Употреба речи била у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ах, поштовани сустрадалниче мужа мога, то би била страшна неправда! И онда ћу ја са двоје моје сирочади подићи глас свој и викати: „Насиље! Неправда!...

На гранама дрвета што су пред кућом засађена била, не беше ниједнога листа. Ох, па како се лепо та тужна природа са тугом срца човечијега слаже, као што дивно поетично

Мора да ти је срце добро, буди ми пријатељ! Ох, кад би то примио! Ала бих срећна била ја! Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово;

А у тужним очима лежаше израз пун благодарности: — Ах, имала сам оца, пријатељу, али га не памтим. Малена сам била кад ми га црни попови отеше, па га дубоко у земљу сахранише; па док су они појали, ја сам горко плакала.

руке, те је, сирота, молила да јој наново успу, али онај црномањасти господин строго се обрецну на сироту бабу: „Била чувати кад си гладна, а не мерити очима туђе порције!...“ Сирота баба пишташе од глади: „Умрећу, господине!

“ Ја одох да понудим тетку; дотакох се руком њезина рамена: мислила сам да спава, па је треба пробудити; али је она била будна, отвори очи и гледаше ме тихо осмејкујући се: „Шта је, Грлице?

На његовим грудима бих век проплакала, у његовоме загрљају била би ми и туга сладост. О, шта и шта пута сам ја баш за тим сузама плакала; шта пута сам за том неописаном тугом тужила!

“ И она ме опет мирно и ћутећи посматраше... Ја сам осетила како ми крв јури у лице, била сам збуњена, па сам тако и одговарала: „Ја сам дошла, знате...“ После сам застала.

Пут беше далек, жега велика, а моја снага слаба. Кад је зора свитала, ја сам већ била на меленачком друму, а кад је сунце устајало, ја се окретох да још једанпут видим колевку мојих јада и невоља, да

се као да боље живи него код нас у Банату; видела сам трговце, мајсторе, па и просте људе где се смеју, па сам и сама била мало храбрија, те сам, онако уморна, лако и мирно ноћ провела. 1874.

Стана Чукурова“, рекох му ја, „то је кћи оне жене што је покушавала да отрује свога мужа, те је због тога све доскора била на робији“. Мој побратим спусти руку са мога рамена, а ја сам приметио да се дубоко замислио.

сам у себи, — љубав не може никад бити злочинство, и то сам мислио; али овака као ова његова, можда и стога што је била необична чинила ми се страшна; изгледао сам сâм себи као неки саучесник у некоме убиству...

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

—, властољубије, несита грабежа жеђа, неразумна освета — колику су витешку и сродну кров пролиле, која би дужна била самом отечеству и општеј слободи посвећена бити!

А и расуди, молим те, каква би слава лаву била да утуче миша?“ Лав се осмехне и пусти га без вреда. На неколико дана ухвати се тај исти лав у дебелу мрежу коју ловци

и вражда међу људе уведена; неповина и праведна крв проливена; царства и краљевства пропала и од варвара опустошена била; наместо небесне слоге и љубови, адска вражда, мрзост и гоњеније међу људе уселиле се, — из узрока немирних на авмону

Али кад би хотели да од неправедних постану праведни, и од злих да буду добри, онда ова змијина политика не би за њих била. Ми, како словесни и разумни, правду божију пред очима имајући, у свачему здрави разум ваља да сљедујемо.

Онда он рекне ове вечне памети достојне речи: „Што ви мислите, људи? Срамота би била краљу францускому да чини освету за обиде учињене херцегу бургундскому!

— Наше басне курјачица, она не зна лагати, него каже управ каква је била и чему се има надати. 83 Крава јаловица и волови орачи Краву јаловицу хранио сељанин, кад одебља да је

Ова злоупотребљенија нису у једном само народу била, него у свима, пак они који су паметнији и срећнији одмећу их и исправљају, а простији остају у њима, и чекају да у

“ Идући напред, дође у један вилајет гди је војска и битка била. Ту курјаци једу убијене људе, и захваљују богу што је и саме исте људе за њихову храну створио.

Вели дворјанин: „То је много за моју кћер.” — „Узми, пак ћути,” — рече му цар; — „Александру би срамота била мало дати.” Ово су многи хвалили и до неба дизали.

А кад би срећа у самој вешти нешто била: тако, ко је срећан морао би всегда и у свачем таков бити, но ми видимо све напротив.

и виде, кад се толико пеку и брину за туђе којекакво лажљиво украшеније; ибо, без сумњенија, жена која би задовољна била с својим природним лицем и образом таковим каквога јој је бог дао, она нипошто и никако не би га које с чим мазала, и

избирају и примају међу се само такове који су засвидјетелствовати и без свакога сумњенија познати добродјетељни, била би им част и поштење, које добродјетељи, гди је год она, пренадлеже; али кад се види да они лове само оне који су или

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Више је одржала игла, него сабља! Више је превезла дрвена кашика, него корабља! ЗДРАВИЦА Дабогда ти догодине била зрна пасуља велика ко јаја, јаја ко тикве, тикве ко планине!

Кнез левом руком придржава узду, а десном руком показује на југ: јуче је та рука била путоказ у победе од којих се очекује да ослобађају и уједињују градове, кланце и планинске венце, сливове река,

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Цела моја прошлост била је бурна и врло променљива, али без икаквог стрâ осврћем се ја на њу, и са задовољством и унутрашњом наградом пролазим

Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив.

Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив.

нисам, а читуља је изгорела, кад су нам уз Карађорђев рат куће погореле, само још три сестре памтим: Станију, која је била удата за Живка Дабића у Јаутину, Марицу за Јованом Вилотијевићем у Ваљеву, и Марију удату у Таково за попа-Павлова

године [28. фебруара]. „Ми смо гонили Турке до Чачка — прича даље мој отац — наша је војска била из саме ваљевске нахије.

Његова дружина сва прсне и којекуда разбегне се, па тако и они што су се у села била разишли, како чују да им је старешина погинуо, поплаше се и сви побегну у Видин к Пасманџији, који се још пре тога

Трговина била је слободна; ко шта има, коме хоће и пошто може прода. Цркве и манастири стари почну се оправљати и изнова градити

Ја почнем учити у једном московском буквару кога су зачална слова сва црвена била; и учио сам овако: „аз, буке, веде, глагоље итд.” а срицао сам овако: буке-рци-бр, виде-рци-вр, глагоље-рци-гр итд.

Но та школа слабо је боља била од школе мога попа Станоја. Кожа ми се и сада јежи, кад се опоменем онога народњег преселенија, јер се још добро

— Овај Игњат Сабов, кажу, учио је у Руми, и као што се говорило, за време његовог учења ту у Руми била је најбоља школа.

Веће смо све са деце пооткидали, где је најмања пара од урока била. Видите и сами да је све сиротиња и да смо све турске куће слугама и слушкињама напунили; и јошт би у најам давали да

Аганлија — ком је у део пала соколска нахија — пошаље у Азбуковицу и покупи араче. Азбуковица је била малићана Хаџи-бега из Сребрнице, који пошље своје Турке те све арачке новце отму.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Једно јутро сео газда Рака крај ватре, па пури пурењаке и припија помало ракије... А душа му је била јести пурењаке и припијати уз њих ракију. Паја изашао пред кућу, запалио своју симсију, па се извалио колико је дуг.

То је, кажу био некаква што је криво мерио, па га је бог тако наказио... — Ала је то била хала и ветар, мој брате! — зачуди се онај што је растурао попа. — Ја шта мислиш — рећи ће Радан.

« а међу гостима захори се граја, каква ваљда није била ни на циганској слави, а камоли на другој којој крштеној. Ваљало је сад да Ђуко пукне из својих пиштоља што игда може,

откако је газда Милун почео трговати уобичајио је да тако распитује за најмању ситницу; макар му богзна како позната била, он ће се тек градити да не зна и питати другога.

— Него чекајте да вас нешто упитам! Да ли ви познајете почем неког Мојсила Пупавца? Јамачно га не знате? Видите, била је у селу Јасиковцу, чак горе негде око Ивице или Букова, једна велика и јака задруга, која је од вајкада још носила

Његове таљиге и мршаво, мрко кљусе, сви су дизали на подсмех — иако су то била једина кола у којима се вожаху путници из Меонице и из неколико још села, кад путују у Ваљево и натраг.

чачкалице да ишчачкају зубе; кад су истезали греду, скакали у јарину, уносили прегрштима видело у кућу, и тако даље... била је у неког Живана душмана, кмета у Овчини, зачудо лепа кћи. Неки је већ почели и просити; али Живан не да ни поменути.

Двоје деце побеже напоље плачући. Радојка окупи овце мало брже, само да одмакне, да не чује тај русвај. Била је то скромна и мирна девојка, као јагње. Живан је био наопак човек, зато су га и прозвали — Душман.

Ко зна шта је чека док се Живан врати. Тада је у Зарожју, подалеко од села, на реци, била, у некој грдној гудури, воденица, сеоска. Ту су Зарожани кад су год били гладни, млели жито те се хранили хлебом.

— Јест — одговори Страхиња немарно, па додаде — Може бити она ће најбоље знати... — Ја још нисам била ни проходала — настави баба — кад се Мирјана удала у Овчину. Ако она не зна, не зна нико.

Што не пређеш у нашу кућу? Видиш ли, јадна не била, да не можеш изићи накрај с том дечицом!... Куд ћеш, јаднице, пре?

— А што? — Отишао је с воловима и ралом.... — Е! — чисто ускликну Миона, — Па што ми одмах не кажеш, весела била? Дај мени ту торбицу! Ја ћу му однети... — Нека, нано, ти си уморна... Однећу му ја... Па, онда... — Шта, чедо?

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

, итд. Па иако су те кућице изгледале сиромашне, по спољашности својој, опет је свака била пуна као кошница. Сваки, па и онај најмањи кућерак, имао је xпане довољно за сву породицу и усев; сем тога, имао је

Народ је био вредан и раден - није чудо ако је имао!... Ето, таква је била Мачва. На северозападној страни Мачве, баш у самом кључу где се Дрина у Саву улева, лежи Црна Бара.

И поред толиких баруштина, здрављем се не могу покудити Црнобарци. Неки историци тврде да је ту била епископија, и то једна од оних осам што их је засновао краљ Милутин Немањић. Данас је то село велико и ушорено.

Живели су сложно. То не беше село ни општина, то је била једна кућа. Ако је весеље, весеље је свију њиx: ако је жалост, и она је општа. Били су сви узовници.

Али... ђаво га знао!... Као да је нека премаглавица!... Оба се побратима загледаше у једну девојку!... Била је то Јелица Севића. Гром девојка! Била је то лепота, али не господска него јуначка лепота.

Оба се побратима загледаше у једну девојку!... Била је то Јелица Севића. Гром девојка! Била је то лепота, али не господска него јуначка лепота. Што оно песма пева „струк момачки, поглед девојачки”.

Он је видео само њу, њену дугу, смеђу косу, њене грахорасте очи, њено румено лице... Она му је била сан и јава, он је само о њој мислио... Тако су пролазили дани...

Он застаде, дршћући, а хладан зној поцури низ слепе очи и лице... Ватра је била велика, сјајна; пробијала је кроз густу шуму... а пламен је лизао све више и више... И он осети топлоту тога пламена...

Није се освртао на прошлост, није мислио о будућноцти — њему је само садашњост била пред очима... Она му је говорила: — Убиј Лазара!... — Јест, убићу га... као муву!... Да пирнем, нестаће га!...

Он погледа у кмета. — Не лажем, чика Јово, што би ми нужда била лагати? — Зар ти ниси ово украо? — Украо?... А од кога, наопако?... — Та шта ми ту извијаш?... Прави се: не зна!...

Једна звезда прелете преко плавог неба, па се чак тамо негде угаси... Она прошапута: — За грм, друже!... Била је уверена да је то Станкова звезда... И још дуго, дуго је гледала па ону страну куда он оде...

Кад се већ дохватио луга, он се окрете још једанпут, али ње не беше тамо... Само уздахну па саже главу... Ноћ је била тиха.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Свеједно љубиш ли другог или мене: Ти љубиш невино као цвет што цвета. Љубав би ти моја била заточење, У твом безграничном, граница и мета; Таква, вечна жено, кроз живот и мрење У слави инстинкта ти си само

једно рече: „Бескрајне су наше среће небројене, На тој међи измеђ вечног и тренутка: Јер, ма смрт и била у дну нашег кутка — Свет је само оно које у нас стане.

Јер ти си постала у мени, и била Мисао исконска што најзад однемље, Златна нит из стене, и семе из земље, И мах у рамену још нениклог крила.

Из мог сна поникла, и ти беше ташта; Плод мога порока, крволочно јетка; Плод мисли, и ти си била без свршетка; Плод мојих сујета, подлија од свашта.

Чу се страсна свирка. Затим друштво цело Јави се у врту; сва су лица њина Била раздрагана; све беше весело После доброг ручка и перфидног вина.

Ниједан ме није осетио за собом, јер је ноћ била шумна и зато што су били уморни. Бела пара из њихових уста и са тела дизала се у једном заједничком прамену магле.

СРЦА То беше једне ноћи, која је била можда најцрња од свих ноћи. Једва се наглашавао ветар који изгледа као да носи собом неки мрачни дим и све засипа

Они ударише весело као три нова часовника. ПРИЧА О ЈАКОМ На једном истом ланцу, чврсто везани за руке и за врат, била су два робијаша, један јаки и један слаби.

Ноћ је била тамна и стражари су спавали. Неодољива илузија слободе испуни његов свирепи дух. Гвожђе се напе и поцепа.

Магарац подиже главу, крупан и силан. Два његова мокра, светла, широка ока загледаше се несвесно у долину која је била пуна звука.

И, као побожни глас звона, и тај се глас подиже у небо. ЈЕДНЕ ВЕДРЕ НОЋИ Били су зашли влашићи и месец, и била је поноћ. Гроб Спаситељев белио се у провидној тмини, и око њега су лежали римски војници.

Жуте руже умиру очајно у соби, у коју се неће више вратити једна жена у црном, која је била увек тужна. РАВНОДУШНОСТ Те ноћи, у звонари једне катедрале, поред готских звона, седео је Мефисто блед и нем.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Живели смо лепо и задовољно! Нарочито је моја мајка била задовољна што јој нисам довео „из Париза каку Швабицу”, па да „не уме с њоме ни говорити”.

— У соби је било с обе стране — не знам колико — кревета. два или три била су празна, у другима су лежали болесници.

Знам да је у соби била тишина. Сви су пажљиво гледали у Јоцу и одговарали му махом кратко, али не знам шта. Још ми се учинило да су га с

Ајаох! Страшне слике! Уђосмо у једну малу собу. Била су само два кревета. Један празан, а на другом један човек. Он је седео лицем окренут нама и гледао је у нас.

Тога дана била је недеља. Нисам морао ићи у канцеларију. Кад сам се пробудио, осећао сам се уморан и, разуме се, одмах сам себи

дижи се! Осетим и руку мамину како ме чешка по коси. Одмах се дигнем. Кака је била мама! Како блага, лепа, тиха, озбиљна, свечана! Причала ми је много.

Рекох да сам фаталиста! И тада ми се учинило да се нешто значајно са мном збива, да се моја судбина решава. Соба је била окречена... не!... осветљена... не!... озарена неком фосфорастом, љубичастом неком...

Стаса је била средњег и снажног. Нешто заношљиво, мраморасто бело, чврсто и еластично се свијало у гипке, обле линије, пуне живости,

Ја му прискочим у помоћ: — Каже ми мама.. Али ме он одмах прекиде: — Та ти си, Јанко! Гле! А како да те познам? Била је сека-Сока, и надао сам ти се. Али... пиха, кад је то себе било!

— Он руком хтеде да се дотакне девојке, али је она била давно устала и стала чак код оног другог празног кревета. — Видиш! Још као да се познаје!

” Ох, боже, шта то све вреди? Ма шта ја радио, мене је ипак била понела, целога понела та мисао. Ја сам огледао да је се отарасим, али сам се опет, грчевито и весело копрцајући се,

Усиљавао сам се да „дођем у ватру”. Али кад погледах Јоцу, ја се зачудих. Некака мрачна тајанственост била је на њему. Тако ми је био промењен, да сам изгубио сву вољу за „диспут”.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

једнога села у Банату, у коме су парохијани били тако побожни да су бадава млели својим поповима брашно у сувачама. Била два попа, — али не она два попа што су једном остали сами у свету, па се сваки од њих тужио и тешио да би му далеко

многе нико живи дотле није знао, а највише зна да приповеда каква Вавика или Бетика, каква Швабица, која се ту нашла и била на услузи збуњеним домаћинима. Прича својим накарадним српским језиком, и уноси шале и смеха у суморно друштво.

из подрума поп-Спирина, или ракија из подрума поп-Ћирина, што старија све боља, — тако и пажња и љубав супружанска била је све солиднија. Али опет се нешто ипак изменило. Изменили се телесно оба попа и обе попадије.

! А био је заиста и награђен, јер поп Спира је имао црвен, а поп Ћира само плав, обичан појас. А то је била формална »јабука раздора« између попова, а још више између попадија.

А то је било овако. Бануо једаред изненада Господин Владика у село, а баш је била недеља. Он право у цркву на јутрење, кад али још нема попе, а звонило већ.

обрве при појању чак и на теме, радо се прими тога, а Аркадија полети к’о без душе поп-Спириној кући, која није далеко била, па се раздерао још с авлијских врата. — Брже, господине, малер... несрећа, велика несрећа... — Наопако!

А њена штрудла од прошле недеље била је спљоштена к’о слепачка погача, к’о да је спрам месечине печена. Оволико ће одскакати од земље од оне њене пакости,

Сахат је давнашњи. Памти га госпоја Перса још дететом док је била, кад је донет; од оно доба па до данас нису се више растављали.

Иначе никаквих других новости нема већ поодавно. Засада је најновија ствар која је занимала село била та што кроз који дан долази нови учитељ на место старог.

Напослетку дође и тај дан, стиже и нови учитељ. Била је субота после подне. Баш је звонило на вечерње кад прођоше Великим сокаком једна кола и у њима један млад човек.

неке чарапе под багремом, видела је како је онај путник у колима скинуо шешир и прекрстио се, па, како је била мало наглува, одмах се сетила да то звони на вечерње, па одмах остави рад и стаде и сама да се крсти шапћући: »О,

А долазе још неколико капуташа и житарски трговци што једу путер и земичке кад одседну ту. Једном речи, то и није била она права биртија, него пулгерска кафана, где се мало говори а мало и попије.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

ИИ МАНАСИЈЕ Клисарница на гробљу била је одмах више цркве а иза ње била је ледина за нове гробове и река по којој, гдегде, било је младих, високих топола а

ИИ МАНАСИЈЕ Клисарница на гробљу била је одмах више цркве а иза ње била је ледина за нове гробове и река по којој, гдегде, било је младих, високих топола а остало било пуно старих, кривих

целог гробља, старе цркве, околне зидове који су на неким местима већ били срозани и капије, једино је та клисарница била јака, здрава. Подигнута на диреке с кујном и собом.

У клисарници становао је клисар и клисарица. Управо клисарица била је прави клисар, а муж њен, неки миран, слабуњав човек, само је копао гробове а остало, што је најтеже: отварање,

Али их је било много. Сама клисарица ма да је толико година била с њима, свакога познавала, ипак их није знала све. Увек би по неки нов надошао.

Клисарица, ма да је била слободна, ипак ово јој је било најтеже. Ако јој није било ту мужа, она би скупила њих, просјаке, и заједно с њима ишла

Час сушеним корењем дувана, час прућем, трњем, цреповима или земљом... како је где нашла и стигла. Била је вредна. Сви су се просјаци ње бојали. Нарочито на гробљу. Тамо им је била као нека домаћица.

како је где нашла и стигла. Била је вредна. Сви су се просјаци ње бојали. Нарочито на гробљу. Тамо им је била као нека домаћица. Уређивала их је, пазила да ко чије место не заузме.

да силује, то преплашена од тога, као суманута, побегла из вароши, и више није хтела да служи, већ почела да проси. Била је сува, као спечена а још млада. И да јој није био спреда јако нарастао врат, гуша, била би и лепа.

Била је сува, као спечена а још млада. И да јој није био спреда јако нарастао врат, гуша, била би и лепа. Па и овако, кад се повеже шамијом, пребаци је преко врата, те јој се не види та нарасла гуша, изгледала је

А нарочито кад је насмејана те би јој се видели њени здрави, бели зуби. Увек је била опрана, искрпљена и лепо повезана.

А њене босе ноге нису биле као у других просјака разпуцане, прашњиве, већ увек опране, мале, хитре... Била је толико чиста, примамљива да чак и неки варошани почели око ње да обилазе. Али она од њих је бежала као луда.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

„Док је момака, биће девојака, ако не овде, оно на страни!” — била му је лозинка. ИИИ У селу Х. млада дућанџиница изгледа на дућанским вратима. На крају сокака јако је запрашено.

Видео је Љуба на светковини у К., па се у њу заљубио. Савка је била сада у гостима код сестре, но баш код куће није била; сестра је сваки час чека.

Видео је Љуба на светковини у К., па се у њу заљубио. Савка је била сада у гостима код сестре, но баш код куће није била; сестра је сваки час чека.

Много су певали. Када су певали: „У мјесту пријатном”, Љуба је уздахнуо, а госпођа Перса се заруменила; љубав је била готова. Сви се добро провеселише, па тек после поноћи дигоше се да иду спавати.

Једна је у селу П., богата паора кћи, а друга кћи имућна опанчара у вароши Б. Татијана Скорићева у П. била је фина проста девојка. Од својих другарица се само у том разликовала што је била најбогатија.

Татијана Скорићева у П. била је фина проста девојка. Од својих другарица се само у том разликовала што је била најбогатија. Има сесију земље и виноград. Оца нема. Милена Милеуснићева, кћи Ђоке Милеуснића, опанчара у Б.

Дођу у Б. Мајка је већ код Милеве. Љуба се преобуче у бирцаузу, па иде у визиту. Допадне му се Милева. Лепо је била обучена и уштиркана.

— А ви само немачке књиге читате, а српске? — Српске? Ах, нисам још ниједну прочитала! — Како то? — Знате, ја сам била три године у леру, па сам много од српског заборавила, јер смо све немецки говорили, а разумем нешто и француски.

После подне шета се Љуба са фрајлом Анком, њеном малом сестром и мамицом. Њему се Анка допада. Истина, била је врло бела у образу, а Љуба би волео да је мало руменија, али опет нобл изглед има.

био. Сад се почне од стране Љубине курмахерај на живот и смрт. Фрајла-Јулка је била практична девојка, а и Љуба практичан човек. Све су се хватали у курмахерају.

— Дакле, научите ме ви, какав почетак! — Видите, управо да вам кажем, то је била од вас погрешка што одма’ у почетку нисте матер у руку љубили.

— То је истина да је од мене погрешка била, ал’ знате, ја немам обичај никога у руку љубити. — Па зар ми нећете ту љубав учинити?

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Она група око мршаве маске, коју је привукла најновија новинарска сензација, била је највећа. И ето баш ту, код те шарене и многобројне гомиле, застао је, љутитог и огорченог изгледа, али без трунке

И у томе није ни било каквих год тешкоћа: прегрмео је био своје најтеже испите и веридба је недавно била обављена. А сад је било све на путу да пропадне.

Из тих очију била је нека чудна свежина и гледајући у њих Јуришић је наједном имао осећање неког свежег простора са дивним језером усред

псовка и загрљаји, оно трзање срцâ и уздисање, сва та несавладљива и тајна снага побеснелих темперамената слила се била у један пун грознице и неке мутне језе звук и задах смрти. — Живели ови у жакетима и героцима!

снага која се буди, прикупља, подрхтава и грчи, зверска и као немогућа нека снага што се тренутно дубоко и лажљиво била притајила и подала утицају оне ужасне сумње да је можда нејака и слаба, пред снажном претњом оног надувеног џина кога

сутра писаћу вереници да јој признам погрешку што се нисмо венчали пре мојих испита; и ако би, ко зна, и то, можда, била велика моја погрешка...” А тамо у другом шатору очајно и лудо кидао се Христић.

Раније била је вера и та вера чинила га је мирним па је за њу радосно ишао у смрт и бранио је свом снагом. Али сад је дошло право

Ох, како је слатка била та крв. Ох, зашто си ме додирнуо? Нека је проклет онај тренутак кад си ми први пут прса притиснуо, кад ме је први пут

Главних Станова и високих команданата, наставила се преко целог дана са жестином која ни једног тренутка није била малаксала.

На једном од првокласних одсека, на коме се налазила пета пољска батерија, тачно у подне ситуација је била критична до највеће узбуне.

с муком уклонили једну црну, надувену и усмрделу лешину непријатељског војника из десетог јегерског батаљона што се била испречила на самом улазу са разјапљеним црвљивим трбухом и уланским сјајним и репатим шлемом више размрскане главе.

У сред онога ужаса Христићу све беше јасно: црква је била мета. И кад нова четири разорна зрна, са заглушујућом ломљавом прскоше у црквеној порти, он, избезумљен, у потпуном

Африка

Остављасмо са стране невидљива Канарска острва. Велика Кола била су све ближе на хоризонту; са друге стране, појављивао се Јужни Крст. То беше сасвим друго небо.

Вели: „Била је шваља код моје мајке, кад сам дошао на одсуство у Тре Кастеле. Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не

“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина. И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.

То беху дуга ниска острва у продужењу једно иза другог. Ћутљива вода била је између њих као заспале реке. Брегови острва, огледајући се у води још обасјаној сунцем, које само што није потпуно

И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан. Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна.

“ Оставили смо ерхипелаг Лос, продужили кроз вече. И била је већ сасвим ноћ кад се приближисмо Конакрију, главном месту француске Гвинеје.

где било, овако осенчена зеленилом, овако скривена по падинама, обојена земљом из које је изашла, и временом, ово би била једна од најлепших приморских вароши.

Рекло би се да води у неки други свет, да „по ној плове духови.“ Врућина није била прекомерна. Балет марсоена, на стотине, у непрестаном превртању по пучини и кроз ваздух. Заморени остају за нама.

Мислила је да је прашума одмах иза вароши, док је она била далеко железницом. Овде прашума почиње већ од обале. Местимично је крај друмова раскрчена за плантаже а за сто година

У оваквом пејзажу оваква жена представља уистину најдивнију жену каква се да замислити. Ниједна бела жена не би била достојна еве тежине и патетичности боја и светлости, ниједна не би могла издржати на својим благим белим раменима

Иза њиних чела радила је њина усредсређена пажња да одрже чамац на матици; али то није била пажња мисли која умара, то је била урођена тежња да се постигне највећа прецизност, која не умара ни орла који лети,

њиних чела радила је њина усредсређена пажња да одрже чамац на матици; али то није била пажња мисли која умара, то је била урођена тежња да се постигне највећа прецизност, која не умара ни орла који лети, ни пса који гони.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Нећиш да си зовиш? (Отвори врата.) Јуцо, море, Јуцо! ПОЗОРИЈЕ 4. БИВШИ, ЈУЦА ЈАЊА: Псето неваљано, ди си била? ЈУЦА: Била сам напољу. ЈАЊА: Напоље, напоље? Ко е слушио моја шпекулација? ЈУЦА: Ја не знам. ЈАЊА: Не знаш, шкиљи!

(Отвори врата.) Јуцо, море, Јуцо! ПОЗОРИЈЕ 4. БИВШИ, ЈУЦА ЈАЊА: Псето неваљано, ди си била? ЈУЦА: Била сам напољу. ЈАЊА: Напоље, напоље? Ко е слушио моја шпекулација? ЈУЦА: Ја не знам. ЈАЊА: Не знаш, шкиљи!

Ко ће тебе без новаца да узме? Ниси јошт ни оправљена као што ваља. А друго, ниси нигди ни на воспитанију била. Баш трећи дан Ускрса на јутрењу је о том био разговор.

Скини штримфли и ципели, кукавицо, и прави тамо блато да крпимо шупа. ЈУЦА (погледи у Мишића): Кад би била Јуца луда. ЈАЊА: Луда? Ко ради, онај луд? Ко си кити, паметно? О, проклето немарљиво свет, мораш да пропадниш!

Црњански, Милош - Сеобе 2

А СМЕЈУ СЕ, И ПЛАЧУ 422 XX ПУТ У РОСИЈУ ВОДИО ЈЕ У ВИСИНУ 442 XXИ У РОСИЈИ У ПАВЛОВОМ СНУ 465 XXИИИ РОСИЈСКА КОМАНДА БИЛА ЈЕ: АТАКА, АТАКА, АТАКА!

523 XXИВ РАЈЕВКА ЈЕ БИЛА ПУНА БАГРЕЊА И ЗУЈАЊА ПЧЕЛА 542 XXВ ТРОФИМ ИСАКОВИЧ ТРАЖИ У КИЈЕВУ СВОЈУ ДЕЦУ 574 XXВИ ЧУДА ПРИРОДЕ И ЉУДСКОГ

Те звезде су, при опсади града, мамиле војске у унакрсну ватру топова и биле су чувене по томе. Свака од тих звезда била је и сама, као неки свет за себе, а све, заједно, као неко острво.

Сад се, преко равни, разлевао звук темишварских звона. Био је мир. Варош, између тих утврђења, била је тесна и за њу је било остало мало места.

Око Команде прилепило се било неколико трактира и школа, као и Театар који је био чувен. Поред цркава била је палата команданта тврђаве фелдмаршал‑лајтнанта баруна фон Енгелсхофена.

Због раскошног живота војске, варош је била добила надимак „малог Беча“. Фелдмаршал‑лајтнант Франц Карл Леополд барун фон Енгелсхофен био је тада већ јако

“ Ето, крај те Махале, и Темишвара, прошла су била, једног дана, у пролеће године 1752, црна, путничка кола и ушла у град, кроз капије, које су чувале тобџије.

колима, из Беча, освануо, у Темишвару, пред вратима Енгелсхофена, оберкригскомисар Гарсули, и ту је ова прича почела. Била су то мала, брза, црна, путничка кола, тако рећи само један сандук, постављен црним, свиленим велуром.

У бледилу лица, његове крупне, црне очи чиниле су се још црње и на њима је била као магла. Носио је кику, среброкосу. А на нос је стално дизао наочали, као да их облачи и свлачи.

Гарсули прелете погледом ту одају и тесни алков где је била постеља, а прелете, кроз прозор, погледом, и утврђења, и утрину, која се надалеко видела.

А из ње као да вири коњска четка.“ Зграда у којој је фелдмаршал‑лајтнант барун фон Енгелсхофен становао, била је окренута вароши само са једне стране.

Са те стране то је била раскошна фасада, у барокном стилу, као да је била пренета, на точковима, из Беча. Али на другој страни, имала је једно

Теодосије - ЖИТИЈА

Храна је њихова била по могућству, како чија, једни мало хлеба н ретко узимаху, а други плодовима дрвећа и растињем биља дивљега потребу

Предусретљиво дочекани и часно примљени од игумана и братије, уђоше у свету цркву, и када је била молитва и благодарење Богу грљаху светог старца и у Господу целив му даваху.

А игуман, стидећи се ако узмоли да не буде одбијен, јер је молба била велика, намисли са братијом да место себе пошаље добромисленога Саву.

да је његово, него да је све синовље, осим једине душе, па чак и ову у Богу и с Богом њему предао беше, јер таква је била покорност И послушност преподобнога старца љубљеном и богодарованом сину његову, тако да није мислио да је човек него

И када је син као оцу хтео да послужи његовој старости, стиђаше се отац и одрицаше се, толика је била смерност његова према сину.

И тако отпусти свакога од њих у ћелију, заповедивши да му до ујутру нико не долази, јер је већ била ноћ. И одмах у последњој старости изненада младићки са одра устаде, и као да је чекао да дођу неки благородни и

Мислим да је то била сама та пресвета Богородица Добротворка, која је то говорећи казала светоме, али свети из смерности овако измени

У таквом непријатељству и прегањању између браће била је српска земља у великој невољи, као у некој тескоби, опустевши од много плењења и проливања крви, пропадајући до

И гле, опет, слика на зиду, подобије часнога лика преподобнога, која је била у цркви и у трапези насликана: Бог који је источник чуда, који је негда из суха камена у пустињи непокорном народу

И сви противници, видећи братски живот у заједничкој љубави, приступаху к њима с љубављу. Пошто је српска земља тада била веома пространа, благочашће вере ширило се свуда по њој молитвама светих отаца наших Симеона и Саве.

Јер тако је била безмерна љубав њихова, као да у два тела једну душу носе. Много пута шиљаше писма к њему, говорећи: „Одлазећи од нас,

А свети рече: — Сви нека дођу. И за кога благоволи Бог и души твојој, анђео твој казаће ти. Пошто су била позвана братија преподобнога, рече цар: — Оци моји и братија твоја сви су часни и свети, али нисам у њих толико

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Историјска метода не може код њих да дâ тако сигурне резултате. Унеколико се изузима српска историја, јер је често била везана за велике идеје и за велике историјске догађаје, који су покретали човечанство.

одакле су дошли), показују се за Јужне Словене антрополошке разлике које могу бити само погрешне. Осим тога, и кад би била рационално изведена, досада сакупљена антрополошка факта су недовољна за праву антрополошку карактеристику

Ове сличности падају утолико више у очи, уколико је историја ових племена била различна а развитак свакога од њих потпуно независан: Бугари, на крајњем истоку, нису имали скоро никакве везе са

Она је била делимице писана ћирилицом, вероватно да би протестантству привукла досељене Србе. Сем тога су и многи католички писци

Сем тога су и многи католички писци из Славоније и Босне писали ћирилицом. Велика књижевна епоха била је она у Дубровнику XВИ и XВИИ века.

Велика књижевна епоха била је она у Дубровнику XВИ и XВИИ века. То је била заједничка српско-хрватска књижевност, писана штокавским, херцеговачким дијалектом, пошто је дубровачко становништво

Иако је област динарског типа била подељена између више држава, он је сачувао своје основне особине. Динарски су људи живог духа и танане интелигенције.

Ова установа (задруга) која још постоји, мада ређе и ослабљена, била је најкарактеристичнија одлика друштвене организације динарских области.

У динарским земљама племе је било ратничка заједница, док је задруга увек била заједница створена пре за мир, породична установа и економска група.

Изгледа да је сваки члан имао више слободног времена, но у ма којој другој друштвеној организацији. Задруга није била примитивна организација, већ је то патријархални облик који је имао свој развитак.

То је била материјална цивилизација врло прилагођена приликама. Изграђени морални појмови представљали су целину, готово читав

У турско доба је задруга поред цркве била друштвена организација у којој се развијао национални дух остајући веран самом себи.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Љут је на њ због неке џигерице, пилеће или телеће, то се већ давно заборавило каква је била, али мржња је остала. Прве године Жућо је причао да је то била пилећа џигерица, друге године да је прасећа, треће да

Прве године Жућо је причао да је то била пилећа џигерица, друге године да је прасећа, треће да је телећа, четврте је већ нарасла у воловску, а буде ли се тако

само мачак — Нестанак џака Јурећи друмом, чича Тришо убрзо стиже пред једну врло стару крчму, над чијим су вратима била насликана два магарца, испод којих је писало крупним словима: КРЧМА КОД ТРИ МАГАРЦА Чича Тришо избечи очи на слику:

Сједе стари млинар и започе пити заједно с крчмаром. Славна је то пијанка била. Толико су шље- мали некакву љуту ракију да им се најзад учинило како им с неба намигује мјесец, па су истрчали у

— Охо, још да видиш! Ево, гледај, сав се зид шарени од њих. Крчма је заиста била облијепљена најразличитијим огласима.

Док сам тако сам себе грдио, ето ти опет некога. Била су то два зеца. Познао сам их по гласу. — Брате мој слатки, треба одавде што прије да бјежимо — рече један од њих.

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Никоме ништа није рекла, пошто је била сеоског порекла. Доколичећи тако по граду уврстила се у параду. Док је свечана музика свирала и аждаја је

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

) „Јесли би и ти не думал обо мње, мојо счастије било би в двојне бољше”. ПАВЛЕ: Кад ви не би мислили на њу, она би била двапут срећнија. АЉОША: Да! (Чита.

Има ту и мало носталгије за завичајем. Док је била крај вас Лидочка, испуњавали сте душу осећањима према њој; остали сте сада усамљени, празне душе и наишла је опет

Сутрадан нађено је крај Дунава његово одело, у капуту су нађени његови документи, чак и лична легитимација и ствар је била јасна.

Погинуо је и сахранили га тамо на фронту. Она је добила и званично извешће да је погинуо и, према томе, била је удовица. Као таква, дакле: као аутентична удовица, она се преудала за неког кондуктера.

Као таква, дакле: као аутентична удовица, она се преудала за неког кондуктера. Док је била сама, мучила се па хтела жена да збрине себе.

РИНА (претрне, скочи и гледа га право у очи). АНТА: И разуме се, други брак је одмах пао, јер Савета није била удовица када се удала за другог мужа. И она је морала да се врати првом мужу.

МИЛЕ: Ти би одиста била у тешком положају кад би све то било истина. РИНА: Морала бих му се вратити; замисли, морала бих му се вратити.

РИНА: То би било ужасно; то би била најсвирепија казна! НОВАКОВИЋ: Адвокат вели да би једини излаз био кад би први муж повео бракоразводну парницу,

ПАВЛЕ: То ми је била намера. Мислио сам да уредим ствар са руковањем мојим имањем, да уредим још неке односе, па да се вратим.

привели суду доказујући да сте ми блиски рођак, и ако смо ми, то ви најбоље знате, род само по томе што је ваша мајка била жена некаквог рођака моје мајке. И тада ће, разуме се, парница добити сасвим други облик.

СПАСОЈЕ: Има га, и ви да сте којом срећом дошли право мени, ствар би већ одмах, првога тренутка била решена. ПАВЛЕ: Радознао сам какав? СПАСОЈЕ: Ми смо казали: разговараћемо искрено. Дакле, рећи ћу вам.

Друга је ствар кад би ми понудили какав мали зајам, то да, то бих примио без приговора, али награда, то би била увреда. СПАСОЈЕ: А коју суму представља та увреда? МИЛЕ: Односно тај зајам? СПАСОЈЕ: Па да, то мислим.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Новак је стајао испред свих оних шашавих географских карти, мали и округао, с главом која би била најидеалнији глобус кад би неком пало на памет да уцрта меридијане и упореднике, и понављао: - Зашто?

Наслоних чело на прозорско окно и затворих очи. То ми је била једна од навика из детињства кад не бих знао шта да почнем.

Нисам желео да будем овца, иако нисам могао да будем ни лав. Тиса је била као велика кап живе: светла, изнутра покретна, сва растопљена на сунцу.

Она мала још је млатарала ногом по води, иако је Тиса била хладна и муљевита испод светле, дрхтаве коже, налик на живу. - Нисам чуо како се зовеш?

- Неко мора и да крмани! - рекао је, иако је скела била заглибљена у муљ до гуше. Наслонио сам се на ограду и погледао га, а затим смо све троје бацали каменове у воду, и

- рекох свлачећи ципеле и капутић. Атаман их је био већ свукао, само што је Рашида била бржа и готово не додирујући табанима ограду успела да претрчи оних педесет метара, смејући се.

Могао сам да се сложим с њом, али нисам рекао ништа. Десно од насипа, Тиса је била поплавила врбаке и сада су тамо, на острвцима направљеним од грања и земље расле висибабе и оне нарочите, златне

Птицу нисмо видели, али јаја су јој била ситна, са зеленкастим пегицама. Понели смо сви по једно, за успомену. У гнезду је било четири јајета и када смо пошли,

Та професорка била је мирно, дремљиво створење у већ поодмаклим педесетим. Један фосил из мезозоика, у ствари, али фосил који је могао да

- упитао сам, а она се окренула мени и уштинула ме. - Да то ниси био ти који је мене зауставио? - рекла је и била у праву, као обично.

Његова глава у црвеном вечерњем ваздуху била је готово бела. Помислих како бих, да сам девојчица, уздрхтао од главе до пете гледајући га, али Рашида само рече да

Изнад Тисе, у јатима, кружили су водени цветови, а тела су им била прозрачна и ломна. Река је имала боју младог вина, а по површини су као исушене љуштурице пловили лешеви инсеката.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

То је било пре шездесет и пет година. Тојест, он је већ и пре тога а и после живео, али година 1812-13 то је била у његовом животу најважнија година, јер је срећно прекужио „црне банке“ и „девалвацију”. Варош У.

По томе наравно да је и добру кућу водио. Лако му је кад је пуна кућа. Главна кућа му је била на један кат. Његов стан имао је четири собе. Једна соба за посету, „физиту“.

Госпођа Сока намалана је у половини величине; није нужно било у целој, јер је била много већа од господара Софре. Зелене фине свилене хаљине, дугачке кожне жуте рукавице, о врату ђердан шестострук

А био је те нарави да је цео свет држао за комедију, и лозинка живота му је била: „Једи, пиј, весели се, та живот не траје хиљаду година”.

— Ја не би’ за то била. Чула сам како је то тешко бити на „искушенију“, онде јако секирају, не један је од тога већ умро.

Ти знаш како сам се оженио, ваљда си чуо. — Чуо сам. Твоја Сока је била у вароши најлепша девојка, момци су се за њу грабили, али мати, намрштена удовица, гледала је као зеницу у глави, па

— Чекај док дам донети вина, и онако је после подне, па да ми натенане приповедаш. Сећам се да је нека велика хука била, али ја нисам био код куће, био сам на вашару. Изиђе Кречар да заповеди да донесу вино.

Изиђе Кречар да заповеди да донесу вино. Господара Софре слаба је страна била да је радо приповедао о својој женидби и како се обогатио. Кречар се врати, и већ вино носе. Господар Софра продужи.

Е, друга су онда била времена! Посао ми све боље ишао, све сам више улагао, више примао, а мање трошио, сви су ме фалили да сам вредан;

” — „За то сам дошао”. — Кад наједаред искрсне девојка као пеливан, не могу ти исказати каква је то девојка била; кад је гледиш од главе до пете, да си гладан, наситио би се, не знаш шта је лепше у ње.

Па обучена не на високо, него средње, а све добро стоји. Док је дете била, и после, виђао сам је, ал’ у мом послу и беди нисам узрока имао пазити каква је.

Но што је најлепше било, при просидби, мати је прићутала, да је Софија већ потајно заручница била покојног Милоша Милорадовића, и имала већ и прстен од њега, само није свештеник био при церемонији, и скоро би се

Црњански, Милош - Сеобе 1

Није више сањао. Пој петлова и лавеж паса чуо је. Жена, која му је била заспала на руци, дисала му је на груди. И шум што изазва, протегливши врат, чу, јер толика још тишина била је пред

И шум што изазва, протегливши врат, чу, јер толика још тишина била је пред кућом. Кроз пукотину чамовине, међутим, примети танку светлост што је продирала и освести се сасвим.

Пре две недеље, плачући, била је дошла за њим и на обалу Дунава да са њим проведе и последњу ноћ, пред полазак. Оставивши две своје ћерчице у селу,

Оставивши две своје ћерчице у селу, дошла је била да станује, последња два дана, у једном кућерку покривеном трском, код обора, на води, само да би могла да проведе ноћ

Кривоног и тежак, он је тих последњих дана опремао своје људе, јашући цео дан. Псовао је њене загрљаје и пољупце. Била му је досадила.

боље могла обухватити, јер се он набусито бранио, газећи по јастуцима, кожама и ћилимовима простртим по земљи, она је била нагазила голом ногом на жабу и страховито вриснула.

Преваливши чанак освећене водице и босиљка, који је синоћ била спремила, да би могла ујутру, кад се пробуди, да га пошкропи, тетурајући се, као да је дизао и носио празно буре, он

појурише према њему, коње и слуге под дудовима, а на другом крају утрине, код обора, читаву ону гомилу што се синоћ ту била разместила.

Дунавом је могао догледати врло далеко, дуж обала, од којих је једна била жута и висока, под небом, а друга разливена у поплавама и травуљинама, у дубини.

Било је већ сасвим видно. Киша је била престала. Ушав у кућу, ударивши, на прагу, главом у тршчани кров, затекао је жену обучену, свилену, умивену, дивну.

који се заплитаху и у њено одело, једнако је, љубећи је сад, за растанак, у уста, понављао слатке речи, на које је била навикла у првој години брака.

Љубећи га устима мокрим од плача, што више нису могла да се затворе на пољубац, већ су била отворена и опуштена, од дрхтања, гледала га је очима изврнутим, у којима се видела само беоњача, без њених модрих

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Као последица ових промена она магијски постаје атрактивнија за супротни пол. Девојка из Плашког, на пример, да би била лепа и за момка неодољива, када устане ујутру на какав светац, говори ову басму: „Ја се не умивам гором ни водом, већ

Да би речи погодиле свој циљ, да би изговорена формула била делотворна, она мора бити песнички снашжна и лепа. Ево једног примера љубавне басме која је истовремено и лирска песма

(„исто производи исто“) стоји и у основи ритуалног развезивања чворова, завезака на одећи младе, како јој утроба не би била „везана“.

симбол плодности новог живота, па је логично што мајка на венчању ставља младој у недра јаје, да би била плодна. Пуж је такође животиња која се користи за плодност.

Положај нероткиње у породици још више отежава веровање да је она за своју неплодност крива, односно да није била „поштена“ док је девовала, па ју је због тога „Бог проклео“, а „судбина завила у црно.

наведени „обичај“ заправо је веровање да „ако би се измерили на кантар момак и девојка који се узимају, сва би им деца била женска“. То веровање, такође, ништа не казује да ли се овај поступак упражњава или, напротив, избегава.

Кажу да су се некада таква деца спаљивала, будући да нису била достојна да живе (зато су мајке криле да су дете родиле на Божић).

³¹ (Овом објашњењу иде у прилог и једно предање српског народа у ђевђелијској кази према којем је среда некада била срећан дан, али откако је на тај дан ухваћен Исус Христос, Бог среду прокле, те она од тада постаде несрећна.

Недеља је свети дан, хришћански празник одмора, када се ништа не ради (прасловенска реч „не-деља“). Недеља је раније била празник бога Сунца, а касније, са прихватањем хришћанства, постаје Дан Господњи.

У нашем народу је стопа наталитета била висока, али исто тако многа тек рођена деца умирала су највише управо у току првих месец дана.

„Према томе“, пише Ђорђевић, „кувада не би била ништа друго, до једно обмањивање ради заштите породиље од поразних злих очију.

хигијенској мери, види се из тога што у воду треба да се метну бели оман, босиљак, селен и здравац, да би породиља била „здрава и срећна“.¹⁹⁴ Коначно очишћење породиље врши се по истеку „нечистог периода“, односно носле четрдесет дана.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Друга је била њена пријатељица. Обе су гајиле аспарагусе и умирале од страха када падају бомбе. А бомбе су падале сваког другог

Обе старе даме испекле су пуну ванглу уштипака од брашна које је требало да им траје све до краја рата. А била је тек 1943! Свакога јутра одлазио сам на нашу реку и чекао савезнике да се искрцају.

А била је тек 1943! Свакога јутра одлазио сам на нашу реку и чекао савезнике да се искрцају. Река је била плитка и у њој су живели пуноглавци.

Заборавио сам да вам кажем — једна стара госпођа била је комуниста, друга — реакција. И када је наш солидно наоружани, самоходни рођак казао: »Здраво, другарице!

И када је наш солидно наоружани, самоходни рођак казао: »Здраво, другарице!« оној дивној старој дами која је била реакција, она се једноставно срушила у несвест, па смо јој два и по сата гурали миришљаву со под нос.

Јака ствар! Бајка је иначе била тотално упропашћена, а моје веровање потпуно изгубљено, кад сам у војсци, као једини писац у целом гарнизону, морао и

Једино што сам успео да сачувам својој деци била је вера у Деда-Мраза. Све остале бајке биле су сумњиве. Држао сам се за деда-Мраза као дављеник за сламку, када ме

Када се дим разишао, на тргу је лежало пет мртвих играча. Била је то најлепша смрт коју сам икада видео. Из звучника обешених у крошњи липа кркљао је Јохан Штраус.

И Јелена је била веома лепа, само мало од плача подбула девојчица, када ми је казала: »Изволи, уђите...« Она и њена бака Софија имале

Ето, то је била жена! И сада највише ценим такве жене: оне које су у стању да због вас играју споро или брзо, да изводе различите

Играо је цело једно послеподне, али не и увече, и не на матинеу у десет сати, човече! Која је то била масажа! Мислим, сва та кукњава за старим добрим ћошетом, и како му недостају френдови, и сиромаштво, и све!

А, ипак, сањали смо Европу! Концем педесетих година младост још није била изузетна привилегија као данас; њен терор наступиће тек касније, кад и ми постанемо средовечна ђубрад.

Матавуљ, Симо - УСКОК

У томе стигоше на трг светог Тривуна. Ивановић, коме је кућа била близу, стаде и запита Пијера: — Хоћемо ли у опћину, ради те тужбе?

— поврну Кићун. А, богами, ти си баница и бићеш ђегођ била! — И у Цуце! — дода Анђе смијући се. Изван Боке, пучина бјеше силно узрујана, те се водени брегови ломљаху о хриди

Њих двојица уђоше, дочекани лавежом двају крупних торних паса, привезаних десно, гдје је била дугачка, ниска стаја. Пред кутњим вратима стојаху: кнежевица Крстиња, снаха јој Јоке Милунова с дјететом у наручју,

Огријешио се јесам о закон, али не намјерно; томе је била крива колико моја зла судбина, толико и бујна младост, а казна је била нечовјечна.

се јесам о закон, али не намјерно; томе је била крива колико моја зла судбина, толико и бујна младост, а казна је била нечовјечна.

Да је била само оштра, ма колико оштра, не бих ни помишљао да је избјегнем, али ми је она убијала душу и понос, зато сам ставио

му недостајало кад би довијека живио припростијем животом, међу слободнијем и поноситијем народом, уза жену каква би била Милица, а, разумије се, примивши и њихове навике и поглед на свијет.

Ми Његуши, у старо вријеме, када Турци освојише Херцеговину, доселисмо се одонуд, а старина нам је била под планином Његошем. Ми смо ти, дакле, ускоци, као што је сва Црна Гора.

Ми смо ти, дакле, ускоци, као што је сва Црна Гора. Кад су наши стари овамо ускочили била су само два братства, Ераковићи и Рајчевићи, народ од два брата, од Ерака и Рајича.

стаде преда ме пуковник, овај исти што је сад у Котору, па рече: „На првом мјесту, стога што си од куће која је увијек била вјерна цару, која је њему дала много добријех службеника; па стога што ти се одбија на младост, доносим ти цареву

неједнако, нетесано камење, околишено малтером; четврта страна, према њему, бјеше пријебој од дасака, на коме је била оружница, а са страна вишаху хаљине.

? — пита Јанко смијући се. — Зашто не, ђетићу? Како не? Нијеси калуђер, хвала богу! Зар не би грјехота и штета била да такав ђетић од такве куће, а сад још од оваког браства, нема порода?

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

А што се потом гдикоји осушио, те му је аљина постала, то јест, широка, што је чоја била, то јест, изедена од мољаца, или је изгубила боју, шта је он зато крив?

УГЛЕД 8. МАТИ С ДЕВОЈКОМ, ПРЕЂАШЊИ ДЕВОЈКА (приступи проводаџији, па га пољуби у руку). ПРОВОДАЏИЈА: Жива била, снао! ОТАЦ: Послужи, Јулка, наши гости слабо пију. ПРОВОДАЏИЈА: Стиде се, то јест, ха, ха, ха!

МАТИ: Шта ћеш, ћерко, доста си и седила. ДЕВОЈКА: Ја знам. Да сте ме удали кад сам била од шеснаест година, него ви све: „Млада ми је девојка, млада ми је девојка.“ МАТИ: Пак и јеси била млада.

“ МАТИ: Пак и јеси била млада. ДЕВОЈКА: Дабогме млада, сад ето како се удајем. МАТИ: Пак шта ће? Момак је леп, а види се и добар бити.

ДЕВОЈКА: Дабом’!, кад нисте били лепи! МАТИ: Ајд бестрага; ја нисам била лепа, него ти с том ногом! ДЕВОЈКА (плаче): Сад ми се још подсмевајте. МАТИ: Но, доста већ, иди те гледај за довече!

Па како сте, то јест? ДЕВОЈКА: Благодарим на питању. ПРОВОДАЏИЈА: Јесте ли весели? ДЕВОЈКА: Зашто не би била весела? ПРОВОДАЏИЈА: Хе, хе! Чекајте само, док отидете у своју кућу. (Младожењи.).

Хе, хе, проводаџији о свадби лепши, то јест, дар, него о прстену. ДЕВОЈКА: Опростите, богами нисам била спремљена; мама је мислила да ме јошт не удаје. ПРОВОДАЏИЈА: Али кад се појави овакова, то јест, прилика!

ПРОВОДАЏИЈА: Али кад се појави овакова, то јест, прилика! Онда би гриота била пропуштати. Но ја се надам да ћете ми, то јест, благодарити, што сам вам довео овакову, то јест, партију.

ТЕТКА: Да је поклопим. (Скупи карте и мешајући шапуће.) МАТИ: И ова је прилика добра, али кад би она била... ТЕТКА (почем је карте промешала, хукне, пак и да матери, да дигне). МАТИ (диже): Да Бог да, да буде истина!

ДЕВОЈКА: Па гледајте, тетка, и за мене. ТЕТКА: Немај бриге, душо. МАТИ: Хеј, хеј! Кад би те Марић узео, онда би била срећна мати. ДЕВОЈКА: Је л истина да је Марић врло љут?

МУЖ: Па си опет волила мене. ЖЕНА: Дабоме да сам те волила. Тако ми треба, кад сам била луда, те сам пробирала. МУЖ: Од тешкога пробирања најпосле спаде да те ја узмем. ЖЕНА: Ко те је звао?

МУЖ: Нећу, да видим шта ћеш чинити. ЖЕНА: О, како ти лепо стоји кад се накострешиш. МУЖ: Бре, батине теби, па би била другојачија. ЖЕНА: Неће да те Бог нанесе да пробаш, па би запамтио како се жена бије. МУЖ: Јес чула?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Дете у одраслима препознало је децу око себе; и једна и друга одвећ дуго су била запостављена. Историја човечанства је историја ратова што их воде одрасли.

остварења, њих радо читају и одрасли: она се, дакле, поново укључују у Књижевност, из чије су главне матице за часак била скренула.

Чича-Томина колиба, Доживљаји Тома Сојера и многа слична дела данас се сматрају искључиво дечјим књигама, иако нису била намењена превасходно деци.

” Свакако је добро што деца нису упућена искључиво на дечје књиге; али без њих, то јест без неких од њих, сигурно би била сиромашнија. Као и одрасли, уосталом.

Дечја песма била је потребна и развоју поезије, и одређеној врсти песника, и деци, и одраслим читаоцима, а и педагогији.

Дечје су песнике почели да обасипају почастима, али равноправност, свеједно, није била постигнута. Разлика, она унутрашња, генеричка, увек се јасно осећала.

Јасноћа коју су јој нудили несавремени песници за одрасле била би осиромашујућа, неплодна; јасноћа дечје песме, лишена задњих мисли и рачуна, више јој је одговарала.

Дечја песма не поклања превелику пажњу самој себи; сложена, одвећ тражена форма била би у супротности са њеном природом. (Тешко ју је замислити у облику сонета, па пример.

Живео у шуми мали, али веома снажан миш; на глави је носио црвену капицу, у њој му је била натприродна снага. У истој шуми боравио је и врло прождрљив зец: јео је све на шта би наишао.

„Морам га одвести у амбуланту”. „Иди куд ти драго, а мене пусти на миру”, рекне отац. Девојчица је била упорна, тражила је помоћ за рањеног љубимца.

Библиотечка документација све мије мање била потребна, грађу за своје књиге црпео сам углавном из себе... Средином седамдесетих, обузет мишљу да напишем нешто о

Такву непримерену част, доживљава и писац ових редова, само зато што се, кад га је била воља, огледао и у дечјој поезији. Све се то не догађа случајно.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Знате ли ви да је војводина потврђена? ШЕРБУЛИЋ: Како? ЛЕПРШИЋ: У Карловцима била је скупштина. Изабрали су патријарха и војводу. Што не вичете „живили“?

НАЂ: Говорило се да ће доћи нека комисија; но ја то не би никад чинио. Будалаштина је на сваки начин била: и уводити, и цепати. Зато треба да се заборави. СМРДИЋ: Заиста су Маџари великодушни. ШЕРБУЛИЋ: Поштени људи.

НАНЧИКА: Као и то ми нешто вреди што чита српске књиге. МИЛЧИКА: Мене је страшно једило кад је навалила била да промените име. НАНЧИКА: Дабогме, кад је њено ружно. МИЛЧИКА (гледи на пенџер): Јао, мами!

ЛЕПРШИЋ: Богами, право кажете. Да гледимо да и друга села попале, бар ће после лепша бити. ЖУТИЛОВ: Пре тога била је битка на Томашевцима, гди и је врли Книћанин страшно потукао. Но битка алибунарска пореметила је српску храброст.

7. СМРДИЋ, ШЕРБУЛИЋ, ПРЕЂАШЊИ СМРДИЋ: Знате ли шта је ново? ЖУТИЛОВ: да чујемо. СМРДИЋ: Била је битка код Панчева; ту су Маџари потучени до ноге. Но то је ништа. ЗЕЛЕНИЋКА: Ништа?

ГАВРИЛОВИЋ: Јесу, али наши нису гледали који је крив, него који је богат. ШЕРБУЛИЋ: Нека памте кад је била српска војводина! ГАВРИЛОВИЋ: Ако смо зато устали тражити Војводину да се пљачка и отима, боље да је нисмо ни тражили.

СМРДИЋ: За нас би гриота била погинути, који народ љубимо, јер ће опет до тог стања доћи, да му послужити можемо; а мађарони да изгину сви, па

ЖУТИЛОВ: Какву службу? ГАВРИЛОВИЋ: Секретар код владиног комесара. СМРДИЋ: Је л’ то истина? ЛЕПРШИЋ: Била је реч. ГАВРИЛОВИЋ: Зашто је била реч, кад сте зацело примили, а није никакво зло.

ГАВРИЛОВИЋ: Секретар код владиног комесара. СМРДИЋ: Је л’ то истина? ЛЕПРШИЋ: Била је реч. ГАВРИЛОВИЋ: Зашто је била реч, кад сте зацело примили, а није никакво зло. ЖУТИЛОВ: Како би Србин иначе служити мого него код Србина?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Не само по својој садржини но и по црквеном, српскословенском језику, та књижевност била је ван народа и његова живота.

И када се у XВИИИ веку стала јављати нова српска књижевност, стара српска књижевност је била мртва и без икаква утицаја.

и Друштву србске словесности, историчари и филолози упознају Србе са њиховом старом књижевношћу, која је од XВИИ века била само један мртав споменик прошлости.

далматинска књижевност била је кудикамо развијенија, савршенија, књижевнија и модернија но стара српска књижевност. Али она је поготову исто тако

Она је била ограничена на уско приморје Јадранског мора, на земље под владавином Млетачке Републике и под непосредним утицајем

На главну масу српскога народа, ону која је живела у североисточним и југозападним крајевима, која је била православне вере и код које је само ћирилица била у употреби, на ту велику масу српскога народа та локална, сталешка,

која је живела у североисточним и југозападним крајевима, која је била православне вере и код које је само ћирилица била у употреби, на ту велику масу српскога народа та локална, сталешка, католичка и латиницом писана књижевност није могла

Далматинска, а нарочито дубровачка књижевност око 1835. године, за време илирског покрета, била је од великог утицаја на стварање нове хрватске књижевности.

Далмација је Хрватској била блиска, по прошлости, географски, вером, и азбуком, и »дубровчанисање« илирских писаца било је сасвим природно и

За православне Србе XВИИИ века у јужној Угарској млетачка Далмација била је далеко, а верска преграда била је тада већа но икада.

За православне Србе XВИИИ века у јужној Угарској млетачка Далмација била је далеко, а верска преграда била је тада већа но икада.

Побожна и морална књижевност родољубивих босанских фрањеваца била је писана ћирилицом, којом се фрањевачки ред служио све до 1825.

Милићевић, Вук - Беспуће

Гушио га је рђав ваздух: соба је била неизвјетрена и одавно неотварана. Он је пришао прозору, отворио га и стајао тако, не скидајући капута, неко вријеме,

То је била материна жеља да њезин мезимац буде официр; она је у својој простодушности, сјећајући се неких породичних традиција,

Сиротиња је била јача. Мати га није чула, кад, пред подне, стадоше његова кола пред кућом. Само што се помоли једна уплакана баба,

И уђе у собу, без куцања. Соба је била незагријана, хладна, неспремљена. На столу недодирнуто јело и пиће — јело извађено и остављено — можда још од синоћ.

Страхота пренеражења била је исписана на њезином пожутјелом и потамњелом лицу у које се боре дубље и гушће урезале; очи изгориле од ватре и

сјећала је матер на сина; његове књиге, школске успомене, слике, писма, по свима њезиним џеповима, свака та ствар била је за њу један јецај.

А све прелијевале и претапале сузе, јецаји пуни горчине, јауци пуни крви. Читава кућа била је пуна њезиних суза; јецај се осјећао и титрао у ваздуху, упио се у зидове, долазио с вјетром; та ужасна несрећа

То је био први страшан дан у његовом дјетињству. Мати је била слаба и изнемогла и једва корачала, гушећи се у сузама тресући се и посрћући; њих троје дјеце савило се око ње, са

испрекидано и ломно мијешала се звона са старог манастира; крупан плећат калуђер, у старој црној одежди која му је била прекратка, са раширеним крстом на леђима, држећи у кошчатој руци ниско оборену старинску књигу чији повез бијаху

једну кћер која се касније, иза очеве смрти, удала за некаквог канцелисту у Босни; с њом се Гавре Ђаковић није виђао, била је између њих нека распра око насљедства.

година, поново спазио и нашао као израслу, витку дјевојку, с црним очима, разликујући се од осталих сељакиња што је била вазда чисто обучена.

И застаде, хтијући да доврши мисао која му се наметала, настојећи да је одјурне, заборави, угуши. Али она је била јача од њега. Она је казала сухо: „Ти си као други“ . И његове се усне презриво развукоше. Као други!

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Јавно мњење било је, истина, на његовој страни, али је то била слаба војда за увређен понос и срце његово, кад су ти исти професори и даље остали на својим местима у школи и чекали

»Прико, рекао би му Јова, ’оћемо л’ да задиманимо по једну?«, па му пружи табакеру на чијем је заклопцу била она добро позната глава са: »Ја пушим; и ја пушим«.

Вешто је изводио. И колико је иначе повика била на њега да је ограничен, овде је показао зачудо доста окретности и умешности, тако да су претпостављени опазили,

« Затим би ишао редовно на кафу у кафану код Насте. Ту би се пошалио мало с Настом кафеџиком, која је била тако широких груди да је трпела најнесланије шале, тим пре што се већ на њих навикла, јер их већ скоро седам година

Све је то њима остављено, а домаћинова је дужност била да набави печеницу и да је уреди. Већ на три четири дана пред Божић виђаш домаћине како носе прасад кућама; сретају

’Оће крканлука! — Коју? — запита Каја, која је уморна од рада целога дана већ готово заспала била. — Па онога мачора!

А била је прилична; држала се још добро, иако се поодмакла мало од пролећа живота свога. Али што је било некад лепо, остаје ип

— Извол’те вина, госпо’н-Пајо. И домаћица зврцну благо по носу г. Пају и досу му у чашу, а то је ваљда била већ петнаеста. Паја узе чашу и куцну се с домаћицом и домаћином, и сви испише. — Жено!

— Шта велиш, кад раку може нова нога да израсте, што к’о мени да не може рана да зарасте. А, болан, колика је била; видео се мозак... а сад се не види.

Кад му донесоше Лиру, на којој није било прва три листа, домаћин узе да пева прву песму која је била на првом очуваном листу, и испевао је тако сам неких седам страна сваковрсних песама, све на један глас.

И сад, или је то била моћ песме или последица дерања, тек се Јова после певања разведри мало помало. Али сад опет полаженик падаше све већма

Једаред га је и оставила била и одбегла некој својој тетки за коју је тад први пут и чуо Јова да је уопште има на свету.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

И. У БЕЧУ у јерменскоме намастиру 1847. Српској омладини ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ Кад сам синоћ овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака скока, Поздрави ме, зборит оде: „Дајде, селе, мало воде!

Турским шарам поноситим Китим српско своје плеће: Турска пушка Туре била, Турско благо задобила. Чекај, аго, који данак Да т' бијеле бијем куле, Да боравим лаки санак Поред твоје вјерне

Та лепша си него вила, Лепша него сунце исто; Би ли, рано, моја била?“ „Ој срећице изненада! У мога ме ишти ћака, Тела би те мома млада, Тела би те ја јунака.

(1844, на Ускрс) ЖЕЉА Кад сам лудо дете био Жеља ми је била: Кад би Боже уделио Мени једна крила, Кад би Бога дао око Мене тако јасно Да по свету нашироко Све је видим

забелила, Двоје драги на носила, А сунашца види зрака Де и ладна прима рака, Девојка је на носила Тако лепа јоште била! Сунце наже на гроб сјати, Мисли да ће још устати, — Ох угаси сјајне зраке, Ајде, сунце, за облаке!

“ Али нешто мал' не заборави. Кад Бог земљи дељаше брдине, Он се лати неке врећетине, За њу кажу била је велика, Ал' ниједан не вели колика, Само кажу да та света врећа Од наши је била млого већа, Још предиво неко

лати неке врећетине, За њу кажу била је велика, Ал' ниједан не вели колика, Само кажу да та света врећа Од наши је била млого већа, Још предиво неко чудновато, Једни гвожђе, једни веле злато, Али ништа, било макар како, Морало је

Кажи брату ако си девојка И људска те одојила дојка, Кажи брату, ол' девојка била, Оли чарне ове горе вила, Јера чуда, веруј ми, такога Још не видех за живота свога, Па оли си из горице вила, Ол'

Зора зори, ни сам не знам која, Ал' је красна, па била ма која, Гором језде два коњика млада, Једно Гојко, а друго је Рада.

Ал' где не би тужна јадна била, Какав ноћас санак је уснила: У сну њојзи сунце помрчало, Па с' на земљу доле саурвало, А кром војна њезино

Да се прође, да двора не пŷсти: „А ето се за Милуна чуло Да је близу негдје са дружином, А пашче је, а згода би била —.“ „Та не смије, жалосна му мајка!

Преда мном лице зоре умиљано, Но мисô моја није онде била, По јучерањем дану се је вила, Ја гледа лице девице љувано. Око сјајно, чарне миле власи!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Препирка о бојама баш нас нимало не интересује, лисица је лисица, па ма какве фарбе била. Због дједове тврдоглавости у погледу боја и ја сам, већ на првом кораку од куће, упао у неприлику.

То „гледање у сат“ за мог је дједа била једна исто тако тајанствена и помало натприродна умјешност као и гатање у длан.

Е, мој драги, тако ти је то. Била је покојница, право да се каже, свакаква, то ја најбоље знам. И попити је вољела, бог јој душу простио, једном тако

За разлику од његових осталих имењака, овоме најновијем Јови дадосмо надимак „Велики“. Била је то плећата момчина, окретна и подузетна.

избора и тражења најменика у нашој кући бактали су се дјед и стриц Ниџо, само је из године у годину стричева улога била све видљивија, јер је дјед уочљиво старио и повлачио се ближе кући.

Ипак, његова ријеч, иако казана тихо и ненаметљиво, била је пресудна. Најменик је тада обично приман, јер кад већ ствар стигне до дједа, погодба је готова, он ионако нема срца

— преслишава се Сава. — Ехе, јесте, богами, још прије него смо се из Лике доселили, уназад четрдесет година, била је у Манитој Драги једна Маријана, хајдучки јатак. Да то не буде та?

Узалуд су била двосмислена набацивања његових пајдаша да је то, вјероватно, Тодор Дамјановић био код његове Драгиње.

Сљедеће ноћи збио се у кући важан догађај, ождријебила се наша кобила. Добила малу кобилицу. Велика је то ствар била и за одрасле, а за нас дјецу — мани га! — већ смо хтјели тога чаробног јутра а у школу да не идемо.

Ништа ми друго није ни требало. Што су ме прескакали с ракијском чашом, то ме нимало није жалостило. Поред мене је била букара пуна воде, па сам ја сам себе обилато частио, залијевајући се по њедрима, све док се нисам надуо као жабац.

Једино је калајџија Мулић, муслиман, трпко мрштио лице као да је појео зелену оскорушу, за њега је свака цртарија била недопуштена, ђавоља работа.

— Ваља им опет прелазити ону јучерашњу цесту коју контролише непријатељ. Може ту доћи до густог. Кад је већ чета била готова за покрет, иза првих брда, у правцу према Грмечу, запрашташе пушке а убрзо затарака и митраљез.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

ХАСАНАГА: Последице су друга прича, и друга брига. ЈУСУФ: А дете? Па још је на сиси... ХАСАНАГА: Била и на то мислити. ЈУСУФ: Ко и ти сад? Богами, аго, ово је велики грех! Како мислиш са овим пред Алаха?

Ни глас, ни звекир, ни потковице на калдрми... Боже ме прости, ко да ти је магла била у гостима... Шта сте толико до ово доба, дина ти? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Уморан сам, спава ми се, и казаћу вам укратко.

ХАСАНАГИНИЦА: Иза оног сам прозора спавала, са сенком оног чемпреса у постељи. Колко ли ми је пута та сенка била једини пријатељ! БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ово чекање почиње да ме нервира! Окружио се стражом, па се и окуражио!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Једном руком држаше га за подбрадак, а другом поче марамицом брисати му лице, врат и груди из којих је била силна јара... Брисаше она ону крв, прашину и зној а све му се ближе и ближе примицаше. — Кажи, кажи зашто си такав?

Наша кућа беше стара, широка, сува, гломазна и заудараше на чађ. Са улице била је ограђена високим зидом. Капија беше велика, стара, са похрђалим алкама и испод које се могаше човек провући у свако

Више бунара била је винова лоза, а насред дворишта стари дуд — „шандуд“. С леве стране беше одмах поток, а иза њега ваша башта ограђена

Увек је она била у тој соби и дотеривала и чистила намештај. Само ја и она живели смо од моје масе. Отац ми беше умро пошто упропасти

Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег јер је она увек набављала најбољу каву и ракију за госте. Била је поносна, повучена. У целом њеном тихом, одмереном понашању истицаше се нека скривена и осетљива достојанственост.

Твоја те мајка увек остављаше идући на рад да седиш код нас, не трчиш и вијеш се по улицама и чаршији! Ти си била жива, брза, хитра, а твоја мати повучена, сува, увек се склањала и била у бризи.

Ти си била жива, брза, хитра, а твоја мати повучена, сува, увек се склањала и била у бризи. Изгледаше да је ништа не интересује, да ништа не види и гледа до само свој рад: окопавање, филизење и прашење

После си учила да шијеш и кројиш женско одело. И затим се опет врати кући да ту останеш. Али не! Ниси била ти само код своје куће већ и код наше.

Ето, знао сам ја то, слушао, мислио о томе, али сам опет ћутао. И мати се томе чинила невешта, јер је била уверена о немогућности ма какве везе, а опет није хтела да прекида овај наш живот.

Да, били смо деца. Али не! Само си ти била дете а не и ја. Ја сам био већ зрео. Но ти беше право дете. Никад нећу заборавити она наша миловања којима си се ти

Знао сам ја све то, па ипак... Да, ниси ти била богата, из знане куће и ниси била виша од мене. Пече ме! Боли! Али и ја нисам свему томе био крив.

Знао сам ја све то, па ипак... Да, ниси ти била богата, из знане куће и ниси била виша од мене. Пече ме! Боли! Али и ја нисам свему томе био крив.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

« — »Сине!« одзову се уста њена, а из белих из рамена поникоше бела крила: то је била — моја вила. — Лепирица као бела кад би собом цвет понела, да га виса спасе вела од земљина од увеља: тако вила поне

Ој, та пун сам свега трога поред овог цвета мога, ох, та ти си, ти си, мила, ти си ми тај цветак била. И сетим се божјег слова небескога благослова, да покажем да га штујем, дарак његов исцелујем.

Да ли се сећаш векова давних, векова давних, часова славних, шарени лептир кад си још била, по лепом врту српске целине полетајући с цвета на цвет?

— То старо лето, стара година! Каква је страшна била у животу, да каква би тек била, жалостан, да још једаред устане из гроба, да се повампири! Страхота! ратос таких мисли!

— То старо лето, стара година! Каква је страшна била у животу, да каква би тек била, жалостан, да још једаред устане из гроба, да се повампири! Страхота! ратос таких мисли!

Ал' никад још ваљда ниси била така ко сада испод шатора лака, Османа паше шатора бела, никад се још ниси тако отела!

Прилете му бели голуб, прилете му Валадила, није могла доста брзо, како га је жељна била. Како га је жељна била душа јој је излетила, а остаде бело тело, оста мртва Валадила.

Прилете му бели голуб, прилете му Валадила, није могла доста брзо, како га је жељна била. Како га је жељна била душа јој је излетила, а остаде бело тело, оста мртва Валадила.

каква ли си, пуста, била, кад погубих теби војна, од газански што је врата одбијао несавлада! Ти се маши копља бојна, па из грла викну

преда мном је војнов сене!' Те намигнув измичаром, постиђеним женским каром, ти завитла, ја прихватих; — ал' како си била дивна у заносу жара кивна: да те видим још једноме, слатки громе, оружје ти натраг вратих, удри, рекох, слобода ти!

Па да ми је попит очи пољупцима једне ноћи, камо срећа, камо слас'! Јер онда би тек делила тог остатка вредна била, десна руко, твога мила, медна уста, вас, ох, вас!

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Основа за такво схватање, и то тада заиста искрено осећање, деценијама је била нрипремана и на крају учвршћена најауторитативнијим мишљењима, у свету и код нас.

Следећа, млађа генерација српских књижевника и интелектуалаца, од Бранка и Његоша, већ је била природно срасла са својом народном поезијом, али — ја бих рекао — не првенствено због естетских вредности које је

Видаковића и његових европских узора. Оригиналност народног (и Вуковог) приповедања није била уопште схваћена; његови чудесно ритмични токови били су поређени са ломатањем „преко бундева“.

Фантастична фабула, по нашем мишљењу, припада дубљој прошлости, док пажња приповедачева још није била окренута првенствено стварима и збивањима око себе; уз то, такви фантастични мотиви су најчешће општесветски,

Кад буде неко доба ноћи, заљуља се језеро, он се јако препане кад види да нешто од средине иде управо њему: то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њег учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши

У исто вријеме смотри да иде једна велика змија низ дувар, тако се пружила да јој је глава више главе ђевојчине била близу, па се издигне и уједанпут ђевојку у чело мећу очи да уједе; онда он притрчи па повади мали нож, и прибоде змију

Пред њим је била једна чесма, на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна

Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја. Дошавши у онај град стане распитивати коме треба пастир. Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару.

Она два коњика још су пре од царева сина била дошла у двор и приповедила цару све по реду шта су чули и видели. Сад кад цар виде чобана где се врати кући, одмах

ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА Била је некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиннле виле од снијега извађена из јаме бездање према

Она је била бјеља од снијега, руменија од ружице, сјајнија од сунца, да се таке на свијету рађало није нити ће се рађати.

Идући тако по свету дуго времена, дође једанпут под један велики град. Пред оним градом била је једна чесма с које је сав град носио воду.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Не може. МАГА: О, тешко мени, толики ето шећер! Ако чује Никола, убиће ме. А дошла би била раније, него сам се, ето, забунила била с пређом. СОФИЈА: Да си мени казала, па би ти могла средити.

МАГА: О, тешко мени, толики ето шећер! Ако чује Никола, убиће ме. А дошла би била раније, него сам се, ето, забунила била с пређом. СОФИЈА: Да си мени казала, па би ти могла средити. МАГА: Сметнула сам с ума.

Тако је, кад јој се попушта; али како се била разрогачила, јошт би она мене тукла. Хм! Хм! Да сама иде на бал, смем ли је пустити, а каква је, она би то и учинила.

Хм! Хм! Да сама иде на бал, смем ли је пустити, а каква је, она би то и учинила. Еј, проклета ти душа била, до чега ме под старост доведе! 11. КУМ (ступи), МАКСИМ КУМ: Помози Бог, кума Максо.

МАКСИМ: Опет не чине сви. А ви? СОФИЈА: Као и мушки; како која. МАКСИМ: Ајде кажи, која Девојка није била набељена? СОФИЈА: Сад девојкама тражиш ти рачуна! Пусти и, па кад се удаду, биће све другојачије. МАКСИМ: Оће.

СОФИЈА: Пази, сикира има два краја. (Одлази.) МАКСИМ (сам, уплашено): Оваква није била. Сад је зло! 3. НИКОЛА, МАКСИМ МАКСИМ: Ах, Никола, брате мој рођени, страдаш ли и ти, као што ти ја страдам?

СОФИЈА: То би јошт лепо било: муж да краде, а жену да срамоте. МАКСИМ: Али ти рече да си ми верна. СОФИЈА: И то би била лепа верност. МАКСИМ: Софија, тек што нису дошли из полиције да ме вуку. СОФИЈА: Ако си украо, ниси добро учинио.

Све твоје другарице како тако, ал ти довека у ђубрету. Од Божића ниси била у цркви. МАГА: Кад не могу да стигнем. НИКОЛА: Свако живо доспе, само ти не можеш. Еј, тешко мени!

НИКОЛА: Не знам, како си метнула, тек видим, да је дело буре пропало. МАГА: О тешко си га мени, а лепо сам и, ето, била сложила! НИКОЛА: Чим си и опарила? МАГА: Ето сам заборавила, да и опарим.

СВЕТОЗАР: Најсмешнија ми је била моја газдарица, иначе богињава и ружна; али данас, мој брате, гледам жену, а не могу да је познам.

ШАЉИВАЦ: Ако није паметно, није ни скупо тако као ваша књига. Послушајте: Била је једна пловећа кућа. ДОКТОР: Кажем ја да је чауш луд! Како може кућа бити пловећа?

ПУТНИК: То обично бива код људи (смешећи се) којима разум код куће седи. ДОКТОР: Ах, овакова велика погрешка била би за сваког неопростима, а Доктору философије...? ПУТНИК: доктор ће се исправити.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

СУЛТАНА: Тако, донеси пра још и с тавана, да ми сасвим прси изеш. Мислиш моја је мати била говедарка, као ти што си? Кукавицо женска, немаш памети ни као бува! ПОЗОРИЈЕ З.

СУЛТАНА: Није, чекаш док ме тко не попљује, пак ће онда добро бити! Срам те буди! Ти си муж! Док нисам новце донела, била сам и лепа и добра, а сад сам неваљала, сад ти нисам по вољи. Гди су минђуше с брилијанти, а?

Оћеш да се најпре жива искидам, пак онда да ми купиш штогод? Мислиш да сам ја пањ, да ништа не осећам? док сам била код родитеља, сваки ми је могао угодити, а код тебе не може. Код тебе сам пакосна, код тебе сам...

Код тебе сам пакосна, код тебе сам... ТРИФИЋ: Каква си била, таква си и сад. СУЛТАНА: Их! (Стисне зубе.) Иди ми испред очију, или ће сад бити покор од нас! ТРИФИЋ: Опет почињеш.

Али ако Срети дође ћуд, па окупи батином? Охо, милостиву госпођу батином? То не иде, зашто би нашој госпођи досад била леђа као чивит. Боже мој, да нешто прођем обучена сокаком. Како би сваки погледао, како би се чудили и дивили!

Незнам како је и с његовом Пелом ноћас провео. Сирота, кад је била синоћ код нас, ваљда је мало јаче повукла. Нађем је на Глишином кревету гди спава, те је одвучем кући да је не лупа

ТРИФИЋ: Тако рано? ПЕРСИДА: Гледајте, милостиви господине, сама се обукла. ТРИФИЋ: А гди си ти била? ПЕРСИДА: Док сам ја дошла, већ је била обучена.

ТРИФИЋ: А гди си ти била? ПЕРСИДА: Док сам ја дошла, већ је била обучена. Ја је молим за опроштење што сам на дужност моју заборавила, а она ми каже: Нека, Персо душо, ја могу и сама.

Тако и ваша госпођа, док је била у јарости, није ни могла управо лице своје показати, она се више фурији него жени уподобљавала.

Сад ће ти пући глава на четворо! СРЕТА: Море Пело, који ти је враг? СУЛТАНА: Твоја је мати била Пела, а не ја. Моје је племе благородно, а није из ђубрета постало као твоје.

СУЛТАНА: На какав бал, гди крпе играју? СРЕТА: Море, тако се цеј поштује? Је ли, а мило ти је било кад си била цехмајсторовица? Видиш ли ти ово? Сад ћеш другојаче о балу говорити.

СРЕТА: Ајде да видимо. СУЛТАНА: Ах, први пут у мом животу да клечим. СРЕТА: Први пут и јеси луда. док си била паметна, тога није требало, а сад оћеш мужа са шанови. (Прети јој песницом).

Лалић, Иван В. - ПИСМО

можда дух залутао у собу Кроз закључана врата празног стана, Ил давно лето макну се у гробу — А можда је то била она Ана; И звук и слика, мало асинхроно На позадини августовског злата; Глас из даљине, као ситно звоно, Зуј бумбара

тек уобличен, а већ плине Ко кварна светлост, ко фатаморгана, Видљива пена на рубу празнине — Да, можда је то била она Ана; Ана из књиге коју ветар листа у трави, поред заспалог читача; Ана из раја што накнадно блиста Удаљен иза

Можда је био ветар, можда киша Заостала у сећању платана; Можда је хтела смрт да ме преслиша, А можда је то само била Ана. (10.

слова неког финог ума; Овде на своме скупоцени брод је, Корену близак овде сваки плод је, Овде би палма била неразумна.

Можда је била пустош и хладноћа, Па заборавом намерним се тешиш: Да ми је да ти место песме ове Напишем читак синопсис за снове!

7 Једном, кад дуго била си на путу По неком поднебљу што није твоје, А нисам знао правац ни маршруту, Ни шта ти на том путу писано је, Када по

што је Сећању сестра близанка; обману дакле певам у некој упорној нади да ће будућност једном Посведочити да је обмана била битна У свету сувише стварном, а да би истинит био, У свету сувише лепом, а да би био стваран. (9.

Волели смо се. Сва су лета била на броју На прозивци у сумрак, када се ластавице Роје и гласовима стањеним ваздух боје У љубичасто; а сва су била

лета била на броју На прозивци у сумрак, када се ластавице Роје и гласовима стањеним ваздух боје У љубичасто; а сва су била недовршена — Зато и бесмислена осим кад су у низу, На једној нити.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

“ и остављала ти мало теста да сама месиш колаче, да не говоримо о томе како си била најлепше дете у граду и у француском забавишту, где све васпитачице котрљају слово р и афектирају на мртво име, и да

— а у ствари кућа била невероватно тиха и празна, а толико се спремали да се проведу на мртво име кад ти одеш, и да излазе свуда! Ђавола!

Па, професионални шетач какав сам ја, мува се прилично по вароши, а та мала је непрестано била напољу: често сам се питао спава ли уопште то дете код своје куће?

Знају људи да цене праве ствари! Али, видите, та месечарка од визави преко пута никада не би била у стању да укисели туршију, а да и не гаворимо о компликованијим стварима!

А свађате се — можете само у купатилу. Којешта! После сам отишла до свог чамца. Још кад сам била сасвим мала, матори ме је недељом водио на реку.

Мама никада није схватила шта, ког ђавола, тражимо на реци? Најпре је била љубоморна као фурија што је недељом ескивирамо, али када смо је једанпут довели на „Чамац“, она рече: >>И то је све?

Кроз прозор кабине види се река. Иста је као и у оно време када сам била девојчица и када сам мислила да на свету постоји само један језик и да се он зове београђански.

минус двеста или близу те цифре), коју сам видела у некој изложбеној дворани како чува дозлабога досадне слике? Била је потпуно сама у тој ледари коју је свет обилазио као кугу, на оној промаји, међу најјаднијим платнима која се уопште

Шта је радила? Читала неку књижицу у којој су сакупљене разне шале и смешила се онако, сама за себе. Била је огрнута старим, очигледно већ преврнутим, зимским капутом.

Испред ње су били поређани каталози које нико није желео да купи, и улазнице, али била је некако довољна сама себи, хоћу да кажем, човек би, гледајући је, просто пожелео да се малчице и сам убаци под тај

одлазе да се улију у Саву, а онда у Дунав, па у Црно море, које се такођер негде улива, само не знам где, јер сам била болесна када смо то учили.

су у рату навикли да скупо продају свој живот, па то раде и у миру, Међутим, моји би мемоари били свакако бестселер! Била би то прва књига на свету која би говорила о особи што ни пет минута није одлучивала о судбинама других људи, па чак

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Шум печалан, тихожалка: била звезда врх орања, био ветар - свилу ткао. Зрело сунце метохијско по васцелом греје крају.

Са усне усна латице спира: цвати ми, цвати Роѕа цаніна. Ја гледам у свет очима била: и видим сенку - И видим крила, и слушам како кроз мрачна ткива жуборе уре и туку била.

Ја гледам у свет очима била: и видим сенку - И видим крила, и слушам како кроз мрачна ткива жуборе уре и туку била.

Да савест смирим, гукнуло би вече а радост била и мртвòрођенче. Језера сува - небо измакнуто. СУБОТА І Зелена, жива, Субота је кристал: уз зверку звер је, женица

о прозор вида разапне се сукно, те с душе вивци као да запиште: „У једно све је вукла нека жудба“, а то је била катастрофе журба у слепих пчела мрачно кошничиште. НЕДЕЉА Прво певање Годи ми умор. Земљица бубри.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

ЈЕЛИЦА: Ах, како је лепо, ја вам не могу доста исказати, верујте, не могу: како је била једна принцеса, ах сирота, како је за својим љубезним швермовала! МАРКО: А шта је то швермовала?

Алекса: Негли зато, зане... МАРКО: Зане, и шунегли! О њима није била реч. Алекса: Ви шалу проводите. МАРКО: Боже сачувај; него би рад знати каквим то језиком говорите.

Једва сам се додала српском језику, тако сам се на немецки била онгевеновала. АЛЕКСА: То често бива. ЈЕЛИЦА: Сад сам се јошт добро сербизирала, јер овде код нас слабо има прилике

и то исповједити да сам сва могућна употребио, како би царици задовољство причинио; и, као што је јавно признала, била је пуно задовољна. ЈЕЛИЦА: Је ли млада?

Било је и поклона, и млого којешта, али, као што кажем: моја воља није била, премда је иначе жена у сваком смотренију изрјадна. ЈЕЛИЦА: Господин барон, ја ову визиту нећу скоро заборавити.

ЈЕЛИЦА: Шлегл? дакле, ви сте код њега били? АЛЕКСА: Без прекословија. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, ија сам била код њега на косту. АЛЕКСА: То је један изрјадни господин. ЈЕЛИЦА: О, фини господин. АЛЕКСА: Наипаче његова супруга.

МАРКО: Добро, кад ме у чему изменути може, да не жалим што сам на њу трошио. АЛЕКСА: О, заиста, она није била у Бечу всује. МАРКО: Нека псује,... знам да га неће више видити. АЛЕКСА: Зашто, љубезни господине?

Јербо је Батићева сестра од тетке удата била за брата вашега деда. То је оно што сам хотео доказати да сте сирјеч род. МАРКО: Па како да ја о том ништа не знам?

ЈЕЛИЦА: Натирлих. Овде што сам читала како је једна принцеса једног хелда љубила, то је била љубов. АЛЕКСА: Всјачески!

ЈЕЛИЦА: А, видите, у Мадриду, каже барон, да је сопственим очима гледао како је велика ватра била. О том су, каже, све француске и шпанске новине говориле. МАРКО: Чудо велико.

Мита: Е, у царском двору знате да су сви великаши, пак није никакво чудо што је и царица била велика, или, као што сам чуо, од свију највећа; јер ми, бединтери, нисмо млого пазили шта нам раде господа на балу,

сам после стигао, видио сам на брегу печене рибе у великом количеству; и то ме је могло увјерити какоје ватра жестока била.“ МАРКО: А шта је било с галијама? МИТА: Пропале, наравна ствар.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

ПИЈЕТАО И МАЧАК При крају шуме, у доба давно, Мачак и Пијевац живјели славно. Кућа им била од једног спрата — прича је о њој кружила гором — прозорчић један и двоја врата, а кров покривен буковом кором.

Слушали баку и с много слоге свладали мушки невоље многе. А кад је бака на смрти била, рече им тужно: „Ех, сиротани, остасте сами, дјечице мила, ко да вас пази, ко да вас храни?!

“ „Уздај се у нас!“ — врапци ће нато, па на пут крену читаво јато. Ту ти је војска врабаца била, заклони сунце милион крила, читавом земљом друштво се просу да сакупља зрње за доброг Ћосу.

Добар је Ћоса, никада лаком, па даје брашно по мрву сваком. Гостију била читава киша, разноси брашно братија разна. На концу ево сурога миша, и он би дио, а торба празна.

Све се у мору сунчаном купа. Ту је и торба и на њој рупа. „Ил била јава или сам сниво' — прогунђа Ћоса уз осмјех мио — брашно сам дао, није ми криво, видим, и мишић гост ми је био.

прича каже: стазама тајним врати се Рада с поклоном сјајним, живјела отад срећна ко вила у шуми често код браће била, печурки ишла по послу свом, ишла — с метлом брезовом. . . . . . . . . . . . . . . . . . .

И ја, и мачак, и кум са брадом чаробно воће гледасмо крадом. Јабука златна наша би била кад бисмо само имали крила.

Кад би нам тога казала пола, била би пуна четвора кола. Негде, на пример, на старом газу заглиби турски топ, а након тога, столећа другог, упаде

А јуче, куме, шта ли се деси, да зинеш одистински! Бабе ће причу о томе млети брже него жрвањ млински. Јуче је била — не питај више — пијанка славна млинара Трише.

Чупави Славко убрза ход, љуља се гнездо, пијани брод. Сирота чавка у чуду била: кроз маглу гнездо плови без крила ил можда под њим креће се пањ? „Зашто сам гнездо стављала на њ?!

“ Вечери исте гозба је била, мало се таквих видело ствари, у млину древном ију и пију мачак и Жућа, дедица стари. . .

Стајао на самом прамцу, као свећа, прав и крут, крстио се и чудио како лаћа знаде пут. Све је досад била шала, сад ваздушни чека пут, ваља ићи авионом, па је деда забринут.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Требало је дан и ноћ одржавати га. Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом. — Морали сте грдно пропатити? — И колико! После десет дана нико више није имао ни пет пара у џепу.

— Морали сте грдно пропатити? — И колико! После десет дана нико више није имао ни пет пара у џепу. Несрећа је била што зими нема никога у замку. — Жена вам изврсно весела. — Врло је јака. Она је и мати двоје деце.

— О, оно је и уистину лепо. Само ја нисам са острва. Моја мати је била али се затим удала у Сарагоси. Ја само проводим лето код ујака и ујне. — Ваша ујна је из Сарагосе?

— Није што сам сама оданде, али ја налазим да су тамо најлепше жене Кастиље. Када сам прошле године била тамо с мужем, ја сам се и као жена окретала за женама, толико су лепе.

Утапају се у помрчину испод мојих ногу где су већ људи и чамац. — Била је већ ноћ када сте пошли? — А не, смркавало се. Имам нешто у стомаку и боли ме да цркнем. — Шта си јео?

То је Брдо Бува, и девојка (Острвце) која је служила код мојих пријатеља била је из тог села. Зато смо је звали: Острвце са Брда Бува.

Девојчица је била непрестано у бунилу и врућици. Треће вече жена се развика: умире, умире! Скочим из постеље, видим: мала стисла зубе,

Обукао сам се, увио девојчицу у мараму и отишао право у ноћ. Ево по овој истој води сам газио. Страшна помрчина је била око нас, сваки час сам клизао и посртао, иако сам ставио чарапе преко ципела. Жену сам оставио као луду у кући.

— Али и они су у организацији! — Разуме се, они кажу да су организовани! Међутим ми знамо какви су они. Када је била свечаност овде, ишли су у винограде да краду грожђе, и после их болели стомаци, и мајке морале да их бију.

Он воли свој занат. — Зар га ви не волите! — То је била жеља мог оца; да овде останем. Ја сам служио у марини. Путова сам до Кине и Сиднеја, и све то ми се врло свидело.

Као да је то занат! — Девојка вам се није свиђала? — Не, она није била ружна, али ја је нисам ни гледао, а кад сам је најзад погледао, имали смо већ двоје деце и била је стара.

— Не, она није била ружна, али ја је нисам ни гледао, а кад сам је најзад погледао, имали смо већ двоје деце и била је стара. — Али сада волите своју жену? — Како могу да је волим, кад ми је цео живот упропашћен!

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

СРПКИЊИЦА — Српкињице селе, Српкињице млада, Где си до сад била? Куда мислиш сада? — У игри, у пољу провела сам лето, Па весело сада у школу ме ето.

Т Под нама лисје шуштало је жуто, Крај мене, душо, стајала си ти; Мирна си била, — ах, и ја сам ћут'о, Обома нама тужни беху сни.

Хиљаду осамсто... (Сад не знам којега лета, Ал' Бунопарта је онда на Руса пошао био) — Зима је велика била. Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа пола је и горе крио.

Буди светла и виђена, К'о и некад што си била Још у царска у времена. МУРАТОВО ТУЛБЕ У дољи Косова равног, у жару пламене битке, Где Мурат положи главу и паде од

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ЛОВ Брата сам повео у лов зором у гору, добре смо коње имали и стреле кремене, шума је пуна звериња била. Но брат је мој ћутљиви говор животиња разумевао: вуци су нам о братству говорили, медведи о правди, у вепру се

Тако је престоница најзад била у мојим рукама нејаросним и куполе Свете Софије беху јабуке мени на дар. Пошто се упалише светла почех да дајем

власт су дошли људи лепи нови ће живот да почне и биће кратак у јеку мача појања и завршног спева прва смрт је била косовски тешка друга нас крепи и односи у лету Са беле тачке трга добро се виде сводови Јерусалима зорњача светли где

се враћамо у занатске радње на оштрења цијук странац у пролазу пита где је судница Сутра ће бити овде јуче је била у Палестини Кантакузин Димитрије седи на врху нрда за столом под шаком жуборе грчка мора у гудури пред

Планина никад није била голија. Тишина тихост наших гора песма је прошла на цркви се затворила врата ветар се слегао у неки пањ

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН (прекрсти се, служи се): Бог нека га прости! ТАНАСИЈЕ (прекрсти се, служи се): Лака му била црна земља! ВИДА (прекрсти се и служи се). ГИНА (кад је жито дошло пред њу, заплаче се).

ТАНАСИЈЕ: Па шта вели? АГАТОН: Вели: можете, али боље: стрпите се; покојникова је жеља била да будете стрпљиви. САРКА: Лако је њему мртвом да буде стрпљив.

АГАТОН: И адвокат, лепо, све пописао, запечатио, а ову кућу предао на чување тетки, јер је покојникова жеља била да му се не затвори кућа. ВИДА: Ама, реци ти мени, пријатељ-Агатоне, каква је то тетка? АГАТОН: А зар ја знам?

ВИДА: Па откуд адвокат тој тетки да преда кућу; није ваљда адвокату тетка? АГАТОН: Није, него била ту у кући, неговала покојника, на њеним је рукама и изда'нуо, па... тако, нашла се ту.

ДАНИЦА: А где ћемо? ТЕТКА: Па, видећемо! ДАНИЦА: Ја бих тако волела да се вратимо у онај стари стан. Била је, истина, мала кућа, али смо имали баштицу, а после, не знам, али ми се тамо допадало, можда и зато што сам скоро

ДАНИЦА: Сећам се, али као кроз сан. Мало, поплочано двориште, једно дрво, и... Тада је мама још била жива, је ли? ТЕТКА: Јесте! ДАНИЦА: А тата? ТЕТКА: Он је давно, врло давно умро. Њега ниси могла упамтити.

САРКА: Шта имаш да се препаднеш, нисам ја покојников дух. А одакле ти, бога ти? ГИНА: Отуда... била мало... изишла сам мало из собе као да се прошетам, па свратила у трпезарију да обришем прашину.

ГИНА: 3акључала кућу па нас не пушта. СИМКА: Па како уђосте? ГИНА: Хвала богу, Сарка је била у кући, па нам она изнутра отвори, а Прока, боме, гурну ону тетку лактом, те она оде претећи, вели: јавиће полицији.

ТРИФУН: Како смо се уселили, тако да се и иселимо. ГИНА: Ју, ју, ко би ту срамоту поднео од света? ПРОКА: Била би одиста велика срамота, него да ти, Агатоне, пођеш до адвоката. АГАТОН: Кога адвоката?

ДАНИЦА: Ја сам чула да се мора чекати четрдесет дана до отварања. АДВОКАТ: Да, то је била само покојникова жеља, али она нема основа у закону и не мора се испунити.

Толико пута ме је обрадовао каквим даром; тако, често је сатима разговарао са мном, а једанпут, кад сам била болесна, није се мицао од моје постеље. То је био тако добар и племенит човек.

Збиља, би ли ме, у том случају, примили као чиновницу у вашој канцеларији? Макар то била и најскромнија плата, само да и ја што привредим. АДВОКАТ: Примио бих вас врло радо. ДАНИЦА (радосно): Је л' истина?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Али моја мајка као да то није ни слушала. Она је сва била обузета једном мишљу: — Ето, родиш га, чуваш га, да га напослетку пратиш у рат...

Сели смо за доручак. Сви смо били усиљено равнодушни и, чинило ми се, била је потребна само једна реч, па да се проспе бујица суза и нежности.

Само не задуго. Сунце је освајало, а у вагону била запара. Људи поскидали капе и гуњеве... Ређају се нови утисци и нарушавају онај готово устаљен ток мисли, а што ближе

За њих је одсад била везана моја судбина, за онога наредника, за онога редова у широким чизмама, за целу ону масу људи који се постројили,

Жуљила ме јака, сметале ми чизме, тешка ми била сабља, саплитао сам се о мамузе... Али са извесним поносом посматрао сам оне две звездице на рамену, а војници су са

При сусрету са војницима нарочито сам их посматрао, да би ме поздравили. У почетку, то је била мала разонода за мене и као неко задовољење за све оне придике које ми је одржао командир.

— А ти, дроњо један — обрати се Таси — само ми изиђи сутра пред команданта такав! — Као да се присети: — То је била твоја дужност, наредниче, да приметиш... — Разумем!

— Чули сте... и више да се то није поновило! То је ваша дужност била. Јесте ли разумели? — Господине капетане... — заусти потпоручник Александар. — Јесте ли разумели?

Поноћ је била прошла... Војници су се збили у мале групице и причали. Чујем како Танасије објашњава да је у турски рат пошао са

Онако напуњена разорним гранатама и шрапнелима, крцкала је под теретом и мрвила камење на путу. У почетку је за мене била разонода да посматрам како пршти шљунак и како севне варница са неког већег камена.

Људи су се лено протезали и једва вукли уморне ноге. Ноћ је била мирна и пуна звезда. Тишину њену нарушавали су рзање коња и звекет ланаца...

Али сада се ниједан не превари да узме туђу ствар, иако се радило по тамној ноћи, без светла. Батерија је била спремна за десет минута. Путовали смо целе ноћи.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

« мишљаше она, стојећи пред прљавом испрскалом школском таблом, која је некад била сва црна, али су је деца, мокрим крпама, у току дуго година, тако изрибала, да се црнило ви ђаше само по крајевима.

О, то беху неки светли дани, срећни часови... она се топила само од једнога погледа, била је блажена кад се руковала са њим, осећала се срећном, много срећном!

За то време чини му се да чује дете где говори: — Повратила се... била јој мркла свес’ ... »Шта ово... ко се повратио ?«... пита он, отварајући врата на соби...

Као да и Љубица то опази, па се најпре зачуди, а затим се опет насмеши и проговори му тихо: — Није ништа, ето... била несвестица... и сад ме глава помало боли... Гојко затресе плећима и изиђе из собе, не рекавши никоме ни речи.

На цео век, до смрти... И све тако бежи од њега, гнушај се !... О, ту се мора изгубити памет! И ја сам првих дана била чак расположена према њему«... и она се сети неких тренутака, кад му је изјављивала нешто налик милоште...

одговори Влајко, и повуче дим од цигаре. — И то је била женидба из љубави! рече Веља. — Ех, шта ту дробиш!... одсече се Влајко, али га не погледа, но сакри очи. — Збиља?...

за оно... Али ко је то могао знати! О, како би то све лепо било, како бих ја била срећна, потпуно срећна... А зар сад нисам? Јесам, јесам... о, те како!... Али ево шта ми срећу мути... Лекар каже...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Врати се, Смиљо, мајка те зове, Мајка те зове, кошуљу даје. — Била ме, мајко, од пређе звати, Од пређе звати, кошуљу дават’, Док нисам стала уз милог кума, Уз милог кума, и уз

Ђе Јовану љуби воде у часе добре. Вод’ је, води, млади Јово, сретња ти била! У њу су ти свака добра, која с’ могу наћ’: У њу ти је б’јело лице, ка’ цв’јет проћетан; У њу су ти црне очи

80. Повила се златна жица из ведра неба, Савила се милом куму у свил’на недра. То не била златна жица из ведра неба, Већ то била лепа Ружа од добра рода.

То не била златна жица из ведра неба, Већ то била лепа Ружа од добра рода. Повила се златна жица из ведра неба, Савила се милом свекру у свил’на недра.

Повила се златна жица из ведра неба, Савила се милом свекру у свил’на недра. То не била златна жица из ведра неба, Већ то била лепа Ружа од добра рода. 81.

То не била златна жица из ведра неба, Већ то била лепа Ружа од добра рода. 81. Около двора јасење, У овом двору весеље, Млади се Петар жењаше, Сву браћу зове на

“ 84. Кад сам била с мајком мојом, Мени фале ове дворе, Да су двори самотвори, И у њима златни столи, У столима паунови, И по двору

Ко ли би ми водице донео — Дала би му моје чарне очи. Ако би ми ладак начинио — Ја би њему верна љуба била.“ Она мисли нико је не слуша; Слушао је овчар од оваца: Рогозом јој снопље повезао, Од леске јој ладак начинио, И

“ Ал’ девојка полукава била, Пак се онда млада одговара: “Ид’ одатле, млади чобанине! Ако си ми снопље повезао — Твоје овце по стрњики пасу.

“ Јања била мудрија од Јанка, Поручује кујунџији Јанку: “Ој, Бога ти, кујунџија Јанко, Да ти пошљем малену парицу: Сакуј мени

Вита јело! истина је била, Ја се драгом у њедра савила! У њедрима срма — џуздан била, Гдјено стоје гроши и дукати; А у јутру кафа у филџану,

Вита јело! истина је била, Ја се драгом у њедра савила! У њедрима срма — џуздан била, Гдјено стоје гроши и дукати; А у јутру кафа у филџану, Не би ли ме у кафи попио, Не би ли му на срдашце пала, Да

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

БЛАГОЈЕ: Машингевер! ГИНА: Да је Секула код куће, била бих мирнија! БЛАГОЈЕ: Само ти слути! ЈЕЛИСАВЕТА: Знаш ли где је Филип?

ЈЕЛИСАВЕТА: Могла би ти мало да бираш изразе! ГИНА: Ово је двадесет година била поштена кућа! А ви сте за сат направили куплерај! ЈЕЛИСАВЕТА: Овакве увреде још нигде нисам доживела!

ЈЕЛИСАВЕТА: Овакве увреде још нигде нисам доживела! ГИНА: Да те је отац кучки кочањком правио, па не би била таква каква си! ЈЕЛИСАВЕТА: Господине, ако ви немате начина да ућуткате ову жену... ГИНА: Ко да ме ућутка?

ДАРА: Што, да је можда не жалиш, немачку курву? СИМКА: Како неко може да пуца у жену? ТОМАНИЈА: Није оно била жена, него вештица! БЛАГОЈЕ: Зна ли се ко је пуцо? ТОМАНИЈА: У вароши је као у осињаку!

Филип: Зечетина је била потпуно неслана! СИМКА: Зечетина? Филип: Али сте зато срнетину пресолили! СИМКА: Не знам чему сад ова иронија...

Три даске преко два бурета! ВАСИЛИЈЕ: Мислиш да је то мало? СОФИЈА: Теби би и једна хоклица била доста! ВАСИЛИЈЕ: Не знаш ти шта би све могло да стане на једну хоклицу!

Да ми је знати шта још тражи овуда!... Јеси све спалила? ГИНА: Спалила сам! Камо среће да сам била паметна, па да не читам шта спаљујем! Тако бар не би никада сазнала... БЛАГОЈЕ: Шта не би сазнала?

ГИНА (Благоју): Погледај како се високо попела! ДАРА: Ово мора да је била нека велика љубав! Види колко су траве и цвећа поваљали! БЛАГОЈЕ: Курветино! СОФИЈА: Пустите ме!

Јелисавета укочено седи на коферу, као да је загледана у неку тачку која не постоји.) ЈЕЛИСАВЕТА: Нисам ја, значи, била без разлога онако узнемирена! Пакујемо оне ствари, а мени нешто не да мира, не да мира, просто ме тера на улицу!

” СОФИЈА: Ваљда нећеш да кажеш?... Па то значи... ВАСИЛИЈЕ: Наравно да значи! Кад те је срео, коса ти је била острижена! Мислио је да си Електра! Он је теби говорио оно што Орест говори ошишаној Електри!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Ко редови зарђалих коса кукуруз је на сунцу зрео. Тешка си била, врела и боса као сноп жита кад се разгрне. Очи ти беху мале ал црне као рупице на фрули.

где нисам био... и где ниси била. Под небом, у леду руменом, где зора спи, дисаће јеле што дисасмо ми и стишаће звезде осмехом и снагом, што их је

На мртвима сам провео младост, твој младеж на дојци није радост, која је некад била. Па и на теби није више свила, са људима радиш цео дан, за љубав не чекаш да цвета јоргован, не гледаш са торња за

мој месец невесео, у страсне ноћи мајске, голицаве бестидне рајске песмице, јер си ма часак само драга једног попца била у трави. И кад тада останете насамо имаће твој мужић грдних мука.

И масна ко месарска врата? Та сенка вам личи на мач чврст, а скупља сте од злата. ПРИЧА Сећам се само да је била невина и танка и да јој је коса била топла, као црна свила у недрима голим.

ПРИЧА Сећам се само да је била невина и танка и да јој је коса била топла, као црна свила у недрима голим. И да је у нама пре уранка замирисао багрем бео.

И би рат, да се, над гробљем нашим, омили смех и разврат, и скине, навек, жуд за сином, са мутна ока? Зато је зар била тама меса и сјај мисли, дуж младости, невеселост горка и дубока, да са Сербиом умру и мог имена смисли?

То је била антологија песникове ратне, родољубиве лирике и ушла је у штампу већ 1919. Издавач, књижар Цвијановић, међутим, толико

Његова намера, тим песмама, била је тада родољубива, политичка, анархична. Интенција, са штампањем тих песама данас, само је литерарна.

Међутим, ЈЕЗИВО актуелне постале су тек у току овог прошлог рата, без икаквих песникових заслуга. У томе је била њихова тајанствена судбина.

У томе је била њихова тајанствена судбина. Наша родољубива поезија после првог светског рата била је још, сва, у знаку помпезне, парнасовске поезије: Дучића, Ракића, Бојића, Јелића. Лирика Итаке није била таква.

Лирика Итаке није била таква. Дотле, због тога, песник је уживао велики углед у друштву. Нови песник, међутим, оглашен је одмах за лепру, од

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

О ГЛУВОНЕМОЈ 39 МАРИЈИН ВЕО 42 СИРОЧЕ 44 ХРИСТОС НА ПУТУ БЕЛЕ И ЦРВЕНЕ РУЖЕ Лепа је и велика била она башта у коју је Бог увео прве људе кад их је створио.

По шумама су лутали лавови, тигрови и друге звери. Међу људима и зверињем била је онда љубав, слога и мир. Лав и тигар долазили су Адаму и Еви и умиљавали се, а они их миловали.

И неки људи, који су тамо били залутали, нађоше је једног дана у пећини мртву. Магдалена је била већ давно мртва. Од ње не беше остало ништа осим голог костура.

“ Песма се њихова орила и испуњавала сву васиону: њу су слушали сунце, месец и звезде; слушала је земља и била очарана. А када је престала песма њихова, проговори Господ.

А када је престала песма њихова, проговори Господ. Реч је његова била као гром и говор његов као пролетња грмљавина; земљу је подузимала језа од страха и милине: беше и весело и страшно.

Од те шаке земљинога праха створи Бог човека и дуну у њега душу живу. Али је већ онда, у телу првога човека, била жаока смрти, јер је прах од ког је човек створен био у рукама Анђела смрти. Тело је човеково било смртно.

оно добро, благо расположење душе, које је толиким напорима и жртвама стекао, и што му се стара зла ћуд, која се само била притајила, опет вратила да му загорчава живот.

Он беше човек прождрљив, грамзив и себичан. Његова је власт, коју је отео од свога претходника а њега убио, била огромна. И он је ту власт употребио на то да се што више награби блага.

2. Кресница Бубици једној клонуше крила У лету (жега је била) — Те паде на путању Куд ће Он проћи... Он је сретне И сажали се на њу...

Пут га поведе тога лепог дана Кроз млада поља сунцем обасјана. Сва је природа добре воље била: Благ поветарац с мора, од Кармила, Јечменим пољем таласе је крето И образе му ласкаво облето...

Мени је тешко на данашњи дан... Сироче: Тешко ти је? Госпођа у црнини. Тешко Врло тешко! (Брише сузе.) Лане нисам била сама... Сироче. Имала си кћер?... Умрла је? Госпођа у црнини: Умрла... Била је велика већ, као ти... налик на тебе...

(Брише сузе.) Лане нисам била сама... Сироче. Имала си кћер?... Умрла је? Госпођа у црнини: Умрла... Била је велика већ, као ти... налик на тебе... Сироче: На мене налик? Госпођа у црнини: Тако ми се чини, што те дуже гледам.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Државник Симон и лекар Мирон!...” Кад сам прочитао неколико листова (у сваком готово била је опширна биографија чувеног и родољубивог лекара), решим се да одем господину министру привреде земаљске.

— Никако! — узвикнух одушевљен његовим ватреним речима — и од бога би била грехота! — Зато и журимо на збор. Ниједнога свеснога грађанина нема који на овај збор неће доћи; само ће сваки сталеж

Бог да им прости праведну родољубиву душу; лака им била земља Страдија, коју су искрено и жарко љубили! Слава им!' Ово имају изговорити сви војници и старешине одједном; али

ствар, господине мој, што тамо луди гину; али мени је главно да свршим прече ствари, корисније за земљу него што би била тако очита будалаштина тући се са Анутима.

— Наша се земља, господине, граничила некад са два мора, а наши су народни идеали да Страдија буде оно што је некад била. Ми на томе, видите, радимо. — Е, то је нешто друго — рекох као извињавајући се.

је влада већ повољно свршила преговоре о зајму, у неким и једно и друго, а владини листови пишу како никад земља није била у бољем благостању.

Ето где стоји, а потегне озго ћерамида, ћок у главу, па уби на место!” Пошле ме у нашу сеоску бакалницу, која је била одмах пред кућом, да купим што за пет пара, соли или бибера, па ће ми успут дати савете мудре и опрезне: „Пази низ ове

Хуууу! Јест, таква је била моја покојна, добра и паметна стрина. Сад, кад ово пишем, као да је гледам очима и чујем оно њено злослутно гунђање.

ишао у школу, где су, од основне школе па до највише, програми тако дивни да ја и дан-дањи верујем да је моја стрина била, јадница, у Просветном савету и имала најјачи утицај.

Школа ми је, морам признати, била много гора и тежа од стрине. Одмах, још с букваром, почеше поуке како се треба владати: „Добро дете иде из школе

да више изгледа да кукуриче, исто онако као што смо ми одговарали у основној школи и препричавали поучне причице: — Била тако два грађанина: једноме било име Милан, а другом Илија.

— Откуд сад ова напаст? Али с њим се брже сврши. Пронађе власт (и она је мало била прилегла да проспава слатко и мирно) да те композиције драже народ на буну и, разуме се, млади композитор због тог

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Био сам млад а била је јесен у мојој Јасеници и она је зарезала дубоке и светле успомене у мојој души. Стојим на брежуљку и посматрам ту

— Добро вече!... Жива била, жива била, браним се ја, ал' не помаже. — Ама дај, Бога ти, немој да се.... протестују оне и чине што су наумиле.

— Добро вече!... Жива била, жива била, браним се ја, ал' не помаже. — Ама дај, Бога ти, немој да се.... протестују оне и чине што су наумиле.

посла и одреди се дан, кад је требало Зорка да дође у варош ради личног састанка и дефинитивног решења... Била је субота. Сутра, у недељу, требало је да дође Зорка.

Видео девојку, допала му се и — држ' за руку... О, часни га убио!...« — ово је била његова омиљена реченица, којом је за тренутак прекидао нагомилане мисли.

»Јест, то је била комисија«, мислио је; »али како су се попели?« Стаде да загледа по крову, док озго с насипа затутњаше путничка кола,

праве српске жене, принуђавао ју је некако да личи на његову мајку, скромну, ваљану, пријатну жену, која је сав живот била посветила својој деци.

Ћутао је дуго и пушио. Тек после дужег времена чуло се избијање школског часовника. Била је поноћ. Оштар ноћни ваздух допре до њега кроз отворен прозор, пирну га по лицу, и он скочи с кревета па седе опет уз

Збиља је осећао неку малаксалост и затупљеност у свему телу, али је зато душа била тако опажљива, тако напрегнута, да се и најмањи осећајни покрет одзивао у њој великим болом...

За тренутак претрчасмо сви до врљика. Љубиша блед као платно, стоји и гледа у ову црну масу, која је до овог часа била тако страшна, а сад, његовом руком, уништена. Зликовац, како је лежао на трбуху, тако је и остао обрнут земљи лицем.

— Пст! Иду! Чича! — викну онај с врата и дотрча на своје место. Женске побледеше. Обузе их трема, и ако је свака била сигурна са испитом. Мушкарци се само утајаше.

Професор историје седе за сто, протрља чело, па, немајући шта друго да ради, узе да глади косу на глави, и ако је била добро углађена.

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: По чему друго? Ни по чему. Није да кажеш да је човек отворено казао, него тако: била његова тетка два-трипут, проговорила о томе, распитивала колико носиш и... ето, то. Само разговор и ништа више.

ДАНИЦА (улази споља): Оде господин Срета? ЈЕВРЕМ (тргне се из мисли): Где си била досад? ДАНИЦА: Па тамо, у ходнику. ЈЕВРЕМ: Је л' се није чуло тамо шта смо разговарали ја и господин Срета?

ЈЕВРЕМ: Е, па политика, борба, партија, агитација. А после, кад нпођy избори, каже се лепо: ово и ово је била истина, а ово и ово није била истина.

А после, кад нпођy избори, каже се лепо: ово и ово је била истина, а ово и ово није била истина. Ето, и ви сте мени у вашим новинама изнели како сам, пре једанаест година, кад сам био општински одборник

ЈЕВРЕМ: А, је л' има толико? А биће још. Је л'? СРЕТА: Море, била би цела варош, само да не беше оне бруке. ЈЕВРЕМ: Које бруке? СРЕТА: Па онај твој говор депутацији.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Тако се ствар сретно сврши, а како је почела била, изгледало је поплашеним редакторима да ће бити крви до колена. Сврши се чашом пива и једним пакетом нових дописа и

три књиге, и заварав очи фамулусу, ћушну их у сламњачу (коју је ту затекао, јер је као школска својина и инвентарисана била).

Онда је то била срамота обесити таку бритвицу, а сада је то дика за Срету да му лупка и одскаче бритвица! Хе, ал’ друкчији су били

Мало је, истина, почађавела, али је то опет био добар знак; знак да је увек добро посећена била. А то је опет знак, што рекао ћир Пашона, да напредујемо »у воспитање и цивилизацију јевропејску«.

Па не само да је споља изгледом и изнутра распоредом и комоцијом била монументална, него се иначе одликовала од других, по другим местима, сељачких механчина.

Није, на пример, била само просто окречена (па да после видиш по њој миријаде мува) као остале сељачке механе, него се одликовала укусним

окречена (па да после видиш по њој миријаде мува) као остале сељачке механе, него се одликовала укусним »молерајем«, била је сва измалана, сасвим онако по варошки. Газда Ђорђе кад је правио, није паре жалио.

Песмарица је била много дебља, али је читалачка публика покидала лист по лист и разносила. У кафани је било десет до дванаест столова.

су га само могли омразити са газда-Ђорђем, који ни сам није марио за такве шале из простога разлога што је та Гизела била код њега — да се санитетским термином изразим — собарица, па он није никако трпео да се тако изобличава ниједно његово

А ни Гизела није то заслужила, иако је некад била друге вере и крстила се шаком. А после, Гизела није баш ни спала на Крсмана, као што ће се то већ читатељи уверити из

Тако и ова Гизела има своју занимљиву историју. Она је однекуд »испрека«. Шта је она некад била, а шта је сад то је вилика разлика, спомињала би она често.

Како је она сама причала газда-Ђорђу, а он другима, она је била из неке баш онако велике фамилије. Отац јој је био нека крупна зверка тамо, нешто на форму нашег окружног начелника,

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

„Забога, Цицо, где си досад била? Ниси се ваљда у црној земљи крила? Брже би дошла из седмогодишњег рата... — Четири сата. Молим те, четири сата!

Шврћа је рођен у земљи Колорадо У једну зору — била је јасна и плава. Месец је заронио у жито младо Црвен, као црвена застава. Одлично, Шврћо! Одлично, роде!

ПО ВЕТРУ Ако ветрина дува из топлих пушница југа (Носећи мирис балеге и отопљеног снега), То значи: зима је била оштра и врло дуга, Али се завршила, коначно, попут свега.

Док човек копни од самоће, Воз зна како ће и камо ће. О, каква би то срећа била Кад би човек, место руку, имао крила! Кад не би било маме и тате Да нас на сваком кораку прате!

Да је сунце са камилама у роду, о томе Сведоче старе арапске књиге, четворотоме: Васиона је, у почетку, била усијана гомила Која се на милион делова разломила — Камила гази по песку, а сунце напоредо са њом Клизи и посрће

МИСАО Бејах у Крапини, и тамо сних Време пре временâ свих, Мир и тишину давнога света, Оног од пре милион лета; Била је јесен, кишна ко сада, Ал нигде куће, села ни града...

” „Не мислим толко на корист, већ на Освету — слађа ми је него шлаг! Некад сам са њим била срећна, А онда — целу ствар однесе враг: То се десило оног пролећа Кад му се изгуби сваки траг!

Ничег нисам имао, а опет, није ми падало на ум да се жалим на лоше радне услове, и на оскудицу. Душа ми је била пуна, препуна. Волео сам живот, и Београд, и све што је било у Београду.

Писао сам крај отвореног прозора, али не о ономе што се видело кроз прозор. Машта је, поново, била у Београду. Неку годину касније добићу и своју прву децу, којој ћу посветити ту књигу.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Међутим, нико живи и никад од Адама и Еве није видео ситну јегуљицу, онакву каква би била рођена од својих предака, нити је ко икад видео јегуљиног мужјака.

дански краљевски дом и утицајне људе у држави, као и велике данске поморске компаније и предузећа за морске риболове. Била је осигурана знатна сума и друга материјална средства за продужење истраживања.

Дански рибари доби— ли су налог да свесрдно потпомажу та истраживања; скренута им је била пажња на оно на шта треба да пазе при својим путовањима и риболовима, а што је у вези са проблемом јегуље, па да све

задатак испитивање лова уопште у великим океанским дубинама, а поглавито у области Атлантског Океана која је нарочито била привукла пажњу Шмита и у којој се он надао наћи непосредно саму икру јегуље, а тиме и само њено плодиште; то је била

била привукла пажњу Шмита и у којој се он надао наћи непосредно саму икру јегуље, а тиме и само њено плодиште; то је била област између Бермудских Острва и Саргаског Мора. Брод је пошао из Данске 30. августа 1921.

То је била поменута област између Бермудских Острва и Саргаског Мора, југо-источно од тих острва, коју је Шмит, пошто је то добро

Осим тога, пастрмке све више у свету нестаје, док је јегуља и данас тако исто распрострањена и многобројна као што је била и од вајкада.

Прошлога лета 1938. године уловљена је таква једна јегуља у близини Београда и била изложена на рибарској изложби у просторијама београдског сајма.

тада чинила, јегуља тражи заклон у коме ће презимити, она се узнемири и почне тражити излазе из слатке воде у којој је била. Кад га је нашла, она не излази одмах.

притиском, она после 5—6 часова оживи и дође у своје нормално стање, што не бива кад је тако велика и нагла промена била у самоме океану. Зашто то тако бива? Изгледа да ствар још није биолошки расветљена. XИИ.

радиле са већом снагом но што треба, мрежа би се одигла са дна и не би хватала оно што живи по дну мора; ако би снага била сувише умањена, кеса од мреже не би била довољно разјапљена отпором воде.

би се одигла са дна и не би хватала оно што живи по дну мора; ако би снага била сувише умањена, кеса од мреже не би била довољно разјапљена отпором воде.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ОБИЧНО ПЕСМА Наша је љубав била кратког века, Тренутак један — тек годину дана, И растави нас нагло судба прека, Без уздисаја, без суза, без рана.

Тврдица је била васељена за нас, Одмерила тачно уживања наша; Нама биће увек сутра што и данас, Увек исто пиће, увек иста чаша.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

ВУК РАСЛАПЧЕВИЋ Немој, Драшко, тако ти живота! Не ваља се бити кукавица... Али не знаш, рђа те не била, да су оне шћери Лазареве? СТАДЕ ВЕЛИКА ГРАЈА НАВРХ ЦРКВИНЕ, НА СЈЕВЕРНОЈ СТРАНИ ВИШЕ ЈЕЗЕРА.

Шћаше ли им мила вјера бити да издижу мирно у Рудине? СЕРДАР ВУКОТА То знаш, Бајко, би им мила била, од добра се јошт бјежало није. Кâ не желе Турци добровање, да у миру раширују овце?

Тад би ми се управо чинило да ми св'јетли круна Лазарева, ê слетио Милош међу Србе; душа би ми тада мирна била како мирно јутро у прољеће, кад вјетрови и мутни облаци дријемају у морској тавници. ТУРЦИ СЕ МРКО ПОГЛЕДУЈУ.

ИГУМАН СТЕФАН Од те пјесне, Боже ме сахрани! Тежа би ми била но плакање; плакање је пјесна са сузама! Иду да спавају. ДИЖУ СЕ ПРЕД ЗОРУ И ИДУ У ЦРКВУ.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Њихова је кућа била стара. Изгледа, да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње је

Њихова је кућа била стара. Изгледа, да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње је произишла.

Јуче сам била тамо и рекоше ми: тек што се није вратио с пута. И нећу ја више да дрхтим и да стрепим пред њим због тебе; нећу више

Али, и поред све те његове строгости, опет и најсиротија и најудаљенија у родбини није била заборављена, јер је свакој доносио са тих путовања какав поклон и сваку ма чиме обрадовао. Много није говорио никада.

Сигурно је то била она, мати, јер зна он да, док није сина родила, она се жива није чула. Истина, ни тада, са сином, није смела да му се

Тако и мушки; и они су живели неким „њиховим животом“. Нигде их није било. Ма да им је магаза била горе, у главној чаршији, и у њој се увелико држала со и конопља, она је више служила за обрачунавање са чивчијама и

После, у потаји, у поверењу, причало би се како је к њима једне ноћи била дошла чувена Савета, која није била обична, свакидашња, за новац женска.

После, у потаји, у поверењу, причало би се како је к њима једне ноћи била дошла чувена Савета, која није била обична, свакидашња, за новац женска. Она је била богата, са грдним имањем, што јој је муж оставио.

Она је била богата, са грдним имањем, што јој је муж оставио. И за њу би се онда причало како је, истина кришом, и она тада код

И за њу би се онда причало како је, истина кришом, и она тада код њих била и са њима банчила и пила. И затим, како се то цело весеље после славе свршавало страшном коцком на којој су, по

Већ за прамбабу јој, за чувену Цону, не само по вароши, него и по околним варошима знало се и причало. Чувена је била са своје раскоши и „салтанатлука“. Пошто је остала удовица, никако се није удавала.

Узео истина мало старију, заосталу, али чувену са своје раскошне лепоте. И она опет била нека Гркиња, из грчке фамилије, која је била у самој вароши, одмах испод цркве.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Сећам се да је мирна била соба С постељом твојом, моја свест без моћи; Сећам се да је у поноћно доба Још мирисала свуд краљица ноћи На

рâнога априла, На обмане дана поносних и чедних, Самилост и сету осмејака једних У којим је вредност живота нам била, Суморна и тешка као црна свила.

Једина драж тих дугих, празних бдења Била је мис’о, лелујава сета На проживелу младост, разорења Подвига силних фантастичког лета.

НЕМИР МРТВИХ То је била тешка ноћ за тешким дâном — Ноћ увелих снага, ноћ умрлих бића, Ноћ чудних ветрова, заспалих открића, Ноћ страшне

поноћ и у вече сјајно Незнаних, мутних жеља црни лет, К’о јата тица раширених крила, Прошлости сенке, што је једном била, И сада сенчи илузија свет.

Све је у муку и у миру гробном. Брзо ли наде ископне и старе! Ту, где је скоро била борба љута, Лешеви кóња и топовске каре, Оружје, стрвеж леже украј пута.

Наш полет брзо, опуштених крила, Још док бледи месец мрку поноћ краси, Пада и гине где је нада била, Крај лампе што се полагано гаси...

Тада је срећа била чиста, проста, Задовољство које не наноси гриже; Било је снаге што из сплина диже, Љубави, страсти и нежности

При налету дивљем нечастивих сила, Кад вера трне пред ликом расула, Ти си увек била моја добра вила Поноса и спаса, и светиља кула.

Победну песму својој вољи кличем; Јер би ме скупа растргли још тада, Да нисам, увек мудра и са бичем, Била тога свесна давно и дубоко.

У мене је увек гледао све живље. Љубав му је била к’о природа плаха. Кад сам рекла: грли! грлио ме дивље, Да ме жудно, али и несвесно смрви.

Обуздав’о буру своје дивље крви И покорно главу крај ногу ми спушт’о. То је, ваљда, била љубав неизбежна, У животу тмурном један зрачак мио, — Нешто што заборав није никад скрио: Он мени понос, ја њему

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

И даље шћаше конте да прича да га другови хтјеше слушати, но они наелак кренуше дома. Велика је врева у граду била; трговци, особито бакалини не могаху одољети послу.

„Јеси ли се препао јутрос? Шта си помислио да ће бити!?“ то су сад била обична, узајамна питања грађана. Понеки би се разметао: „А од шта да се препанем.

Има људи који би ваздан могао гледати, да ти се не би досадило; такав бјеше тај. Прва помисао, видјевши га, била би: чудне мушке снаге! А затијем плијенило би ти поглед његово лијепо лице на коме одсијеваше јунаштво и доброта.

Пријед смо рекли, да је цура била стасита и танковјеста. Еле, дивни божији створ, дивни плод господскога соја, што се у брда станио те живио животом

Према другој ластавици, виђаше се дрвени пребој са затвореним вратима; ваљда је била клијет за млађе женске и дјецу. Према пријебоју бијаше тара, а над таром о чукљама повјешано одјело.

Разумије се да је Данилова грађевина много скромнија но што је била пређашња, али је она наставила повјесно значење оне прве; у њој сјеђаху господари Црне Горе; у њој биваху велике

Некрштењака бијаше под Ђиновим брдом и под Заграбљем, али неће га бити жеља била такијех! Разумјете каквих некрштењака? Не анатемњака, (анатема их било!) но курјака.

“ рече владика. Оба изиђоше из спаваће собе те прођоше малијем ходником па уљегоше у другу собу. Та је соба била пространија барем четир пута од прве. Под сав бијаше застрт шареним ћилимом (по свој прилици подгоричка тканина).

Тај њен свечани изглед, зачиња је мирис од тамјана што је напунаше. То је била пријемна соба Господарева. Ђакон скиде капу па стаде иза Владике.

“ рече он. Она гомила уђе. Сваки му приступи руци а Ивановић сам прозбори неколико ријечи. „Сретна и вама била нова година и свему лијепоме Приморју!“ одврати Владика. „Сједајте!

И Спасоје то исто учини, па стаде кресати. Крцун одријеши мјешиницу у којој је била вода, па се напи и даде и другима да пију.

Онај предњи и запјева путнички, лијепим, снажним гласом: „На путу нам добра срећа била...!“ „Кога познајеш од њих?“ упита лагано Марко Спасоја.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

), или пренесеног значења (Шапат кућу губи; Да није наде скупа би ужад била; Када орао изгуби крила, онда га и пилад кљују; Болест на хату, а оде на раку), или савети и упути: како ваља живети

Бајања су имала првобитно практичну исцелитељску сврху — и била су у народу врло распрострањена. Нарочито су конзервативно чувана од стране жена, највише од баба врачара и биљара, —

Од тога нису била изузета ни свештена лица, на чијим се рукописним требницима са побожним молитвама налазе крај летописних записа о

Бијеле власи плела! — (клетва девојци). Вазда туђа бремена носио! Глава му град чувала! (тј. била набијена на колац). Губа га разгубала!

Што ће богу говеда кад меса не једе. Г) ОСТАЛЕ ВРСТЕ ГОВОРНИХ ИЗРАЗА 1) ОДГОВАРАЊА И НАДГОВАРАЊА Била ми је боља мати. — Одговори се ономе који рече: лани си боље живео. Био сам у млину.

— Мекано је крило материно. — Мајчина љубав, дјетиње весеље. — Над мајком нема пријатеља. — И била мати, и мила мати. — Рђавој мајци деца пасторци. — Брат брата над јаму води, али у јаму не меће.

— Грмови споро расту, ал’ брзо се извале. — Да није наде, скупа би ужад била. — Док је човек здрав, и вода му је слатка. — Дошло вријеме да се море у ријеку дави. — Ђе је врана излегла сокола?

“ Да нијесам патила, не бих се у сриједу спратила. — Ухватио курјак козу, која је била легла на крају осим осталијех коза, па пође да је изједе, а она му се стане молити говорећи да је сад мршава, него да

“ Мисли да ће му сном проћи — као лисицу. — Приповиједа се како се лисица била уфатила у гвожђа, па на сваку руку обидовала да би се ослободила, те најпосле рекла: „Дај да мало заспем не би ли ме у

Нека кадгођ и женски дан дође! — Рекла је жена мужу, кад је карао и био што се била један дан опила. Неко пољем — неко морем, неко водом — неко гором, неко у гроб — неко у дом!

се млијеко укисели док она буде до врата), па се обрне к вратима, а лонац и млијеко за њом по земљи, јер је нехотице била запела ногом за упрту од торбе. Милутину по полутину.

“ А једна између њих, која је управо била зла, одмах одговори: „А како сам ти зло учинила? Јела те болест!“ Шатра патра, — вилајетска затра.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

поред пута, а не гледајући преда се, него човеку у очи и у своје стрицкање, нагази на некакву рупу, која је од озго била покривена откосима, и у њу упадне. Кад види човек, ђе се ока стровали и замкне у рупу, а он рече: „А! тако теби ваља!

којекако навикао; али како та проклета жена дође к мени, мало за ова неколика дана не црко од њезина зла: саћерала ме била у крај, па видиш како ми | је ова страна, што је била од ње, осиједила, све од њезина зла!!

мало за ова неколика дана не црко од њезина зла: саћерала ме била у крај, па видиш како ми | је ова страна, што је била од ње, осиједила, све од њезина зла!! — Прођи је се, ако Бога знаш!

Ударе свуд по царству тражити јој лијека, а кад не нађу, онда разберу, како је и овога цара кћи била тако болесна, па је излијечио некакав љекар, који је сад његов зет.

ј. она је већ једном била жена, па сад мисли све да зна; зато неће те ћети слушати, него ће све ћети да ти заповиједа; ако ли узмеш пуштеницу,

Пошто ту преживе тако неколике године, угледа син цара од оне земље његову кћер, која је била врло лијепа и већ дорасла до удаје, па каже свом оцу и мајци, да се другом никаком ђевојком не ће оженити, до кћери

камо прекрсти се, па онда почну јести, и наједу се обојица и још им претече Међедовић гледајући у ручконошу, која је била крупна и здрава и лијепа ђевојка омили му, и рече оцу њезину: „Хоћеш ли ми дати ову своју кћер да се женим њоме?

” Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату | чобанову звизне, а змије се све одмах расплету.

” А слуга одговори: „Долазиле су, и она што је била пала теби на коња, рекла ми је да ти кажем да смакнеш горњи клин на доњи, па ћеш је онда наћи.

онда изведе насред двора, око којега је био све колац до коца, и на свакоме коцу по људска глава, само на једноме није била, и овај је колац све једнако викао „Дај баба главу.

” Онда он удари уларом по води говорећи: „Дура бабина кобила!” А она одмах постане кобила као што је и била и изиђе са ждребетом на обалу. Онда је он заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу.

” А кобила јој одговори: „Ја сам била у рибама, али су њему рибе пријатељи па ме проказаше.” Онда опет баба: „А ти у лисице!

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

божаствене литургије, треба сви који тамо сакупљени седе да сачекају позив за трпезу, који бива ударом трпезног била. Одмах се излази заједно са јерејем који је литургисао, и указује клањање игуману.

О Анастасијиној панихиди. На такав начин треба да појете и на дан блаженопочивше, која је била некада супруга његова, Анастасије монахиње, месеца јуна, двадесет првог дана.

На такав начин треба да појете и на дан успомене блаженопочивше, која је била некада супруга његова, Анастасије монахиње који бива месеца јула, двадесет првог дана.

његове, пошто је 37 година у моћи и снази непобедиво и неповређено сачувано са свих страна, и деца негова благородна била су подигнута у благоверности и чистоти.

“ И када је била испуњена заповест, и вече када је наступило, рече: „Чедо моје, учини љубав, положи на ме расу, која је за погреб мој,

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Један тули светло, пали свећу, други тражи да глумим да нећу! Један сипљив, а други ме сколи: јеси л скоро била на контроли?

Боже, колика кишетина! А ово напољу изгледа неки митинг? ЦМИЉА: Аха. Говори неки Вилотијевић. Била му слика у новинама штампана. СКИТНИЦА: Има да покисну. Много света, једва сам прошо довде. Него ово ме занима.

Или кнедле са шљивама, уваљане у семпрезлу! Била је стварно одлична куварица! ИКОНИЈА (улази): А ви још ту? СКИТНИЦА: Баш причам о тој истој Вукосави.

ИКОНИЈА (улази): А ви још ту? СКИТНИЦА: Баш причам о тој истој Вукосави. Кажем, била је одлична куварица! Јела чорбаста, теставна, пиле у ајмокцу, колачи издашни, а пите јој се јуфкијају!

СКИТНИЦА: Уапсе ме баш негде пред венчање. Принципијелно неслагање, таква су била времена. Добио седамнес месеци, одлежо петнес. ЦМИЉА: А она, та ваша? Је л се породила, или је абортирала?

АНЂЕЛКО: Љута ти ова месечарка, просто ме опржи! ИКОНИЈА: Узми више леба! СКИТНИЦА: Није она била сасвим црна, ко зифт, него смеђа, проседа, а и прилично гојазна. А ни буранија није била приткара, него чучавица.

СКИТНИЦА: Није она била сасвим црна, ко зифт, него смеђа, проседа, а и прилично гојазна. А ни буранија није била приткара, него чучавица. И диње цероваче нису биле тад, него касније, па ја то после помешо.

А није било ни трешања, ни дудова, ни шљива, дâко је била понека џанарика. А нит се близнило, нит се тројанило, нит се стотинило, нит се иљадило, већ фала Богу кад имаш крпу

А и гибаница! Није јој била ко гибаница, него нека беда од гибанице, спљескана! ИКОНИЈА: Не знам шта да мислим! СКИТНИЦА: Нема ту шта много

Кажи шта ћеш да попијеш! Брате рођени, пропо ми пут под ногама! Нико и ништа, а каква је то била каријера! ПРОСЈАК: Свему има лека... ВИЛОТИЈЕВИЋ: Бога ми, како је синоћ било, мислим да нема!

ИКОНИЈА: Сећаш ли се ко ти је била мајка? ЈАГОДА: Говорила: шлосер, шибаџија, шамар, шушумига, швалер! Говорила: шушо, шинтеру, шалабајзеру, шворц!

ЦМИЉА: Тако ме то потресло! Да није, мацо, било тебе, била сам спремна свашта од себе да учиним! СТАВРА: Немој ти мени „мацо”! ИКОНИЈА: Ајде по једну за покој душе!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

ЈОВЧА Ако, ако... Добро, што је ниси будила. Нека спава, нека се одмара. Ама, да није она боловала, била болесна, а ти ме сад лажеш, кријеш? Јер, сневао сам је, толико пута сам је сневао, па сам се бојао...

Јер, сневао сам је, толико пута сам је сневао, па сам се бојао... МАРИЈА Није, није никад била болесна, увек је била здрава. ЈОВЧА Е, ако... Добро само кад то није.

Јер, сневао сам је, толико пута сам је сневао, па сам се бојао... МАРИЈА Није, није никад била болесна, увек је била здрава. ЈОВЧА Е, ако... Добро само кад то није.

То, луд, није. Није још. А и грехота је. Јер толико пута ујутру, кад му постељу дижем и јастук, на јастуку, где му је била глава, где су му биле очи, увек, увек ту нађем како је влажно. Сигурно од суза.

Лажеш! Све лажеш! (Баца јој новаца.) Све лажеш! Нисам ја грешан. Нисам јој пречио, не давао... А што она била кучка (отме Нази »кост« и баца на Зулфу, која се згрчила у страху.) Кучка, па није могла да чека, дочека мужа... Ох!

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

И колико крат моје совете и намеренија, која би ми за моје неразумије и нерасудије штетна и пагубна била, на добро обратила! И како чадољубива мати, за руку водећи, к добром концу довела!

Слатко име! Слатко спомињање! Чини ми се да сладост рајска довољна би ми била, такова и толика будући, колика је мојему срцу утеха и радост кад год помињем срдечну љубов и прија|тељство моји[х]

и сиромаси, с учени и прости, с црковни и мирски, с којима нисам трговао, | куповао ни продавао, сва је моја старост била познати какви су људи и из који[х] узрока бивају таки или другојачи, какви би ваљало да буду и чрез која средствија

Отац мој звао се Ђурађ Обрадовић, родом Србин, по занату ћурчија и трговац; мати моја, Круна именом, била је родом из села Семартона недалеко од Чакова, кћи Ранка Паункића.

и млада будући, две године по смрти оца мога пошла је за другог мужа; но у овом фтором браку весма је сирота несрећна била.

Он је имао у дому једну старицу сна[х]у с двема синовицама. Ова наша стрина, именом Босиљка, била нам је наместо матере како год двема кћерма својима, Синђи и Соломији.

и непрежаљена мала сестрица у петој години возраста показивала [је] особиту красоту и остроумије и да је живила, била би совршено подобна матери нашој. | И данас тужи ми срце спомињући ју. Жалим је колико да је јуче умрла.

Не знам је ли то његова милост к мени била или мајсторија моје слатке матере, која је два посла с овим измишљењем исправила: мене сиреч у веће познанство и љубов

„И ко би се могао досетити турској политики и лукавству! Гди је год која лепа црква била, они су је присвојили и у жамије обратили; а манастире су све оставили, јер су знали да ћеду им калуђери непрестано за

Моја тврдоглавица зла је била и опака, сам исповедам, премда није происходила из зле воље и срца, него из неразумија, нерасудија и сујеверја; нити

Као да је душа моја пре много хиљада година у ком П[и]тагореву ученику била и као да је знала једанпут златни и слатки Сократов и Омиров језик, пак као да га је била, по напитку воде

у ком П[и]тагореву ученику била и као да је знала једанпут златни и слатки Сократов и Омиров језик, пак као да га је била, по напитку воде заборављења, заборавила, пак истом уједанпут опет као да се је с медоточном сладошћом његовом састала

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

“ „Фра-Бортул (1709, † 1729, †† 1776). Ови славни редовник, кад је била велика глад, привеја је млого фамилијах из грчке вире у нашу католичку.

Кад је јопет била глад (1756), он је закупија жито и прода га добро пуку, а за добит купија је, у горњем крају, манастиру винограде,

— Јево видиш, како. Притекло ми је пет барила од лањскога, а цина му је била пала прид тргање, те ти га ја смишај с новим; а новога сам наша тринаест барила, те ти ја све успи у ону бачву; а она

— вели Ркалина, машући главом. — Нико кâ он! — Виру му његову, да је учија, каква би то глава била! — Ја сам му мало коју рич разумија! — А ја баш ништа!

— О Исусе слатки, има ли још ко овакога дитета!? — узвикну Барица, па колико је била весела наточи чашицу ракије и понуди Кењу. А кнез се упути к њему, викнувши: — Дај крунаше одма! — Шта? Да вратим?..

Ту је била књижница, а у исто вријеме и „скула“. Најприје би Бакоњин нос осјетио задах влаге и прашљивијех књига, па онда би

Како је ријека једнако набрекнута била, сијело је бивало њеколико ноћи засопке. Бакоња се навикну, те је могао и устајати раније.

„А како би било да отиђем онамо, да и’ све поизбудим? То би била прва корист што би јутрос могао учинити манастиру! — Баш да одем!“ — Бакоња остави суд, пак отрча пред мађупницу.

Него, ја мислим да није зла. Коњи не били привезани, а врата отворена, па пошли к води. Ајдемоте трагом!... Земља је била влажна, те се трагови јасно распознаваху, али међу коњским копитима бјеше и људскијех стопа.

— рече Вртиреп... — Ма збиља, ми се не питамо: куда су антикристи ушли, кад су обоја врата била затворена! — Јево трагова од опанчина — вели Тетка. — Ја одавно то гледам. Јево и’ иђу у шакриштију (ризницу).

Та је сумња била основана, јер се и Шкељо у потоњу сјетио да је њеко излазио из мађупнице, а све назочне слуге одрицаху да је излазио

Послије тога била је велика миса, на којој зађаконише Мачка. Бакоња је само истрчао из кујине да види тај обред, па се опет вратио.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

НИ ПРЕДЕО МАГЛЕН Као да смо сишли под земљу, у трап, Немо смо стајали тако: дуб и дуб. О зар је ноћ ова била она кап Што препуни чашу и већ прели руб.

И сад, док стојим на пô друма, Гонетам ту реч што је била И прошла мимо мога ума. Можда и нисам моро стати: Јер зраком то тек пуче свила Да ме у касно лето врати?

Седим за столом и не знам свог лика. Пред огледало залуд ми је стати: У твоме оку била ми је слика. Већ пола мојих ствари с тобом труле. Нико ме сада не зна, нит ће знати: Из мене зјапи рана место нуле.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

И последња ћерамида да изгори! И последњи дукат да се истопи! И јасенови да изгоре! Нека се не позна где је била кућа Ђорђа Катића, нек остану угарци од јасенова. На снегу да се црне и стрче у небо. Снег је црн. И ветар је гарав.

је имао да скапа у врбаку поред Мораве; онда је оно опет тупо лупило у прозор, видео је да је то ласта, и први пут је била ласта, пијукнула је разљућено и жалосно, а у великом огледалу с луком седео је неки старац који је нагло оронуо и

Жељно је чекала његова ретка писма и била данима срећна ако би је само поменуо и поздравио. Често би ноћу заплакала у бризи за њим што је негде далеко у свету,

И његове женидбе се бојала: била је убеђена да ће га нека варошанка отуђити. Онда више неће доћи и помиловати је шкрто меком, господском руком по

Да каже „леви“, никако не може. ...Свануће га је затекло у оделу на миндерлуку у његовој соби. Међу прстима му је била угашена цигара, а поред ногу гомилица згажених опушака. Он осети њихов хладан задах.

— Мени умре један... Леви... А био је крупан, несрећник. Каква би то сила од детета била... Ђорђе заћута. Обојица гологлави, гледају се дуго, а и један и други знају шта овога јутра сахрањују.

„Што ниси вечерао? „Најео сам се тебе за цео живот“, придигао се и загледао јој се у лице. Ћутала је. Никад му није била тако лепа: лице, очи, стас, груди.

Могла је. Имала је прилике. С ким ли је само? Или је сада, баш ових дана, с неким? Млад је онај кер Мијат. „Гле си била пред вечеру?

Најпре су ти бели млазеви звонко певали док је ведрица била празна, не, ведрица је звонила од њих, па су после жуборили и шуштали.

„Оно“ помислио је, а она му је већ бацила сукњу на главу, сукња је заударала на млеко и била мокра, заударала је на карлицу за млеко, на неопране судове за сир и кајмак.

Толу си наговорио да шири по селу свакојаке блесавлуке о Вукашину, па их после мени прича“, злоба му је била на лицу. „Нисам“, рекао је. „Закуни ми се у деду да ниси. У децу! Закуни се!“ Аћим је ударио песницом по колену.

Ја нисам заборавио. Оженио си ме, а ниси ме ни питао да ли ја хоћу. Оженио си ме Симком да би ти Милунка била ближа. Себе си женио, а матер је још била жива... Радио сам више од сваког мученика на земљи.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

При погледу на ситно, измршавело створење присутни су и нехотице узмицали. Девојчица је била тако слаба да није имала снаге ни да устане ни да заплаче.

3атим поче помније да је посматра. Девојчица је била готово дорасла до девојке, али на њеном лицу и у кретњама било је још много детиње љупкости.

На великим свечаностима владарка Земље Сребрних бреза била је најраскошније одевена. Погледи осталих владарки са завишћу су се заустављали на њеним хаљинама, на којима је

Златопрста их је нежно и с бескрајном пажњом преносила на свилу. Али, уз златни прах свила је сада била посута бисерима.

А када је, једне вечери, стражар ушао у кулу да унесе нову свилу, везиљина соба била је празна. Само је у струји ваздуха, који је долазио кроз отворени прозор, треперила орошена паукова мрежа, а преко

Један крај лука дотицао је врх планине, други је нежно зарањао у море, али она сама није припадала ни планини ни мору. Била је небеска река. Назвали су је дуга.

— нагло, као што је и дошао, врабац одлете, а девојчица подиже семенку с прозора, и запрепасти се: била је тежа од највеће лубенице, и топла. Од врапчевога кљуна? Њеног длана? Чега ли.

А онда, у самом његовом срцу ниче плод. Цела соба била је пуна његова сјаја и мириса, али мајка није више ништа питала.

Ко зна колико је спавала? Шта сањала? Када је отворила очи, била је на обали неког језера, пред вратима дворца начињеног од светлости. — Каква је ово кућа? Где сам?

Нестаде и дворца начињеног од светлости и врта пуног мириса. Девојчица у чуду протрља очи. Је ли могуће? Била је опет у свом подрумском стану изнад кога су се, као стрме литице, дизала бетонска здања замрачујући видик.

Ђисара је била у праву! Још дивље гуске нису ни кренуле на југ, а градом је завладала болест. Читаве су улице изумирале.

Још дивље гуске нису ни кренуле на југ, а градом је завладала болест. Читаве су улице изумирале. Једино је мржња била жива. Рогати и репати мрзели су једни друге, а. још више оне без рогова и репова.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

време, тако се називала она четврт Београда испод данашње Улице цара Душана која је, крајем XВІІІ и почетком XИX века, била насељена претежно несрпским живљем: Турцима, Грцима, Јеврејима.

готово одмах после његове, Господар-Јевремове смрти, купио његов по европски уређен Конак, још нов, Конак у којем је била и библиотека; што је тај Конак порушио у знак своје сваковрсне моћи и дао да се на истом месту зида његово здање?

Та књига, Историја Срба од почетка 1813. године до краја 1815. године, била је разгоропадила кнеза: он је, природно, своју улогу у српској историји видео друкчије но што је та улога изгледала

вароши Београда, Јеврем Обреновић, у опозицији, приредио је у част кнеза Милоша Обреновића, на власти, велики бал. Била је то раскошна представа, за злобнике.

Успео је, и у томе. Кад је отишао, била је 1839. година. Загледан, на углу своје и Капетан-Мишине улице, у небеса, Господар Јеврем мора да призна, и сад склон

Кнежева је самовоља, по Вучићу, постајала све луђа, а времена су била измењена. Вучић се бринуо за опстанак младе династије Обреновића чије му је добро уистину лежало на срцу.

када се Вучић вратио у Београд са свог победоносног пута по Србији. Негова је игра била не само смела него и смело одиграна.

Права и без сенке, улица води на Калемегдан, сав од сенки. У доба када је Јован постао Господар то је била друга прича: овуда су, свуда унаоколо, била зеленила, тамна и на сунцу и на месечини, а Калемегдан, тај Фићир-Бајир,

У доба када је Јован постао Господар то је била друга прича: овуда су, свуда унаоколо, била зеленила, тамна и на сунцу и на месечини, а Калемегдан, тај Фићир-Бајир, Брег за размишљање, био је каменита ледина,

Јахао је, већ стар, под засењеним небом касног августа, и то му се небо, први пут, није одазивало. Небеса су била затворена а дрвета и сенке скамењени; одасвуд је пуцала пустолина.

није сива, гледа облаке који долазе од Калемегдана и сећа се како је онде где је сад Основна школа „Перо Поповић Ага“ била његова, Јованова пијаца на којој се могло наћи све, од димљених јегуља и шарпланинског меда до грочанских рибизла,

Али тако то бива. Господар Јован дуго гледа у једноспратну зграду на углу Јованове и Вишњићеве где је била апотека Савке Каљевић.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

171 ЛXXX ЈЕДНА СУЗА 172 ЛXXXИ ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ 174 ЛXXXИИ ПОСЛИЈЕ МНОГО ГОДИНА 181 ЛXXXИИИ БИЛА ЈЕДНОМ РУЖА ЈЕДНА...

и тица је мала, Што се небом у зрак завитлала; Лако ј' тици, тица има крила, Аој крила, - кад би моја била! Па да прнем по српскоме свету, - Не по роси и мирисном цвету, Већ по земљам' што се српске звале; Где год нађем

Ђ. Јакшић XВ МИЛА „Вина, Мило“! орило се Док је Мила овде била. Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе, Ана точи, Ана служи, Ал' за Милом срце тужи. Нема нама Миле више!

Зора ће нас разгонити брзо, Ал' ће остат' из цвећа, из била, Чиста душа око твоје душе, Чисто миље око твога миља“. Ј.

Негда, негда, ове очи Жеравке су живе биле Сад у снегу од обрва Жеравке су угасиле. Ово ј' лице ружа била Ал' давно је оно доба: Сад је лице жуто смиље Што изникне близу гроба.

Дуга била, па се изгубила, Звезде сјале, па су и пресјале, А сунашце, оно огрејало, И оно је са неба ми пало! Све нестаде што

„И ти паде, брате драги!“ - „Нисам, децо, вас док траје!“ „Је л' ти борба била тешка?“ - „Покушајте, милина је!“ „Шта си хтео? куд си пош'о?“ - „Тамо куд се стићи мора!“ „Зар је вера тако јака?

То старо лето, стара година! Каква је страшна била у животу, Да каква би тек била, жалостан, Да још једаред устане из гроба, Да се повампири! Страхота!

То старо лето, стара година! Каква је страшна била у животу, Да каква би тек била, жалостан, Да још једаред устане из гроба, Да се повампири! Страхота! ратос таквих мисли!

- Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати? - Никад! А. Шантић ЛXИВ ОБИЧНА ПЕСМА Наша је љубав била кратког века, Тренутак један - тек годину дана. И растави нас нагло судба прека, Без уздисаја, без суза, без рана.

Негда у таке ноћи, када отка Помрлом грању зима покров ледан, Ова је соба била к'о врт један, Гдје је к'о поток текла срећа кротка. Као и сада, пред иконом сјаји Кандила свјетлост.

Сањам ли? Ил' би ово јава била? Из растворених листова и страна Прхнуше лаке птице, к'о са грана, И по соби ми свуд развише крила... Све се свијетле!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања

Зато се у њој осетих као што се човек осећа код своје куће, па била она и кровињара. Нисам се више осећао као риба која гине на сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици.

одведе у давна времена када су положени први темељи оне науке из које се развише све остале егзактне науке, а то је била геометрија.

се, само од себе, већ написано поглавље о Демокриту, тако да се, без задржавања, могох упутити у стару Атену када је била духовни центар свога доба, а онде живели Платон и Аристотелес.

радњом увео сам у тај круг научника и краљевску породицу са лепом краљевом ћерком Береником која је, исто тако била историска личност. Тако сам успео да Аристарха и његову науку ставим у центар драматичне радње.

Радило се, дакле, о једној драмској сцени чија радња је била плод моје уобразиље. Да би та радња била жива и занимљива, уплео сам њу и неке споредне, махом измишљене, личности или

Радило се, дакле, о једној драмској сцени чија радња је била плод моје уобразиље. Да би та радња била жива и занимљива, уплео сам њу и неке споредне, махом измишљене, личности или себе самог.

Њу видимо данас први пут у години пред сам излазак Сунца. Она је још јуче била толико близу Сунца, да ју је одблесак Сунца чинио невидљивом за наше очи.

„Колико су та учења ових мудраца била различита од онога што сам од својих пређашњих учитеља чуо! Чинило ми се да се уздижем у неки други виши свет и не

све могао да научим и сазнам, кад бих и ја пошао онамо где је Талес своја знања прикупио, знања која су нама, Грцима, била дотле непозната; одлучих да пођем у Египат. „У оно доба владао је онде фараон Амазис.

Дотле имадох времена да изблиза посмотрим ту капију и да се обазрем око себе. „Капија, названа пилон, била је саграђена у виду двеју камених кула правоугаоне основице.

Дрвени ђон подножице његове десне ноге, са којега је била скинута подвезица, лежао је поред њега у трави. „Е баш је прави сибарићанин!

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Кад сам тога јутра погледао на полицу с књигама она се била погла као скрушена, у очајно погурен мали глобус, украс на писаћем столу, нисам смео ни да гледам, а шеталица на

Ту, на самим вратима станице, стиже ме Марија и пружи ми кутију са жутим ималином коју је опет била заборавила и коју ја оставих у џеп горњег капута, па одох да узмем карту. Разуме се да путујем брзим возом.

су у млазевима по дрвећу и нама и засути њима ми смо изгледали некако чудно чисти тога вечера кад је снежна белина била сакрила и сву ону ружноћу београдских страћара које су у нашим очима одједанпут постале чаробне палате.

Студенткиња шкргутала је зубима и крвожедно гледала у жену, која се после ових речи попуштања била повукла иза широких леђа свога мужа, па јој је добацивала разне увреде на француском језику (као „рита“, „камила“, и

Том приликом жена се налазила уз њега и неговала га са пуно најлепше нежности. Била је брижна, ослабила, дражесно смерна, и ретка, дирљива мирноћа и доброта озаравала је њено благо лице.

чинили то исто да би створили што боље услове за живот нама; њихови су се очеви борили и страдали да би њихова деца била срећнија, наша деца чиниће то исто да би обезбедила лепшу будућност нараштајима који долазе.

Махао је капом и поздрављао ме. А мени је душа била насмрт жалосна, и силазећи завојитом стазом ,Низбрдо ја се заплаках, као да је То било последње наше виђење.

Чудио сам се како су ми малочас ова иста лица могла бити одвратна. Напротив, она су била врло симпатична. И Николу сам сад гледао другим очима.

(Да сам дошао к себи познао сам по томе, што сам се већ почео стидети.) Била је прошла поноћ и јасна месечина обасјавала је паланку, нему као сеоско гробље.

Витка, али бујних форми, са великим грудима које су се уздизале, зажарена, уплакана, била је дражесна у својој лакој хаљини сасвим припијеној уз дрхтаво тело.

Али блудна пара слатке пожуде избијала је помамно из жене, она опој се распростирала око ње и била јача од свега. Све се око мене окретало. И не знајући више шта чиним ја страсно прошаптах. — Снајкице!...

И само зато јавно ово причам, што знам да међу вама има лапарала, а кугла Земљина није више оно што је била, пространа и непроходна, те да бар од вас, кад вас нека комисија случајно нанесе тамо где је он, сазна права наша

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Само је онда слика била благо узнемирена, сва оживљена неуморним шарањем змијастих пруга од рефлекса мора које је равномјерно дисало под

ИИ Наша је кућа била на обали, камена двокатница с балконом и с гвозденим кукама у које се о светковинама утицао барјак — права начелничка

Стан је био уздужно раздијељен дугим ходником. На десној страни, према мору, била је благоваоница, примаћа соба, наше спаваће собе; на лијевој, радне просторије, одаје мојих двију неудатих тетака,

Просторије према мору биле су свијетле и ведре, поплављене сунцем. Та страна куће била је некако претежитија: у њу се слијевао сав кућни живот и сва кућна чељад, онако као што се путници слијевају на бок

Лијева страна куће била је сумрачна, преливена плавкастосивим освијетљењем, сјеновита. У тим сјеновитим собама моје су тетке проводиле свој

Дугачки ходник био је размеђе двају царстава: ту су се укрштавали свјетлост и сјена. На свим вратима била су дебела млијечна стакла; она на десној, сунчаној страни сјала су у жару, оживљена жутилом сунца које је надирало и

преко оквира, а у брушеним рубовима ломиле су се зраке расипљући се у јарким дугиним бојама; она на лијевој страни била су нијема, застрта непрозирном опалском замагљеношћу, и, пред вече, лагано подливена плавкастим одсјевима.

Ми дјеца говорили смо да је у њима убијен живац. Међy осталим дјечјим играма, била је једна која нас је нарочито загријевала: на уговорени знак или ријеч, сви бисмо се разбјежали да се што прије

ИИИ У приземљу се налазила дједова поморска агенција. Велика поплочана просторија била је преграђена стакленим ошитом са прозорчићима.

на њен рачун, чини ми се да сам, потајно од сама себе, у дну душе, захвалан тој и таквој баки, и да не бих желио да је била никоја друга и ниуколико друкчија.

Али изгледа да је истина, ипак, била напросто то, да је, сасвим независно од својих гријеха, на пучини нагло оболио од заплета цријева — мал дел мисерере,

Вјеровао сам да их мрзим, а ипак ме нешто неодољиво вукло к њима. У ствари, то није била мржња, већ више као неко удивљење, с трунчицом зависти, можда. И још, као нека носталгија.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

На глави је носио дубок вес, немарно затурен к потиљку, те га је црна дуга кићанка била по плећима. Бела конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега

Бела конопљана кошуља, извезена по недрима и огрлици, вазда му је била за шаку две више колена, због чега су га старији људи звали »онај куси«, а момци би се радо угледали на њега, јер

Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој. Беше то тако самовољна и ћудљива нарав, каква се и међу људима

Подиже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, Станку. И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети да му нека пријатна топлина леже на груди.

њихове су улоге одређене условно, а главна им је брига била, да се при нападу не нађе и Ђорђев син, који је тек пре неколико месеца дошао из војске.

А Станка му задаваше највећу бригу. Док је била слободна, код оца, дотле му И састанци са њом изгледаху као најсрећнији тренуци у животу.

— Ха, побро, је л’ то снајка? Жива и срећна била! Гле ђавола какву је цуру преварио. Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. — Жива била!

Гле ђавола какву је цуру преварио. Старче, кажем ја теби да је ваљано! — рече, окренувши се Вују. — Жива била! — одговори Вујо и погледа је оштро, кад му она приђе руци. — Сад можемо то, ради виђења, а после не мораш.

Одавно она већ није више она Станка, која је била девојком. Угасиле се оне бујне жудње и навике из девојаштва, увидела је и дотакла се свега, што јој се дотле чињаше

— рече Ђурица, кад се она подиже. — А ти ми ономад рече да је она код мајке? — окрете се он Јову. — Била је до јуче, па не може више да се крије од Марка. — А ти се одмах обрадовао — рече она гневно.

— Не брини. Ономад нам потера претресе цело село... — Знам, због тога сам и отишао. Где си ти била онда? — запита он Станку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности од потере. — Где сам била!...

— Знам, због тога сам и отишао. Где си ти била онда? — запита он Станку, сетивши се сад тек да је она била у великој опасности од потере. — Где сам била!...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад је дошао до двора, није смео одмах да уђе унутра, него оде у једну врло лепу башту, која је била поред двора. У тој башти било је много лепог и разноврсног цвећа а поред свију стаза биле су понамештане камените

Он се томе јако зачуди, па пође да потражи где је некад његовог оца кућа била; кад је нашао, дође и до овог места где им је сто стајао, и ту нађе један велики камен положен, па онда помисли у

Петар је, сиромах, из све снаге бежао, али га је смрт већ била готово стигла. У том бежању дође он и до оно троје деце што беху окамењена, па брзо прекрсти штаком, а деца оживе, па

БЕСМРТНИ СТАРАЦ Тако је био један старац и имао пет синова. Кад је једанпут била гладна година, а старац није имао нигдје ништа, молио се богу да му дјецу сачува и да им даде хране; али то бог не

Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату чобанову звизне, а змије се све одмах расплету.

Ето то је, жено! И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао. ЧУДОТВОРНИ ПРСТЕН Била једна удовица са једнијем малијем синчићем. Није имала нигдје ништа осим једне мале кућице и једне башче.

Није имала нигдје ништа осим једне мале кућице и једне башче. Сирота удовица није могла ништа радити, јер је била саката, него је од милостиње живјела и дијете хранила.

Када је била близу двора, опази је онај бивши сиромашак, па ће жени: — Ено некакове сироте жене, голе и босе, но реци матери нека

У царском сарају била је једна робиња, која је из ашчинице у харем носила јело те ти се он с њоме добро упозна и побратими.

А слуга одговори: — Долазиле су, и она што је била пала теби на коња, рекла ми је да ти кажем да смакнеш горњи клин на доњи, па ћеш је онда наћи.

онда изведе насред двора, око којега је био све колац до коца, и на свакоме коцу по људска глава, само на једноме није била, и овај је колац све једнако викао: — Дај, баба, главу.

Онда он удари уларом по води говорећи: „Дура, бабина кобила!“ а она одмах постане кобила као што је и била и изиђе са ждребетом на обалу. Онда је он заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Г. Оче, ево опет мене. Твоја цура тражи тебе: Сад је болна, нагло вене: Не познаје данас себе. Откад нисам била овде! Светло цвеће већ мраз дене! Ја сам једва дошла довде. Твоја цура нагло вене. Хтела сам ти рећи само...

А она те тако воли; Али много, много страда. Ни Богу се сад не моли. Нема чему да се нада. Ах, вечно бих била с тобом! Је л' да и сад тражиш мене? Срећа ми је с твојим гробом; Твоја цура нагло вене.

После јесен дошла на сарану маја. На сарани маја била је и она; Саранила дане цвећа и младости И са њима венце, и своје радости, И све што је била њена васиона.

На сарани маја била је и она; Саранила дане цвећа и младости И са њима венце, и своје радости, И све што је била њена васиона.

сам шет'о улицама тужан, Сваки ми корак беше права беда: Знам да изгледах тада врло ружан, И тебе спазих, ти си била бледа.

БОЛ И СТИД Драга и ја на забаву неку, Са облака, где нам љубав била, Кренули се: падала јој свила, Ход и осмех у музику меку.

из снова, Мелодија и звукова Забрујаше песме цвећа, Песме сунца и облака И анђела и јунака И младости и пролећа: То је била песма страха И падања и уздаха.

То је била песма јака, Клик орлова, цвркут шева: И у нама све запева, Све запева, све заплака. А из цвећа, а из снова, Мелодије и

Често пута кад те видим гредом, Ја тек видим шта си била за ме, Успомене изађу ми редом, Тужно, мртво, погледају на ме. Ти још не знаш ни да л' сам те вол'о?

Улица је била покривена мраком, Кровови и куће тонули у тмину. И ја сам се крет'о лаганим ,кораком Као чувар мртвих кроз алеју њину.

Погледом те гледах за тебе умрлим. Ти си дивна била. Не осетих тада Жељу да те волим, потребу да грлим Дан мојих очију. Нит осетих јада, Ил' песме јесени, Ил' бола у мени.

То ноћ у спокојству тишином мирише. А бол шири крила... Ти си дивна била. ТИШИНЕ ОРГИЈЕ Пијемо нас неколико пропалих луди И полусвет: Без свега, и без радости; мада нам груди Чезну за цвет.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Његова прерана смрт је учинила моје родитеље неутешним. Имали смо коња, поклон драгог пријатеља. То је била сјајна животиња, арапске расе, готово људске интелигенције, коју је цела породица мазила и пазила, пошто је једном

Несумњиво је да су те свакодневне лекције, чија је сврха била јачање меморије и расуђивања, а нарочито критичког мишљења, биле веома корисне.

Њени отац и деда су изумели многобројна оруђа за домаћинство, ратарство и друге сврхе. Она је заиста била велика жена, ретке умешности, храбрости и моралне снаге, која се храбро супротстављала животним невољама и стекла

Када се отац вратио, све је било припремљено за хришћанску сахрану. Моја мајка је била прворазредни изумитељ и верујем да би много постигла да није била тако далеко од модерног живота и његових

Моја мајка је била прворазредни изумитељ и верујем да би много постигла да није била тако далеко од модерног живота и његових многоструких могућности.

Убрзо сам открио да је моја најбоља утеха била да једноставно идем даље у својим визијама стичући утиске све време, па сам тако почео да путујем, наравно - у својој

Што брже изгубиш све што имамо, то боље. Знам да ће те то проћи.“ Била је у праву. Тога трена сам победио своју страст, и једино сам зажалио што није била стотину пута јача.

Знам да ће те то проћи.“ Била је у праву. Тога трена сам победио своју страст, и једино сам зажалио што није била стотину пута јача.

Због тога сам много патио али, гледано из садашње перспективе, то је била срећа у несрећи, јер ме је то научило да уважавам непроцењиву вредност самопосматрања ради очувања живота, као и ради

То је управо оно што радим већ дуги низ година, успевајући да останем млад и духом и телом. Апстиненција није била увек по моме укусу, али пријатна искуства која сада стичем моја су велика награда.

Пре извесног времена сам се враћао у свој хотел. Била је оштра хладна ноћ, тло клизаво, а у близини није било таксија.

Када се у мислима вратим на те догађаје, сигуран сам да то што сам се спасао није била пука случајност. Настојање изумитеља је у основи спасавање живота.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

И да сам уместо пет центи донео пет стотина долара, моја судбина у новој, мени потпуно непознатој земљи, не би била ништа друкчија.

Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на један комад пите од шљива, што је у ствари била назови пита. У њој је било мање шљива а више коштица!

Становници Идвора били су одувек земљорадници а већина од њих била је неписмена у доба мога детињства. Па ни мој отац ни моја мајка нису знали читати ни писати.

Ова плава планина, која је за мене у то доба била нешто посебно, изгледала је као да увек подсећа Србе у Банату, како их Срби из Србије мотре оком пуним нежне пажње.

Крајем шеснаестог века она је допрла чак и до Беча и била би озбиљна опасност по целу Европу, да није пољски краљ Собјескиб притекао у помоћ и спасио Беч.

Место прве цркве било је обележено малим стубом сазиданим од цигала, са крстом на врху. У једном удубљењу на стубу била је икона Богородице са Исусом, а све је осветљавао жижак натопљен у зејтину.

Спознаја ових традиција била је том свету потребна и довољна да би разумео свој положај у свету и у аустријском царству.

С времена на време, запевале би младе жене по неку песму која је била у вези са поменутим догађајима. На пример, када би неки од старијих људи завршио беседу о Карађорђу и његовим борбама

Та је слика висила поред иконе, слике нашег свеца. Са друге стране иконе била је слика руског цара, који је тих година ослободио руске кметове.

Верност цару била је основна врлина граничара, јача од дивљења према Гарибалдију 1866., па је тако дошло и до победе Аустрије код

Она није знала ни да чита ни да пише па ми је говорила да се осећа слепа код здравих очију. Била је тако слепа, причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села.

Моја мајка је била врло побожна жена, а као ретко ко познавала је Стари и Нови завет. Радо је рецитовала псалме. Познат јој је био и

Ћипико, Иво - Приповетке

—Не треба нико него она... Други не може да издржи, па се надуши смејати, као помаман. —Ругају се, бона не била! — брат ће сестри. — Берекинци! — настави, прислонивши се опег уза зид. Оним јогунцима завртило.

Путем са свих страна пискала је вода и досизала им све до гњата. Отворише врата. Светлост дана још није била јака да продре таму. Ужегоше свећу. По коноби пливало је суђе, трупићи и даске, и све је оплимало у води.

Са маслинових стабала, чим би их се дотакао, падала је вода, а земља је била тако глибава да си је могао месити. Маслине су, купећи их, газили. Жупан устави радњу.

здраву клицу, из које се, поред свега што је сунце не огријеваше, лијепо развијала; и да јој мајка зарана не умрије, била би дочекала пуну младост без бриге и не би прво времена потужила се на свијет. А није била ничему узрочна.

А није била ничему узрочна. Свом дјетињом вољом и душом приону уза свога поочима, свога хранитеља и једину своју утјеху.

Послије, сретним случајем, намјерила се на садашњега господара. Свидјела се господару и била вјерна другарица кћери му.

Пландују и разговарају, но не сјећа се ријечи. А не сјећа се ни мјеста, засве да јој се чини да је некада ту била. И осјећа слачину у животу и за дах умирене сласти...

Довео га господару неки окошчасти Црногорац; сјећа се, то је било некако пред Божић. Кад је дошао, била је у дворишту, а чини јој се да сада чује глас и ријечи онога човјека, које је рекао господару када је у двориште

весео, и више пута смијаше се његову чудноме причању, понајвише о војницима што су по тврђавама живјели, око којих је била најбоља паша, и куда је господареву стоку гонио.

Оно неколико дана што је Цвијета провела у бризи да накупује потребне ствари за исељење прође брзо. Док је тим послом била забављена, још је живила у нејасноме снатрењу, али када је потребно за пут приправила, поче да поима боље свој нови

На махове чежња би била јака, па би јаче избила и извргла се у неутјешиву тугу, а тек би се помало утишавала у бризи за свагдашњим пословима и

Опрости се с господарима сузних очију, али мирна и прибрана, а и они узвратише љубазношћу, очито тога часа ганути: била им је добра и вјерна. — Иди са срећом!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Нема сумње да би црква као трмка била још једна изредна песничка аналогија, развијена метафора, али у српској поезији она већ постоји.

која на реци Ситници пере хаљине дата је у ритму таласавог смењивања два по два стиха, што је и графички истакнуто: Била сам на реку, на реку Ситницу, На реку Ситницу аљине сам прала.

Да нарани свекровога коња. Ретка је то радост – јер судбина вековима није била штедра, па није ни данас – али је утолико драгоценија.

Ретко је која била предмет посебне анализе. Готово да би се рекло да таквих анализа и нема. Један од разлога може бити и то што су лирске

Црњанском, очигледно, није био довољан лик који би у роману излагао његову поетику. Потребна му је била и из стварности узета личност која ће својом биографијом оживотворити ту поетику.

Ако је Растко Петровић двадесетих година ичему тежио у поезији, онда ће то најпре бити дотицај с „недирнутим“. Била је то у неку руку и општа тежња нових песника, којом су се разликовали од предратних.

Довољно је из овог катрена издвојити само једну малу али чудесну слику: „рибе измеђ звезда“. Она не би била могућа без огледалског удвајања. А до њега је Растко Петровић долазио постепено.

Најпре каже: „Суштина хипнизма била је доживљавање живота и ствари уз помоћ екстатичног сна. Уметност деконцентрације!

Уметност деконцентрације!“ А затим додаје: „Теорија хипнизма уопште није била теорија. У суштини противник сваке школе, хипнизам се окренуо против сваког догматизма.

Трећа би била аутоиронија (која иде све до гротеске) као напрслина на утопијским сновним сликама. Тешко је говорити о општим

А најважније је, разуме се, што је оваква врста слике у ранијем песништву била спорадична и усталила се тек у авангардним покретима.

Али то није тачно, као што не би била тачна ни тврдња да је ова широка употреба новијега датума. Она, у ствари, зависи од нечега што је нашем данашњем

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Платићемо ти поштено и интерес, а за три месеца имаш своје паре. Слушај, не била ја Живка ако га не натерам да се увуче у какву комисију. Шта ту партија!

ЧЕДА: Знам ја то, али како можете да нас шаљете госпођи Петровићки, кад неће жена ни да нас прими? ДАРА: Није била код куће. ЧЕДА: Била је, шта није била!

ДАРА: Није била код куће. ЧЕДА: Била је, шта није била! Девојка се десет минута унутра домунђавала, па тек онда излази и каже нам да роцпођа није код куЋе.

ДАРА: Није била код куће. ЧЕДА: Била је, шта није била! Девојка се десет минута унутра домунђавала, па тек онда излази и каже нам да роцпођа није код куЋе.

она... јуче... је л' и она није видела госпа-Живкину ћерку откако се удала? ДАРА: Е, немој тако. Она одиста није била код куће, видели смо је после на фијакеру. ЖИВКА: Ето видиш! А не иде то ни као што ти мислиш, зете.

ЖИВКА: Па можеш ваљда дотле почекати. ЧЕДА: Могу дотле и умрети. ЖИВКА: Не би баш била велика штета. ЧЕДА: Па не би за вас, могли би још ви да наследите и моје осигурање.

ЖИВКА: Јеси ли купио новине? А јест, бога ми, ни сам ти ни дала. Ама, где је та Дара? ДАРА (на левим вратима): Била сам у кујни. ЖИВКА: Цилиндер, отац тражи цилиндер! ДАРА: Па где је?

Ја сам свршила три разреда основне школе и, да сам хтела, могла сам још да свршим. Да ја нисам била таква, не би мене твој отац узео, он је био већ чиновник кад ме је узео. ДАРА: Па јест, само кажу морао је да те узме.

XXИ ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА: Ју, ју, ју, ала ми заигра десно око... наједанпут заигра. ДАРА (која је била код прозора): Ево га Чеда. ЖИВКА: Је л' трчи? Је л' се смеје? Је л' маше марамом? Питај га, питај га шта је.

РАКА (раздере се из свег гласа): Доле влада! ЖИВКА (скочи као опарена и, како је била већ прихватила из Поповићеве руке цилиндер, она га натуче Раки на главу да му тако угуши глас): Куш, проклето штене!

ЖИВКА: Фотографисала сам се; дванаест кабинет и једна велика за излог. А била сам и код зубног лекара. Је ли ме тражио ко? ЧЕДА: Донете су визиткарте. ДАРА: Забога, мајка, шта ће ти шест стотина?

ЧЕДА: Тако. А зашто то, молићу? ЖИВКА: Тако! Није она за тебе. Она је сада сасвим друго нешто него што је била кад си је ти узео за жену. ЧЕДА: Је л' те? Гле, молим вас, ко би то рекô?!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

2 Чини се да је у Станковићевој првој замисли да напише нешто дужу приповетку под насловом Нечиста крв била садржана теза - у књижевној прози крајем XИX века прилично помодна - о психофизиолошком изрођавању, и то на двама

Да свега тога нема, не би била могућа ни она већ гласовита Софкина удвајања, када се, понирући у своје тело и у исти мах га посматрајући као да је

одлучило жалосну судбину Софкину онако како нам је она на почетку прве верзије - уосталом, са нешто више појединости - била приказана.

Али одмах примећујемо и нешто друго, а наиме да је у свим тим крупним променама била и једна стална: постепено је прво једну па онда другу етапу Софкиног сећања помицао на сам почетак, тако да је

дечјем доживљају, назначава се да потиче из јунакињиног сећања, и потанко се наводи да је она у тренутку опажања била „покривена јорганом са осталом децом, која, навикнута, одавно би заспала”, али она није: „И онда теткино долажење

Одмах затим други пасус осетно сужава поглед усмеривши га на кућу: „Њихова је кућа била стара. Изгледа да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту.

Изгледа да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње је произишла “.

Она се чак диже до теме једног заиста великог романа. Отприлике када је Нечиста крв већ била штампана, Андреј Бели започео је писање Петрограда.

и трештала као нека два црвена страшна ока, а између њих се лелујао венац од шишмира и великих белих ружа, којим је била окићена капија, - њој цела кућа, нарочито због тога шимшира, као да замириса на нешто покојно, мртвачко”.

Или другим речима: кад Софка не би била лик рефлектор, не би постојала ни продаја куће. Још у раноме узрасту, као девојчица, она је помно посматрала понашање

у ВИИИ глави улази у роман, газда Марко, не разговара с јунакињом; једино што јој је при љубљењу руке казао: „Жива била, кћери!

Она не би била могућа када се у тим делима не би придавао значај прикривеној вези између тела и простора. Приказивању простора у

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

И рођена деца била су га жељна. Носио се чисто и богато али му је рухо било старога кроја као и оружје. Место жутога реденика око појаса,

Суседи су већ рачунали да јој је бол мало одуминуо и да је могу оставити саму. Уосталом, кућа јој је била насред села, сасвим уз друге блиских рођака њеног мужа.

но је сама пажљиво спусти, па приђе Вујани н болно је загрли, овлаживши је нелажним сузама: — О, сестро, колико би била срећна да мој син лежи место твога Јаблана!.. Да Бог да мајка ни једнога код куће не затекла ако је ово лаж!..

непријатељи за новце, па је нарочито припремили и научили да освету изводи лагано, како би смрт овога који одступа била тежа, мучнија и каљавија. Рекао би да је бегунцу пресуђено по заслузи и неумитној коби, да не умире лепшом смрћу.

Губер није остао, женска кошуља, да простите, није била на плоту поштеђена!.. И нешто још црње: деца сва престрављена, млађе жене обешчашћене и то од оних који су пукове

Његова жупа, опкољена Арнаутима, стиснута између шарских брда око брзе реке, била је последња нехарица Турчину. Држала се у грчу, у последњем узмаху, захвативши зубима њиве и ливаде где су некад били

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

“ На то ти се песма Истом сад одзива: То ти нисам рекô, Док си била жива. »Јавор« 1892. (ХАЈНЕ) Јест, много су ме мучили На овом свету дивном, — Једни са својом љубави, Други

(По немачком) Хеј, да ми је царевати Тебе ради, моја мила! Данас јоште, овог часа Царица би, веруј, била. Пустио бих све нек’ иде Својим путем, својим током Ја бих само тебе слушô, — Куд ти оком, ја бих скоком.

Умáкô бих шећер у мед Да ти буде слатка храна; Пурпур, свила и кадива За тебе би била ткана. Око твога златног трона Подигô бих ђулисаде. На шест хата арабиских Возила би с’ кроз ливаде.

И засузи му око и набра му се чело, Уздахнуо је горко: „Изгубио сам рај!“ Ох, ноћ је била црна, тама је била густа, Ни од куд један зрачак ни путоказни сјај.

И засузи му око и набра му се чело, Уздахнуо је горко: „Изгубио сам рај!“ Ох, ноћ је била црна, тама је била густа, Ни од куд један зрачак ни путоказни сјај.

клевети, А то само зато да му с’ лакше прети; На Хрвата дижу вериге и мрежу, Ил’ да га улове или да га вежу, Јуче била претња, а хајка већ данас, А при овој хајци рачунају на нас, На увреде оне, боле српског рода — Али стан’те мало:

Лечит’ боле, јаде — забава ти жила, Утирати сузе сладост ти је била, Пријатељске везе, ма на штету своју, — Веровати многим’ трло срећу твоју.

Па де, зашт’ је врли Ђуро За млађанства прве росе Узô на се ново име, Даничићем назвао се? Даница је била нека (Припомози, машто моја!) Кô најлепши руменцветак Најлепшега перивоја.

Тад би била страшна бура, — Да ужасна бродолома! ТРАЖЕ СРЕЋУ (Од А. Родериха) Хучно, вревно, раскалашно, уз благослов вражи

Жена откри благо лице — ох, како је мила! Руља већем одаљила. А то ј’ срећа била. ЗЕБЊА У РАЈУ Оженио с’ младић Топлотан и зрео, Могао је наћи Крин без пеге бео. Па где нађе љубу?

Но сећам се дана — Еј, младости мила! — Кад ’но су нам руковања Најтоплија била. Из нашега доба У старије бежим И поменак, лепи цветак, Уздисајем свȅжим.

Да си умро пре десетак лета, Само б’ својта твоја сузе лила; Да с’ живео још десетак лета, Црна би ти земља лакша била.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Георгиевском, свом предрагом пријатељу посвећено Кад би моја књига била Љупка, кано лице твоје, И сву скромност у се влила, Која краси нрави твоје, Кад би моја књига била Чиста, кано срце

би моја књига била Љупка, кано лице твоје, И сву скромност у се влила, Која краси нрави твоје, Кад би моја књига била Чиста, кано срце твоје, Кад би сладост прибавила, Коју носе речи твоје, — Јамачно би иста важност Читатеља њу

ФЕМА и ЕВИЦА ФЕМА: Једанпут за свагда, ја нећу да си ми таква као што си досад била. Какве су ти те руке, какав ти је образ испуцан и изгрђен, канда си од најгоре паорске фамилије.

(Поклони се.) Јуче сам била код госпоје Мирковичке на ручку, то је штогод прекрасно, од свега доста, али сарму што је имала, нисам јела скоро, пак

А, другојаче ћу ја с њоме почети! ЕВИЦА: Грдила ме и ружила што сам била код вас, и што сам радила. МИТАР: Да шта, и тебе да воспита као што је она?

Мој је Василије вредан. МИТАР: Е, моја ћерко, сад нису она времена која су била кад сам се ја женио. Сад је све другојаче: проклета мода јако је обвладала.

МИТАР: Твоја је мајсторица сасвим полудила. ЈОВАН: Доста је и била паметна. МИТАР: Па куд је сад отишла? ЈОВАН: Да јој читају молитву. МИТАР: И она ти је заповедила да се тако обучеш?

Венус, или Афродита, Адонису јагњенце давала, раскрвави се од трња околостојећи ружа, и ружицу, која је бела донде била, у црвену претвори. Од туда моје име корен свој водит.

(Оће да побегне.) РУЖИЧИЋ (увати је за руку): Хелено, стани! Тако је Дафна бјежала од Аполона, и претворена била у лавр који се стихотворцима на дар даје. ЕВИЦА (отима се): Ако бога знате, пустите ме.

А не знаш ли, несрећо, кад ниси имала шта јести, него си се око мене као кучка шуњала? ФЕМА: Што сам била, нећу да знам, али што сам сад, то ти не можеш бити, да ти се јошт једанпут нос подужи.

ЕВИЦА: Ти си магарац што си ми дао. ВАСИЛИЈЕ: Ти си магарица што си је примила, кад ниси вредна била чувати. ЕВИЦА: Сад нећу моћи начинити аљине по моди и... и... и! (Плаче.) ВАСИЛИЈЕ: У... у...у!

ЕВИЦА: Високородни господин филозоф, кад би срећна била јошт једанпут ваше очи на мене обратити, волила би него најлепши виклер.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

ПРВО ПЕВАЊЕ Обрех се у некој мрачној шуми ДАНТЕ То је била шума која је појела небо шума из које кад изађох видех да нисам изашао да су ме звери појеле и знах да ће бити горко

сећање сада сте мртви и ваше је тело неопипљиво сећање и топла прегршт земље прегршт Србије и нас рефрен: Уста су била испуњена песком и сви су ћутали збогом граде где се прекида моје сећање здраво чудна реко спаса ВИ Звездо црвена

зачета у трбуху ветра зелена горо неба и звездо моје крви стране света су се отимале за њихову смрт која је била почетак а не крај путеви су их тражили по целом свету нема их профил њиховог одсуства чува ноћ зеленгоре њихове су

Дивно празноверје што измишљаш крила Ослепљеном ваздуху у тој сажетости, Твоја је младост пре свих младости била И остала на зиду ко слика милости. О сретна младост која проћи неће!

Краков, Станислав - КРИЛА

Радосно се нагињао напред. – Сергије, Сергије... Ни себе није чуо у хуци. Ипак је морао да кличе. Пред њиме су била испупчена плећа и сулуда кацига од коже.

Ни себе није чуо у хуци. Ипак је морао да кличе. Пред њиме су била испупчена плећа и сулуда кацига од коже. Глава је била мирна, само су две руке кретале и повлачиле полуге, жице, точкове и ручице.

Мотор је урлао у пенама, а ваздух јурио из напетих свемирских груди. — Хеј, Сергије, Сергије... Пилотова глава је била глува и трезн на полуга. Широка разапета крила дрхтала њима од среће. Још су две такве жуте т довале у ваздуху.

— Јеси ли видео како јој се зуби сијали у злату? — Хаљина јој је била црна, и није довољно покривала ни груди ни ноге. — А како је само пољубац бацила. — Браво, Душко.

Неко је ударао савезничке химне по старом клавиру, а пијани морнари клицали су у хору. Војничка станица била је далеко ван града. Свуда дуж рампи црнела се полегла тела као преорана поља.

— Да се спава, рече мајор. — Лаку ноћ. Мија је сетно погледао на чутуру која није била празна. Фењер је угашен. Душко је већ тихо шикао са главом на бисагама, и није осећао како му револвер жуља крста.

Ипак је све било као и пре. Људи су носили страх у себи, па се ипак нечем радовали. Радост је била на површини, и до ње се увек долазило. По језеру су лудовале рибе.

Људи се будили. Враћали се у куће и залазили дубље. Котлови су кључали у њима. Пара је била мека и опојна. Са лишћа су падале ситне капљице туге. Прве звезде на небу се замаглиле. — Уништавају Швабе писма.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - У селу су још по подне покопали побијене. Како су изгинула деца била турска, а оџу су Грци још пре четири године заклали, то су их закопали у воћњаку иза куће.

Из мрака су сијала задовољно два ужарена ока грудоболног бунтовника. На пољу је била најлепша ноћ рата, а из шатора је ударало на просуто вино и пијане душе. Васељена је била пуна црвених бакцила.

На пољу је била најлепша ноћ рата, а из шатора је ударало на просуто вино и пијане душе. Васељена је била пуна црвених бакцила.

Грци су јој две кокоши из пушке побили. У зору се са двоспратне куће поносито увис дим дизао. Кућа је била блатом олепљена и крива. Ипак се видело да официр ту станује. Био је у ниској соби на горњем боју.

Петровић, Растко - АФРИКА

Остављасмо са стране невидљива Канарска острва. Велика Кола била су све ближе на хоризонту; са друге стране, појављивао се Јужни Крст. То беше сасвим друго небо.

Вели: „Била је шваља код моје мајке, кад сам дошао на одсуство у Тре Кастеле. Радило се у пољу, и ја сам рекао да се од мене не

“ Онда сам јој рекао да ћу спавати ту код магацина. И кад су сви отишли на спавање, она је дошла. Тако је прво вече била моја.

То беху дуга ниска острва у продужењу једно иза другог. Ћутљива вода била је између њих као заспале реке. Брегови острва, огледајући се у води још обасјаној сунцем, које само што није потпуно

И оно беше спремно да и само зачас пређе у општи сан. Његова земља, као и земља осталих, мора да је била такође пурпурна.

“ Оставили смо ерхипелаг Лос, продужили кроз вече. И била је већ сасвим ноћ кад се приближисмо Конакрију, главном месту француске Гвинеје.

где било, овако осенчена зеленилом, овако скривена по падинама, обојена земљом из које је изашла, и временом, ово би била једна од најлепших приморских вароши.

Рекло би се да води у неки други свет, да „по ној плове духови.“ Врућина није била прекомерна. Балет марсоена, на стотине, у непрестаном превртању по пучини и кроз ваздух. Заморени остају за нама.

Мислила је да је прашума одмах иза вароши, док је она била далеко железницом. Овде прашума почиње већ од обале. Местимично је крај друмова раскрчена за плантаже а за сто година

У оваквом пејзажу оваква жена представља уистину најдивнију жену каква се да замислити. Ниједна бела жена не би била достојна еве тежине и патетичности боја и светлости, ниједна не би могла издржати на својим благим белим раменима

Иза њиних чела радила је њина усредсређена пажња да одрже чамац на матици; али то није била пажња мисли која умара, то је била урођена тежња да се постигне највећа прецизност, која не умара ни орла који лети,

њиних чела радила је њина усредсређена пажња да одрже чамац на матици; али то није била пажња мисли која умара, то је била урођена тежња да се постигне највећа прецизност, која не умара ни орла који лети, ни пса који гони.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

(Сви одлазе.) ЧЕТВРТИ АКТ ПРВА СЦЕНА Пашино предсобље. Неколико Турака, затим Стана. ПРВИ ТУРЧИН: Ал’ је и била ноћ! ДРУГИ ТУРЧИН: Тако ми браде Пророкове, овако нијесам доживио!...

Ал’ да је син јој зору дочекô, Зацело би га мртва застала, И онда не би била превара!... (Стана са Ћеримом долази.) СТАНА: Ти ниси бог! Ђаво ти грди мрачне зенице!...

) Спасо!... Нема је!... Ал’ шта је ово? (Сагиба се, подигне са земље парче старе шамије, па је загледа.) То није била њена шамија!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Та почивка трајала је више од половине месеца јула. Српска војска на тимочкој линији била је тада раздељена углавном овако: у Зајечару цтојао је са својим кором (до 20.

истом жестином, па се понови и 24 јула, а 25 јула Хрватовић буде принуђен да се повлачи са Тресибабе, јер му је војска била страшно изрешетана и изнурена многодневном борбом, а пред њим је стајала трипут јача турска сила, која је уз то још

код Тешице подигнути су још у мирно доба за време логоровања неки шанчеви, али то је само једна линија и кад би она била пробијена, Турци не би даље наишли ни на каква утврђена, ако се не би на брзу руку у време саме борбе подигла.

Пуцњава је била тако страшна да сам мислио ово је страшни суд и ниједан, који је сад тамо на бојном пољу, где се бије ова паклена

Отворим прозор И погледам напоље у ноћ. Хоћ није била месечна али је доста видна. По логорима су давно догореле ватре и провидљив сумрак и тишина притискивали су целу

По логорима су давно догореле ватре и провидљив сумрак и тишина притискивали су целу околину. Била је врло свежа, готово 'ладна ноћ; ја упитам стражара: — Је ли 'ладно, војниче? — Боме ладно, господине.

Да је било каквога уметника да препочне овога очајнога старца, то би била права слика великога мученика. Изгледало је као да ће овај саморани, немоћни старац скоро померити памећу, толико је

Наша артиљерија имала је доминирајуће положаје и била је час турску артиљерију, час колоне, које су се као потпора склониле у какав шумарак, а час и сам турски стрељачки

Намера ове коњице и пешадије, што је за њом ишла као потпора, била је очевидно та, да обиђу наше лево крило, да га обзину и тиме принуде целу линију на повлачење.

Наша полубатерија, што је била уз ово одељење војске, једнако је била турску коњицу и принуди је да сврне лево у један шумарак.

Наша полубатерија, што је била уз ово одељење војске, једнако је била турску коњицу и принуди је да сврне лево у један шумарак.

Ханнибал анте портаѕ... ВИИ Алексинац, ноћ од 8 на 9 август, 1876 год. Ноћ уочи 9 августа била је и мирна и опет врло бурна; у природи је владао свечан ноћни покој, у људима и људским делима (а и неделима) бура и

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

име, Па док жижак гори — нек гори пред њиме; А ти беж’, ил’ лети, ако имаш крила, Заборави да си икад овде била. ИВ И ти си храбра била — Ох довео те Бог — Записала си име Сред кама студеног.

ИВ И ти си храбра била — Ох довео те Бог — Записала си име Сред кама студеног. Записала си име Злаћаном руком ту, И скинула си тиме

додијало, Па нас двоје диже, састави нас ближе, Да огрије хладни свет Пламом нашег жара, Да покаже каква је Љубав била стара. ХХИХ Дај ми руку, да је видим... Ова рука, ова мила, Кол’ко је већ красна цвећа У мој живот посадила.

— Слушај, драга, тишина је, По куцању рекао бих, Заклео б’ се једно да је. Ох, како би била празна, Једно друго да не чује! Двоје груди, два су срца, — Једно друго допуњује.

Ај, ви ноћи, нисте ноћи, Већ анђелска крила, Где би ноћца тако дивна, Тако брза била. ЛІІ Путујемо. Воз нам лети. Беже поља, беже њиве, Беже липе и јаблани, Па и врбе жалостиве.

Ето нама мала света, Ето нама стан, Све милина, месечина, — Не треба нам дан. ЛВІІ Јесен била жалостива, — Сачувај те Бог! — Седи ближе, љубо моја, Близу срца мог!

Ти си онда дете била, Ја те нисам ни познавô, Кад сам снио цветак неки, Цветак кој’ сам обожавô. Онај цветак — твоја слика, Онај

ЛXІ Заспала си. А ја будан, — У мисли се неке губим; Чини ми се, грехота би Била да те сад пољубим. Чисто видим снове твоје, Из раја су, са висина, — То се не сме порушити Са земаљским пољупцима.

А ја ову песму измислио нисам, Ту си била и ти, а био сам и сам, — Па ако ми речеш: је л’ њој било мило, Живо ћу ти казат’ како ј’ њему било.

? Зар ти ниси увек била Мелем цвеће мојих рана, Зар ми ниси и сад нада, Надо моја — закопана! Кад су били часи златни, Кад времена беху

Гори у тишини, У пустоши тој, — Такав ми се чини Сада живот мој. XИВ Ти си већем бледа била, Ал’ весело са мном шета; Ти си већем била болна — ...Ја се сећам једног цвета.

XИВ Ти си већем бледа била, Ал’ весело са мном шета; Ти си већем била болна — ...Ја се сећам једног цвета. Ја се сећам једног цвета, Који сам ти онда дао, — Баш бејасмо код Дунава —

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Задатак смо извршавали без роптања. Јер ми смо били добровољци... Комите! А ова реч као да је била нераздвојно везана за појам неустрашив. Код нас реч „забушант“ није била позната.

Комите! А ова реч као да је била нераздвојно везана за појам неустрашив. Код нас реч „забушант“ није била позната. Ако се ко огреши о своју дужност, поступак је кратак. Тако си ти хтео!

Сунце обасја падину и тек смо тада угледали масу војника, лево и десно, са крвавим, још незавијеним ранама. Била је то она ноћ када су наши одступали са врха Кајмакчалана и дошли на почетни део оне ближе вертикалне пречаге.

Ништа се није видело... — Зар нису пуштене ракетле? — запита Радојчић. — Какве ракетле!... Борба је била у покрету. Нити је ко могао да им достави ракетле, нити би имали одакле да их пале. Они су били у ровчићима...

— Крећи! Полази! Напред! — чули се пригушени гла-сови. Налазио сам се на десном крилу своје чете. Од мене десно, била је трећа чета. Они нешто мало застадоше.

Да бих био сигурнији, прођем кроз ров и саопштим то исто и војницима. Ватра је била замукла целом дужином нашега рова. Али Бугари су још увек пуцали.

Сви војници били су у клечећем ставу и зурили кроз пушкарнице. Осматрао сам непрекидно и ја... Била је ведра ноћ и пред нама се назирало на даљини до двадесет метара. Човек би се видео и даље, према звезданом небу...

Али... ми смо заћутали, јер нисмо имали муниције. Та ти шина са наше стране била је за његовог командира један доказ више да смо ми побегли... Решили су да изврше пробу.

Петнаестог септембра увече ситуација је била оваква: шест чета нашег седмог пука смениле су делове седамнаестог пука и неких других пукова.

Никада, људи, нисам тако слатко спавао као те ноћи... Када сам отворио очи и погледао ров, прва ми је била мисао: „О, данас је јуриш“, и тада се сетих оне змије. Неки непријатан осећај је прострујао кроз моју душу...

Мислио сам шта да радим... Посматрао сам кроз пушкарницу. Види се да је раније око тих жица била велика борба, јер је међу жицама лежало неколико мртвих војника, наших и бугарских.

Али се чудим како се онај један уплео као да су га увијали жицом. — А колико је била удаљена та жица од вас? — пита Мишић. Чујем где неко лево од мене шапуће: — Е, досадан овај човек... Само запиткује.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Јер почев од тога тренутка, сва предбранковска поезија била је, море ѕербіцо, безмало у потпуности збрисана до те опаке мере да смо се читавога тога у поезији занимљивога столећа

Када би у намерама ове Антологије била рехабилитација начелних заблуда предбранковске епохе, горњи приговори и сумње били би итекако умесни.

се, а увек делимично, час скрива час открива у неким његовим најраније датираним стиховима, ни идејно ни стилски није била сасвим неприпремљена нити потпуно без икакве везе са свим оним што јој је претходило.

Тиме је већ много шта речено. Материјална култура друштва у којем је та поезија никла била је изразито немачка, заправо аустријска; таква је претежно била и култура духовна.

култура друштва у којем је та поезија никла била је изразито немачка, заправо аустријска; таква је претежно била и култура духовна. У првој половини XИX века већ су видни отпори овој последњој.

и узрока, има и песмицу по стилу и тенденцији сасвим змајевску: Ліебе Фреундін, ди си синоћ, Ум Готт'ѕ Wіллен, била ти? А какав ли леп Геѕеллѕцхафт Беи Фрау вон — синоћ би!

Како ми је, да ви'ш, шнајдер Ферфушов'о цели Леіб! Због тога сам јуче ваздан Била тако деѕперат, Па за друштво ја ти гар ніцхт Пасовала нисам тад.

и славенофилске идеје омладинског покрета шесетих година делимично настале и у отпору против њега: борба је била дуга.

По својим друштвеним погледима и по своме схватању државнога и националнога живота средина из које је та поезија никла била је дуго сасвим различита од оне плебејске Србије прве половине XИX века.

И тако, поезија предбранковске епохе била је само наизглед неочекивано, али у суштини врло логично изразито европска, помало безлична и наглашено козмополитска,

И у Ренесанси и у средњем веку музика је била неизбежнији пратилац и органскији састојак поезије него у епоси просветилачкој, а поготово у познијим временима, када

дванаест песама у овој Антологији тешко би се одрекла и књижевност богатија и на вишем степену развоја но што је била наша у годинама 1816—25, када су те песме углавном — чак и онда када су овакве какве су, чворнасте и наказне...

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

ВУЈО (ближећи им се): Та могâ би краворепнику у жље доба и појест, — ма вала и била, што поганога кота ријеч, — у мене би ти се скршио зуб. БОШКО: А зашто, Вујо, зашт’ баш скршио?

ЈЕЛИСАВЕТА: „Несрећу?...“ Јест, ја сам несрећа! Рођена ми је мајка несрећа! Дојиља ми је била несрећа! И оно млеко што сам сисала Било је клетва, отров, несрећа! Сваки ми часак беше несрећа!

Ох жељо, жељо! Сунце! Данице! Твојих зеница пламен вечити Мојом је душом свакад вољковô — Ил’ суза била, или осмеха У њима синô блистајући сјај, Заповеда ми...

ЈЕЛИСАВЕТА (са собом) „....Станиша Турчин?...“ Турчин?... Ха! ха! ха! А већ сам била и претрнула — Ха! ха! ха! Зар се и онде може турчити Где херувими и серавими Умилним гласом славе господа?

слутит несрећу, Та и без ножа и без олова Мојих би жеља тешки ројеви Умртвили му сваку искрицу Што му куцањем била казује Пакосном срцу живот несрећан. (Капетан Ђурашко улази.

или отрова, ...Или?... О!... Опрости, душо светог пепела, Занетог ума мисô паклену! Верна си била ти!... (Види једног гаврана.) А нећеш, гавране! Нећеш ми брату очи кљувати. (Узима са земље једну пушку.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Велика је снага и задруга у њега била. По четрдесет, педесет кућне чељади радило је на њивама његовим, са којих су се у врелој сунчаној свјетлости кроз

“ — рекао је, и сложио бурунтију на ватру. Његова су мушка чељад била сва до зуба наоружана. Пасоше за оружје није му падало на ум да тражи, нити је коме падало на ум да га пита за то.

Велика је снага чељади у Мије била, па све обамрије и у 'вој пошљедњој буни изгину. Остаде сâм с једним ожењеним сином, који неке године плати главом на

Залупаше повелика, крупна, јасна звона, са свију прозора, врата, и са чађавог, кућног комјена. Сва су звона вјешто била повезана једно за друго. Он стао, па љутито вуче за конопац, а звона циче, јече и потмуло се разлијежу.

Нијесам још био стигô... Ама, немој, оца му, пометати, па чојек не зна како ће... Заборави' се! А давно је, браћо, и била укопација... — Давно, предавно, мој Симеуне! — уздахну Мићан и сјарну један угарчић.

Слушаћете? Е, онда добро; чујте: Било је то на двије године пред ову пошљедњу буну, да Бог да не била пошљедња! Баш те је године, ако почем пантите, пао Ђурђевдан у Велики Петак. Добро то тубим, кô да је јуче било.

'Устрија је, кô што знате, била већ заступила. Швапски солдати изишли су с једним капетаном на Кадину Воду, поразапињали чадоре, па 'нако ћуте.

! Писарчић (напреже се озбиљно да разјасни Давиду): Је ли та твоја жена, на име коју сад имаш, је ли, питамо те, била прије оженита? Давид: Жена оженита?! (Крсти се зачуђено и хода по соби.) Жена оженита!

Чудновато и загонетно створење! Доктор (с неке висине): На први поглед то буде била будала, блöдѕіннігер Керл, Црéтін! (Давиду) Како се буде звала?

Јајце је вјечито, било пролеће, било љето, била јесен или зима, тужно, туробно и мрачно. Нигдје ведра и насмијана лица, нигдје жива и ватрена хода и корака.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Блештала је светлост и била је јара, И густ задах вина и знојавих уда Био је уз луду игру пјаног цара: Звонио је бакар и музика луда.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

АНЂА (долази за њом): Што да разбијеш шерпењу? МАРИЦА: Па шта бих друго могла разбити кад ми је шерпења била у руци? АНЂА: Па добро, ал' зашто да је разбијеш?

Обећаваш човеку да му идеш у кафану. Господе боже, каква је ово данашња младеж! МАРИЦА: Онаква каква је увек била младеж... АНЂА: Ју, помери се, дете... никад то није било, никад!

(Одлази десно.) ИX МАРИЦА, затим ЈОСА МАРИЦА (сама): Ја ово нећу да трпим. (Узима са стола тањир на коме је раније била чаша с цвећем.) Почећу да лупам све по кући, па им се мора досадити. Друкчије не могу изићи са њима на крај.

КАПЕТАН: То нема никакве везе са кривицом, био ја на лицу места или не био. Главно је, власт је била на лицу места. БОКА: Ал' ја се нисам бранио. КАПЕТАН: А ти што ниси, брајко! Ко ти је крив, што се ниси бранио!

КАПЕТАН: Ћут', кад ти кажем! Гле ти њега, он мисли звао га неко овде да говори! ВИЋА (чита): „...и да му је намера била како династију тако и целу државу бацити у ваздух. Из списа нађених при њему виде се јасно те његове намере...

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Замена извесних вокала другима у живом говору била је праћена одговарајућом заменом словних знакова. Будући да саме гласовне промене нису биле свуда једнаке то је

Та чињеница није била само предност. Она је допринела да закасни појава књижевности на домаћем језику, која је знатно раније и с неодољивом

То су били преводи витешких романа, намењени забави феудалаца. Таква је лектира била привлачнија за своје читаоце ако је изложена на језику који ће они разумети без напора. Од 15.

века из Русије су се почели преносити и други садржаји осим верских. Русија, која је од времена Петра Великог била отворена према западноевропској култури, постала је посредник преко којега је та култура продирала у средину српског

Његов лик више није одређивала црква, него грађанство, а основна оријентација сада је била ка другим деловима Европе, а не к Русији. Реформа Вука Караџића Године 1814.

на овој лектири се васпитавали у хришћанској религиозности и стицали сва тада потребна знања из разних области. Била је то у пуном смислу речи "литература посредница", како је назива Д. С. Лихачев.

С. Лихачев. Али ова литература, која је Словене образовала и била им лектира, неће у потпуности утицати на њихово оригинално стварање.

"праве вере" у српској земљи, чиме је померио историјски значај Немањине верске политике - Србија је одавно била христијанизована, а Немања само прогони јеретике.

Појава ових романа била је веома продуктивна, јер је пружала модел једног литерарног система који српски писци убудуће не могу заобићи.

Први је архивски. Маркова област је била заштићена од упада турске навалне коњице. Други је књижевно-историографски.

Настала је у функцији сточарске и аграрне магије, повезивања са светом стихије и божанства, била је спона с прецима; она је и емотивни израз животног тока сваког појединца, од рођења до смрти, исказ еротске и

Као представници националне психологије, али и носиоци само по једне општељудске особине, била то мудрост, глупост, поквареност...

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

53 ПОЗДРАВ 54 ЈАН ХУС 57 КАЛУЂЕРИ 61 ПЕСМЕ МОМА Кад би мома звезда била, Никад не би душа моја Бела данка зажелила. 1856. МИЛА „Вина, Мило!“ — орило се Док је Мила овде била.

1856. МИЛА „Вина, Мило!“ — орило се Док је Мила овде била. Сад се Мила изгубила: Туђе руке вино носе. Ана точи, Ана служи, Ал’ за Милом срце тужи. Нема нама Миле више!

] Изнемогло тело сурвало се доле Поред неке пусте развалине голе. Тврдиња је била некад ово стара, Чувала је верно свога господара, А данаске шта је развалина ова?...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

У самоћи то не остадох сам: тајно је кроз потаје моје, знам, нога њена била. 5 И неспокоји у покој сви оживе. Са бездан са извора потеку воде свете. Благе од срца срцу вести полете.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Баба је била у кући све и сва, сви су се ње највише бојали и поштовали је. За ручком, вечером чекало се да она прво седне за софру,

Чисто као да би се упадало, тако би се силазило и дугом калдрмисаном путањом ишло ка кући. Кућа је била тамо, у дну. Висока, на два спрата.

Ломила се по кујни, огњишту, рафу, судовима. Навек једна страна кујне била у мраку, те је целог дана тамо горела свећа, да би се могло да ради.

На слави, имендану и даље била вечера, гозба. Али не као пре. Тај потрес, посрнуће, које се тако јако крило, баш на тим гозбама, вечерама, међу

Истина се и даље ложило и даље послуживало, нудило, тек... То је била та њихова кућа у којој се навек знало ко је и шта је ко.

То је била та њихова кућа у којој се навек знало ко је и шта је ко. Прва увек била баба, па онда отац, па Младен, и тек онда мати и млађи брат.

Али зато мати је морала бабу једнако да слуша. Исто онако као у почетку, када је била доведена, што није знала ништа по кући па морала свашта њу да пита, тако и доцније, и сада, када се већ уродила, ето

И мати, не само да се у томе осећала понижена, да је то вређало, но, као увек, била благодарна, јер она, баба, једном засвагда учинила је нешто за њу због чега ће је целог живота поштовати и до гроба

А то је било што је она, баба, била та која је њу запазила и од свих сестара, баш њу, најмлађу и последњу, казала оцу Младеновом да узме за жену.

А нарочито је то много значило за матер и њене, њихну кућу, која горе, око сахат-куле, истина је била доста имућна, али оне одавно остале без матере, она и сестре јој, и цела кућа без домаћице била као обезглављена а још

сахат-куле, истина је била доста имућна, али оне одавно остале без матере, она и сестре јој, и цела кућа без домаћице била као обезглављена а још пуна њих, женскадије, те није баш изгледала као што треба.

И нарочито она, Ката, која је била најмлађа од свих сестара и готово била остављена само да ради и трчи по кући, као нека слушкиња, док су остале сестре,

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

XИИ) нахрани жена живину у кругу од п. (»да буде све у купу у кругу«, СЕЗ, 19, 69). Да би се грађевина одржала, била је некада потребна људска жртва; данас се то супституише и узиђује се човекова сенка. То се ради овако.

постоји и лоцуѕ цоммуніѕ о упоређену човека с бором (»Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела: То не била два бора зелена; Већ то била два брата рођена«... Вук, Пјесме, ИИ, 5, 1 идд; БВ, 10, 1895, 362; упор. и ібідем, 92;..).

о упоређену човека с бором (»Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела: То не била два бора зелена; Већ то била два брата рођена«... Вук, Пјесме, ИИ, 5, 1 идд; БВ, 10, 1895, 362; упор. и ібідем, 92;..). У б.

Богородица најрадије мирише б., и то јој је најмилији цвет (Софрић, 34); »овца разблудница« била је једном код Бога на вечери, и ту јој је Бог дао златну јабуку, а Богородица киту б. (у песме, БВ, 17, 1902, 14).

, »коју нико не сме оборити« (ГНЧ, 24, 261). Близу Крушевца била је раније некаква бара, која је лечила нарочито од грознице, а поред ње шибље и в.

Р. Ђорђевић, Остаци обожавања дрвета у нас, Караџић, 3, 1901, 147). Жртва је овде очевидно била намењена води (и данас се ту остављају кончићи од одела, иако в. више нема; упор. и друге примере, 1. с.

с.), али је и ту в., која и иначе лечи од грознице, народ поштовао. Код села Оштарија (модрушко-ријечки крај) била је некада поред неког лековитог извора велика света врба, по којој је и извор добио име Врбица.

Њу једу жене кад хоће да уреде менструацију (ЖСС, 187). Нарочито је лековита г. која је била у глави божићне печенице (ЖСС, 169). Иначе се г. радо носи болесницима као понуда (нпр. у нар.

За сејање и кошење д. важе ова правила. Не треба је сејати о младом месецу, јер се од такве д. (па ма била и сува) надима стока (ЗНЖОЈС, 19, 201).

помаже делију девојку зато што је према њој била пажљива (СЕЗ, 41, 1927, 180). Златне ј. спомињу се веома често и у народним приповеткама (нпр.

Тејом од к., или ракијом у којој је к. била потопљена, лечи се грозница (ЖСС, 278; 280; СЕЗ, 13, 339; 14, 224; 16, 424; 19, 219; ГЗМ, 4, 148); бљување у

порасле« (СЕЗ, 7, 156). Због к. жене не раде па Бели четвртак (СЕЗ, 19, 7). Да би била добра пређа, даје се прво повесмо к. у цркву (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 185). О демонској снази к.

Ћипико, Иво - Пауци

Петар му потанко исприча зашто је дошао, и наглашује: — Мени је, онако ми дјеца била здрава и жива, сто пута рекао покојни Нико, док је боловао, кад би му натукнуо да су њему моји синови што му је и

Бујан је и зелен, а отац вели да се сјећа кад је ту голет била. Сунце шуму обасјало, па вршци младих буквица, рекао би, упалили се по њему, у прошарици испрекрштале се плаветне

Ћуте, а види се, жена би разговарала. Али како започети? Одбјегла га док је Раде лудо дијете био. Била је прћијашица, па је његов отац, Илија, договорно са њеним оцем, довео своме Ради, кад му је тек дванаестак година

Маша је већ тада била јака, бијесна цура од какових седамнаест година, жељна момачкога миловања. Наочи био би рекао, Раде се већ замомчио;

Послије, кад се састасмо код цркве или у путу, чисто видим да му на одмет не бих била; видим, замичу му очи за мном... Али пусти крају, не питај! Није ми ни у вољи, виси му подвојак као у вола... а куљав..

Зачудио се, јер је неко вријеме што је не виђа. Упрћена је пуном торбом, погнута, смије се и вели му: —Била сам у млину, па сам сврнула к жени ти, познајемо се одавна... а погоди—де, рече зашто сам у кућу ушла? —Ушла онако ...

Али, Раде, не спомињи ми га! .... —А што? —Не могу да га већ видим жива! ... А прије, како—тако, некако се била на њ навадила... Али откада оно у планини сјаранисмо се нас двоје, не марим га на очи! Не знаш ти како је то тешко ! ..

Сјутрадан у кући је као да се није ништа догодило. Цвијета прихватила се посла као кад је цура била, и да јој није на глави, мјесто цурске капе, коврљака, не би нико посумњао да је Радивојева жена.

—Их! — закликта једно момче. Била је тучна!... —Причај што би! —навали њих неколико. —Што би? .... Што и увјек кад је слама код ватре...

—Причај што би! —навали њих неколико. —Што би? .... Што и увјек кад је слама код ватре... А, бога ми, она је била ватра... А њега знате, чобанче жељно ... —А што ће отац Војкан? —Не будали! ... Зар треба да он за то зна?

— вели Илија. Та откада људи памте, увијек је тако било .... Болан, попе, свака је Вјера од бога... Видиш, моја мајка била хришћанка, а ја сам кршћанин... како ко хоће... нема силе.. .

А била је она година рђава, двовјерна; раније мислило се биће плодна, те послије издаде. Између два круха, кад једнога нестај

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Крај кљусета, на три-четири корака даље, лежао је самар преко кога је била пребачена мантија. Вир је био миран и гладак, сунце је блештало по лењој води.

Димитрије Помогао сам му да скине пртљаг с коња. Упалио сам жижак у ћелији која је за њега била одређена, затим смо почели да вадимо из бисага оно што је. донео.

донео. Имало је ту свега: тиквица са некаквим семењем, врећица са осушеним корењем била, сувим стабљикама и цветовима, разних посуда од дрвета, глине и бакра.

Изгледало је да му се бедро почело распадати. Прошле ноћи сам бдела крај његове постеље. Била сам у паници. Нисам знала шта да радим. Бунцао је, хладан зној му је влажио чело, усне су му биле беле и скореле.

Једно време је правио трзаје као да ће да устане. Соба је била пуна људи који су улазили и излазили, говорили нешто, привијали му на рану неке крпе у жељи да му олакшају болове, али

Његова жудња за славом била је несамерљива. Годинама се исцрпљивао у посту и молитвама, трудећи се да се домогне општег уважења.

На жалост, те ноћи, као за инат, никоме се није журило да спава. Била је топла летња ноћ, звездана и тиха, па смо седели под липом. Све смо видели.

“ Тако је рекао: меропашка гамад. Изашла сам из одаје, попела се у просторију под кровом куле, да бих била сама и пустила да ми сузе теку низ лице. Нисам јецала. Опустила сам се, наслонила главу на греду и мировала.

Доротеј се вратио с Лаушеве куле и рекао нам да се више не бринемо. Стигао је, каже, у задњи час. Рана се била разбуктала, злоћудна болест је захватила читав кук и бутину.

Ноћ је била звездана, јасна, пун месец је лагано пловио небом. Човек је у таквој ноћи морао испољити радост. Но оно што се ту

Нисам могао више да се замлаћујем са тим немогућим човеком. Оно што сам знао о Лаушу била је тајна и ја, као његов исповедник, нисам могао рећи тек тако овом мушичавом старом јарцу који ми је већ дозлогрдио,

Не знам како је нањушио за несрећу нашег властелина. То ваљда и није била никад нека нарочита тајна, како смо ми понекад склони да верујемо. Обрео се он тако једнога дана пред Лаушем.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

1885. Т* Под нама лисје шуштало је жуто, Крај мене, душо стајала си ти; Мирна си била, - ах, и ја сам ћутô, Обојим нама тужни беху сни.

Кад још нигде није било ових људи, овог света. Ја сам био сам господар од звериња и од тица, Ти си била, миље моје, моја лепа невестица.

А ја јој причам: ,,Давно, врло давно, Милијун лета од онда је равно На месту овом пећина је била, Од самог стакла, боравиште вила. Оне су ноћу, уз чаробне лире, Мамиле песмом млађане пастире.

Хиљаду осам сто... (Сад не знам којега лета, Ал' Бунопарта је онда на Руса пошао био) Зимо је велика била. Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа поља је и горе крио.

Грозно је и страшно, ал' признати ваља: То је са мном била непријатна шала. Ал' послови таки са нама се десе, Кад расејан човек удара адресе. 1891.

А затим истресе многе, Док га издаде говор, а онда и саме ноге, Па пође кметовој кући. Кметица била је сама, Јер мушки одоше крчми управо од божијег храма, А вредне редуше, опет, у мутвак склониле главе, Па журе,

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Још пре сто година, када су наша знања о свету била само малени део данашњих требало је богоданим вештацима Хумболту и Арагоу по четири дебеле свеске за такав посао.

Та путовања која сам до сада предузимао из моје наслоњаче била су само излети полетарца из свог гнезда. Сада, када знам да ћете ме Ви, драга пријатељице, на мом лету пратити, ширим

„И стари Вавилонци и Халдејци, а нарочито њихови свештеници, којима је то била главна дужност, посматрали су звездано небо пажљиво и истрајно.

су испечене на ватри, па кад су се охладиле, оне су однесене и сложене у своје стовариште, библиотеку, док ова није била крцата пуна. Векови су пролазили један за другим.

Њихова је дужност била да беспрекидно посматрају небеске појаве, да их тумаче и будућност проричу, да, једном речи, читају судбину из звезда.

То је била одувек нарочита вештина свих свештеника - старе Месопотамије. Но, не тражећи, у ствари, истину, она им је дошла и

тим својим послом драгоцених знања, из којих се развила астрономска наука Прва од небеских појава коју су они уочили, била је та да је међусобни положај звезда - са незнатним изузетком, о којем ћу још говорити непромењив.

Дуго сам седео онде. - Кад дођох мало к себи од силине овог првог утиска, ја се запитах шта се са мном десило. То је била као нека муња, неко електрично испражњење, које је потресло сва моја осећања и сећања, узбудило целу моју унутрашњост,

Та њена ногица, мајушна каква је била, знала је каткад и да поклизне. Тако бар причају неки мргодасти историчари. При свом повратку из Атине, који ме је

Ако се сме веровати описима који су се о њој сачували, та лађа је била изванредно лепа и удобна. Саграђена од горског дрвета које је расло на трусним падинама вулкана Етне, имала је она три

Та лађа је била дошла у посету и трговачким послом у Сиракузу, и спремала се сада на повратак у Александрију. Накрцана робом, она је

његове донеле један скупоцен ковчежић, најдрагоценији предмет целог персиског плена, питао их је он, која би ствар била најдостојнија да се у њему чува.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Туским шарам' поноситим Китим Српско своје плеће: Турска пушка Туре била Турско благо задобила. Чекај аго који данак Да т' бијеле бијем куле, Да боравим лаки санак Поред твоје вјерне

Ал' штета, што нема гласа никаквога! Још да може какав глас од себе дати, Не би птица била, већ анђ'о пернати.“ Би мило гаврану такву хвалу чути, Ал' да нема гласа – та га сумња љути.

Та радња је мраву мила Па ма како тешка била, Лењо дете нек се стиди Када вредна мрава види! МОЈЕ СЕЛО СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) За гором је село, Србинство

Станковић, Борисав - ТАШАНА

) ТАШАНА (иде у сусрет, и љуби га у руку). ХАЏИ РИСТА (Ташани): Жива била, жива била! А где су деца? Хоћу, по обичају, да их пољубим и дарујем. (Полази дечјој соби.) ТАШАНА (га прати).

) ТАШАНА (иде у сусрет, и љуби га у руку). ХАЏИ РИСТА (Ташани): Жива била, жива била! А где су деца? Хоћу, по обичају, да их пољубим и дарујем. (Полази дечјој соби.) ТАШАНА (га прати).

А ти, и без нас опет ниси сама. Ето: слуге, момци, толики свет. Да је друга на твоме месту, била би срећна, поносила би се, а ти... (Потресено): Боже, чедо! Боже, Ташана!

И онда ја све морам да знам, да бих за све ја била крива. (Сасвим бесно уноси се матери у лице): Чујеш, ти, ево ја теби сада кажем, а ти свима: оцу, хаџијама, и коме

И што си ми синоћ онакву воду спремила за купање? Није била толико врела, колико некако чудна. Да ниси у њу какве мирисе, траве метала?

Не за мене већ за њега. И ако, не жалим! Не жалим што ме је љубио. Јер да њега није било, шта би сада било од мене? Била би сељанка.

ХАЏИ РИСТА (гордо): Може, и треба да дође. Није ово кућа од јуче. И као што је увек била отворена за свакога пријатеља, госта, намерника, тако је и сада.

ТАШАНА (размажено, хвата га за руку): Не смеш да ми одбијеш. Знаш колико сам синоћ била срећна и весела, што сам се тога сетила. Сад ћу ја то. (Виче): Стано, донеси оно, што је за деду спремљено.

Седи! Сад ће Стана донети. (Да скрене разговор): Ето баш пре неки дан била је код мене Лена (седне), твоја сестра. И не знаш колико ми се хвалила тобом.

је видех, ја је нападох: зашто да ми бар она то никад не спомене, ако не доцније, кад сам се већ удала, а оно док сам била девојка, док смо ја и она готово сваки дан биле заједно. (Себи, узбуђено.

Нисам се крила ни пре, кад си с покојником долазио, па нећу ни сада. САРОШ (прекида је): Пре си била друга, а сада си друга... ТАШАНА Нисам. За тебе сам увек иста.

И зато, док сам била сама, пуста, затворена, тешила сам се да кад ти дођеш, да бар пред тобом могу душом дахнути. Не да се насмејем, него

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Мало-мало па каже неки чудан израз; српска реч, али необична. „Мајка ми је била тамо однекуд из Санџака, па ето тако понешто још кажем као она, мада сам сасвим мала остала сироче.

Сека се утркује с псима и са ждребетом. Али су у основи деца била добра, нису чинила штете ни пакости ни људима ни животињама. Мајсторица се понекад ипак потужи на урнебес и тутањ.

Реч која је некад била израз задовољства, постане после израз ироније, и горе од тога. Мајстор Костина судбина поче да се колеба.

„Мираз ће имати, то јој је све” — говори шор. — „Ако и то не поједу доктори.” Пре две године Сека се била разболела од отока у колену једне ноге. Оздравила је, али је нога остала са смањеном моћи.

” Све је то био празан разговор. Сека је ходала без штапа и машине, али је нога била осетљива и лако заморљива, па је девојка много седела у кући. Постаде везиља.

Вратио се кући ни тамо ни овамо него човек који зна политику. Кућа мајстор Костина опет оживе. Као да је и она била у Санџаку на блату. Секи долазе другарице, оцу њеном људи на разговор.

” Риста је био по лику и стасу сушта мати. Али нарав није била материна. Поносит, плах, чистунац на себе споља и изнутра до ината, паметан, опасна језика.

И тако се све добро сврши, венчаше се, и Сека оде „далеко” — уздисала је мајсторица. Прво писмо после Секине удаје била је вест да су Ристу затворили. Због увреде мађарског народа. Зачудо, мајстор Коста се у први мах држао присебно.

Све новине, мађарске и српске, забележиле су случај и казну. У оно време, белешка у новинама била је страшна ствар. А и без новина, куд ћеш већег ужаса: син на робији. Мајстор Коста је поаветио.

Али дописивали се скоро више никако нису. Једне зиме окашљаше јако обојица. Тоје била велика мука, и уједно последња прилика да се с ретком оданошћу пазе. Код Срећка је дошло запаљење плућа и није издржао.

Знала је, наравно, где је исток. Али од раног пролећа до дубоке јесени, она је у време изласка сунца обично већ била негде на друму, возила се до својих њива и стаја, и врло често дремала од самог седања у кола.

Бог да јој душу прости, госпа Ноли, није само изгледала као мушко, него је и била мушкарац. — Да, строга, озбиљна, поштена, као човек. — И паметна, паметна, брајко, нема јој парице никада више!

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Ево, дакле, како стари рукопис нашу повест почиње: У једном селу била је нека девојка, именом Рокса или Роксанда, тако лепа и умиљата да се дивотом целога предела праведно називала.

Роман (по далшем рукописа известију) почем је трећу годину потпуно прешао, одведе га мати свештенику о ком је горе реч била, и препоручи са сузама да би о њему бригу водио, представљајући му своје стање и недоскудицу, и свештеник, добра срца

Обична је столица од сламе била где је његова помајка прела; Роман мајсторски забоде у њу пчиоду, окренувши вр’ горе, тако да кад сирота бака бона

То је за Романа било мед, и што је већи био, то су његова дела већа била. Ретко је његова помајка питу или завијачу сакрила коју он не би нашао, или сам, или ако би му млого било, с децом

Мачка у кући није нигда мирна била, нит је дана прошло кад је не би он с кером завадио. Кад би ораја нашао, он би знао све појести, и потом љуске тако

и толике земље, нарочито Египет, без крајцаре видити, толико без муке трпити да своју љубезну јошт лепшу него што је била нађе, која је више готово него он трпила — то је за Романа било увеселеније које довољно није сместити могао.

О Кратесу нећу да ми пример наводите; једна је Хипархија била на свету. Напротив, колико су се оженили само због тога што су леп фрак и лепе панталоне имали.

своје »ни о пањ, ни о кладу«, прне кроз оџак, и док сте, фрајлице, погледали како вам стоје уста, већ је код Романа била.

Зашто баш гологлави, ја не знам, може бити гди је велика врућина била. Но како је год, доста што они у добро време дођу, јер се баш Роман спремао да провали врата и своје непријатеље

село под собом имао, одлучен био; како се потом, јошт док је ђаком био, у Људмилу, која је чудо лепоте целе околине била, заљубио, од ње равним начином љубљен био; како је потом гоненијем непријатеља на море ићи морао, ту од пустаија

Овај га соритес тако обнадежди да, хотја су му леђа мало надувена била, он слатко, спустивши се на крило опште матере земље, зарче.

а и у цркви она се указује; објављује шта се којегди случило, лаже и домеће, да би јој повест пријатнија и веројатнија била. Каже у колико је сати сека Јуца сама по сокаку увече одила, и рат или мир по свом начину уређује и прави.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

И ето, тога оправдања ради, ја морам ову прву главу посветити предговору. У једно доба, настала је била читава хајка на мене.

врло талентованоме и отменоме господину, за којега сам се уверио да ниједну ствар не казује онако како је она била, већ је увек допуњује, намешта и замазује, не би ли је улепшао.

Читао сам му биографију, по којој је у његовој активности, после првих снажних и емотивних композиција, настала била извесна стагнација, после које је компоновао литургију.

и, на крају крајева, на основу нових података, тако измолују покојника и тако преврну биографију, која је дотле била написана, да бивша биографија личи просто на преврнут капут, са грудним џепом који је с леве стране груди прешао на

сећам биографије једнога нашег заслужног човека, признатога научника, професора Стојана Антића, која је у своје време била сасвим уљудно написана и коју је, као што сам чуо, и сам покојник, док је био жив, прочитао у једном календару и није

Његова се мајка није звала Ангелина, јер му је то била маћеха, већ Марија; његов се отац није звао Миљко, већ Мијат, и није био свињарски трговац, већ поп.

И, да није нешто српска народност била та која ме је у првим данима детињства снабдевала млеком, чиме ме је необично обавезала, ко зна не би ли ја сад већ

иако сам ја и за живота био за њих увек мртав; па онда, о положају моје жене, која, и поред тога што би одиста била удовица, не би никако могла бити удовица; па онда, у разочарењу професора Симе Митровића, који са извесним пакосним

са земље и наместо ње се сад диже велика палата Народне банке, тако да су данас банчини трезори тачно тамо где је била соба у којој сам се ја родио.

Бабица је била стара, уседелица девојка, а код ових, веле, није немогућа таква расејаност да мушко сматрају за женско и, обратно,

Но оно што ме је, и поред ове утехе, још увек узнемиравало била је помисао да је моје задоцњење од седам дана, које ме је спречило да се родим као син богата оца, можда какав

И тада ће се рећи не само да сам при рођењу седам дана задоцнио, већ и да сам седам дана раније умро, а то би већ била страховито бездушна игра судбине. Крштења се не сећам довољно, једва погдешто од тога обреда ако сам упамтио.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Јесам! 3ачух разговор. Ху-ху! — одахнух. Нерви и мускули попустише и наједном прогледах. Преда мном је била батерија. — Где је командир? — запитах једну тамну прилику. — Код првог топа!

Запитах га како се то збило. — Гужва је била данас, па се није знало ни ко напада, ни ко се брани. У два маха су Немци истеривали артиљеријом наше пешаке из

Преко овог живог моста од људских телеса превезени су топови. Али провалија је пред нама била толика да је ни до половине не бисмо испунили телима својим. Командир рече да је за тако нешто доцкан.

ЈАНКОВА КЛИСУРА Није више била у питању никаква наша одлучна офанзива, већ само да се на неки начин спасе ово мало војске што је остало.

Што није могло да се понесе, палило се. Дим се развлачио на свима странама... Била је то последња етапа до које су доспели најмногобројнији бегунци из северних крајева.

Што измакне читаво испод његова штапа, сачекује револвер поручника Бранка. Око три часа после пола ноћи, клисура је била испражњена и пут слободан. — Јеси ли видео, бато? — вели поручник Бранко, враћајући се.

— Зашто? — Вели, банка не вреди више... Тражи сребро. — Где је тај трговац? — плану Лука и пође за Исајлом. Била је то радња колонијалне робе, баш на путу којим смо ми ишли.

Пред мојим очима су падали. Онако рањене Бугари су убијали — командир се загрцну. То није била жалост славољубивог командира који је изгубио своју јединицу и са њом команду, већ искрен бол за изгубљеним друговима

И да би наша трагедија била потпуна, ми чекамо да нас разлупају, да бисмо уверили Европу како смо ми невини... И то у времену када сентименталност

А кад севне, готово обневидимо, неки возари застају, те на њих најашу они позадњи. Наша контрола је била искључена. Људи су били препуштени сами себи... Нека нас срећа послужи, хвала Богу!

Требало је штитити сада и одступницу њену. Зато су наређења била увек категорична: бранити положаје до последњега човека!... А Бугари су јуришали и дан и ноћ.

Срећом, изиђосмо читави... Заустависмо се на Плочи. Ситуација је, међутим, била врло критична. Почели смо већ да се гушимо. Трупе са севера увелико одступају, већ се додирујемо.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Спрема се да умре. А душа му је жалост и тад бескрајна: О, кад би била бар пратња сјајна! То тада на чудан начин сазнам Да ми је душа раскидана на хиљаду крпа вековима, А тело великим

Сва је митологија умрла била заувек. Тако отпочео нови неки раздрузгани живот: На аутомобилима црвеним који су јурили кроз ноћ И између

Ми артиљерци смо тешки сељани који димом гоне комарце; Сва ноћ била је ноћ електричних таласа, светлог челика и Несавладљива кашљања, Шлајм је био пун крви.

Да киша тада доносила Данаиде За ратарима да скакутале чуме, Дрва су била девице врло блиде, Уздисале некад под парима све хуме. Не растужујем.

А та је жена била тако суморна И тако стара; И њој су са усхићењем говорили о пржењу на кајмаку, Не би ли се преварила да им зготови Али

Ово је јело врло лако; та и сами кажете да га радо једете: као слама је. Вадите, господо, једите! Да ли је још тада била рођена ова књижица у мени? Божији син је ипак, ма и само мени рекао: Једи овај крух јер је то моје тело!

Тело ће научити мој живот здрављу и дисциплини, а мисао га је била надражила толико. Ако је покрет све, ако је покрет чак само и врло много, како је наука могла заборавити да изучава и

Разлика између тела у покрету и путовању и оног у миру, била би као између надраженога младићства и тренутка када је ово потпуно смирено.

Мисао је прешла кроз тело као залогај хранљивог меса, хранећи га свима својим соковима. Одселе је мисао била хигијена, гимнастика, купање.

Но он је викао: Како се можете волети, кад је сва узвишеност љубавна била заблуда! Као да сâм секс за себе није одвише велико чудо и велика мистерија, исто тако у најмању руку као и додир

тешком својом уносило му у сан мучења, Имађах отворене вене, засечене дубоко на рукама; На кључ је била крв ... На кључ је у њих Сунце утеривало своја лучења; И никад сувише није пекло на грудима.

понорне реке, Танким млазима сјаја, руке које су љубиле, Кроз тамну поноћ земље, измеђ жилица смреке, Испод толико била које су свуд садиле.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али, узалуд је обилазила око чамаца, узалуд улазила у мреже! Превелика су била окца мреже. Риба је пропадала кроз њих и опет доспевала у старо, досадно друштво риба и ракова.

Могла би с њом да поприча: можда зна нешто о облацима, о цвећу? Можда је некада била у горњем свету? Можда зна пут к њему? Лако је рибама: пливајући стижу до површине!

Било је то последње што је Седефна ружа била у стању да учини! Шарајући песковито дно зраци сунца заплитали су се у морске траве и чинили их лелујавим и прозрачним.

« — помисли мали сунцокрет и пропе се на прсте у жели да порасте и стигне браћу која су мајци већ била до уха. Али, маколико да се пропињао — није растао. А није се, уколико га мајка не би натерала, ни окретао за сунцем.

»Када би неко од њих било моје, можда би ми судбина била другачија!« — зажеле Дрвосеча ново лице, од своје страшне жеље као трска у пољу затрепери, кад преко трга ветар

Је ли чудо што су му буђења била најмучнија? Није имао храбрости да пође својима са лицем циркуске луде. Коначно, сигурно су га већ давно ожалили и

Радознала је била Капљица, румен и зачуђен Цвет. Како и не би? Свуда око њих треперило је жуто море песка и нигде ни друге Капљице, ни

Све ниже и ниже спуштала се да га изблиза осмотри, кад под ударцем ветра поче падати облак на којем је била. Падао је и падао, ко зна колико је падао!

Али, Капљица не крете својим путем. Нешто ју је носило, нешто ју је гурало. Свуда око ње била је тама. Није могла да разабере где је, док јој једна од сапутница не рече да су под земљом, јер их је пљу— сак

Како је далеко била светлосна чаша неба! Како недостижан Цвет! Као уклета лутала је Капљица испод земље, клизила низ леђа знојних рудара,

Као ветрић су јој кроз прсте промицали, лепршали даље, нестајали. Још је једна једина чахура од читавог снопа била неотворена, а онда се и она распукну и три пара светлих очију погледаше жену.

Тако, ћутећи, и на онај свет оде, оставивши мајку сину и снахи од чијег је сина и снахе она већ била млађа! Шта је могла да прича с њима?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Кад си и ти нешто знала? Никад! Ништа! Од које си фамилије? »Мотикарке«! Ко ти беше дед, отац? Зар си ти била за овакву хаџијску, домаћинску кућу? КАТА (болно, прекорно): Ох, човече... ТОМА (устреми сена њу): Ћут!

Певају му и свирају они да га развеселе, а свирка им оштра, оштра те срца кида!... Таква је моја свирка и песма била кад ја пођох да се венчам: — да више у зелену башту не идем, месечину не гледам, драго не чекам и милујем — да младост

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Негда у таке ноћи, када отка Помрлом грању зима покров ледан, Ова је соба била кô врт један, Гдје је поток текла срећа кротка: Као и сада, пред иконом сјаји Кандила свјетлост.

Сањам ли? Ил' би ова јава била? Из растворених листова и страна Прхнуше лаке тице, кô са грана, И по соби ми свуд развише крила. Све се свијетле!

кунем се, што је ђула и бехара, Све би својим лицем застидила Мара, — Па још коса мека, она коса врана Би мехлемом била и најљућих рана!...

'' Но светла кô свила, И чврста ко рало што црницу оре, Све је ближе циљу њена жеља била. И скоро кад жита зашумеше јара, Кад под стрехом ласта кликну песму њену, Једно јутро с учом опрости се стара,

Њихов је говор моме срцу лијек И с њима тако провео бих вијек, Па храна била само црна кора. Хајдемо, Музо, из те луде праске, Жељан сам лица без лажи и маске, Жељан сам топле ријечи и збора.

Тихо... Све ћути... Само бршљан свели, Негдје, уз летве, шуштô је кô свила... И у час кад си на мом срцу била, Чудесна свјетлост сва небеса прели — Бијела ватра по грању се просу, И кô да небо раздроби планету, Сав Мостар

Из коса кô свила, Из њедара њених, са лица и чела Падале су руже, и свака је била Као крв црвена. И док се сврх села Плава, танка пара у прамењу купи.

Плану море, поста кô црвена свила. Погорјеше једра, све засја! И луком Пловио је лабуд, а зора је била Обгрлила врат му ружичастом руком. 1911.

И би ми кô да ме покри С бехаром широка грана: Нада мном ти си била Сва топла и насмијана... Из твога осмјеха слатка И жарка кô смирај сам По мени бијеле руже Ко сњежни падоше прам.

Но кад се из сна пробудих, Студена зора је била... о моја студена окна Гавран је ломио крила... И јад и мрачна туга, У љутом чемеру свом, Кô растопљено гвожђе

Кô пуста грана кад јесења крила Тргну јој лисје и покосе ледом, Без вас би мајка домовина била; А мајка плаче за својијем чедом.

То њему крадом дошла би вила У велу кô пена што је; И сва кô једна ружа је била, А с ње драгуљи сипљу боје, По њедру јој се златна влас вије, Око јој слатким поздравом грије.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

То се, свакако, догодило већ у варварству. У томе периоду епска поезија судећи по томе каква је била код Вавилоњана, старих Индијаца и, у првом реду, код старих Грка достигла је веома висок степен развитка.

“ У прво време, и кад се издвојила у посебан род, епска песма је по начину казивања била хорска; тек током времена она је постала индивидуална песма, а на крају родовског и на почетку класног друштва

У прво време, и као посебна песма, она је била неодвојива од музичке пратње, а касније је казивана и без тога. У развитку епске поезије уочене су три етапе.

На крају родовског и у раном или неразвијеном класном друштву, кад је епска поезија достигла врхунац, подела рада била је већ одавно извршена, индивидуа се већ била у знатној мери осамосталила, али између ње и колектива постојале су још

класном друштву, кад је епска поезија достигла врхунац, подела рада била је већ одавно извршена, индивидуа се већ била у знатној мери осамосталила, али између ње и колектива постојале су још безбројне присне везе, она је у много чему

у знатној мери осамосталила, али између ње и колектива постојале су још безбројне присне везе, она је у много чему била у пуном складу са колективом.

и познијим временима, све су добиле свој коначни облик и смисао у доба турске владавине, у доба кад је хришћанска раја била јединствена у односу према турским феудалцима, и зато су све у основи прожете једним истим, ослободилачким, народним

Пре свега, треба имати у виду да је турска владавина од почетка стално била праћена бунама. Велики сељачки устанак избио је већ у првој четвртини XВ века.

Народ је живео у селима, у натуралним односима, кроз патријархалну породичну задругу (која је била једина чврста друштвена и економска јединица).

Тада је наша земља била далеко од аутоматских разбоја, железница, локомотива, електричних телеграфа, муњовода, штампарске тезге и пресе.

живот управо у тренутку кад је на овај начин створена, кад је песма о њој проговорила, и свака је од тога тренутка била не измишљени лик, него први, најактивнији борац који буди револуционарни однос према мучној стварности.

А та воња је најчешће била зла. Бог је пуштао морију и уништавао читаве породице, бог је допуштао ужасне злочине, бог је радост изненада

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ПРАШУМА 7 ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ 8 ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ 9 БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ПЕТАР 10 ЦИПЕЛЕ 12 БИЛА ДЕВОЈКА МАРА 13 БЕГУНЦИ ОД КУЋЕ 15 ПЕРТЛА СЕ НАМРТВО ВЕЗАЛА 16 ИЗА ПРВОГ УГЛА 17 А МАЗЕ ТАТИНЕ 19 ОДАНОСТ ЈЕ

СЛУЖИ КАПУТУ 69 ДОМОВИНА СЕ БРАНИ ЛЕПОТОМ 70 УСЛЕД ПРОЛЕЋА 71 НА ПОЉУ ГДЕ СЕ ЧАВКЕ ЧАВЧЕ 72 ОДАКЛЕ СУ ДЕЛИЈЕ 74 БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА КАТА 75 ОД СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК 76 У ЈЕДНОМ ДАНУ 77 БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ 79 КАПЕТАН ЈЕ ПИТАО

се ЦИПЕЛЕ Левој ципели Рекла десна Да је тесна Десној ципели Одговорила лева Да не зева БИЛА ДЕВОЈКА МАРА Била девојка Мара Кћи Симе обућара Имала блузу розе И две чаробне позе За сликање Једна је поза

ципели Рекла десна Да је тесна Десној ципели Одговорила лева Да не зева БИЛА ДЕВОЈКА МАРА Била девојка Мара Кћи Симе обућара Имала блузу розе И две чаробне позе За сликање Једна је поза била Нежна ко чиста

ДЕВОЈКА МАРА Била девојка Мара Кћи Симе обућара Имала блузу розе И две чаробне позе За сликање Једна је поза била Нежна ко чиста свила Са ручицом на везу Најлепша поза у срезу За сликање Друга Марина поза Звала се „Слатка

воли врелије Где се мисли челије Где се прича зрелије Где се ћути целије Где се живи смелије Одатле су делије БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА КАТА Била једном једна Ката У Перлезу близу Ченте Лепа као са плаката Па и лепша на моменте Имала

челије Где се прича зрелије Где се ћути целије Где се живи смелије Одатле су делије БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА КАТА Била једном једна Ката У Перлезу близу Ченте Лепа као са плаката Па и лепша на моменте Имала је очи плаве Оригинал

морска плавет Носаше их посред главе Тако да ти стане памет Имала је лепа Ката Уз лепоту сто дуката Па је била татамата За све момке из Баната ОД СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК Од села до села путељак И багреми се стисли Путељком иде

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Иако је молитва била искрена и од срца, кад је Стриц отворио очи, за катедром је и надаље стајао натмурени црвеноноси.

— Не дам да ме на правди бију. Крићу се у Гају, тамо гдје је некад била колиба из које си се ти борио. Дјечак је од старијих чуо тек понешто о правди, али слути да је добро и праведно то

— Их, ђаво је однио, дабогда цркла! — поцрвење Стриц и још јаче натуче шешир. Не могу очима да је видим. Луња је била тиха ћутљива десетогодишња дјевојчица, великих мирних очију, Стричева прва комшиница.

повукла сасвим у ћошак да осталима начини мјеста и све их је гледала срећно и с љубављу својим великим прецрним очима. Била је радосна што су поред ње и што су побјегли од пљуска.

— Сад неко има да погине! Прво што је смотрио у плиткој удољини била је нека сива звијер која је, сагнуте главе, вјеројатно нешто јела. Мачку одумријеше ноге. — Вук!

— Једи свој улар, а ово је кров за моју главу! Само је сад невоља била у томе што је тај Стричев сламнати „кров“с једне стране био одваљен, а тако куса крова стидила би се најцрња циганска

тако куса крова стидила би се најцрња циганска ковачница, а камоли не би једна оваква кићена хајдучка глава као што је била Стричева. — Шта да сад радим с овим чудом? — забрину се дјечак. — Лазаре, ти си мајстор, дај помози.

Кад не дају теби, нећу ни ја ићи. Како је Стричева кућа била близу његове, Николица је брзо запазио да се сви ђаци, бјегунци од школе, често састају са Стрицем и нешто потајно

ВИИИ Шумом је шушкало и шврљало јесење јутро огрнуто прохладном сјенком. Дружина се тек била искупила у Тепсији и почела да ларма, кад Јованче устаде, приђе старој букви и стаде уза само стабло, свечан и озбиљан.

Иде касна јесен, кише, вјетрови, како ћеш да сједиш само под буквом, па макар она била не знам како граната и густа.

Није то била богзна каква кићена грађевина. Ударили су у земљу повисоке кочиће и оплели зидове од прућа, а рупе на њима зачепили

Кров начинише од грана и густе дивље папрати, а унутра настријеше папрат и суво лишће. Била је то заиста удобна колибица, мрачна и тиха, просто да се завучеш и да одмах захрчеш. — Жуја, ево кућице, улази.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

А господа му за просјаке остати, а камо да с палицом на кога замахује! СВОЈОЈ ДУШИ Јучер си била душа хананејска, с грехом обтоварена, дор к земљи погрбљена, а данаске си се пак с божија слова исправила, те управо

Душа светла у смрадљиву месту затворена је то била. ДОКЛЕ НА ТИХУ ВРЕМЕНУ ПЛАВАШ... Докле на тиху времену плаваш, дотле лађу чувај да је где о што не скрхаш.

буџаци собом, еда би брже згодила где прозорац излетити напоље — тако се је душа Данилова узврдала и узмутила била у њему од анђелскога страха.

хатарио море, и тврдио га је да му вода не преходи међе ни рони брегова, и јаке, тврде подлагаше земљи одздо темеље, — била сам к њему садружна Мудрост: ја сам се радовала сваки дан, веселила сам се пред његовим лицем у свако доби.

А кад рог дигне и оде, вода остане ка и била: неваљала, горка. ЗОРОВАВЕЛОВ СУД Код цара Дарија персијского тројица поближих од његових удворника се надмудривали

А то је, та небесна војска, тако се је била приказала Израиљом за обележје и нишан, јер ће тако, с оном формом, под Јерусалим Антиох, персијски цар са силном

Пак лати је Мојсеј за реп те је диже; опет би палица ка и била! И то не да је која цифраста и господска палица била, него једна не врло окресата извађена тачка из пасуља!

Пак лати је Мојсеј за реп те је диже; опет би палица ка и била! И то не да је која цифраста и господска палица била, него једна не врло окресата извађена тачка из пасуља!

А откуд она глава онде дође (само гола кост!)? Кад сав свет водом потопљен би, дигла ју је из земље била вода, претеривао ју је ветар овам, онам по води, и онде је донесе.

И понапре је она глава мотрена гола била, а врло голема за чудо, тако да је могао последњи човек ходити изнутра по њој.

И спомен му оста. КАКО ЈЕ УЧИНИО ДАВИД Будавши он врло жедан, у граду воде не би, а наоколо опсела је била непријатељска војска. И ноћом кријући неки одоше чак у Витлејем, провреше се и донеше му хладне воде изворне.

Како онда и учинише то. ЈЕРУСАЛИМСКА ИЛИЏА У Јерусалиму на овчијој купељи била су врло тесна и уска, ниска врата, те су се именовали »иглене уши«.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

ни где је песму чуо ни од кога је песму научио, а још мање је смео да се љути, јер је та песма исувише добро позната била.

Укратко рећи, та се песма најрадије певала у оно доба кад и ова наша приповетка почиње. Била је чисто фатална са своје прилепчивости; и ко је само једаред чуо, није могао више да је избије из главе и заборави.

Зона је била кћи чувеног чорбаџи-Замфира, богатог и уваженог чорбаџије, силног негда чорбаџије. Дуго се још причало каква је сила

Кућа му је била у једној тесној и кривој улици у близини цркве. Капија велика, сва ишарана честим редовима ексера, с огромним

У тој кујни су се и чељад и укућани прекодан најрадије бавили. Кујна је била најмилије и, тако рећи, најтоплије место у пространим конацима чорбаџи-Замфировим.

То је лепа ћерка његова, његова мезимица, то је млада Зона, Зона Замфирова. Сва су деца Замфирова била лепа, све удате кћери његове као жене осташе лепе, али је Зона ипак најлепша међу њима била.

Сва су деца Замфирова била лепа, све удате кћери његове као жене осташе лепе, али је Зона ипак најлепша међу њима била.

Имала очи као кадифа, косу као свила, усне као мерџан, зубе као бисер, струк као фидан, а сва је била оно право „злато материно“. Она је та на коју је сваки мислио кад је запевао ону песму „Синоћке те, леле, видо’, Зоне“.

А она је знала за то, па као свака ванредно лепа, а уз то још и богата, била је размажена, пуста, немилосрдна, готово рећи демонска.

му се увек нешто стегне око срца: пада му, вели, на ум његова Јелисавета, која би сад исто толика и истих тих година била!...

Кад је ово по други пут, после војске, отворио дућан, и муштерија је према дућану многобројнија била него пре. И он сад није имао нужде да ускаче на ћепенак, него је улазио на врата достојанствено; застане увек мало на

Као што је Мане био мали мајстор, тако му ни кућа није била велика. — Кућа му је била у Јени-махали. Мала али лепа бела кућица с повећом баштом, са доксатом обраслим у ладолежу,