Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— Стојећи и тукући се ми с Турцима по Врачару, дође нам од везира из Босне Бећир-паше, у почетку или у половини јулија месеца 1804.
Прошенија (за Русију) стоје готова, но за њи̓ мало људи знаде, јербо ми кријући то све радимо и чекамо док дође Бећир-паша, да видимо шта ће бити, пак у Росију да идемо. Везир дође близу Дрине.
И збогом!” — Везир Бећир-паша уплаши се, и рече: „Бег-Ђорђе, отур! отур! и кажи ми кога имаш да пошљем у Адакале, а ја ћу послати на стрица
Тако исто и Реџеп-ага своме стрицу пише: Ако не побије Фочића Мемеда, Мула-Јусуфа, Кучук-Алију и Аганлију, да ће он од Бећир-паше погинути.
које смо у Земуну од пуномоћника дахијски захтевали, а и кад смо на Врачар дошли на Порту послали; тако кнезови и Бећир-паши прочитају и кажу, да се по овоме можемо умирити итд.
смо на Врачар дошли на Порту послали; тако кнезови и Бећир-паши прочитају и кажу, да се по овоме можемо умирити итд. Бећир-паша одговори: „Иншала, иншала, јошт ће боље бити, све ћете добити”.
него што ми иштемо; како то кнезови народу казаше, сва војска углас повика: да живи наш султан Селим и наш везир Бећир-паша!
” — Турци кажу: „Ми смо из Београда Гушанац-Алине бинбаше, Али-Призрен и Бећир-Ђакова, отпуштени смо да идемо на вилајет”. На обали има око 50 и више дењкова памука.
Веће је мрак, наше војске дође доста. Турци се заноћише. Но кад види Бећир-Ћаковали и Али-Призрен, да онде прећи не могу, они са 20 друга седну ноћом у лађу, низ Дунав дођу у Градиште, изађу на
скупштину, порезали трошкове, и сваки по својој нахији купили араче по 3 гроша на главу, јербо је требало и за пуштање Бећир-паше из Београда, који је био код Гушанца-Алије као под стражом, да му даде ајлук што су му дахије дужне остале, и
платити. И тако Гушанац отпусти Бећир-пашу баш на сам Митровдан, тј. 26. октобра 1804. и дође на Палеж на конак. Удари повелики снег, везир дозове стрица и
Ми бојарима кажемо да ми у свачем смо Порти покорни. „А ето гледајте колику смо страшну суму се задужили, док смо Бећир-пашу од Гушанца откупили; и да нисмо цару покорни, ми би могли лако и Бећир-пашу побити, и могли смо оне топове и
Црњански, Милош - Сеобе 2
Бајевич на то цикну: шта да чекају? Чекали су доста, био им је да их пали, пре двадесет и пет година, Ченгић Бећир паша. Пре двадесет, Топал Осман паша. Па шта да чекају? Иду да живе и мру, међу својима. Доста се чекало.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
У познатој песми из Вукове збирке освета над Бећир-агом и агиницом призива се с уводном сценом мучења младог хајдука Малог Радојице, коме Турци ложе ватру на прсима,
И док први пут за девет година Бећир-ага са женом мирно вечера и распреда о радосном сазнању да се најзад ослободио хајдука који му је толико додијавао,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
У другој прилици, кад је Марко хтео да казни крвника Бећир-агу, моле га они које је ага злостављао: „Богом брате, Краљевићу Марко, пушти нама агу Бећир-агу, да нас Турци не би
хтео да казни крвника Бећир-агу, моле га они које је ага злостављао: „Богом брате, Краљевићу Марко, пушти нама агу Бећир-агу, да нас Турци не би погазили, сиротињу нашу цвијелили.
се земља тресе, ни се бије море о мраморје, ни се бију на Попина виле; већ пуцају на Задру топови: шенлук чини ага Бећир-ага... (Мали Радојица) Што процвиље у Бањане Горње? да л' је вила, да ли гуја љута?
се земља тресе, ни се бије море о мраморје, ни се бију на Попина виле; већ пуцају на Задру топови, шенлук чини ага Бећир-ага — уватио Малог Радојицу, па га меће на дно у тавницу.
“ Вели њима Мали Радојица: „Не бојте се, браћо моја драга, већ ујутру, кад данак осване, ви дозов’те агу Бећир-агу, па му каж’те да ј’ умро Раде, не би ли ме ага закопао“.
Кад свануло и сунце грануло, а повика двадесет сужања: „Бог т’ убио, ага Бећир-ага! Што доведе к нама Радојицу? Јер га синоћ објесио ниси, већ се код нас ноћас преставио, хоће ли нас поморити
“ Отворише на тавници врата, изнесоше пред тавницу Рада; онда вели ага Бећир-ага: „Нос’те, сужњи, те га закопајте“. Ал’ говори Бећирагиница: „Ев’, бога ми, ниј’ умро Раде, ниј’ умро, већ се
Узе њега ага Бећир-ага, па га баци у дебело море. Ал’ је Раде чудан пливач био, далеко је Раде отпливао, па изиђе на бријегу мора, па
Опет неће да мирује Раде: кад је тавна ноћца настанула, иде двору аге Бећир-аге, па постаја мало код пенџера; истом ага за вечеру сио, па с кадуном својом бесједио: „Моја кадо, моја вјерна