Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
За њима Балеган, и он прими дукат. За куваром честиташе: млинар Бобан, ковач Тртак, коњушар Стипан, пак возари Бељан и Дундак, а најзад говедар. Фра-Пирија колендиса, кога више кога мање, према годинама службовања.
Добро дошли! Сидајте!... Њих четири сједоше на коломат, између Тртка и Бобана. Шкељо, Дундак, Бељан, говедар, посадили се један до другога, сви на коломату, а од силне јаре заклањаху лице рукама. — Па како људи?
Ту су прековођани обртали два овна, а Бељан и Шкељо настојаху око великога котла, у коме је, канда, врио купус. Бакоња отиде у горњу кујину, гдје нађе Балегана и
— Да је овдинак Букар, он би сигурно боље испричâ! — вели Дундак. — Он би сад почеја: „Је ли ја? Је ли?“ — дода Бељан. Млађи ударише у смијех, сјећајући се заврзана. — А ко бјеше тај... како га зовете... Букар? — пита харамбаша.
вршке и ради тога се завађаху са Дундаком и Бељаном, који су тврдили да имају прече право на рибање, или би Дундак и Бељан уранили, те уграбили боља мјеста, пуштајући противнике да се вајкају.
— рече говедар. — Ама који је ђавâ Наћварини? Шта је њемукаре? — А сугранија се човик малика — рече озбиљни Бељан, предушујући од пића. — Посли онакога покора, није чуда да увати ника устравица душевна човика.
— вели Дундак. Бељан се наљути. — То је истина, то ми знамо, али шта кажеш за Дувалину, за Блитвара, за вра-Ћука и многе остале, који
— рекоше сви. — Бог да живи вра-Брну! — Знала би нам душа да је онај манитац остâ за гвардијана — настави Бељан. — Он би сад бија усталац и вридан кâ мравак, болан...
— Ја, то је, борме, мајсторски било! — рече ковач. — Мајсторски, борами — потврдише Бељан и Тртак... — А Кутлача је онда ајдуковâ?
У сплати спаваху Бељан и говедар. Дундак легао на бок, под ракитом, и покрио се хаљком. Бакоња га откри и зачуди се видјевши како је пожутио.
Он похита. Сад, за накнаду, машта му поче ткати златне снове, али кад се примакао к возу, опет га обузе голема туга. Бељан и говедар довезоше сплату. Оба бјеху гологлава. — Шта то значи? — пита их, мрднувши главом на више.
Оба бјеху гологлава. — Шта то значи? — пита их, мрднувши главом на више. — Саранили смо Дундака — рече Бељан тужно. — Шта? — дрекну Бакоња. — Умра Дундак! И већ је сарањен! Шта је то било?
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
је танана, Кошуљица лагана; Листак зелен листао, За вишњицом пристао: Меће на њу одећу, Ткану још о пролећу; Цветак бељан цватио, А чега се латио?