Ћипико, Иво - Пауци
Вражји посао, имам поћи још на неколико мјеста.. —А шта раде остали? —Знаш како је... Шјор Бепо, а и твој отац, биће укњижени, ма им не ваља...
— плану трговац. — Дали сте... — Па? — Дакле, мени ништа! — блаже рече жена. — Ча би и ти?!— срђаше се шјор Бепо. — Срамуј се и питат'... Пропашће и мени... Да се по богу срамујем, а од кога? Зар од вас?
А ето вам све, кад нас је већ закон пустио у ваше руке! Друштво се разилажаше. Ивин отац и трговац шјор Бепо пођоше журно да обаве друге послове. Пиеро остаде са секвестратором; ваљало је да се договоре због тргања винограда.
И стискоше се по својим варошким кутићима! „Друге су сада године”, говораше трбушаст трговац шјор Бепо, вирећи на улицу из свога дућана. „Прво си мога' дат' тежаку ча му драго... Било је сигурно к'о у цркви. А сад?...
Исти онй шјор Бепо ча сам га прво споменуо метнија ме је у' расап, а да би зашто]... Заја .. ја у њега двадесет фиорини и подвеза му
— живо прекиде начелник. — Не смета, важно је. — Оставите за други пут, — јавише се главар и трговац шјор Бепо у један глас, сада је подне... — Ово је од велике потрибе ... — Обидоват' је од веће! — Ча је то?
Поврх начелника нико се није хтио натјецати. Он и трговац шјор Бепо сложише се и раздијелише га међу собом. Људи говорили да су учинили добар посао, јер да су након мало дана почели
— Ево нам млади судац! — поздрави љубазно Иву управитељ и пружи му руку, и шјор Бепо рукује се с њиме. — Донио сам овај спис... — Оставите, има времена!
човјек танких ногу, осмјехује се љубазно на Иву и неће му се да прегледа спис, но обрће говор: — Гледајте, шјор Бепо, како наш шјор Иво има лијепи оковратник! Молим вас, гдје сте га купили? Ви сте сретан у избору.
— Опростите, али ја се одијевам сасма просто! — Молим вас, господин управитељ има фини укус, умјеша се шјор Бепо. А кад се разговор отегао, почеше му мале свијетле очи испод закржљалих трепавица немирно играти.
Дођите по подне, немам времена ... — И ја бих вас молио, — умиљато се насмије трговац шјор Бепо. Иво поздрави и изиђе. У ходнику поздрави га стари Анте Рајић. — Ти опет овдје! — рече му у хитњи.
— рече му у хитњи. — Омилио ти суд ... — За невољу, шјор! — А што је опет? — упита Иво. — Тужи ме шјор Бепо за малу ствар, за десет фиорини... А имамо и већега рачуна међу собом. — А ти му плати!