Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
А Чагљина бијаше прави вјештак у томе, такав вјештак да он сам није разумијевао шта је говорио. Он је тако дваш-триш бесједио у манастиру, а њеколико пута у граду приликом опћинских избора, и увијек бјеше потресен највише он, па сви они који
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Мудар бјеше војвода Момчило, мудар бјеше, ал' се преварио, својој њуби тако бесједио: „Видосава, вјерна моја љубо, за то ћу те ласно утјешити, ти ћеш ласно виђет чилу крила: када први залјевају
Хитро су га браћа послушала, дадоше му сабљу понајбољу, па је Момчил' браћи бесједио: „Чујете ли, моја браћо драга! Ви удрите војсци по крајима, ја ћ' ударит војсци по сриједи“. Мили боже, чуда великога!
Када виђе што му књига каже, уд'рише му сузе од очију, па је онда Марко бесједио: „Авај мене, драги побратиме! Ту ли си ми, болан, допануо!
турску побјегоше, све делије хитро потрчаше да једеке цару пофатамо; ако кажем цару, ја везиру, коју си ми ријеч бесједио, хоћеш, стари, јада допанути“. Грохотом се дервиш осмјенуо: „Ти, делијо, Страхинићу бане!
Марко перна буздована, узе њега у десницу руку, па га баци с Урвине планине а у сиње, у дебело море; па топузу Марко бесједио: „Кад мој топуз из мора изишô, онда ’ваки ђетић постануо!
ЉУБЕ Пију вино два Јакшића млада: Јакшић Митар и Јакшић Богдане; а кад су се понапили вина, Јакшић Богдан Митру бесједио: „Јакшић-Митре, мој мио брајане, док ми, брате, скупа пребивасмо и мајка нам двори управљаше, тад се наши двори
да од бога нађе!“ Јакшић Митар брату бесједио: „Јакшић-Богдан', мој мио брајане, то је, брате, с твоје вјерне љубе, с Вукосаве, да од бога нађе!
“ То Богдану врло мучно било, пак је Митру тихо бесједио: „Јакшић-Митре, мој мио брајне, ходи, брате, да кушамо љубе, да видимо: ил' је с моје љубе, ил' је моје, ил' је,
Јакшић Богдан љуби бесједио: „Вукосава, моја вјерно љубо, ја бих теби нешто бесједио, али не знам је ли твоја воља!“ Љуба њему тихо
Јакшић Богдан љуби бесједио: „Вукосава, моја вјерно љубо, ја бих теби нешто бесједио, али не знам је ли твоја воља!“ Љуба њему тихо одговара: „Господару, Јакшићу Богдане, говор', душо, што год ти је
Јакшић Богдан љуби бесједио: „Вукосава, моја вјерна љубо, краљ будимски свога жени сина, брата Митра зове у сватове, Митар иште коња н оружје, а и
бесједити, Митар иде двору у тимаре, пак бесједи својој вјерној њуби: „О Милице, драга госпођице, ја бих теби нешто бесједио, али не знам је ли твоја воља!“ Љуба њему тихо одговара: „Говор’, душо, што год ти је драго“.