Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Ако исток сунце св'јетло рађа, ако биће ври у луче сјајне, ако земља привиђење није, душа људска јесте бесамртна, ми смо искра у смртну прашину, ми смо луча тамом обузета. О свевишњи творче непостижни!
“ Пој ми дакле, бесамртна твари, страшно твоје с неба паденије и времено твоје заточење у јудоли туге и жалости! Каква те је сила нечестива
„Ја сам твоја искра бесамртна, - рече мени свијетла идеја - водићу те к вјечноме огњишту од којег сам и ја излећела; већ теготни оков физически
Гле, идејо, искро бесамртна, досад су те струје и потоци океана овог заносиле, сад нас ево на извор чудесах, сад нас ево у царство свјетлости,
лећаху шаровах на уредна кола и редове, колик' луна на телескоп видна, а лунина цв'јета и свјетлости; на њих бјеше бесамртна рука различите извезла планове, побиједе и весеља неба, са бојама разним украшене, те у прозрак весело блистаху.