Црњански, Милош - Сеобе 2
Коњи, на последњој узбрдици, набрекнуше. Иза својих кола, Павле угледа, на видику, у даљини, високе врхове и стене Бескида, које су се дизале до неба, али, у близини, брда су била нижа и врхови благи. У дубини су се плавеле долине.
Летели су, над долином Ондаве, над стенама Бескида, далеко изнад Дукље, а тај лет је био тако пријатан, нечујан, лак, као да нису имали крила, а нису морали крилима ни
Ливаде, овце, његова кола, шумарци, шуме у даљини, врхови, стене Бескида, све је било бело, ињем попало. Као да је цео предео покривен неком мрежом паучине, која је од снега.