Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— С тим се није шалити, — продужује гђа Перса. — Не знаш, ти, рâно, ону матору бештију; није то ништа у њи’овој фамилији... ’Ајд’ већ, видићу шта ћу! — теши се гђа Перса.
Кад је Јула отишла да намешта кревете, гђа Сида једва дочека, па ће рећи: — Је си вид’о само ону бештију чифуцку каква је? — Коју бештију? — запита поп Спира уморно. — Та ту твоју »слатку« госпоја-Персу!
— Коју бештију? — запита поп Спира уморно. — Та ту твоју »слатку« госпоја-Персу! — Па шта: јесам ли вид’о? — Боже, Спиро, и ти си
— Па шта каже онај паор? — запита већ мало љутито поп Бира. — Па то и јесте што ме једи! Потпустио ону бештију, а он се извук’о: отиш’о негде на пут, а њу оставио да газдује. — Ал’ ти ми не рече: шта је то све радила?
— О, боже, — разговара се сама — дај ми само дотле да живим да сретнем само ону дебелу бештију. Одма’ би’ се зауставила па би’ је запитала: »Извин’те, казала би’ јој, ал’ одавно се нисмо видили, па сад чисто и не