Матавуљ, Симо - УСКОК
Докле се смијех орио, Крцун шапташе Јанку: — Јест бестија, али је свакоме мио, јер је дјетиње душе! Петровићи, особито господин Саво, радо се с њим шале.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
А, чули! да он мене застраши! Да се ја препанем од његовијех ријечи! Бестија!“ Јока се прекрсти и уздахну. „Биће покора најзад, око ове цуре!“ рече Јока гледајући Стану.