Дуле, јасеново, Запали ме Дуде, изгоре ме. 185.

Под њега би каранфил стерала, А под главу румену ружицу; Нек мирише, нек се често буди, Нека моје бело лице љуби.“ ПОРОДИЧНЕ ПЕСМЕ 216. Висока јела до неба, Широке гране подвила, Све равно поље прекрила.

на то сиње море, Ал’ беседи Богданова сеја: “Мили куме и ручни девере, Одреш’те ми свилене паћеле — Да умијем моје бело лице, Да не идем грдна међ’ девере!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

СИМКА: Шта вам пада на памет, ја сам у жалости! ЈЕЛИСАВЕТА: Баш зато и кажем што сте у жалости! Обуците нешто бело! Што пре! И то бело нагласите нечим црвеним! И ставите у косу белу раду! СИМКА: Зашто?

ЈЕЛИСАВЕТА: Баш зато и кажем што сте у жалости! Обуците нешто бело! Што пре! И то бело нагласите нечим црвеним! И ставите у косу белу раду! СИМКА: Зашто?

ФИЛИП: Ова завеса не дели златно на црно и бело, иза ње се црни и бели и плави, златно — цело! ВАСИЛИЈЕ: Мишљу мудраца, кога је прапорац с капе огласио, иза

Ко има срдобољу — даш му гороцвет, копитњак, орахов лист! Плаво, љубичасто, жуто, бело, црвено, златно, рецкасто... целог лета и јесени по планинама береш лековито биље...

Црњански, Милош - Лирика Итаке

је предводио генерал Божа Јанковић, који је онда личио на Куропаткина, а његови официри имали су на капи рајерово бело перо. Ја сам то перо, затим, годинама носио забодено у моју луду главу.

Пијем у славу њихових малих прозорчића и у славу лекара, белих, и угојених, који су им долазили, одевени у бело, као жене.

Дочекала ме је једна старица, калуђерица, са белим платном око главе, као нека холандска рибарка. Имала је бело куче ка крилу, које је лајало на мене, а око паса имала је бројанице од црних зрна.

Кад је месечина била, она се свлачила крај прозора. Осећам нешто бело, витко, сузно, како одлази од мене; бело као роса водоскока кад ветар духне.

Кад је месечина била, она се свлачила крај прозора. Осећам нешто бело, витко, сузно, како одлази од мене; бело као роса водоскока кад ветар духне. На крају улице празнина, празнина; над крововима, мокра брда и шуме и небо.

Иза рибњака су цветали вртови пуни паунова. Мали дворац, на коме је урезан љубавни сонет, био је бело‑ружичаст, као женска тела фонтенблоске шноле.

1924. ПОВОРКА При крају младости тек тешко, чудно, обузме ме љубав. Прво ми се у блуди нешто јави, бело и мирно, као далеко стадо. После се сусретох са трешњом, и, као у фрулу, свирах, у један поток плави.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Нико је не зна нити познаје. Ко дух, ко авет поноћних снова Ил из пророчких да је гробова: Брада се вије, прамење бело, Занесен поглед, дуго одело, Погледом густу таму прожиже, Дршћућом руком вео подиже Са будућности срамне

После се вијор спусти Ко меко, бело крило И опет дете метне На место где је било. Притрчаше му ко без душе Питањима га обасуше— Ал мала даваше

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Наступи љута брдска зима, кад се леди дрво и камен, а сву околину застре бело студено покривало, те се чини да је сва природа слеђена, изумрла, и никад се више не може у живот вратити.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

У врту, грана грану од снега, нежно, брише. А двориште је тако светло и бело... И све му некако чудно, свеже мирише, Онако... онако... као тек сашивено одело.

ШВРЋА То бело куче, што влажним очима теши Тужне животе осталих паса, и људи; Тај нежни псић што се свему смеши, И чуди, чуди,

Ово писах за потомство лета Божјег шесто треће: Одувек је било лоше, од сваког зла има веће! Што би црно, сад је бело, што доле би, сад је изнад, Свет пропада од постања и пропасти неће никад!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Већина их је покривена интензивно зеленом шумом у којој се још издалека могу сагледати ниске, бело обојене кућице примамљивог изгледа.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

МИНАРЕ Стрчи минаре изнад црних кућа, Танко и бело. Ноћ лагано пада, Као дан јасна ноћ и као дан врућа, И с брежуљака враћају се стада.

га непрозрачна тама, Само ће, као знак истрајне моћи И освајачког старог надахнућа, Стрчати мирно у тој општој ноћи Бело минаре изнад црних кућа.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Једва донесох. Ево... И не показујући јој што им је донела, као да није вредно њихне пажње, поче да трпа у ковчеге бело брашно, а у сахане и тенџере пресно масло и сир, што им је донела од своје куће и што су њени целог поста брижљиво

два супротна, која су гледала доле, на поље, баште и друм, још свежијом и пространијом чинила је собу и она множина по бело окреченим зидовима повешаних свилених и као вал лаких пешкира. Сви ишарани старинским шарама и старим златом.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Обалом снежном голог океана, Боса, у бело обучена жена Иде. За мишљу к’о вечност дубоком? За жељним циљем својих младих дана? Свеједно.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Не гледај влат, него клас. — Пауна гледај, али не слушај! — У црној земљи бело жито роди. — Неће хаљина на небо, већ душа. О СМИШЉЕНОСТИ — Ћутање је злато. — У шутњи је пола мудрости.

Њих може чути само намерник који случајно у кући заноћи, кад се дете роди. Усуда или суђаја има седам, у бело су обучене, улазе кроз димњак и седе на огњишту.

(Круна) 131 — Цео дан иде, а никуд не одмиче? (Часовник) 132 — Црно бело брише? (Гума за брисање трага писаљке) 133 — Четир уха, два трбуха?

“ (Разбој за ткање) 3 (ЖИВОТИЊЕ) 135 — Бацим га горе — бело; бацим га доле — жуто? (Јаје) 136 — Бијела жица, а црна куђеља?

(Кад је супрасна) 371 — Кад су мале рибе добре? (Кад нема великих) 372 — Како јаје носи кокош? (Бело) 373 — Ко без конца преде? (Мачак; — мачка) 374 — Ко вазда кука, а невоља му није?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

145. Црвен трчи по путићу у црвену клобучићу: аса са! црвен ти сам ја. 146. Црна кера за собом бело црево вуче. 147. Црн бика све село свика. 148. Црно малено ваздан цара вара. 149. Црно малено кућу чува. 150.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

АНЂЕЛКО: Не знам, нешто ми скочило и поплавило. Оволикачка гука, а и гноји се. Кад притиснем прстом, остане бело, а кад пустим, опет полако поплави... А што ви мене тако фиксирате? ЦМИЉА: Каже Иконија да вас називају Ћора!

Кад притиснем прстом, остане бело, а, кад пустим, опет полако поплави. Саћеш да видиш! ИСЛЕДНИК: Ту немаш ништа! АНЂЕЛКО: Па, мајку му...

Наравно, гука! Потприштила се, поцрнела, отекла! Погледај: кад притиснем прстом, остане бело, а кад пустим, опет полако поплави! ТАНАСКО: Па то је гука са ноге овог овде, што је сарањен!

Сија Шабац, Тимок тече ко злато, бачки кукурузи препуни сунцокрета, Београд светли као бело грожђе, светли Призрен, пун жита светли Срем, реке се уливају у реке, пролазе лађе, с Дунава се пуши велика

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Овако разговарајући се и шалећи, заспимо. А кад се пробудимо по десетом часу, видимо прекрасни дан и угледамо бело море од смешенија с Водом дунавском, у који после подне и уљеземо.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Отвори: приближи сутон косе Да пут откривам — тај врат По ком ћу да лутам с два прста. Отвори бело језеро шаке Да руке нису ми два крста Да очи нису ми две раке.

У твојој одаји: само мрак и штакор. Иза сна, понекад: штрчиш ко слобода. Облаци ти кулу облаче у бело. Снег висински: чекаш. Твој стег је твоје чело. ЕТО ШТА УЧИНИ СЈАЈ Док трепнусмо: ето шта учини сјај!

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Гледа у кочијашева леђа. Срце му брзо туче у браду прислоњену уз прса. Поред њега јури црно-бело, црно и бело, па се све смути у врелу маглу сивога уплетеног у грање и небо, што одједном зашкрипа.

Гледа у кочијашева леђа. Срце му брзо туче у браду прислоњену уз прса. Поред њега јури црно-бело, црно и бело, па се све смути у врелу маглу сивога уплетеног у грање и небо, што одједном зашкрипа.

Сви по наредби пуцају. — Кад је тако, онда се ти, Чађевићу Стево, врати кући и обеси бело барјаче на стреху. Нека се види ко с народом неће.

“ „Никад ја, Аћиме, нисам ни имао срце. Ја сам имао само снагу, а с њоме су ђаволи садили бело трње.“ А рекао сам: „Мрзи ме да убијем слабог човека.“ Нико не може посумњати да је од моје руке.

Николаје презирао цмољу а мрзео бестидницу. Па се облаци размакоше и он, сунце, зари бело рало у равницу жениног трбуха улеглог у шуме.

Не секу ли ради тога шуме око наших река, и оне ће пресушити. И искитише тако Турци бело коле љутим и главатим мужевима. Залише они коље, и чудо је божје како не олиста. Имало је и времена да се прими.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Глатко и као кост бело било је њено лице. Зар је и могла приметити да стари? — Пољуби ме! — одважи се да јој предложи једне ноћи док је

Једино му је перје на грудима било бело с лаким седефастим одсјајем. Високо у небу, раширених крила, изгледао је као сребрни облак, као неки летећи Месечев

Било је то вруће лето. Титрала је од жеге морска плавет, а у њој сјало усамљено бело острво с предвечерњом песмом рибара и каменитим, тихим кућама, све док га нису открили луди из града.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Погађао се, а небо је остало бело и немо. Онда, опет у једну зору, угледао је први глог како листа, окренут његовом оку. То памти.

Узун Мирко Апостоловић је био стар, небо је било бело као у пролеће 1804, кад су, истим путем, поред Мехмедовог дућана, пашини момци гонили камиле на испашу.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

зоро бела, сунце огрејано, Лисна горо, поље обасјано, Цвеће мило, росо, бистро врело, Па ти јоште, моје чедо бело! Ко да гледне чарне очи твоје, Па у срцу да му не запоје! Ао, свете, мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио!

Двориште тамно, само тек Уз опали прикућак као да се миче Нешто бело; Помислим да је неспокојни дух Покојна каква гласа, Што се у Матици породи некад Предлажућ' да се пустош оправи; Па

К'о дух, к'о авет поноћних снова, Ил' из пророчких да је гробова; Брада се вије, прамење бело, Занесен поглед, дуго одело; Погледом густу таму прожиже, Дршћућом руком вео подиже Са будућности срамне

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Тада видех у чему је ствар: тајанствена прилика беше дуга поворка бело одевених људи. Ја се присетих: то су, нема сумње, Питагора и његови ученици.

са кратким чакширама, високим чарапама, плитким ципелама, са троугластим шеширом на глави, а дугим штапом у руци. Бело напудерисана перика, моје још увек црне обрве, моје пуно обријано лице чине ме млађим но што сам: нико не може да

Ево овде стоји, црно на бело: субота, од осам до десет, а овде - за име Бога! - среда: цела ноћ“. Сви се слатко смејасмо и забављасмо у

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— Знам... ви не марите бело месо. — Хвала. Само да се стигне на море, свега ће бити. — И шампања... — И шампања... И... и... цуцика...

стопа пуни воде, зидови мокри и стабла великог дрвећа покисла до сржи, пасу се разлили црвени крстови и обојили бело мокро платно на барјацима, прокишњавају павиљони и душа подрхтава од влаге и студени.

Она кућица, што се синоћ беласала у мраку, била је гробница. Четири бело окречена гроба били су поређани један поред другог.

Ето, брате, тако ти је то! А сад ево седим ја с тобом, сами смо. Напољу дрвеће бело од иња, исто онако и пуцкара живо наша пећ пред нама, а ја и ти догурасмо до четрдесете. Ах четрдесета!

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Отвараху очи, црну косу, Што скриваше и груди и тело: Као светлост лепота се просу И дан бео и у небо бело. Тад стављаху јорговане на се, Умиваху са мирисом лице, Увише се у бујне таласе, Црне, као и њине зенице. И пођоше.

ПОД ДУДОМ Малаксао, ломан, сад одмарам тело, Далеко од тебе, на сенци од дуда; Разлио се ваздух и прамење бело, Дан врео и топал, мртвило је свуда.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Одмах сам изнајмио чамац за веслање на недељу дана. Обукао сам своју веслачку мајицу са бело-плавим тракама, симболима Колумбије и беле тениске панталонице и читаво поподне провео истражујући разуђену обалу овог

наших годишњих доба рећи ће вам прича ових изванредних трансформација првобитне енергије из хаоса младих звезда, бело усијаних од животне радости, до старог хладног космоса и умируће Земље.

Ћипико, Иво - Приповетке

У околу нигде жива гласа. Ваздух је влажан; ноћна роса кваси мрку земљу и суро камење и истиха залева бело зимско цвеће што се иза камења крије, да се зором смрзне и, кад сунце сине, размрзне и немилице га убије, Цвета,

махове милина га је испуњавала свега, на махове било му је тешко, знојио се од муке и своје врело чело полагао би на бело жало. Има само два начина живота, мислио је...

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА (Раки): Говори! Шта си јој казао? РАКА (он је обучен у бело морнарско одело са кратким ногавицама те му се виде гола колена): Баш ништа!... УЧИТЕЉИЦА: Но!

НИНКОВИЋ (посматра је зналачки): Гріѕ нале, бело грао, које прелива у плавило ведрога неба, креп-де-шин, са нешто мало ружичастога, можда само оперважени рукав и

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

очи — огледала душе, Море које не буркају страсти, На дну бисер тихога весеља, Миље што се реч’ма не да касти. Бело чело — чисто херувимство, Месечина поврх света храма, Свилна коса, и сенка јој златна, А дȁ болан од чега је сама?

У несташном лету весело и смело На дувар поглêда, на светлиште бело; Обрну се к свећи, нехотице, чило, „Гле, још јача светлост!“ — мило јој је, мило. Гледа тако летом.

Довољно хлеба, дрва и вина Могло би бити свима нам’, свима, Само да ј’ свако на земљи дело Као снег бело. Бар кад би сама...

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Ни толико не можеш да расудиш да он мој брат бити не може. Ко је јошт видио да ја овако у бело обучена пођем с њиме издртим, и јадним; црне му се руке, никаква резона не зна,... видиш, и сама се од њега гадиш.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ГОРАН Ноћ сувише велика за моје звездано чело у неким шумама црним непознатим И дрво је рекло немој Јутро моје бело име ти своје остављам кад не могу да се вратим Пчеле слећу на леш кога нема Звона одлазе у простор црним

О чудна птица чија намена да буде лет земље и песма опустелог неба, која се чује ал не схвата. О, бело удварање ветра тој птици од пламена.

и земљу А она без милости према ономе што је стварно Али не и истинито, не престаје да се бори Срце њених градова је бело сунце свих људи Она учи градове да буду браћа Великоме Граду Који венчава Шумадију и Загорје Међусобно и са

Краков, Станислав - КРИЛА

Лице се грчило од болова. — Ду—шане... убише... децу... децу моју... Душан је клечао, и гледао са ужасом у бело месо и крв по њему.

Опет је у бараци било све бело и мирно. Чуло се само како кркља ваздух и крв кроз цевчицу забодену у једне рањене, расечене груди.

Носио је само црни завој на лицу. Мија пак није хтео никаквих покрета, промена. Све је било тако мирно и бело око њега, и досадно, да је он на крају заволео ту једноликост и досаду.

Стигли су. Крај округлих шатора носила се стицала једна за другим. Лаки рањеници долажаху сами. Црвено и бело меша се при светлости малених фењера. Доктори су били уморни и љути.

Кораци су били лаки и све ближи. Он је познавао те ко раке. Одједном су врата шкрипнула, н нешто бело појавило се. Стресао се. — Зар опет? Покренуо се у кревету. — Пст. Једна мека рука пипала је по јастуку.

Петровић, Растко - АФРИКА

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Капетан узе флашу и окрете се према светлости лампе. — Ово неко нарочито бело вино? — Расте у овом бунару, испод прозора — додаје Коста.

Симфонија... „Грофе“, где си да видиш и чујеш! Бело коњче махало је репом. Радослав склопио руке. — Ево, сад те молим. Ако си човек, разумеј!

Преда мном се указа жена, мала, искривљених рамена... Зуби су јој штрчали изнад усана, а једно јој око бело и стално отворено. Јадна и жалосна... — Ај, до врага! — упаде Лука. — Обузело ме је неко непријатно осећање.

Нашто свет подсећати на грозоте рата! — Напротив! — додаде вођа. — То бело, исклесано камење служило би као мементо, исто онако као они безбројни крстови расути по целој земљи.

На средини кајмакчаланског платоа видела се нека купаста зграда, а поред ње још једна, бело окречена. Потпоручник граничар нам објасни да је она купаста зграда црквица, подигнута у спомен борцима изгинулим на

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Ни подобна твом лицу није кармин боја, рубин-усна ружицу превосходи твоја, бело тело — белило, обрвице — мастило, чело — зрачни дан; дични стас међ женама к'о што је међ гранама високи јаблан.

ме власи, Љубов нежна своју У прејаку мрежу, А погледи твојим У очесам лежу, Којих један скорби Моје све угаси: Лице бело твоје Болесну ми душу, Болесно и срце За тобом распали.

Било касно, било рано, Горко, слатко или слано, Црно, плаво или бело, Окрпано или цело, Много, више или мање, Све да курјак тера јање Од кога му драго стада, Да од муке на нос пада,

1857. Јован Суботић XВ БАДЕН Бело к’о зора, и свеже к’о зора, и нежно к’о зора Пође у Баден јутрос младо девојче са мном.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ВУЈО: Млада је, па се и набијели... КАП. ЂУРАШКО (за себе): На очима ти је бело, дртино! БОШКО: А како господар, ха? А како двор? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Е, ту је чвор! ВУЈО: Господар?... Хм!...

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Јежи се река и иње је бело Као низ ситних папратових спора Превлачи слојем залеђених бора. Зима је царски вео пољем плела.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

3 Загорчај, загорчај, зацрни — у невид-рухо претварам се бело. Поклецни, ного, посрни — узлет је у недостижно што зову овде пад. 4 Паркама ходом овим разоравам прело.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Више њега види се како се бели кћи му, Јованка. Као свакад, тако је и тад обучена у бело одело. У шалварама и белом, тесном минтану, са широким затвореним рукавима.

Чим му је теча ушао и он видео оно његово бело, женско, расплакано, али због њега уозбиљено лице, Младен само рече: — Умре! И сиђе с њим.

Како се према башти јасно, бело оцртава нова им кућа. Њени правилни прозори, зидови. Како по улици, иза капије пролазе људи, иду било својим кућама,

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

У народној медицини г., нарочито са бадњиданске вечере, важи као лек од рана (СЕЗ, 40, 80; 83). Бело г. у сну значи сузе, а црно значи веселе (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 385). Г.

142), и лече грло (као облог, ібідем); скувана, као облог, лек за преломљену кост (ібідем); цвеће скувано у млеку лечи бело прање (ібідем). ДИВЉАКА »Вогелкірѕцхе« [Марзелл, Дие Тіере, 94] (прунуѕ авіум). Дивљака (птичарица, Шулек).

нпр. СЕЗ, 32, 1925 224, бољевачки срез, где бело зрно означава овце, а црно козе; ГЕМ, 27, 416; 28—29, 197, Ресава, где п. означава свиње, овце, кокошке и гуске).

, 166). Семе се држи у белој марами — да би жито било бело (СЕЗ, 86, 94). После оваквих припрема израније, које се разликују од области до области, око орања и сејања нижу се

Уочи сетве орач се окупа и не прилази жени, да би пшеница била чиста, и обуче чисто бело одело, да би и зрно било бело, а на глави носи белу мараму, и преко беле мараме претерује волове с плугом (СЕЗ, 86,

Уочи сетве орач се окупа и не прилази жени, да би пшеница била чиста, и обуче чисто бело одело, да би и зрно било бело, а на глави носи белу мараму, и преко беле мараме претерује волове с плугом (СЕЗ, 86, 95).

се, поред осталог, и колач или погача (од белог брашна: »пред орача бела погача«), у белом пешкиру, да би жито било бело и чисто, и он од тога хлеба једе тек пошто га пољуби и (понекад) пошто га загризе во дешњак (СЕЗ, 70, 542; 83, 163).

без менструације (СЕЗ, 86, 94; 70, 541 ид) — дакле, не раде све оно што би могло утицати да зрно не буде чисто и бело.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Не знам како се обрео у Вратимљу. Чуо је од некога, ваљда, да старој цркви, бело окречених зидова, недостаје живопис, па је дошао да га наслика.

се помаља из једног паперјастог облачка и видим га јасно како стоји ослоњен на једно осушено стабло, без коре, потпуно бело.

Зар је он шепртља? О чему то говори Матија? Хоће ли да каже да није црно оно што је црно, нити бело оно што је бело? Је ли онда све збркано и помешано? Коме се моли Матија? За кога се моли?

Зар је он шепртља? О чему то говори Матија? Хоће ли да каже да није црно оно што је црно, нити бело оно што је бело? Је ли онда све збркано и помешано? Коме се моли Матија? За кога се моли? За светога Ђорђа или за његову аждају?

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1883. ЖРТВА Окићено цвећем од мирисне траве, Јагњешце се бело у Делфију креће, Где жртвеник букти. Са његове главе Шаренê се траве и мирише цвеће.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Близу тог места, поред села Бело Брдо, тече један од рукаваца реке драве, зван Стара Драва; у њој се Миланко удавио.

Још једну опрему требамо за наше путовање, бело хаџијско одело. Сад сам баш набавио две такве мантије код једног овдашњег калуђера; зато можемо одмах на пут.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Ти јој лице бело Виде и румено, И још вити тело И то око њено. Очи јој вељау Да менена чека, И да је у страу За мене далека.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

а остали зид је прав, пола од цигле а пола од летава, обојених, после ослобођења, народном бојом; црвено, плаво, бело. Кроз тај зид од летава виде се нове, по плану подигнуте куће Ташаниних синова.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Паланка шапће: — Тако болестан, а још Енглез. — Повео је Павле из Лондона болничара, момка који у кући не скида бело одело, а на улици носи врсту униформе.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

од њега тече време Десно од њега тече време Он корача по сувом У пратњи својих вукова ПАСТИРСТВО СВЕТОГА САВЕ Чува бело камено стадо На зеленом обронку Помаже сваком камену У наслеђеној црвеној пећини Да се породи Куд год крене Стадо за

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

итд.“ или: Јус се претвара у цис, цис се претвара у бис итд...“, и на крају крајева реч црно сад гласи: бело. Сећам се једнога предавања из историје Срба, које је професор овако завршио: „У бици на Велбужду 1330.

себе; извежбати ухо да не чује све, а око да не види све; умети, према потреби, у ономе што је црно назрети и погдешто бело, а у ономе што је бело погдешто црно; умети читати измеђ' редова, зажмурити на једно око, задржати зубима језик, љупко

не чује све, а око да не види све; умети, према потреби, у ономе што је црно назрети и погдешто бело, а у ономе што је бело погдешто црно; умети читати измеђ' редова, зажмурити на једно око, задржати зубима језик, љупко се смешити кад си

Претвараш вино у воду и воду у вино; црно замазујеш белим, а бело црним; дижеш мртве Лазаре из гроба, а живе Лазаре сахрањујеш.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Лустери су блештали, а послуга обучена у бело одело носила је већ табле са јелом. Официри ужагреним очима прате сваки покрет послуге. 3астадосмо збуњени.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Искрашћу се кроз поље бело Тамо где је друга четврт месечева, Засмејати се тамо охоло И коракнути на четири стране; Љубавно дише моје село, Лавеж

војник крепки у реку ујаше, Закуцаће на прозор тад неки смело: Одшкрини да само протне руку Па помилује дојку и грло бело: И зарије се у тебе сав без бола.

уста; Ускочи међ витле и међ кајаше, Дочекаће те ова шума густа, Као трговца чежњива ускочка чета Радише, И разнеће то бело тело твоје, тако пуно победа и небесних одсева, Свим завртњима, крцајући: тад ће из тебе, шкрипећи, Извући гласне

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

А онда ту су и руже! Седефној ружи тако се откри да постоји цвеће које зову ружама; цвеће бело и жуто, љубичасто и црвено. Сада тек није могла да чека. Зашто да чека? Докле?

— узвикнуо је један зрикавац. — Како брз! — прошапутао је маслачак. — Сигурно је мрављи краљ! Крилато бело сироче ухвати вртоглавица од тих речи. Час му се чинило да то весела ливадска деца о њему говоре, час да се преварио.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Недељу дана мртав болан ће да биднем за њума... Не ли ме издадоше, потказаше? Дремка ме ухватила на њојно зрело, бело, грло, а стари Реџеп из долап, куде се бија сакрија — с’с јатаган на мене полетеја.

МИТКА (прекида је): Нећу теј старе, теј мртве, хаџијске песме! Друго! КОШТАНА (пева): Дуде мори, Дуде, бело Дуде, Како тебе, Дуде, нигде нема, Ни у Турско, мори, ни Каурско.

Од дрвета ситан пепел, Од пепела мирис сапун, Па с’с њега да си мијеш, Дуде, мори, бело Дуде, своје лице! МИТКА (Коштани): Е с’г деде онуј: Како к’д Куманово чума би, к’д се луди и бесни Стојан загледа у

КОШТАНА (раздрагана, са саучешћем): Ево ћу и ја, газда Митко! (Пева): Отвори ми, бело Ленче, Вратанца, вратанца... Са твојата десна, бела ручица. МИТКА (упада, сам себи): Ба... Никад ми не отвори!

Са твојата десна, бела ручица. МИТКА (упада, сам себи): Ба... Никад ми не отвори! КОШТАНА (пева): Да ти видим, бело Ленче, Устанца, устанца! МИТКА И никад гу не виде’! КОШТАНА Не могу ти, пиле, Миле, Да станем, устанем.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

30 Очи су јој љубичице ране, Лице рујне руже неузбране, Руке мале до две беле лале; Још све цвета моје чедо бело, Само свело срце јој је цело.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Ове слике су поређане по јачини: у ноћи бело изгледа сабласније од црнога, а прегореле ноге до колена (тј. у доколеницама ватрене боје) делују импресивније него и

песничких наивности — стављају и тамо где су неприродни (нпр., код нас бело грло у црног Арапина). Као што има сталних епитета, тако има и сталних компарација.

једних јунака; у других зелено рухо, зелени коњи и смеђи брци; у трећих црно рухо, врани коњи и црни брци; у четвртих бело рухо, бели коњи и плави брци.

Напоредо језде добре коње, напоредо носе копља бојна, један другом бело лице љуби — од милоште до два побратима; паке Марко на Шарцу задрема, пак беседи побратиму своме: „А мој брате,

Уста Стева на ноге јуначке, и умива своје лице бело, и облачи господско одело, па припаса сабљу оковану, па узима кондир вина рујна, те напија красну славу божју, сретна

Оде Јанко на Косово равно и одведе Секулу нећака. Кад су били код Кучева града, код Кучева и код Браничева, Кучевкиње бело платно беле, Кучевкиње и Браничевкиње, беседи им војевода Јанко: „Ој, бога вам, Кучевкиње младе, Кучевкиње и

ти три аршина платна, већ га води на Косово равно, па га подај црним гавранов'ма, нек му они црне очи пију, очи пију, бело лице грде“. Оде Јанко на Косово равно.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ДРУГО БАР КОНОБАР УРЕДИЋЕМО ТУ СТВАР Рече му главни секретар ДОБИЋЕШ ОДМАХ КЕЛНЕРСКО ОДЕЛО ПОЛА ЦРНО А ПОЛА БЕЛО ДОСАДНО МИ ЈЕ ДА СЛУЖИМ ГОСТЕ Рече конобар НЕКА ОПРОСТЕ ХОЋУ ДА БУДЕМ НЕШТО ДРУГО БАР ПУТАР УРЕДИЋЕМО ТО КО ОД

горко кисне често Пусто му је Једно зрно Евидентно Чак делује доста штетно Ал кад роди много страшно Све завеје бело брашно За погачу МОЈА ГЛАВА ДОК РАДИ РАДИ Моја глава док ради — ради Као булдожер Ил тигар млади А када не ради

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

КРИНОВИ Смотрите пресађене кринове, то бело, лепо цвеће... Како оно лепо расте; нит се труди ни мучи, нити преде да прави себи одела!

Што смо имали посла код бело, црно искати? Где се матица смести, све остале њене се пчеле онде саберу. Отрове своје прогута ка курјак замотат

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Пева Мане: Кад ја имам бело лице, — зашт’ га не љубим? Ај-хај-хај! Кад ја имам русе косе, — еј, зашт’ их не мрсим?!... Узалуд је Ајша кокетовала!

На друге очи, друге косе и на друго лице мислио је сада Мане... Ни сада не погледа Мане Ајшу, ни њено бело лице, ни њене дуге косе, које беше пребацила и укрстила преко груди, покривених танком провидном кошуљом од