Јакшић, Ђура - ПРОЗА
У тај мах се и мени доста допала. По беломе се лицу просуло оно жарко руменило, а очи јој севају као варнице. Кад су се и они пустили, побратим, дође мени,
је видела Живка, она му пође у сретање, подиже своје црне очи горе, у којима су све страсти женскога срца гореле, на беломе лицу заталасало се танко руменило, а на уснама лебдео је блажен осмејак. Лепа је!... мишљах у себи...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
зенице које помно уче, Не виде вечери ни пурпурну зору, Ни кад три војводе донесоше кључе Града Христопоља на Беломе мору. И као музика на поноћној реци, Сва слова певају претке што су били, Краљеви и писци, војводе и свеци.
Африка
“ Смејао сам се радосно, на овај пример како се једна иста песничка идеја обзнањује различито у беломе а различито у црноме; и жалио сам што ћу свакако тешко сазнати шта значе тачно речи које сам записао.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Зар је био само празан санак, А не бео, а не ведар данак Кад се она менека појави? Ја је смотри на беломе данку, Ја с њом шета, ал' само у санку, Ал' ће бити, биће и на јави.
Па узе њега нако на довату, И удари га по беломе врату. Баш једним маом откиде му главу И обори је у пра и у траву, Још кликну јунак: „Благо ли си мени, Да дивно
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
стара, кадикад му сетно звоном одговара, и слуша га свети иконостасак, и с њега слуша у оквиру малу светитељ Ђорђе на беломе ждралу, дркће му рука како оштро слуша, све жешћим гњевом аждају гуша; и бели ждрале кô да ухом стриже, из ноздрва му
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
кривац на белом лебу који бијаше осуђен на робију од девет година, по робији од девет година да буде један дан на беломе лебу, па сутрадан да се погуби. Свет је гомилама ишао да осуђена у затвору види.
Свет је гомилама ишао да осуђена у затвору види. Роб на беломе лебу свету проговори: — Да зна цар Петар кошто не зна, те да мене из затвора овога пусти, и живот ми поклони, ја би
КО МАЊЕ ИШТЕ ВИШЕ МУ СЕ ДАЈЕ Била три брата, па на беломе свету ништа више нису имала до једну крушку, те би ту крушку редом чували: један би остао код крушке, а друга двојица
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
” „Природа је моја таква, весела, А брдска ми чамотиња пресела, И гађењем испунило село ме: Ја бих хтела Београду беломе!
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
Мени се дешавало да на мањим дубинама од ове на којој смо, на беломе песковитом морском дну видим предмете и на 400 метара одстојања, покашто и више.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
14. КО МАЊЕ ИШТЕ, ВИШЕ МУ СЕ ДАЈЕ. Била три брата, па на беломе свету ништа више нису имали до једну крушку, те би ту крушку редом чували: један би остао код крушке, а друга двојица
Ћипико, Иво - Приповетке
Пред светим кипом жупник и певачи певају свечеву песму, а један клапац, у беломе оделу, иде унатрашке и кади свеца сребрним кадиоником.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
се особине касније толико пута понављати, варирати, проширивати и појачавати да се од тела које Вук Исакович носи по беломе свету добија маска. Али чему, могло би се питати, тело као маска. На то није лако одговорити.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
И многи га траже да ку с’ честита опета; Јест’, ал’ он је тој паради окренуо пету, И ено га, Бог зна где је, у беломе свету. Али нека, кад га хвала у брк тако вређа, Ми ћемо му коју рећи, ’нако иза леђа.
Краков, Станислав - КРИЛА
Указаше се маљаве груди по средини пробијене. Црна крв се лила по маљама и беломе месу. Лице се грчило од болова. — Ду—шане... убише... децу... децу моју...
Отпутовао је великим санитетским бродом, који је дању ширио огромне црвене крстове на беломе телу, а ноћу ипак пловио са погашеним светиљкама.
Петровић, Растко - АФРИКА
“ Смејао сам се радосно, на овај пример како се једна иста песничка идеја обзнањује различито у беломе а различито у црноме; и жалио сам што ћу свакако тешко сазнати шта значе тачно речи које сам записао.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Изгледао ми је као дивља звер, која је канџама шчепала јагње па га коље и замишљао сам себе ко светога Ђорђа, на беломе коњу, који спасава девицу.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
времена протекло је од онога дана када нас је живот извукао из наше студентске собе и као нека центрифуга разбацао по беломе свету.