Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Чича Марко држи ми оца преко среде, у њега бледа глава клонула на груди, из носа и уста тече му крв, те грозно шара белу кошуљу, а до његових ногу лежи моја тетка, рекао би мртва... Сирота, кад је видела брата у крви, пала је у несвест!
Еле, наше велико ђаче дође. У левој руци носило је капу, а у десној парче сира, у чисту белу хартијицу завијено — хартија беше бела, а сир врло фино расечен изгледаше отприлике као коверта од какве депеше; —
Кад се попнеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу, а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу...
и слика у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове да ће јој доћи, чим месец изиђе...
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ИВ ЧИТАЛАЦ НА РАЈЦУ Крушке, с криве крушке усред жита, жуте му се на плавом тањиру. А он неку белу књигу чита, са скакавцем на сламном шеширу!
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” То му исказа Хаџи-Сали-бег из Сребрнице, а паши се насмејаше образи, поглади велику белу браду и рече: „Иншала, иншала, даси-јапарум!
Турци коње повезаше, ватре положише, кафу пеку и пију. До сад ли два ли дође Миленко, огрте влашку белу кабаницу, и влашку капу, и дозива и̓ турски, каже: „Селам вам је од бимбаше, сад ће доћи, но кажите ми ко сте ви.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ја нећу да ми се рекне да узимам мит... Видиш и сам, ако им узмеш јабуку из руке, дигну на те вику, као на белу врану... Овако ћу ја њих друкчије мало да шишам!... Само ти буди паметан. А већ трећа пара твоја и божија!
Доћи ће сеоска стока те потргати оно мало њивице и утрти оно нешто поврћа. Она лепа кућица обрашће у коров, а ону белу шиндру покриће маховина.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Она и да је хтела сузе зауставити, није могла. Оне су лиле потоком. Од њих једва је назирала његову белу кошуљу како замиче у луг... И широким рукавом својим брисаше очи... Срце је повуче за њим.
Кад мало себи дође, осети он неку влажну руку на своме челу, погледа нада се и виде Јелицу, лепу као месечину, у белу руву, где над њим сузе лије... „Јеси жив, господару мој?” — упита га својим звучним гласом.
Ти, Дево, рече да имаш алат? — Ту је! — рече Дева, скидајући белу пртену торбу што је беше упртио. — Осам сврдлова. Нисам могао више наћи! — Доста!
Иди, сине, иди!... Станко је пољуби у руку и изиде из собе. Пред кућом, држећи белу, пртену торбу, стојаше Јелица. Кад је смотри, њега мрави подиђоше. Не рече јој речи него прође мимо њу.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
А када је, први пут обучена у белу свилу, са два миртина цвета у руци, отпочинула под сребрним мрамором, над којим је мрки чемпрес шумио дугим црним
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— А где је вама кафа, госпођице? — Ја не пијем! Тáта каже да узбуњује крв и не дâ спавати. — А пијете ли бар белу кафу? — Да. — А пунш? — Не. — А гефроренес? — Да. — А ајскафе? — Не. — Чудновато, заиста! Ко би то рекао!?
Сирота, сирота Јула! Баш лепо наслутила! Службеница, клањам се! — Та останите још мало, слатка! Бар на белу кафу, а красан обрст имам. — Други, други пут. А сад морам!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Он је хтео још науке у свету да профитира. Жао му је што није видео Медину трговачких калфа, „Белу лађу” у Пешти, и онде које доба романтично провео; жао му је што не може које време као калфа у Шапцу и у Београду
Малочас и Љуба је опремљен. Ко их год види, мора рећи да иду да траже девојку — тако парадно изгледају. Љуба турио белу мараму у стражњи џеп, па извукао крај мало напоље, искашљава се.
Африка
„Ја нисам представљао себи да сам црнац, али сам се тако осећао, и ништа ми није сметало да видим своју руку белу, данима, све док ми изненада не би пало на памет: „Гле, моја је рука бела“ Кад сам се после четрнаест година таквог
би било знати уколико су били зачуђени урођеници који су први видели белце, кад су већ раније знали за овакву своју белу браћу.
доказано је да црнац памти не по количини, већ појединачно; место да памти да има четири краве, он памти да има краву белу, краву тамну, краву малу, краву врло рогату, и сву осталу стоку на исти начин.
Обично бој добије беле чакшире, белу кошуљу и кожни појас, и тако одевен често изгледа елегантнији од свога господара, од кога се више пази.
Дочекује нас у свечаноме дворишту и одмах нам дарује тањир белих јаја и белу кокош. Не зна француски; на моје питање које је расе, одговара уображено Н–у: „Јуначке и ратничке“, и да су од те расе
Ево мдаложење, доноси ми белу кокош, и таст, једно кокошије јаје. Трећих пет франака, које они неће да приме. И веселе се наставља истом
Он има неку белу капу на глави, грозничаве очи, скелетски лик који се свршава у белу брадицу. То је осамдесетогодишњи Ђанколо Ђоло,
Он има неку белу капу на глави, грозничаве очи, скелетски лик који се свршава у белу брадицу. То је осамдесетогодишњи Ђанколо Ђоло, краљ племена Туклор; сви старци што седе испред њега његови су
Црњански, Милош - Сеобе 2
А кроз тај прах, замишљен, Исакович помисли да види и неку белу сен, која личи на његову жену. Гледала га је неким тужним осмехом, као да се чуди, куд је отишао и куд иде.
„Што ти њима, дугоњо, ниси ништа рекао, за наше гајде и прдаљку?“ На постељи Исакович нађе дугу, белу, спаваћицу, коју му је неко био оставио. Исакович је отури. Он је, и зими и лети, у кући спавао, го.
Ирци, Јакобите, Францези, Павле је, као и Венгри, остао чудноват човек и варварин, и за Аустрију, и ту, сладострасну, белу, Бечлику. Никад јој није говорио о љубави и браку. Њено дете не би био признао.
Био се тргао и прикрио. У идућем тренутку, виде поцепану, рашчерупану, жену, коју је виђао тако белу, лепу, глатку, увек лепо одевену, а у постељи, дотерану, љупку, па хтеде, без размишљања, да викне, да је зовне по
Има, каже, крупне, црне, очи, као већина наших сународника, а лепу, белу руку, којом, сваки час, глади браду, која је проседа и свилена.
је видео падине под снегом, разливени Дњепар, који је носио санте отопљеног леда, а преко реке, бескрајну раван, још белу, изукрштану дугим редовима врба и јабланова.
Преко груди, Трифун је имао, плаву и белу, свилену, ешарпу, помоћника команданта, ахтирскаго, пука. Кад су сели на неку клупу, Трифун запита Павла, зна ли
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
од шарених погледа ОД коже с мога лица Врати ми моје крпице Врати кад ти лепо кажем 2 Слушај ти чудо Скини ту мараму белу Знамо се С тобом се од малих ногу Из истог чанка сркало У истој постељи спавало С тобом злооки ножу По кривом свету
спавало С тобом злооки ножу По кривом свету ходало С тобом гујо под кошуљом Чујеш ти претворнице Скини ту мараму белу Шта да се лажемо 3 Неђу те упртити на кркаче Нећу те однети куд ми кажеш Нећу ни златом поткован Ни у кола ветра на
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
АГНИЈА: Ако, волим опет да видим. (Шапћући јој.) Право да ти кажем, ја се не слажем с тим да обучеш ону белу свилену пижаму прве брачне ноћи; ја сам за лихт плаву кошуљу. ВУКИЦА (оцу очајно): Ето, кажем ја! СПАСОЈЕ: Шта то?
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Станика и отац седели су за столом као да ничега није било, пили белу кафу и разговарали о ценама на пијаци. - О, гле ти њега! - рекла је Станика. - Благоизволео је да устане.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Уредник се смеши, мало мисли се, пак отсуди: „Може се”. Сутрадан дође у „Белу лађу” и донесе Шамики глас да је све у реду, и да ће уреднику мило бити ако га посети.
Црњански, Милош - Сеобе 1
С времена на време, спуштао је своју белу, меку руку, на којој је блистао прстен са великим црним каменом, на руку Исаковича, који је био већ прилично напит.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
За срећног човека се каже: „Мајка га родила у белу недељу.“⁴³ Забележено је веровање да деци која су рођена „мушког“ дана вештице не могу наудити.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Истина, чим бисте отворили станиол, унутра би се све расуло у белу прашину и мрвице оштре као стакло, па је стара дама плакала што је Божић-Бата последњих година пао на тако ниске гране.
Пуфко скида наочаре за сунце. Вртећи их међу прстима, у тамним стаклима ухвати девојку, у ствари, њену белу хаљину, јер се тамна кожа њеног тела стапа са бојом стакала. – На овој врућини... — промуца. – Исто као и нама, а?
утовљену стоку чија се длака пуши, небројену перад што се мота око ногу, набрекле ормаре пуне тканина са везом, и белу, тврдо уштиркану постељину, све су више свесни сиромаштва.
Матавуљ, Симо - УСКОК
владици да му пошаље харач, још поврх тога „дванаест младијех ђевојака, све од дванаест до петнаест љета и сувише Белу Станишића“: ако ли све то не пошаље, куне му се вјером и имамом, скупиће силну војску и њом разорити Црну Гору.
Младић се брзо упути ка Крсцу, а Јанко се лагано врати у браство и отиде да поздрави матер Грубанову, Белу Стијепову. Жена га срдачно дочека и одмах му стаде готовити ручак.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— Чуће се! — додаде домаћица (онако полако), намештајући дуге шишке и перлама опточену белу шамијицу око главе, док је Јова испод кревета тражио папуче. — Сед’те, господин-Пајо, што стојите!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
И слабачко осилиле Снажним плећем И мишицом, Ал' је дивно нарастао Кô да ниче у борику, И девојче још нашао, Белу вилу у облику. Он је грли млађан жарко, Он је стиска уза себе: „Мила моја, сунце јарко, Благо мени поред тебе!
врата паде, Кад сузица она врела Низ лице јој тећи стаде, Ох када се зарумене, Кад полете оно к мене Кâно зора белу дану Једва дочекану. — Мила моја, зоро моја, Сунце дану моме, О слађана мисли моја А о злату моме! (1846, 6.
Вина доста, то је право, И момицу белу, једру, И пламени мач о бедру. Оде коло, оде цела лупа, Ви стојите око мене скупа, Све ту соко један до другога,
Познаде га Хајка, прихвати га, Из мртаца мало износи га, Полаже га на зелену траву, Белу руку меће му под главу, И гледа га Хајкуна сирота, Не би л' нашла трага од живота, Огледа га са свакоје стране,
То теби милост, то ти Стојан пречи...“ — И она мучи и угуши муку Те пусти њему ону белу руку, Са врата скиде неке амајлије, Те проговори ове речи тије: „А оно узми бар то од менека, Ја ово чува само за
61. У дом уђе, пење с' горе; Већ се попе, па ј' у трему, Ама ко то, нуто море, Ко на сусрет ита њему? Ко му белу руку даје? Ко то пита, не престаје? 62.
“ 71. „Ал' муж старац, моје злато!“ Нагло госпа реч привати, Па га глену умиљато, За руку га белу вати: „Крај таквога дуге ноћи, Ко ће мени ту помоћи?“ 72.
80. Кад му белу руку пружи: „Де сте, де сте?“ кад уздане, Кад се рука с руком здружи, Кад кроза њу срце плане?
ИИ Лепа л' беше, Боже силни, Па са тога сад и пати; Он угледа цвет умилни, За срце га силно вати, Те опружи белу руку, И довати цветка љупка.
Већ је давно на прозору, Гледао је огња жива, Гледао је белу зору Е пред њиме свет открива; Бежи тама испред њега, Ма са срца кам не бега.
„Да то је она, ја се не варам! О како лепо врана коса лети! Наслонила је красну своју главу На руку, белу као Алпа снег, Ал' образ видит ја не могу.
Што ме питаш, казаћу ти право, Право, брате, тако била здраво! Нисам, брате, ове горе вила, Ни ме вила белу одојила. На дому ми останула мајка, Имам тамо и стара бабајка; Дођо амо да умијем лице, Да донесем мајци јутренице.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ХАСАНАГИНИЦА: Па ме чека крај неке воде у џенету. у бради му се цвет замрсио. Око главе обвио белу чалму, а огртачем се плаветним огрнуо... Стоји у цвећу до колена... Мирише као ливада, киша и дуван...
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Сва се беше предала послу. На главу си овлаш бацила белу шамију да ти сунце не пече лице. Била си само у јелеку и шалварама.
И зато што је знала, она је јутрос, кад је дошла к нама, била понела нову, белу корпу и лепо косирче, и сва је дрхтала од радости, среће. По четири пута ишла би и враћала се за једну ствар...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Пакленим се болом сећа, паклена га мисô цепа, за белу је хвата руку, жестина му кивна, слепа. За белу је хвата руку Самсонова рука лева, а десна се слепо стрми, да се маши
Пакленим се болом сећа, паклена га мисô цепа, за белу је хвата руку, жестина му кивна, слепа. За белу је хвата руку Самсонова рука лева, а десна се слепо стрми, да се маши врата њена.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
СОФИЈА: Кажем ти, ти остани код куће, ако те мрзи; ићи ћемо нас две. ЛЕПОСАВА: Како ћу ићи, кад немам ни белу аљину? МАКСИМ: Ето, јесам ли казао! СОФИЈА: Пак? Треба јој купити, дакако. МАКСИМ: И на то да се новци троше.
Него одлази. ВУЧКО (пусти један јак дим, потом устане, остави чибук украј, па дигне ћилим и одлази). ЉУБА: Преправи белу кафу за мајку, зашто каже да је гладна. — Право има кона, што држи слушкињу.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Сви ти Драјери, Сјостреми, Пудовкини, Ајзенштајни и Грифити — све ми се то некако помешало у једну општу црно-белу коцкасту досаду, кеве ми!
Имао је белу марамицу и њом је с времена на време терао муве из уста. Толико је био стар, мислим. Када је довезао аутобус до хотела
Систем: док ми блебећемо — лова цури! Бакутанер набацује слатку, уштиркану капицу и белу кецељу. Угледним гошћама биће представљена као кућна помоћница — све због нивоа.
У питању је заиста била мачка — али права! Провалили су га кад јој је куповао сардине и белу џигерицу. Пошто га мрзи да троши струју, дрва и угаљ, Аца Кец, иначе, пред Нову годину обавезно одлази малчице у
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
За првог снега одједном живну, поспану збаци мрену, подиже главу, залаја гласно, у пустош белу крену. —На далек пут вам одлазим, каже, испод небеског лука, где вечно Псето, пољем без краја, јури вечитог Вука!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Нешто се необично догађа у мени. Док сам још био свестан, појахах коња. Пред собом као да видим једну белу тачкицу, све већа, изгледа ми као да се котрља, нараста као огромна кугла. Мучно ми је...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Родитељи помрли, сестре се разудале и свака за себе савила гнездо, браћа се растурила по белу свету и он сад замишља како изгледа оно рајско место, где је познао једине дане среће, милоште, задовољства.
прошарана црвенкастим јабуковим или крушковим цветом, те се боје лепо преливају, од чисто беле у црвенкасту, па опет у белу као снег...
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Обуците нешто бело! Што пре! И то бело нагласите нечим црвеним! И ставите у косу белу раду! СИМКА: Зашто? ЈЕЛИСАВЕТА: Зато што сте у жалости, зато што је рат, зато што хапсе, зато што убијају, зато
(Са десне стране, скоро трчећи, долази Симка. Обучена је у белу муслинску хаљину, са црвеним појасом. У косу је уденула белу раду.) СИМКА: Мислила сам никад вас нећу стићи!
Обучена је у белу муслинску хаљину, са црвеним појасом. У косу је уденула белу раду.) СИМКА: Мислила сам никад вас нећу стићи! ВАСИЛИЈЕ: Откуд ви овде?
ВАСИЛИЈЕ: Откуд ви овде? СИМКА: Секула је јутрос пуштен из затвора! ЈЕЛИСАВЕТА: Зато смо ми обукли белу хаљину! СИМКА: Пуштен је на основу синоћњег признања господина Филипа...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ми смо за смрт! ТРАГ Желим: да после снова не остане траг мој на твом телу. Да понесеш од мене само тугу и свилу белу и мирис благ... путева засутих лишћем свелим са јабланова. СЕРЕНАТА Чуј, плаче Месец млад и жут.
Као кроз сузе, у сећању мом, види се и сада. Студенти те академије носили су цивилно одело, али белу, морнаричку капу и били су омиљени на игранкама.
Он је дуго, и благо, описивао тај крај на Уралу. Осетих тако сву ту белу, неизмерну тишину, тамо у даљини. Полако сам се насмехнуо. Где све тај човек није био!
“ Над зидом су се шарениле заставе, и приметих и нашу, ону стару, црвено‑плаво‑белу. Мало ме је зачудила овде, јер је давно видео нисам.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— Децо, — отпоче он, а сузе се скотрљаше низ бледе, смежуране образе и падоше на белу браду мени је тешко и скоро ћу умрети, али ми се чини да је боле не допустити такву срамоту.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
У том крцнуше врљике одмах иза њега. Он се следи и пови очи у страну, па видећи нејасно некакву дугачку и белу фигуру, трже очи, саже се још више руке му задрхташе, и он стаде збуњено и брзо да сече жуто влаће.
Сва се соба сија, као да је упаљено хиљаду електричних сијалица... На средини собе стоји висок сухоњав старац у белу руху, са белом дугом до појаса брадом. — Шта желиш, сине ?
Знаш ли да ме је сад стид проћи кроз варош, сви ће да намене пружају прст к’о на белу врану... Но Јула није могла и даље слушати да јој ч’а Глиша чита лекцију, већ се и она придиже и отпоче изнајпре
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
А теретњаци? Њима је бар лако: чим замакну Иза високе планине, где их нико не види, где је уснуло поље, Белу заставу сна на топлом димњаку истакну, И спавају, заједно са железничарима, до миле воље.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
И да ти донесем тада душу нову, Без иједне пеге негдашње — сву белу. И хоћу да оног часа, кад на мене Падну косе твоје и пољубац један, Будем као некад безазлен и чедан, Да први пут
Хтео бих једну ноћ венчано белу, Провидну, светлу, сву у месечини, Да неземаљски изглед дâ твом телу, И свакој ствари, и да ми се чини.
сад у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу Док мирно сносиш судбу твоју грубу, Гледам те тужну, свечану и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
а у ствари највише се била огрнула да јој не би прашина одозго, где је Софка чистила, падала и прљала јој чисту белу кошуљу око врата и на прсима.
Пошто матери лепо веза шамију, да јој једри образи и овална брада одскочише, везавши јој испод грла белу свилену и меку марамицу, Софка изиђе заједно с њоме и испрати је до капије.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Ти си оставила своју кућу целу, Своје књиге, игре и саксије цвећа, И девојачку постељу ти белу, И успомене свих раних пролећа.
Црна маса света око њих се тиска, У сумрак, кроз светлост светиљака белу. Заборав је, можда, будућност им блиска! Опружене, неме, у суром шињелу, Под ранама које сажижу и пеку, У праху и
Да ми је љубав осетити благу О којој не зна, а говори свет, Наивну, белу, у животу злом! Да ми је опет заволети драгу! Јер свет је блуда и разврата дом, Где чедност вене као рâни цвет.
пријатељи верни; И слободе, Кад нас мисли воде, Кроз зачаран простор неизмерни; И кад стега, Јарам што нам оте Белу радост у дане срамоте Падне једном с наше душе јадне. И сна, и сна, душо, изнад свега!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
своје фантазије, и то само у нарочито време У Приморју, Црној Гори и Херцеговини „само уз месојеђе“, у Србији „уз белу недељу“, у Босни и Славонији се „загонетке загонећу само уз дуге зимске вечери на прелима“.
— Женска је суза пасје храмање. — Зрело зрно — готово стрњиште. — И бел коњ једе зоб. — И празилук има белу браду — ама реп му зелен. — Ја ага, ти ага: ко ће коња водати? — Један коноп планину не окружи.
2 Вила је свака млада, лепа, у белу танку хаљину обучена. Виле су неке облакиње, што воде облаке, а неке су бродарице, које бораве крај вода.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
ХИИ ЉУБИМЕЈШИ МОЈ! Ово ће бити последње писмо о мојим путешествијам; (ибо причина ове године чрез Полонију у Белу Русију, а отуда чрез Лифландију, Курландију и прочаја у Лајпсик путовања, јоште не имајући свога окончанија, одложиће
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Крвна булко, што си цветала у жили, Куд то цвет свој расу у љуспице леда? Нога би да крене — ал јој санта не да. У белу ме неку пустињу сакрили. Покаткад крај мене црна врана сине И ја зурим у њу прљав од белине.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Јер се отворене бразде грче за семеном из мушке шаке. А ковач пружа око низ белу зраку јатагана, док буљуци збегова споро миле шумама.
“ стегнула му је руку. „Све сам учинила што жена може.“ Сенка јој сакри лице. У тами, месечина јој запали белу мараму. Касније, кад му се рука охладила, Никола је мирно рекао: „Није кривица до тебе.“ „До кога је кривица?
Спазио је како руком прибира кошуљу да скрије белу валогу између дојки и запљуснуо га је вал гађења због гомилица дојки у очима, оних у Београду и њених, дуката просутих
— Где су они што дају водицу? Унук ми се родио. Калуђер збуњено прихвати дизгине и белу кобилу повуче према липи. Из конака измиле и пође к њему неколико брада и мантија. — Дођох по водицу.
Пред собом гура браду. Отвара прозор и протура је напоље. Ђорђе гледа за дечаком који једва носи белу тополову даску. Он му је дао за мртвачки сандук некоме његовом. — Ђорђе! Отишла је — каже прибрано.
— Причам јер те поштујем и жао ми те. Излудећеш овде сам. Нисам на живом човеку никад видео тако белу браду. — Је ли ти капетан рекао да ми то кажеш? — Није, деце ми. Не бих ти се клео да није истина, јер сада.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Откуда ова овде? Чија је? Обзнани крастача да се пронађу родитељи Беле жабе. Узалуд. Белу жабу нико није хтео да призна за своју кћер.
Сунце се радознало загледа у Белу жабу, и осмехну: — Не могу, журим. А нема ни потребе! — златним прстима дотаче Господар неба Белу жабу.
А нема ни потребе! — златним прстима дотаче Господар неба Белу жабу. — Зар не видиш да си цвет? Локвин цвет. Локвањ!
— Погледај мало боље! лептир се подиже увис и поче да расте и да се мења, све док му се тело не претвори у глатку, белу даску, а крила у једра чудесног сјаја. — Пењи се, шта чекаш? — лептир се насмеја, а дечак му скочи на леђа.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
у цркви, на каменом стубу, У искићеном мозаик-оделу, Док мирно сносиш судбу твоју грубу, Гледам те тужну, свечану, и белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шалу светлост своју, Те човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ
некадање сунце, оно чудно и огромно сунце, што чињаше некада да све око њега живи, да лишће има мирис сна, и да види белу и хладну крв статуа где струји кроз мирни камен, и чини да и он живи и пати дубоком и силном страшћу људи.
Попа, Васко - КОРА
трагове чаша Сунце облачи коске У ново златно месо Пегава Ситост вере се Уз вратоломне мрве Крунице дремежа Белу су кору пробиле У ЈАУКУ Високо је сукнуо пламен Из провалије у месу Под земљом Немоћни лепет крила И слепо гребање
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Он га узе за руку, и приведе га прозору одакле се видело цело пристаниште Александрије. „Видиш ону белу лађу која сад баш диже своје котве; она ће те одвести кудгод зажелиш.
светлост, расуту његовом призмом у своје елементарне боје, скупио опет помоћу сабирног сочива, и тиме добио опет белу боју.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
игра „дарде“ са марвеним лекаром што болује од песка у жучи, псује на коњички начин, а има рњав нос и једну трепавицу белу. У оном другом углу, супротном, ћућори нешто једна група млађих официра — неурастеника.
скоро сасвим уз мене. Она је имала руку пуну, облу, белу и сасвим голу и та рука такође привуче један део моје, на сто страна, растурене пажње.
А Митар је бесвесно пришао овом столу, и кад је доктор са лица жениног белу једну мараму скинуо, загледао се у њено измучено лице и зајецао.
па га понудише пексимитом и конзервом што је још било остало, а онда једни навалише да гласа у црвену, а други у белу кутију, пошто се пре тога сви сложише да и он има право гласати. И тако гласа и св.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Мајка му обукла нову, сасвим нову, чисту и белу кошуљицу и потпасала га новим појасићем... обула му нове црвене ишаране чарапе и опанчиће...
— Где си, Мишо; камо се ? — рече она, спуштајући му своју белу облу руку на раме и гледајући га са пуно страсне жудње.
по дну саме котлине, пружио се зелени потес у даљину, чак до качерских планина, које су, овога јутра, завијене у густу белу маглу. Све трепери од сјаја сунчева и зелени се весело, светло, радосно...
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Не могу да именујем ове модре (2) Зимогрожљиве сенке које не (3) Могу да се слегну не могу да лег (4) Ну у белу (5) Ову светлост уморну без сјаја (6) Даље се не сећам Не (7) Не речи се моје не (8) Сећају не („Сазвучја“)
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Миленковић из Пећке Нахије, који кесама по околини дају новац на камату, кад дођу у Приштину, потраже по, макар, и белу меџедију, да плате тобоже конак у хану. Колашинац, кад му догори, опали пушку, па побегне преко границе.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ Дај ми руку да опипам Жилу како бије. — „Хе! Немам руке: њоме сипам Белу клетву поврх ње.“ Ал’ кад плачеш што се смијеш? — „То је оно: ја сам Бог.“ А сад дланом очи кријеш...
»Стармали« 1882. ГЕРМАН ЈОВАНОВИЋ архимандрит бездински Ко је год познавô Срце твоје право, Твоју душу белу У црну оделу; Ко је год познавô Српске боле твоје — Сузне су му данас очи Кô што су и моје. Ох, жалосне коби!
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
То пелуд Некорисног пада на невиност белу Цвета трезног чије име поста нада. О анђеле благи упркос својој моћи, Ил управо због ње, ватро са својом ноћи, Како
даља од срца мом праху Трулеж у цвету отрезни и целу Ноћ кроз пределе без наде, у страху, Празно и земљано вапи звезду белу. 1958. УТВА ЗЛАТОКРИЛА (1959) ФРУЛА Грознице нежне поремећеног цвета Слутиш. Гле, биљу клањаш се опет.
којим сјај путује Времена којим сјај путује Цвет си што живи у мртвом телу А не зна име догађају Који расцвета ружу белу За потонули пламен у мају За потонули пламен у мају Сјај који себе не упозна Горким стварима благост врати И пролеће
Краков, Станислав - КРИЛА
— У—уп... — лупила би у пусто дно јаруге, и у маховином обраслом камену урезала свежу белу рану. Војници су крпили раскинуте фишеклије, везивали жицама искидану обућу, и слушали тутњаву топова.
— Фрактура, констатовао је лекар, и покренуо полужицом те је оно прштање престало. Онда су га пренели у белу бараку. У суседној соби је неко свирао у виолину, а по парку су промицали рањеници.
Петровић, Растко - АФРИКА
„Ја нисам представљао себи да сам црнац, али сам се тако осећао, и ништа ми није сметало да видим своју руку белу, данима, све док ми изненада не би пало на памет: „Гле, моја је рука бела“ Кад сам се после четрнаест година таквог
би било знати уколико су били зачуђени урођеници који су први видели белце, кад су већ раније знали за овакву своју белу браћу.
доказано је да црнац памти не по количини, већ појединачно; место да памти да има четири краве, он памти да има краву белу, краву тамну, краву малу, краву врло рогату, и сву осталу стоку на исти начин.
Обично бој добије беле чакшире, белу кошуљу и кожни појас, и тако одевен често изгледа елегантнији од свога господара, од кога се више пази.
Дочекује нас у свечаноме дворишту и одмах нам дарује тањир белих јаја и белу кокош. Не зна француски; на моје питање које је расе, одговара уображено Н–у: „Јуначке и ратничке“, и да су од те расе
Ево мдаложење, доноси ми белу кокош, и таст, једно кокошије јаје. Трећих пет франака, које они неће да приме. И веселе се наставља истом
Он има неку белу капу на глави, грозничаве очи, скелетски лик који се свршава у белу брадицу. То је осамдесетогодишњи Ђанколо Ђоло,
Он има неку белу капу на глави, грозничаве очи, скелетски лик који се свршава у белу брадицу. То је осамдесетогодишњи Ђанколо Ђоло, краљ племена Туклор; сви старци што седе испред њега његови су
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Због тих несрећних аероплана није хтео ни белу блузу да понесе. Потпоручник Милан, мој друг из пука на почетку рата... Одавно се нисмо видели.
— Зар ја кидисавао на жице, а да не прогутам један сто? — он скиде блузу. Пера „Ђеврек“ притрча и око ноге веза му белу мараму. — Знаш, да ти стегнем тетиве. Залети се и Брана, али му се марама уплете око ногу, и он удари трбухом о сто.
— да онај који приликом провлачења испод жица буде последњи, да тај на излазу из канала остави неки бео предмет, белу крпу, тако нешто, да бисмо знали где је канал. — То је добро.
Шта желите још од мене? Узео сам њену руку и принео својим устима. Зубима сам обухватио белу, нежну кожу и стезао лагано, све јаче, не би ли физички бол скренуо ток њених мисли. — Да ли вас боли?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Згодније б’ било и мени са самом шетат се црнком, Гледат у црно око, држати белу руку; Али нити је ноћ баш свака у години црна, Нити је баш сваки дан васцео јасан и чист.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
бива бирземан — старо, давно, време бирземаниле — одавно борија — труба бркљачити — мрмљати брњаш — коњ који има белу пегу на њушци букагије — негве, окови за ноге букати — мукати, рикати бурунтија — писмена заповест, указ вакасуз —
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Он гледа како лишће киша кида, Он зна да то је предговор опелу: И њему спрема смрт одећу белу, Но неће моћи никад да је скине. Он хоће младост и румена крила А ми смо брали цветове априла.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Но иза сна — ведре таме, трепет их чило што сниле, па сунцу, магли, па пропланку ћућоре белу тајну на уранку. ИЗВОРУ Жуборли водо изворе, млада кад јутром доходи, сана кад лице огледне, лине ли сан јој у
Дечицу редом подавила, Белу му неву оставила, Лепотом је наресила, Гини ми гинуло мало. Змија се у срце увукла И мамила и мамила...
Аи, да смешне работе, Бан ја, унук ми црв! Пст. Грицка Белу из утробе. То ти је, ћеро, кад ’оћеш да си дудов лист, Дођите на лору с јесени, биће свиле.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Упор. и сасвим сличну холандску скаску Дäхнхардт, 2, 202). Зашто б. има белу кору? Удовица пошла увече у шуму, да нађе шибу за своју немирну децу, и замоли Бога да јој по оном мраку помогне наћи
Кад прети непогода и град, треба запалити гранчицу дивље с. која је благословена на Белу суботу [»град се сири у Бео четвртак, а у Белу суботу уређује се где ће и кад падати«, СЕЗ, 50, 212] и њоме крстити
која је благословена на Белу суботу [»град се сири у Бео четвртак, а у Белу суботу уређује се где ће и кад падати«, СЕЗ, 50, 212] и њоме крстити према облаку, па ће се облак растурити (ЗНЖОЈС,
чл. Јабука). Грожђе. Од касније објављених веровања заслужују пажњу следећа. »У белу, чисту крпу«, у којој је семе за прву сетву, ставља се, поред осталог и »бео крупан грозд«, да жито буде чисто и клас
била бела, »семе се увек ставља у белу торбу, а у семе обарено јаје«; по завршеној сетви жена баци увис празну торбу — говорећи: »Да Бог дâ да кудеља буде
На Богојављење носи се у цркву на освећење воштаница приправљена на Бадњи дан и завијена »у чисту белу марамицу, уз коју се привезује црвеним концем један стручак босиљка и по једна мала гранчица од сваког воћа у башти«,
окупа и не прилази жени, да би пшеница била чиста, и обуче чисто бело одело, да би и зрно било бело, а на глави носи белу мараму, и преко беле мараме претерује волове с плугом (СЕЗ, 86, 95). Орач не сме бити левак (СЕЗ, 58, 328).
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
пара, срце ми се парало од туге за том девојчицом, нашом краљицом, коју су ко зна какви ветрови, као немоћну белу лептирицу, донели овде у туђу земљу, у наручје овог старог човека.
нас, мене и сунчевих трунчица, глође литице и откида стару кору са храстова, клизи по леду Белога потока, исукала је белу језичину, фијуче и засипа литицу сметовима оштрог снега, а ми унутра не хајемо на њен бес, разбашкарили се, оне
Згурене прилике су промицале бедемом и сужених очију посматрале белу гору на истоку. Вера је била помало спласла. И они најнеумеренији хвалитељи беху умукли по овом мразу, јер је било
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
У њу уведоше једног седамдесетогодишњег старца, висока чела, дуге седе браде, а одевена само у белу покајничку кошуљу.
„ПРИНЦИПИЈА“ ЊУТНА, ПРОНАЛАЗАК НЕПТУНА Даљ На великом столу мога баштенског павиљона распростро сам белу хартију. У њу сам, у међусобном отстојању од једног педља, забо две чиоде.
хиљаде година је прошло од нашега путовања кроз праатмосферу наше Земље, када смо сагледали њену ражарену површину, белу као млеко.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Живи људи. Суседи, који су се најзад нашли, који су се сад за тили часак заволели. Наложили су ватру, спремили белу кафу, накрцали ораха. Изгубила се Натина усплахиреност.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
А имао сам и других невинијих забава. Тако, на пример, једанпут сам белу, колмовану, чисту, мал' те не пудровану пудлицу госпође Вујићке, према којој сам пудлици осећао неку нарочиту
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Ишли смо баш благом узбрдицом, када Душан приђе Луки. — Побратиме, умеш ли да решаваш загонетке? Не видим ни белу мачку сада, толико ме боле ноге... — Али ово је лака... Пази! Перо има, тица није... Пушку носи, војник није...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Искаљујем се ево по твом телу, Ударајући га бесомучно по лицу Избијам једну љубичасту варницу; А ту мишицу белу, И обливену крвљу и белу, Умочили, мајку му! у апокалипсу.
ево по твом телу, Ударајући га бесомучно по лицу Избијам једну љубичасту варницу; А ту мишицу белу, И обливену крвљу и белу, Умочили, мајку му! у апокалипсу.
проклет! Проклет! Пили смо до ригања и ништења на мужи, на врелу, Не кидајући с уста мешину једа Прокључалу мишицу ти белу Ја сам читао, као у паници, зелену ливаду детелине, ван себе да набавим ти Одлакшања-Среће, Све је ипак - да л'
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Протрља Старац очи: сања ли он? Ах, покварењак један! Закачио месец за шешир као некада белу ружу, и лети ка највећој лубеници, баш оној остављеној за семе. Е, да је не дограби!
Како да га њеном сину да? Како да превари вештице—чуварице, суру орлушину и белу змију које крај извора чувају стражу? — Превари? — узвикну мајка, а кроз главу јој прође прича о Варалици.
Ако закасни, Златокоса која чува трећу стражу поново ће се претворити у белу змију и главе му на раменима нема! Ако, пак, прерано стигне, опет ће на змију налетети.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Кад се вила виде на невољи, прну, јадна, небу под облаке; потеже се буздованом Марко пустимице, добро, нештедице, белу вилу међ' плећи удари, обори је на земљицу чарну, пак је стаде бити буздованом: преврће је с десне на лијеву, пак је
“ Метну Турчин прву белу стрелу, стрелу метну, пак мере аршином, престријели сто двадест аршина; метну Марко прву белу стрелу, престријели две
“ Метну Турчин прву белу стрелу, стрелу метну, пак мере аршином, престријели сто двадест аршина; метну Марко прву белу стрелу, престријели две стотин' аршина.
Метну Турчин другу белу стрелу, престријели три стотин' аршина; метну Марко другу белу стрелу, престријели пет стотин' аршина.
Метну Турчин другу белу стрелу, престријели три стотин' аршина; метну Марко другу белу стрелу, престријели пет стотин' аршина. Метну Турчин трећу белу стрелу, престријели шест стотин' аршина.
Метну Турчин трећу белу стрелу, престријели шест стотин' аршина. Утом Марку и Костадин дође и донесе стрелу татаранку, у којој је стрели
Кад настала година десета, прекиде се та царева војска, не зна Мирко на коју ће страну: да ли стрини, да ли свету белу. Окрете се својој милој стрини. Далеко га она угледала, па је преда њ стара ишетала: „Чедо Мирко, а где је Маринко?
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
шерпа Паприке се ломе Лепа шаргарепа Међутим дабоме Једите путер Док возите скутер Зуби ми не трну Волим кафу белу Пио бих и црну Тако у начелу Свака кафа Чека свога лафа ЈЕДАНПУТ У ПАРИЗУ Једанпут у Паризу На Монмартру Ил
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
давнашње доби персијскога цара везир Авхацес кад бијаше надбио Колхове, среза себи горњу на себе хаљину чисто белу ка снег и извезе по њојзи прво свога поганскога бога лице и сношење му, а изокола краљеве и паше.
Виде кроз свој пенџер младу белу жену у туђој башћи јер пере своје ноге. И срдце му задрхта за њом. Дотле није од своје жеље одстао се догод је није к
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— рекла би Зона Васки, седећи тако често тужна на доксату и, отуривши ђерђеф, наслонила би се тада на белу своју руку, а другом би се играла са дугим и бујним курјуком својим, гледајући својим великим сањарским очима преко
рече зачуђено, и маши се за грозд и пипну зрно-два. — Бре, бре! Зар тол’ку голему керку има Бела?! Знав’ам Белу Стојанчину... Познавам ти мајку!