Црњански, Милош - Сеобе 2
Исакович, у први мах, занеме, иако је, и он, као и сви други сирмијски хусари, знао, и слушао, о Бечликама, много штошта. Овакву сународницу, међутим, није био срео дотле, никада. Био је забезекнут. Није знао шта да мисли.
Било је, и после тог шепртље – који је једини могао да прича да је имао ту лепу дивљушу, странкињу, међу Бечликама – људи, који су се надали да ће се госпожа Евдокија дати намолити, ако не данас, онда сутра.
Да продуже живот човека! Да буду млади понова! Неки чак кажу и да ће се родити понова! Кад је то причао о Бечликама и Бечлијама, у Кијеву, Руси су му се смејали. Веле, тако је то и у Санкт-Петерсбургу, код Руса.
То им се није чинило, нимало, смешно. Него тужно! Бечликама се чинила велика неправда, да такве жене имају тако лепе људе, док ћелави Грци и Цинцари, у Темишвару и Неоплатенси,