Ћипико, Иво - Пауци
—Да ти кажем цијену, — навлаш растеже бесједом газда, — а нијесам вољан продати.. . И диже се, приђе к прозору и гледа на улицу.
пишући снађе се и, пружајући му цедуљу, љутит, хтједе да Раду оштро у очи погледа, али Раде, још увријеђен првом бесједом, не марећи за њ и одлазећи вели мирно: — Имаш право, попе, и јесмо живине...
А да није овога ... и прекиде бесједом, те опет је замоли да пође с њиме. И, разговарајући, поп Вране застајкује; на махове гледа некамо неодређено, на
Бијаше пошао весео у поље, а сада се враћа растужен. Он не проговори ни ријечи. Чинило му се да би којом му драго бесједом оскврнуо њихов бол. Сада схваћаше што је то рад и патња, и у души га љуто заболи њихова несрећа.
Уто у кућу униђе најближи им сусјед Ловре. Дошао је с бесједом у устима, но претрже је кад угледа Иву. — Ча ти је река? — упита га покојникова жена, док је сио. — Ча?! Знате...
Стари Анте надао се походу, те младића дочекао људски. Испрва, при вечери, разговараху о свачем, ма нити једном бесједом младић не спомену рашта је дошао.
— Чекаћу те док те буде воља! — рече живо девојка. И они разговараху тихо и развлачећи бесједом, као жао им претргнути разговор; само док зачују јаче старчево дисање, ућутали би, ослушкујући, да онда наново лакше