Употреба речи било у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Не кажем да неже доћи време сјајније, та ми се развијамо — али је тешко чекање... Било је часова кад ми је отац и из свога живота понеку занимљиву цртицу приповедао, али у томе је био штедљивији; сваки пут

После неколико минута извади из шпага цигару и, понудивши једну мени, запали своју; а то није било нешто обично, јер он сам врло ретко је пушио, и то или у највећој бризи или безбризи, а, друго, није радо гледао да ја

Не! И никад га више видети нећу!“ — Ево, па читај! И он ми пружи својом сувом руком лист беле хартије. То је било писмо, женском руком написано: „Поштовани господине, О мојој тузи не смем вам говорити: она је голема, неизмерна...

Па ко зна, можда је њему милије било оно дете под земљом, неголи ми на земљи?... За њиме је плакао, а нас љубио... Тајна је то!... Астроном гледа у звезде.

— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да

могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би слушао тугу моју — јер ме нико не хте пријатељским саучешћем саслушати.

Да, да, драги пријатељу, — рече она, — као што је сиромах отац мој у томе тужном часу бола свога прорекао, тако је и било. Беше некако марта месеца, празник неки, не могу се сада сетити какви.

Кад је све то било готово, а ја је положим поред мачке да мало спава... Уједанпут чујем како ми тетка усправљено врисну.

Он је дркћућим рукама прихвати, па је отпио до половине, а мало после и другу половину попио, и заиста му је било лакше: могао се и разговарати, па нам је испрекиданим гласом приповедао за последњу несрећу што га је снашла.

Један међу њима удари га кундаком у слабину; он падне, а чича Марко га донесе кући... То је било марта месеца, а маја га сахранише... Леп је то месец, тај мај!...

земља покриваше мртваца; чело главе прост, неофарбан крст, на њему један венац од смиља, жут као што му је и чело било кад су га у гроб полагали; до њега беше један пешкир привезан... И данас се питам: зашто ли га привезују?

„Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!... Али их ти, Грлице моја, ниси упамтила: давно је како је срећа прекорачила праг ове наше кућице да се

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

1 Орао и лисица Орао и лисица учинили су међу собом дружество, и, што би то било всегдашње и постојано, уоговорили су се и согласили да живу у комшилуку да би у потреби један другом могли помоћ дати.

Како је лисици било на то оздо гледајући, свак себи ласно представити може. Да од ког дпyгога то страда, не би јој ни по жалости било, но

Да од ког дпyгога то страда, не би јој ни по жалости било, но од пријатеља и комшије свога! Не могући ништа друго, чинила је то што сви слаби творе кад им од силних обида бива:

Ко се одвећ ветра плаши, нек не иде на море, и ако се мраза боји — нек не сади виноград. Пак што би било? Ништа него скудост и недостатак. Чему нас дакле ова басна учи? „Мηδέν άγαν: Ништа преко мере”.

По гласу те познајем, ти ли си онај који ми се лане у ово доба ругаше?” „Лане, у ово доба? Помагај! Тада ме није ни било на свету; мати ме је овог пролећа ојагњила.

„Чемерна ми |твоја помоћ”, — почне се тужити на купину, — „боље би ми било да сам пала него што сам од тебе помоћи искала. Мени кукавној! Како си ме осакатила!” „Ко ти је крив?

Лепа перја што имаде! Да јошт има какав глас, не би над њом птице на свету било!” Врану то | није мило било да га лисица при толикој његовој лепоти за мутава држи, отвори кљун пак стане гакати.

Лепа перја што имаде! Да јошт има какав глас, не би над њом птице на свету било!” Врану то | није мило било да га лисица при толикој његовој лепоти за мутава држи, отвори кљун пак стане гакати.

Рекосмо ли ми да што јест, ако он и не зна шта је то, нама' нек' повикне: „Како не би било?” Чу ли он да ми што нађосмо да није тако, ако он и савршено зна даје тако, нек' не губи времена, но нека виче за

33 Два пса Један човек имао два пса. Једнога од њих научи ловити, а другога пренебреже дома. А кад би било до јела, једнако би давао обојима. Онда ловац почне укоравати и жалити се на другога пса, говорећи: „То је баш наопако!

” Увери се пас, и толико више штому се почело било већ и гладнити, и одговори курјаку: „Добро, кад је тако, а ти хајде са мном; ја ћу ти наћи господара у нашем селу који

Нек' дер се и ја почнем улагивати, не би ли што боље било.” Како упази једном свођа господара пред кућом на столици у хладу заспата, привуче се | лагано, наслони му главу на

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

С чорбом по прслуку, са шталом у глави, знам ја, винопије, како вам је било! Не може нико ко наши винари од бољега грожђа горе вино!

Кажу нама, који знамо да је већ било. БАЛАЧКО ВОЈВОДА Једе, гледај га како једе, не једе само рукама, него и ногама, с говеђине се на овчетину баца,

КРУНИСАЊЕ БУНДЕВЕ 1. Одведем га на пољопривредно добро! Било је много јесењих послова! Једну по једну, изнесем алатке! И лепо му кажем: Ако ти је ова лопата тешка и велика!

Ако ти је и ова тешка и велика! Ако ти је и ова најмања велика! Ако ти је и ова најлакша тешка! Најбоље би било да копаш кашиком! За раднике су трпезу поставили насред поља, под велики дуд! Све се пуши, чиније, кутлаче!

Ако ти је и ова велика мала! Ако ти је мала и ова највећа! Најбоље би било да једеш лопатом! 2. Да није сабирања и одузимања, а поготову да није дељења, не би од њега било јачег рачунџије!

Најбоље би било да једеш лопатом! 2. Да није сабирања и одузимања, а поготову да није дељења, не би од њега било јачег рачунџије! Био би зидар, да му не смета мистрија!

Сада видим како је мишу у тикви! Можда је ово бунар? Какав бунар! Мáло је ово да би било бунар! У најбољем случају, могло би бити ћуп! Како је пространо, могло би бити и цев! Зна ли ико да каже шта је ово?

8. „Било коју воду да додирујеш када држиш руку у води, Држиш све поноре везане за твоју руку“, како, у једној од својих

И ту су моруну запленили и однели! Књиге запалили, моруну однели! Боље би ти било да о томе ћутиш! Нико ме више неће ућуткати! Ако треба, викаћу и с вешала! Ако треба, говорићу и с коца!

Оно мора да је подложио неки из облака протерани бог, који се на земљи пробудио гладан, и коме је гладном било хладно!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Онда је овај крај Србије био готово сасвим пуст, не знам, или је то било због каквог иселенија, или су Турци народ растерали, илије куга поморила.

То је било уз наш божићњи пост (1787. године). У исто време били су спремили Немци две пуне лађе војника, да ударе на доњи град и

Турци из Палежа и Уба побегли су били, како смо страже почели чувати. Мени је узгред било — прича мој отац — подићи сву моју кнежину, и вративши се кући све на бранковички вис са собом извести.

) „Оде наша војска са виса на Ваљево али ни у половине није било оружја (јер су били Турци пређе све покупили што се није могло по шумама у кладе сакрити).

То је било на наш Чисти понедељник 1788. године [28. фебруара]. „Ми смо гонили Турке до Чачка — прича даље мој отац — наша је

Оно кућа што није било изгорело, Срби раскопају, пенџере и врата и све што се могло одвојити поодносише, и кад пљачке неста, готово сви

У то време било је у Ваљеву 24 џамије, и говоре да је било преко 3000 кућа турски’, а 200 хришћански’. Ми дотерамо из села четнике,

У то време било је у Ваљеву 24 џамије, и говоре да је било преко 3000 кућа турски’, а 200 хришћански’. Ми дотерамо из села четнике, али како се набирају ексера из пожара, они

Цар се разговарао са својим толмачем не знам о чему. — ја ћутећи тако мислио сам: ,Мој господин Мијушко, наопако ти било, ти си међер нас преварио те смо као тићи без перја врло рано излетили из гњизда на лапавицу.

То је било око 1794. године. Међутим, отишле аге и субаше по селима своје обичајне данке и десетке купити. У Београду пак био је

Јер у оно време у Србији нигде ни гласа ни трага од школа није било, но сваки ђак, који је желио што учити, морао је попу или у манастир ићи.

опет је сваки радо сносио, који је желио што научити и попа бити, за чим је онда сваки тежио, јербо у Србији није онда било другога господства, кроме бити кнез, поп или калуђер, а и пандур имао је неко мало одличије.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Али нека! Вера и бог, гледаћу да и ја теби зајам вратим у чем било — заиста! — Нећу да чујем! То је по атеру! То није право осечено! — удари у вику газда Рака.

Ђура и Спасоје узеше секиру, сврдао и макљу, па замакоше, смејући се, навише у осоје. Било је већ око заранка. Сима претурио две празне вреће преко рамена, па се упутио од куће Ракине навише поред школе.

Ономе што гледа преко човека било је име Максим, а ономе што гледа по свима гостима — Марко. Чим су засели, одмах Марко поче о научним стварима: — Ама

Неки се искашљаше. А неки опет гурнуше један другог лактом и згледаше се. — Како би то било да начини човек хаљине од ексера, па онда да зарони?... Баш би се набо! — рече Марко и опет погледа по свима.

Баш би се набо! — рече Марко и опет погледа по свима. — То би добро било! — потврди Максим погледавши мало ниже од тавана.

Кад већ да зађу у воћњак, они промакоше мимо Раку, па похиташе у вајат. Шта је даље било, бог би га свети знао! Само да се ко прикрао, могао је чути у вајату загушен Ракин глас: — Немојте, браћо, молим вас!

! Подвирим се под астал да није оздо ватра наложена. Ај; нема нигде. Пипнем астал — врућ! О, анатема га било!... ђаволска посла! Напуним ти лулу, запалио бих. Шта ћу? Нема нигде ватре.

Нисам оно чудо видео никад! Толике ноћи пролазио сам и преко раскршћа и преко гробља, па ништа... — А шта је то било? — почеше га запиткивати и и скупише се око њега. — Ето шта!...

Газда Рака утекао у качару на таван, па није одатле три дана силазио. И од тада се увек клонио женскиња. Чим сретне, било жену било девојку, тек само прогунђа нешто, па заобиђе подаље а покломпи се као водом поливен.

И од тада се увек клонио женскиња. Чим сретне, било жену било девојку, тек само прогунђа нешто, па заобиђе подаље а покломпи се као водом поливен.

Кад се мало поодмори... стићи ће понајлак. Било је већ близу поноћи. У механи у Дубрави седи још неколико њих из оближњих села.

— А привали добар интерез, привали — је ли? — упита онај што је бацао попа. — О, мој брате, да је само интерез, било би цвеће и ковиље, али уписа у облигацију осамдесет дуката, па још интерез на све...

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Око сваке кућице био је засађен воћњак било од шљива, било од јабука. Те су кућице биле врло просте, тек колико за то да човек има где заклопити главу од кише и

Око сваке кућице био је засађен воћњак било од шљива, било од јабука. Те су кућице биле врло просте, тек колико за то да човек има где заклопити главу од кише и зла времена.

То су одељење звали „кућа”. Зато се, у Мачви, и данас оно одељење где ватра гори зове „кућа”. Било је и бољих кућа. То беху куће задружних породица.

Још и данас имамо добро очуваних остатака од тих кућа. У унутрашњости њиховој било је још одељења сем „куће“, као: домаћинова соба, ћилер итд., итд.

Има у њему преко три стотине пореских глава; али у оно доба једва да беше педесет кућа. Ама иако је било мало, бар је ваљало! Црна Бара имала је свога кмета и свога попу. Кмет Јова Јуришић одавно је кмет Црној Бари.

ухвати грозница, тролетна грозница, нека му попа Милоје очита „велику” молитву - мора га пустити, па да кугу куми!... Било је случајева кад су му доводили болеснике који болују од „оне” (падавице).

И за време његовог поповања није било ниједног вукодлака у Црној Бари. Али, брате, он це и умео молити богу!... Јеси чуо, јуначки сине!

Зато их је чешће и призивао и договарао се. А било је и људи паметних!... Ту је Алекса Алексић, па Иван Миражџић, па Сима Шокчанић, па Јевта Поповић, и многи други, све

Или ако је ко баш био веома љут, он је псовао „душу”, „паприку”, „врежу нецпећну”, „крв материну” итд.; али то је било врло ретко. Године прођу док се псовка чује... Тек, ето ти кмета где с попом излази из суднице.

им каже шта је то „важно”, па настави: — Па сам разговарао о томе с попом и Иваном, и мислимо да би овако најбоље било... Шта велите ви браћо?... — Па, добро, Јово! - веле старци. — Куд ћеш му боље! - веле сељаци. — Велите ли сви тако?

Та слога њихна већ беше прешла и у пословицу. Друга им села завидеше, а они беху поносити. Него, у том поносу било је и таштине.

Али, као да од свега тога не може бити ништа. Људи осташе хладни према њему. Било је нешто у оном пријатном лицу што је непријатао дирнуло људе.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Ја не имах никад ни минуте неме, Да питам куд оде уздах што одлеће: Толико је увек било кратко време Између две сузе и измеђ две среће.

Твој је дах да семе не смрзне у њиви; Твоја љубав да би било побожности; Твоја равнодушност, да може да живи Гордост очајања и горки чар злости.

Госпођо, у Кнеза на балу, Играћемо опет бурни валс, кô прије, С радошћу на лицу минућемо салу, Као да никад ништа било није.

А када скренуше у помрчину, није се више распознавао човек од пса. ЦРНА ПЕСМА То је било док она беше најлепша и најтужнија жена у мрачном Ескоријалу; то је било обично у дуге дане, у вртовима где су живели

ЦРНА ПЕСМА То је било док она беше најлепша и најтужнија жена у мрачном Ескоријалу; то је било обично у дуге дане, у вртовима где су живели сунцокрети, пуни болне носталгије.

Двестагодишњи гавран сву ноћ снева мутни сан о нечем што је било пре два века. Сневао је о првом свом полету са гнезда, у небо, у сунце.

То је било пре двеста година. Стари гавран, успаван сада у гнезду, осети како се у њему узбуди сав бес инстинкта, и како навали

Гроб Спаситељев белио се у провидној тмини, и око њега су лежали римски војници. У врту, у коме је било пуно сикомора и тамариса, било је мирно.

У врту, у коме је било пуно сикомора и тамариса, било је мирно. Мирис јасмина мешао се са љубичастом светлости ноћи у којој је спавао мртви син Божји.

Свуд око њега владала је дубока водена тишина. То је било место вечитог студеног мира и глухе непомичности. Вода је била у висини нешто беличаста, сребрна; мора да је високо

А кад је све било готово, он се — као Творац некада — блажено загледа у своје свилено дело. ПРЕХИСТОРИЈСКА ЉУБАВ На једној каменој

Подједнако свирепи и силни ломили су се у том очајном загрљају у коме треба да умре један од њих двоје. То је било због човекове жене, која је стајала на стени поред њих са једним крвавим цветом у устима, и гледала љубоморног мужа у

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

кошуљу, опирала се по којој жељи и трудила се да одржи свој ауторитет; али кад сам ја већ нешто учинио, кад је нешто било свршено онда је било увек и — добро!

по којој жељи и трудила се да одржи свој ауторитет; али кад сам ја већ нешто учинио, кад је нешто било свршено онда је било увек и — добро!

Није било никаког питања ни задатка живота, ма како он био тежак, а да га оне одмах лако и просто не реше. Над апсолутним тешкоћа

Нека је она срећна и ваљана, па куд ћеш већег богатства? Ја се сасвим ослободим: — Ама, богати, теби би било свеједно баш ако бих се ја оженио и без новаца? — Бог с тобом, шта говориш којешта?

Момци, у дугачким и белим кецељама и меким ципелама, лако ступају по поду и пажљиво гледају у Јоцу. — У соби је било с обе стране — не знам колико — кревета. два или три била су празна, у другима су лежали болесници.

Нисам чуо ништа што је Јоца говорио с њима. Нисам ни осетио како сам се вукао за њим из собе у собу. У мени је било све неодређено, влажно, мекано, као она цицвара што је болничар скиде једном с образа. Ајаох! Страшне слике!

И што му се ми више приближавасмо, поглед се све више ближио тавану. А лице! На њему је било нешто тужно, па — не умем вам друкчије описати — па весело! Поверљиво, благо, куражно, па десператно.

Ућутасмо. Али ја њега ипак познајем! Или га, ваљда, познајем по оним мојим величанственим молитвама кад ми је било дванаест година или по оном погледу коме недостаје цео свет; или по она два црва у камену са дна мора, или по

А Ћорђе, како мама вели, ни мање ни више, него поче код другога радити. Шта је са мном и с мојом мајком било — то је друга ствар!

Али шта је с Ђорђем који сад у овај пар гледа у таван кад хоће да вас „прогута погледом”, шта је с њиме било? То зна унеколико само моја мати.

Питај твога Јоцу! Ја се одмах умијем, обучем и уљудим. Нисам хтео ни каве пити, него одмах отрчим у болницу. Било је већ близу подне. Јоца је био, како ми рекоше, одавна свршио визиту и отишао.

Гле! А како да те познам? Била је сека-Сока, и надао сам ти се. Али... пиха, кад је то себе било! А, после, он ме руком поглади по бради — како да те познам?

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

попа, — али не она два попа што су једном остали сами у свету, па се сваки од њих тужио и тешио да би му далеко лакше било животарити само да нема онога другог, — не, дакле, та два попа, него друга два, и живели су у једном селу у Банату.

се Темишварци да су им варошке краве појеле тротоар, али то је само једна пакост, јер тротоара заиста никада није ни било.

Али је зато и било свашта. Било је батина, па, богме, и разбијених глава. И од тога доба мање их дирају. Особито у селу ни за живу главу

Али је зато и било свашта. Било је батина, па, богме, и разбијених глава. И од тога доба мање их дирају. Особито у селу ни за живу главу нико то не

По свој прилици, ту је дочекао дубоку старост, и пошао трагом старијих својих. Место је било велико, а побожни парохијани тако имућни да су комотно могли не два, него два пута по два попа издржавати, заједно са

Паори су били побожни људи, те држали свечаре, а попови им секли колаче, па новаца доста. Било у селу добрих момака на женидбу и лепих девојака на удају, а рогљева у селу доста баш к’о празника у години, па сваког

А и само срце друкчије се ражђипа кад Совра свира. А у колу је све било заљубљено; свак има своју па не дâ другом до ње, него се кољу к’о кере сваке недеље.

— чуди се попа. — Па већ неколико дана има како је, — ублажава Аркадија. — Та знам, знам, ал’ опет... Кад је оно било? У јануару... е, а сад имамо јулиј месец. Х-е-е-е! — врти господин попа главом. — Ви’ш, молим те! А-а-а! враг им баби!

(Било их је свакојаких, али је господин попа најрадије примао оне свилене). И још ту на гробљу покупује од деце — која су так

Та теби је бар било још дана записато, а не ја да се вучем по свету овако брез тебе, брез свога најближег, каз’ти, брата и пријатеља.

« Ето, тако је отприлике живео господин попа у селу, а који баш попа поименце, мислим да није било нужно досад да кажем, јер је давно речено да су сви попови једнаки, један к’о други.

Поп Ћира узео господин-попину, а поп Спира туторову ћерку; ни један из љубави. У оглашеном стечају за парохију било је много других услова, а за овај су чули тек кад су се пријавили.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Клисарница на гробљу била је одмах више цркве а иза ње била је ледина за нове гробове и река по којој, гдегде, било је младих, високих топола а остало било пуно старих, кривих врба.

више цркве а иза ње била је ледина за нове гробове и река по којој, гдегде, било је младих, високих топола а остало било пуно старих, кривих врба.

А поред тога морала је да води бригу и управо носи се са свима просјацима, и суманутима којих је увек било пуно. Сви су они били ту, на окупу.

Сви су они били ту, на окупу. Истина, много њих је било који су живели и спавали по амбарима и шталама појединих богаташких кућа, по извесним маалама, чак и по оближњим

Али их је било много. Сама клисарица ма да је толико година била с њима, свакога познавала, ипак их није знала све. Увек би по неки

Клисарица, ма да је била слободна, ипак ово јој је било најтеже. Ако јој није било ту мужа, она би скупила њих, просјаке, и заједно с њима ишла би и извлачила из гроба тога

Клисарица, ма да је била слободна, ипак ово јој је било најтеже. Ако јој није било ту мужа, она би скупила њих, просјаке, и заједно с њима ишла би и извлачила из гроба тога што се био завукао.

Али то је свакога дана било тако све горе и горе, да она није могла више. И једног дана, пошто се гробље испразнило, сви просјаци разишли, а поп

Зато да би угушио смех он јој руком одобрио и отпустио је. Али од владике никако не долазило одобрење. Док било лето Наза и не досађивала попу толико. Стид је било.

Али од владике никако не долазило одобрење. Док било лето Наза и не досађивала попу толико. Стид је било. Једино, кад би он дошао на гробље она се увек налазила око њега, услуживала га само да би му пала у очи те да се он

А да га опет код себе, у колибу пусти, није могла. Стид је било да га тако, невенчаног, код себе прими јер: „шта би после за њу казао свет?“ А овамо, зима све јача.

Није више тамо просила и показивала се где су знали за њу и Лубу, да живе невенчани, стид је било, већ почела да проси и иде по селима. Али опет, која вајда кад Љуба исти онакав. Од тада још лењи. Само лежи и спава.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

кад се вашар започне, да видиш Љубу Чакмеџијића како муштерије мами, како му слатко речи теку, мора човек од њега што било купити. Вреди ли риф чоје седам форинти, он га прода лепим речима по десет, па још колико остане с рифа на прстима!

Љуба је све то увидео, па гледа да се какогод ожени. У његовој варошици није било могућно, јер што је боље, нису хтели дати за њега, лоше опет он није хтео.

— Молим вас, ви мени јако ласкате. Оно је било негда нешто, ал' сада је све прошло! — одговори мало пријатно застиђена госпођа Јелка. На то дође и фрајла Савка.

Зато вашу фрајлу Савку, што ми се допада, узео би' са једном хиљадом; ал' кад би мање било, свет би ми се смејао, рекли би ми да ја као трговац нисам у стању да се женим ни као шнајдер или шустер.

Сестре се смеју. — А како би било да је још страшније? — Онда је човек као луд, не зна шта ради, а то нисам рад. — А јесте л' ви коју залудили?

Љуба и Гавра у кујни су се обукли. Кад су већ готови били, опет. уђу у собу да промишљају како ће визиту правити. Било је већ пред вече. Ходају по соби горе доле.

— Верујте, није вредно трошити! Доктори само своје терају. Боље би било кућевни лек употребљавати. — Та кад се има, нека се троши.

Но вино је добро било, сремско. Мало се разгрејаше. Першуновић се учини као да је више пио него што треба, а Љуба се усиљавао претстављати

Першуновић је мали бакалин, има више деце, а од штете му није било кураторство над ћерком. Ако се уда, све ће из руке испасти.

— Е, баш добро. — Сад се препоручујемо. — Драго нам је било. — Особито с наше стране драго! Збогом! — Службеница. Мило ми је било! — Збогом! — Збогом!

— Сад се препоручујемо. — Драго нам је било. — Особито с наше стране драго! Збогом! — Службеница. Мило ми је било! — Збогом! — Збогом! Љуба и чика-Гавра оду у бирцауз и дају презати, пасу већ после по сата далеко од госпође Персе.

— Ал’, кажите ми право, зашто сте тако очи извраћали кад сте певали „Желиш ли бити моја”? — Знате, то је било само из етикеције; знао сам да ће се то њој допасти, ал’ ја ту ништа немам.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Како чекајте? Како нисмо пропали? Како то говорите као дете? Зар нам није било доста? Зар није сувише било? Зар нисмо уморни, балдисали. зар нисмо сатрвени?

— Како чекајте? Како нисмо пропали? Како то говорите као дете? Зар нам није било доста? Зар није сувише било? Зар нисмо уморни, балдисали. зар нисмо сатрвени? Зар се у бугарском рату нисмо боси борили?

Зар оружје није пропало од употребе? Зар топовске цеви нису изолучене? Питајте артиљериске официре. Зар није било колере? Зар имамо муниције, санитетског материјала и новаца и морала и стоке и одела? Појмите по Богу.

Тај план био је прост и изводљив: свршити с испитима и оженити се. И у томе није ни било каквих год тешкоћа: прегрмео је био своје најтеже испите и веридба је недавно била обављена.

А сад је било све на путу да пропадне. И онај живот без плана, мучан, ризичан и вртоглав, који тек што се стао заборављати, понова

— Мој муж се доста одужио; нека иде ко се није одужио, то би било право. — Одужују се једни исти, и једни исти се не одужују, одговори јој Јуришић. — Видећемо.

Потпуно неспособан за пажљивост и страшно растројен, он је осећао да никад не би могао успоставити какав било ред од оних безбројних.

Али му се, у исто време, учини: да се тамо, с оне стране, све било скупило у неку страшну невидљиву и претећу звер. „Ето тамо — помисли, он — исто као и овде, баш исто као и овде,

и у једном једином значењу: потражити смрт зато што се жели и xоће да живи, одавало је слику анархије којој није било равне.

Саборна црква, као неки прав старац, уздизала се мрачна и достојанствена. Цело је небо било узбуђено. А у свем овом поднебљу видела се и осећала једна чудна, непојмљива снага која се буди, прикупља, подрхтава и

Под утицајем оног неописано сладострасног осећања он је хитао да се што пре састане с Јуришићем, па да, било каквим поводом, отпочне с њим разговор о жени ва коју је морао мислити, коју је морао узносити и о којој морао је

поводом, отпочне с њим разговор о жени ва коју је морао мислити, коју је морао узносити и о којој морао је говорити било с ким.

Африка

Велике светле кугле, као запаљене буктиње и као сунца, бежале су такође од нас. Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом. Остављасмо са стране невидљива Канарска острва.

Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће. Право седиште Европљана било је на оном острвцету које се зове Гореј, где се и сад могу видети

Још пре тридесет година ту је било само две–три куће. Право седиште Европљана било је на оном острвцету које се зове Гореј, где се и сад могу видети Негријери, тамнице за црнце којима се трговало.

То би дало сву величанственост визији архипелага на њему. Све би било скоро иреално, и тако би остало и у успомени, да једно једино острво, најмање, није се одједном сасвим приближило

Сви који се умешају у наш разговор сматрају да би уистину било испод сваке могућности јести за истим столом са црнима.

Виђена где било, овако осенчена зеленилом, овако скривена по падинама, обојена земљом из које је изашла, и временом, ово би била једна

крај сасвим мајушних црних дерана у малим вретенастим пирогама, истесаним из стабла, којима они управљају веслајући било рукама, било широким пљоснатим лопатицама.

мајушних црних дерана у малим вретенастим пирогама, истесаним из стабла, којима они управљају веслајући било рукама, било широким пљоснатим лопатицама.

Почеше певати неку енглеску песму, било какву, сасвим глупу, али од њих самих савршено ритмично разрађену; са безброј упадања, синкопа, допевања, понављања, у

Муње су осветљавале, љубичасто и електрично плаво, савршено мирну пучину шибану страшном кишом. Било је занимљиво гледати једну тако бучну олују над непомичним морем. Око један по поноћи појавише се опет звезде.

Узмите да никаквог стварног разлога за то враћање европејству није било. Своју жену и своју децу ја нисам посматрао као супротност црнима; разлика у боји може вам изгледати тако обична да је

мој дух, или је то непротив атавистичко буђење нових елементарних сила расе, додавање нових сила које ниште све што је било можда само миметистичко у мени!?“ Поводом миметизма Вуије је и ово испричао.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

изданија Лаже и паралаже млоги су ми оваковог рода књига љубитељи често напомињали да не би без ползе било јошт штогод на исти начин составити, и средством печатње читатељем и читатељкам сприопштити.

Но ово као узгред. Моје је намјереније при писању Тврдице било, узимајући навластито на расужденије мало, боље рећи никакво число комедија на нашем језику, таково дјело написати,

Пошто тифтику? — бађава; пошто памвук? — бађава. Сад је дошло време да човек иди без чизму. ЈУЦА: И то би лепо јошт било! ЈАЊА: Што ти ту говориш, шкиљи³, море, знајш ли што је свет?

Што ћиш да једиш, што да пијш? Што си стекла? Кад је било рат, кад је било кугу, да мори мало толики људи? Море, пропадниш, море, пропадниш, кукавицо!

Што ћиш да једиш, што да пијш? Што си стекла? Кад је било рат, кад је било кугу, да мори мало толики људи? Море, пропадниш, море, пропадниш, кукавицо!

ЈУЦА: Кад сте ме просили, ви сте мени оно обећавали што би и за грофицу млого било. Ви сте мени дукате.. ЈАЊА: Ћути, ћути, шкиљи, какви дукати?! Море, крајцару, море, нема, нема, нема!

ЈАЊА: Срамота на тебе и на твоју род, како почитуиш свога господар. ЈУЦА: Ја сам чинила што је год било могуће, али видим да је то све бадава. ЈАЊА: Душо Јуцо, што ћиш ти сос мене? ЈУЦА: Оћу да ми шешир купите.

ЈУЦА: Ја не знам. ЈАЊА: Не знаш, шкиљи! А ко е шушкио на моја врата? ЈУЦА: Забога, у соби није било никога! ЈАЊА: Никога, проклето кост, само тебе! Немаш твоја кујна, као газдарица, него да си скиташ по собу?

Гди метиш, изгубиш; ди радиш, имаш штета, е, де! Оваква времена, откад је свету, није било. МИШИЋ: Хе, хе, хе! Не бојте се. Нећете пропасти, кад нисте досад пропали. Та ви знате штедити!

КАТИЦА (подскакује): Благо мени, сад сам и ја воспитана! Одсад се нећу устручавати, ма какво друштво било. (Улагује се.) Молим вас, слатка мамице, научите ме јошт штогод! ЈУЦА: То је доста за тебе. КАТИЦА: Боже мој, доста!

КАТИЦА: Мамице, ово није врло тешко! ЈУЦА: Кад би тешко било, откуд би толике девојке научиле? Кад се смејеш, тако намештај усне да ти се увек зуби виде.

Еј, господар нотариус, какво црна штета! МИШИЋ: Штета је велика, особито онаки добри коњи, у целој вароши им није било пара. ЈАЊА: Сад лежи мртво, барем да можи да си посоли месо, нега да го једи пси забађава.

Црњански, Милош - Сеобе 2

ОСТАЋЕ САМО ГРОБОВИ 260 XИИИ ДОК ЈЕ ЖИВ ХОЋЕ ДА ЗАСПИ НА ЊЕНОЈ РУЦИ ИСПОД БАГРЕМА 279 XИВ ЈЕГО БЛАГОРОДИЈЕ БИЛО ЈЕ НЕСПРЕТНО САМО СА ЖЕНАМА 293 XВ УМ ЧОВЕКОВ НЕ МОЖЕ ТО ВИШЕ ДА СХВАТИ 308 XВИ НИКО НЕ ЗНА ЈОАНА ТЕКЕЛИЈУ 322 XВИИ

КОД ИМПЕРАТРИЦЕ 616 XXИИИ СЕОБЕ СЕ НАСТАВЉАЈУ ВЕЧНО 657 ДРУГА КЊИГА СЕОБА И АЛИ СВЕ ЈЕ ТО САМО ОМАМА ЉУДСКИХ ОЧИЈУ Било једном једно краљевство, у срцу Европе, које се звало: Хунгарија.

Био је мир. Варош, између тих утврђења, била је тесна и за њу је било остало мало места. На то мало места фратарски ред капуцина и исусоваца био је подигао своје цркве, са барокним

Око Команде прилепило се било неколико трактира и школа, као и Театар који је био чувен. Поред цркава била је палата команданта тврђаве

Одатле је могао да види чак и село, које је, пре, било турска Махала, а сад било насељено његовим Расцијанима. Он је био јако наклоњен тим својим војницима.

Одатле је могао да види чак и село, које је, пре, било турска Махала, а сад било насељено његовим Расцијанима. Он је био јако наклоњен тим својим војницима.

Није нимало личило на слику Темишвара. Било је то бедно насеље, напуштено од Турака, у баруштинама, са погорелом палисадом, порушеним кулама, и зидовима, са много

И док су се људи у Махали покривали гуњевима и поњавама, село је било покривено, ноћу, губером од белог, мирисног цвећа. Као неким везом од небесног бехара.

Двор је хтео да укине статус тог народа, који је био, како се у Бечу говорило, „арма ин арма“. Царство је било решено да од Расцијана, који су дотле били само војници ћесара, начини сељаке, камералне наполичаре, господе

Али је то било лакше решити, него спровести. Енгелсхофен је био скептик, да се од војника да истесати добар сељак. Још више, да ће

Није пропустио никога да прво, кроз наочали, погледа. Иако је Енгелсхофену било јављено о доласку оберкригскомисара, старац није сматрао да треба да га дочека, него му је поручио да изволи горе, на

У соби Енгелсхофена није било ничега сем једне сабље коњаника и неких зарђалих, огромних, кључева. На окреченим, дебелим, зидовима било је пуно

Теодосије - ЖИТИЈА

похвалити, јер је похвала праведнику од Господа, нити да сами какву корист од нега стекнемо, — не; него је и старима било потребно да пишу житија изванредних људи и да их читају ради користи што је људи имају од њих.

био почетак неисказаних Божјих судова, да као после животом, тако најппе y рођењу буде чудесно дете, јер то није ни било само дело људске природе, него и заповест свесилнога Бога, који побеђује закон природе како xоће.

Боље би ми било да се и не вратим оцу твоме. Зато те молим, господару мој, све такво из главе избацивши пођи с нама, твојим слугама,

Пошто су се на вечери дуго задржали, заповеди игуман да се удари у било, јер бејаше дан недеље. Устаде игуман и с њиме младић, и одоше у цркву на молитву.

И идући, натраг ка кули обраћаху се с плачем и ридањем, застајкујући, док га је могуће било догледати. И тако отидоше кући. А овај са куле сишавши благодари Бога и поклони се игуману и цвој братији.

И тако му забрани, а ово није било без Бога, него штавише извољење његове доброте и милосрђа, да се светлост зашавши у гору не покрије као под мерицом и

Све су наслађивали, веселили и гостили. И тако је ово било. Када су сутрадан изашли, стигоше у манастир свесвете Богородице, који је од тога самога Немање подигнут на месту

Који год срушени манастир у Светој Гори хоћеш, тај подигните вашем отачаству, било Хиландар, јер вам је први од цара дан, било други, где год хоћете.

год срушени манастир у Светој Гори хоћеш, тај подигните вашем отачаству, било Хиландар, јер вам је први од цара дан, било други, где год хоћете. Дошавши ка своме преподобном оцу рече му за протову љубав, и да се њихова молба може испунити.

И то је све многом куповином било дано Хиландару у наследство. Пошто су све ово добро имали, усхтедоше још боле утврдити и распространити манастир.

Како их је било много, нико их није могао све искупити, а разбојници говораху: или ће све заклати, или нека све откупе.

са свима благороднима дође на извршење празника, и када се скупило велико мноштво људи, богатих и сиромашних, пошто је било свршено вечерње славословље, чашћу се извеселише о спомену оца, и тако сви одоше на починак.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

једног народа, нарочито кад се под историјом разуме не само причање догађаја, него и проучавање свих творевина, било научних било уметничких, као и проучавање верских и политичких установа.

народа, нарочито кад се под историјом разуме не само причање догађаја, него и проучавање свих творевина, било научних било уметничких, као и проучавање верских и политичких установа.

цео народ припадао једној антрополошкој раси и по којима би психичке особине потицале из антрополошких, тако да би чак било виших (долихоцефалних) и нижих (брахицефалних) народа (теорије Гобиноа, Вашеа де Лапужа и Чемберлена).

Кад се изврше антрополошка мерења на неком броју људи у ком било крају без обзира на њихово порекло (тј. одакле су дошли), показују се за Јужне Словене антрополошке разлике које могу

заједничка српско-хрватска књижевност, писана штокавским, херцеговачким дијалектом, пошто је дубровачко становништво било непрекидно увећавано досељеницима из Херцеговине и Рашке.

Путујући по јужнословенским земљама, он је опазио стапање и изједначавање које се било извршило у становништву и прокламовао је народно јединство Србо-Хрвата и Словенаца.

Чим је плануо Светски рат, јужнословенска омладина је појурила из Аустро-Угарске, уколико је то било могућно да помогне Србију у њеној неједнакој борби.

— Динарски људи су интимно везани за земљиште и природу свог краја. Код њих нема великих вароши, доскора није било ниједне која би имала 100.000 становника.

У динарским земљама племе је било ратничка заједница, док је задруга увек била заједница створена пре за мир, породична установа и економска група.

Иако је све што има задруга било заједничко добро свих чланова, ипак она није тип економског комунизма. Када се задруга сувише умножи дели се и сваки

Па и после Турака, када је највећи део динарских земаља био у српским рукама или под Аустро-Угарском, задуго је било више задруга него инокосних породица. У Србији су се тек око 1876.

Да није било узајамног помагања, многи се не би спасли, а сељаци су се том приликом најбоље понашали. Последица ове дубоке осећајно

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Тако се сам са собом разговарао чича Тришо, а баш му је било жао његовог Тоше, крупног бркатог мачка, чичиног јединог друга у усамљеној пустој воденици.

Кад би било вријеме ручку, а то су и чича и мачак знали по непогрешивом сату — трбуху, старац би само рекао: — Тошо, хајде да

неки испричаше да су сусрели по неког мачка, али без џака, а други, опет, описаше читава кола џакова, али у њима је било само брашно, жито, вуна, а тек у једном неки рогови који су се читаво вријеме гложили и свађали.

На томе столу, кроз дуги низ година, било је попијено толико ракије да би се од ње могла начинити једна добра киша за читаву државу, окретати чичин млин читав

За тим столом заиста је било тешко саставити неки потпуно тријезан оглас. Да би им мисли боље текле, чича и крчмар узеше у помоћ и једну боцу

— Биће, ваљда, неко жито или, можда, чак и само месо. — Охо-хо, добро би било да га онда опљачкамо! — узвикује водени миш и чујем га како се лупка по трбуху.

Ух, ух, како то голица, како то шкакљи, просто бих скочио до неба! — Не би било згорега да га прогриземо — рече водени миш. — Тако ћемо најлакше сазнати шта је унутра.

— Ехе-хе-хе, да нисам пијан, још бих повјеровао да сам нашао мачка у џаку. Уосталом, шта било да било, носим га са собом. Ваљаће бар за ракију. Истог тренутка осјетих како се џак заједно са мном диже у ваздух.

— Ехе-хе-хе, да нисам пијан, још бих повјеровао да сам нашао мачка у џаку. Уосталом, шта било да било, носим га са собом. Ваљаће бар за ракију. Истог тренутка осјетих како се џак заједно са мном диже у ваздух.

А што је било с чудним џаком и бијелим мишићем? У оној трци и страху џак је зграбио неки сељак коме су медвједи сваке године

Чича од страха само зажмири заборављајући да скине џак с леђа, а кад је поново отворио очи, око њега је све било пусто. Разбјежали се и путници, и чобани, па чак и птице.

сам, то већ погађате, опрезно и лагано покушао да се успентрам уз нека брвна и дохватим се сланине, али све је било узалуд. Моје орахове ципеле клизиле су низ дрво као по леду.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

дочека је на кажипрст Или је уопште не дочека Нико се не одмара ЈУРКЕ Једни одгризу другима Руку или ногу или било шта Ставе то међу зубе Потрче што брже могу У земљу то закопају Други се разјуре на све стране Њуше траже њуше

се разјуре на све стране Њуше траже њуше траже Сву земљу раскопају Нађу ли срећни своју руку Или ногу или било шта На њих је ред да гризу Игра се наставља живо Све док има руку Све док има ногу Све док има било

ногу или било шта На њих је ред да гризу Игра се наставља живо Све док има руку Све док има ногу Све док има било чега СЕМЕНА Неко посеје неког Посеје га у својој глави Земљу добро утаба Чека да семе никне Семе му главу

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

ВИДИТЕ АЖДАЈУ 3 ШТА ЈЕДЕ МАЛА АЛА 4 ЗАШТО АЖДАЈА ПЛАЧЕ 5 ИДИЛА 6 ШТА МАЈКЕ ИЗ ЛИВНА НИСУ ЗНАЛЕ 7 ТУЖИЦА ЈЕДНОГ ЗМАЈА 8 БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ МЕСЕЦ МАЈ 9 ЗАПИС О ПАРАДНОЈ АЖДАЈИ 11 ЖУРКАТА НА АКРЕПИТЕ 12 КАД АЖДАЈА НИЈЕ У ДОБРОМ СТАЊУ 14 СЕЋАЊЕ НА

целом змајевском веку људи ме гоне и главу ми секу, а ја чим њупнем царску кћер одмах ми кажу да сам звер! БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ МЕСЕЦ МАЈ БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ МЕСЕЦ МАЈ, ДРВЕЋЕ СЕ ПРЕЛИЛО ЗЕЛЕНИМ КРЕМОМ, БЕЗ ПОСЛА ЈЕ ОСТАО ЈЕДАН ЗМАЈ СА

БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ МЕСЕЦ МАЈ БИЛО ЈЕ ПРОЛЕЋЕ МЕСЕЦ МАЈ, ДРВЕЋЕ СЕ ПРЕЛИЛО ЗЕЛЕНИМ КРЕМОМ, БЕЗ ПОСЛА ЈЕ ОСТАО ЈЕДАН ЗМАЈ СА ВИСОКОМ ЗМАЈЕВСКОМ

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

једанаест вратили, прошли смо кроз ову собу – овде је одмах наша соба за спавање – и, колико сам ја видео, све је било у реду.

Казала ми збогом, ја плакао, она отишла. ПАВЛЕ: То је скоро било? АЉОША: Пре три месеца! ПАВЛЕ: Још пре три месеца?

(Говори.) Зна да ја стално мислим на њу. (Чита.) „Јесли би и ти не думал обо мње, мојо счастије било би в двојне бољше”. ПАВЛЕ: Кад ви не би мислили на њу, она би била двапут срећнија. АЉОША: Да! (Чита.

ПАВЛЕ (увек узбуђен): Ту је, али ја не смем, немам храбрости да завирим! Бојим се, потврдиће се моје слутње, а то би било ужасно. То би било поразно. Бојим се, бојим се истине; није ли зар боље побећи од истине?

Бојим се, потврдиће се моје слутње, а то би било ужасно. То би било поразно. Бојим се, бојим се истине; није ли зар боље побећи од истине? Довољно је већ тежак удар што знам да ме вара!

ЉУБОМИР: Кад бисте отпутовали где на дан-два? ПАВЛЕ: Кад бих отпутовао? То би можда најбоље било. (Кратко размишљање.) Тако ћу учинити, отпутоваћу. ЉУБОМИР: На два-три дана.

Збогом, злато моје! РИНА: Боже мој, како сам детињаста! Овога часа пада ми на памет како би то дивно било да се ниси примио државне службе па по цео дан да седиш код куће, припадаш само мени и ја само теби. (Смеје се.

РИНА (престрављена): Или... не дај боже, мртав можда? АНТА: Мртав? Хм, мртав! Добро би било, али у томе и јесте ствар што није мртав. РИНА: Али ко, забога, о коме говорите ви? Немојте ме мучити?

АНТА: Будите стрпљиви, већ прелазимо на саму ствар. Ви сте се удали, лепо, а шта је затим било? РИНА: Остала сам удовица. АНТА: Е, ту сам вас, видите, чекао. Тај ваш податак није тачан. РИНА: Како није тачан?

АНТА: Немојте! То не смете овога часа. РИНА: Не, то није истина; реците да није истина, реците, реците! Ил' ако би било истина, ја не знам, не умем да мислим. АНТА: А шта би тек било да нисам овако пажљиво и издалека саопштио?

Ил' ако би било истина, ја не знам, не умем да мислим. АНТА: А шта би тек било да нисам овако пажљиво и издалека саопштио? РИНА (дочепа нервозно телефон): Ало, ало! Господин Новаковић?

РИНА: Нећеш веровати кад ти кажем... И ја још не верујем, нећу да верујем, не могу да верујем. То би било ужасно! МИЛЕ: Али шта је, забога? Ти си тако узбуђена.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Нисам знао шта да му кажем, иако би најпаметније било рећи да је књига пала тек онако. Он би то прогутао. Такви као он у стању су да прогутају и бодљикавију рибу, али мени

Шта ти је било потребно да бациш ту књигу? - Новак ме је посматрао као што се посматра жаба, корњача или већ нешто слично, док је

- Није ми било потребно. Бацио сам је! - завукао сам се у клупу и сео покушавајући да у оно шугаво пола метра угурам ноге, а да то

Овако ће, сигурно као што је сигурно да постојим, пасти укор. Било је три минута до краја часа, а један врабац отресао је крила у жбуну испод прозора.

- Који мој отац, наставниче? - рекао сам полуокренувши се, и то је било оно што га је оборило. - Господе Боже, дете, који твој отац?

ена, два” ускоро би ме увезло у сан да није било јарећих глава девојчица које су ногама изводиле нешто као балет, а погледи им били прикуцани за ограду од решетака иза

- Опет су те избацили? - шапну док сам пролазио поред ње, а у гласу јој је било више стрепње него радозналости, па сам рекао да имам некога посла. - Није потребно да говориш код куће о томе, знаш.

Доба кад су и мене шишали на нулерицу, а ја бос и гологлав трчао након пљуска, било је далеко иза мене. Оно које је наилазило није нудило богзна каква усхићења.

Коначно, и православна црква изби подне. Што се тиче мене и читавог чопора бабаца, није морала да избија било шта. Ми смо знали: подне је. Не може бити да није. Сетерка у неко друго време није смела бити изведена у шетњу.

Некада смо ишли у исти разред, али после његовог покушаја да наставницу избаци кроз прозор, он је престао да иде у било који разред.

Није богзна како мирисао то име, али се временом привикао. - Како би било да проверимо? - одмахнуо је главом за Бароницом рекавши да је њен отац можда и био барон, прави барон, мисли.

Хоћеш ли да га неко други дигне! Нисам имао неко одређено мишљење о том питању, и то је било лудо. Неизмерно сам желео да одем, пружа ми се прилика, и шта? Не знам хоћу ли је? Не знам ни нећу ли је.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

живео је господар Софроније Кирић, трговац. То је било пре шездесет и пет година. Тојест, он је већ и пре тога а и после живео, али година 1812-13 то је била у његовом

Штета што не беше фотографије да се код потомства овековечи. И лепо је било видети господара Софру пред дућаном како изглеђује муштерије, све лево десно лицем миче, како примамљивим очима

Господар Софра помогао се за време ратова Бунипарте. Посао је добро ишао, „црних банака” било је тма. Он је те банке држао у једном јаком зиданом лагуму, у кади и у бурету.

Госпођа Сока намалана је у половини величине; није нужно било у целој, јер је била много већа од господара Софре. Зелене фине свилене хаљине, дугачке кожне жуте рукавице, о врату

Није хтео даље од свог извора. Калфе није имао, држао је само једног шегрта, а кад је много муштерија или гостију било, морали су сви помагати, и сама служавка, а и сам је служио.

Па кад су таком приликом у цркву ушли, дивно их је било видети у „трајдроту“ и долами. После службе господар Софра обично би учитеља на ручак позвао.

После службе господар Софра обично би учитеља на ручак позвао. Дође Чамчић господару Софри. Баш је био понедељак. Било је после ручка. — На здравље ручак, Софро! Јеси л’ за разговор? Господар Софра је још за трпезом седео. — Јесам.

— Ја сам био сирома’, учио сам и табаклук и трговину. Тешко ми је било до три хиљаде доћи. Двадесет година је требало да сам могао рећи: имам начисто без дуга три хиљаде форинти.

Чамча ћути, па опет настави: — Знаш шта би сад добро било, Софро! — Шта? — Да дођеш к мени, сазвао сам друштво, па да се мало картамо. Господар Софра мисли се. — Не браним.

Чамчи у глави врзе се неки план. Док је у кавани, мисли се како би добро било овом или оном робом шпекулирати. Када тргује и путује, онда опет жели кући и планира какву ће велику гостиону И кавану

Но, с чим да шпекулирам? — Ма с чим. Хоћеш ли са вином? Видиш сад како је добра цена у Ђуру и Пожуну. Не би згорег било две-три лађе однети. — Нећу, вино се пије и увек га је мање, тешко се пази на њега.

— Та како сам да идем? — Кад би ти пошао, ишао би и Јова Кречар. — Не би згорег било, онда би’ и ја ишао. — Па и сам би’ ишао.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Кроз пукотину чамовине, међутим, примети танку светлост што је продирала и освести се сасвим. Било је време да иду. То је горела ватра оних који су синоћ били полегали, неки сами, неки са женама и децом, испод

И као да је то прво, јасно сећање ума било неки нечујни поклич, њему се учини да му трче, један по један, својим страшним трчећим кораком, под шубарама, са

Свакоме је видео лик, сваког је познао, сваког се сетио где је који легао. Тако му се и остало што је било тамо, напољу, на киши, јављаше у широм отвореним очима, у мраку: обронак брега и под њим Дунав, са чамцима шајкаша,

И као да се трже не само он, већ и све друго живо, у мраку, што је дотле било и невидљиво и нечујно, зачу се тутњава копита и залајаше промукло пси, сасвим близу.

У недогледној влази облака и ритина, баруштина и трске, било је већ свануло. И као да је то био један други свет, тамо се није ништа догађало.

Пошто му је било стало да их што пре крене, потера коња до ужади и даде наређење шајкашима да крећу. Настаде мала гунгула у чамцима, и

војника, успевши се, тешко, узбрдо, указаше се, са друге стране, велика, шарена кола, која одмах опколише слуге. Било је већ сасвим видно. Киша је била престала.

Зато је требао млађи, са дететом, да дође, колима, пред кућерак код обора. Ту је било последње преноћиште људи, пре укрцавања у чамце, из којих више није било изласка до Варадина.

Ту је било последње преноћиште људи, пре укрцавања у чамце, из којих више није било изласка до Варадина. Ту је и она дошла да проведе последњу ноћ са мужем.

врана, слушао је као кроз сан, који га је мешао са кишовитим облацима што су се све више испаравали, јер је иза њих било, негде, безмерно далеко, али огромно, Сунце.

Неиспавано и слабуњаво, било је после све тише. Он поче да тихо певуши и да је љуља, а ћерчица му леже на груди и заспа.

Сан и отежао, јахао је погнуте главе, кроз травуљину. Што је бивало топлије и јасније на небу, све му је било теже. Коњ га је одмерено клатио и то га потпуно ослаби.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

кад девери дођу по младу, пазе је од „злијех дјевојака да јој која ресу од струка не завеже у чвор, јер, ако би то било, не би могла с мужем бити, а и ако би то, не би имала дјеце“.

) и средства (вода, тепсија, јаје, јабука, расковник итд.) имају исту функцију: да помогну зачеће било „отварањем“ материце, било подстицањем плодотворне моћи младенаца или уништавањем чини које изазивају полну немоћ

) имају исту функцију: да помогну зачеће било „отварањем“ материце, било подстицањем плодотворне моћи младенаца или уништавањем чини које изазивају полну немоћ младожење, односно неплодност

своје кћери стави шипак, изговарајући следећу басму: „Колико је ћерце у овоме шипку зрна, онолико од твојега срца било синова и унучади, и да их након себе живе и сретне оставиш.

веровања и магијских поступака за плодност младенаца, видели смо, недвосмислено сведочи о великој жељи народа да, по било коју цену, остави пород.

ових магијских прописа свакако је тај што је раније, због неповољних материјалних, хигијенских и здравствених услова, било много теже одржати трудноћу и родити здраво дете, а то је трудници уливало велики страх од могућности лошег исхода

Трудница, на пример, не сме да једе: сувише зачињена и љута јела, да јој не би дете било по карактеру љуто (напрасито): главу од рибе, да дете не би имало вртоглавицу; доливано јело јер ће иначе дете имати

За трудницу и њено дете је веома опасно да сретне или на било који други начин дође у додир са змијом. Трудница се, пише Милићевић, „чува да не види змију, јер ће јој дете бити

поимању света она биће чија је природа демонска, хтонска, те су зато опасне по трудницу и дете које она носи. Било какав контакт труднице са овим опасним, „нечистим“ животињама могао би имати за последицу преношење њихових негативних

За жену која је трудна посебно је опасно да сусретне богаља, наказу или ментално заосталу особу; речју, у било ком погледу дефектног човека.

⁵⁸ Посебно је за трудницу опасан додир са било којом врстом оружја. У Хомољу строго пазе да на носећу жену случајно неко не замахне „вретеном, косом, српом, ножем

У периоду од Божића до Богојављења јесу некрштени дани, када је за њу, и не само за њу, опасно да иде било куда изван куће јер се тих дана често јављају вештице, вампири, караконџуле и друге зле силе и страшна бића.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

О ОДБЕГЛУ РОБУ Ако одбегли роб, био од Срба, Грка или Арбанаса, из моћне Византије, или било кога краја, потражи уточиште на двору цара, да роб такав у сва доба под његовим кровом нађе спаса; и највећи од

О ВОЈНИКУ Кад властелин, или било који други, дође с војске кући, порука му од цара три недеље да се одмара, да га дворе сви одреда у родбини, да му с

Кад властелин, или било који други, дође с војске кући, порука му од цара, три недеље да се одмара, да се не одзива и ако га зову да се

јерес што се шири у пределима царства твојега да свет тек од ње постоји, за јеретика што тврди да пре њега Није било пожара ни вулкана, ни месечина, ни сунаца, ни ињем посутих шума, ни снега, да историје реке тек од јуче пене се и хуче.

За велможе које говоре да за Уроша није било господства, ни златних кондира, ни манастира. За људе кратковиде и ускогруде.

оне о чија се права оглуше сви, од кметова па до цара, чија клетва буде силнику тешка по неколико тешких тона, ма не било душе, ма не било ни бога ни демона.

оглуше сви, од кметова па до цара, чија клетва буде силнику тешка по неколико тешких тона, ма не било душе, ма не било ни бога ни демона.

То су себри што су се поиграли брадом властелина. О БАБУНСКОЈ РЕЧИ Ако властелин рекне реч бабунску било које јереси и смера, ако помери ишта на небу и у псалтиру, да донесе шаку перпера и да се пусти на миру.

су изневерили прво хришћанство; за човека који се опире сили, па долазила од Скита или од Хуна, или јој у залеђини било царство, или је вршила над човеком шака бабуна.

О НАЛАЗАЧУ Ко нађе у царевој земљи што било: старе новчанице саске, бројанице калуђерске, челенке и токе, женске копче и пасове од сребра, мреже

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

»герлен« једне младе даме; предња страна — на труле даске једног сплава на Ади Циганлији, када се спава потрбушке. Било је ту још неких мириса: хладних ходника са расутим ђубретом, киселог купуса без меса из мензе »Стари град«, па онда

кад човек не зна шта друго да ради него да придржава леђима неки зид да се не сруши — свега и свачега је у њему било. Увече, на мору, тај џемпер се могао елегантно носити свезан око врата. На њему се лежало, волело, у њему се киснуло.

Како сам могао да га оставим код куће! Вратих се раније него што сам намеравао. Поотварах све ормаре — није га нигде било! Однела га нека Циганка, са осталим старим стварима, у замену за ћурку. Да нисте случајно негде видели мој џемпер?

Није то било богзна шта; понеки потпуно окамењени медењак преостао однекуд још од пре рата, »водене« бојице из, такође предратне

Али, сетио ме се, и то је било довољно од њега! Онда нас је једнога дана ослободио наш рођак, партизан. Био је опасан реденицима, носио је

Каже да су Черкези ипак најгори. Они су улазили са коњима. Е, па, баш сам чекао да Божић-Бата убаци било шта под бадњак (јер, био је Бадњак) кад нам онај рођак са двогледима, бомбама и свачим објасни да он уопште не постоји.

поколење, 1946), у црвеном кутићу где смо учили напамет да је »империјализам највиши стадијум капитализма« и обратно. Било је ту, наравно, и других лепих књига; на пример, Четири успеха Гуље Корољове, заборавио сам ко је написао. Јака ствар!

хтели да се реванширају, да покажу како данас вешто играју и како се више ничим не могу збунити, али време игранки било је већ далеко иза њих и све је било узалуд.

како данас вешто играју и како се више ничим не могу збунити, али време игранки било је већ далеко иза њих и све је било узалуд.

нешто од комшијских свађа, пољубаца у вежи, а било је у њима киша што падају на Церску, и циганске музике било је у тој тегли, оне музике из дворишта Орловића Павла.

нешто од комшијских свађа, пољубаца у вежи, а било је у њима киша што падају на Церску, и циганске музике било је у тој тегли, оне музике из дворишта Орловића Павла.

Није га носила. А и шта ће јој кад уопште није имала груди? У то време, 1950, још није било гума за жвакање, па сам зато жвакао оне вишње из тегле.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Корпо де дио, да се једна солдатина смије понашати онако према мене, а и према вас!? То није хвала! Да није било мене и другијех као мене, и вас и другијех кâ вас, ћаше и данас и довијека овдјена заповиједати владика црногорски а

— најбоље било да остадоше Французи, иако су безбожни! — Остав’те сад то! — викну конте Пјеро, кога ништа на свијету не могаше тако

Е, моја банино, давно није било, ђе и кад се познадосмо и састасмо, ђе и кад се ево опет нађосмо! Али човјек мисли једно, а бог друго, а божја је

Па онда што је тај Крцун знао напамет пјесама, прича, пословица, загонетака, то је било чудо једно; уз то, у вечерњим посијелима код владике, бјеше прикупио доста знања и о „свјетским работама“, о којима

Какви зорни љуђи, какви лијепи Србљи! Бого мој, да су сви Србљи око једног господара, шта би нас било, и ко би нам што могао! — Ма ђе је та Лика? — пита Маркиша. — Ја мним ђе и Далмација! — објасни Перо Пуров. — Није!

— А све ли знаш, јадове, ђаво те знавао! — рече Перо Пуров. Бркоња Рако настави свој пређашњи говор, као да није ни било тих дугачких уметака: — Но се туже, кнеже, на намете и на правитељство, које је, веле, сасвим као што бјеше под

— Дај боже! — рече поп и кренуше се сви. ИИИ Било је још доста рано, те иако доље по дубодолинама бјеше већ мрак, горе на његушком пољу, под широким зреником, према

Браственици с бјегунцем, скренувши налијево, брзо стигоше за један хумак, гдје је било драгово браство, осам кућа, прилично размакнутијех.

Овај се сјети шта треба учинити, окуси, поклони се и предаде чашу приставу. Све је то брзо било готово, све се свршило журно.

Ја сам много дирнут твојим дочеком и твојим ријечима. Иако сам млад, са мном је било свакојаких чуда, али сумњам да сам кадгод био овако изненађен, овако узрујан од милине!

Млади човјек трже се из мисли, зачуди се најприје томе питању, па, насмијав се, одговори: — Како не би било кртоле!? — Е, видиш, у нас је одскоро!

да је благословен и због те работе, као и због сваке своје, е би без кртоле народу било много горе него што је, као што му је занаго било без ње.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

— Куд ми се деде човек? Нисмо се ни договорили како ћемо лагати. (Уређује столице.) Морамо свршити, макар како било. УГЛЕД 4. ПРОВОДАЏИЈА С МЛАДОЖЕЊОМ (ступи) ПРОВОДАЏИЈА: Помози вам бог! МАТИ: Бог вам добро дао!

ПРОВОДАЏИЈА: Тако је богме. (Младожењи.) Знате, ваш покојни отац, толике муке, то јест! Пак шта је било? Оставио сину кућу, винограде, толико добро, пак отишао, то јест, под земљу.

МЛАДОЖЕЊА: Имате ли лепи балова? ДЕВОЈКА: Не баш; знате, музика нам не ваља, а друштво би прилично било. МЛАДОЖЕЊА: То је најгоре кад музика не ваља: ДЕВОЈКА: О, знате, тако ферхунцују да се човек смејати мора.

Гледај, како се карте крсте; нешто фришко. МАТИ: Хеј, хеј, кад би то било! ТЕТКА: Да је поклопим. (Скупи карте и мешајући шапуће.) МАТИ: И ова је прилика добра, али кад би она била...

ТЕТКА (ређа карте): Тако једанпут код сека Миље, нестала им сребрна кашика. Бацам ја, кашика је у кући. Кад, шта је било: украла слушкиња. (Дигне три карте са стране, па и паказује матери.) Ево, млад момак с венчањем стоји у кући.

Видиш како и мени добро стоји. ДЕВОЈКА: Само да се сврши. ТЕТКА: Ево, карте кажу зацело. МАТИ: Како би било да одемо каквој врачари? ДЕВОЈКА: То, мамо, то!

Ја сам одма казала да ће Устић Пелу узети, па тако је и било. ДЕВОЈКА: Па гледајте, тетка, и за мене. ТЕТКА: Немај бриге, душо. МАТИ: Хеј, хеј!

ОТАЦ: дакле, шта би ти хтела, да покваримо прстен? МАТИ: Дакако. ОТАЦ: Јес чула, једанпут је било комендије у кући, више неће бити. МАТИ: Али забога, кад је боља прилика. ОТАЦ: Ти си луда жена, па мир!

МАТИ: Тако, ћерко, тако; знаш кад се онда покварило, били смо сви као убијени, па како би нам било да се опет случи. ДЕВОЈКА: Е, па нека остане овај. Само да има друго име! Лазар, мамо, то не могу никако да трпим.

ЖЕНА: Памтиш ли кад си искао да ме пољубиш, а ја нисам допустила? МУЖ: Памтим. ЖЕНА: Ју, боже, како ми је било жао, али нисам смела! МУЖ: Добро, добро. ЖЕНА: Сад те могу миловати колико оћу, је л’? (Оће да га пољуби.

МУЖ: Гле јако! А како би се ти удала? ЖЕНА: О, мислиш ти да тебе није било, ја би плела седе косе? Мој драги, имала сам ја просиоца, те још какви! МУЖ: Па си опет волила мене.

МУЖ: Ви немате овде ништа заповедати. МАТИ: Да шта, да ми изеш дете? Срам те било! МУЖ: Ви да идете напоље из моје куће. ЖЕНА (трчи му ближе): Шта, мама напоље? МАТИ: Срам да те буде!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

су објашњења таквог односа: одвећ смо обузети оним што је несумњиво и опипљиво, с једне стране, а, с друге, увек је било лакше говорити о привидном садржају књижевног дела но о тајним извориштима лепоте.

У сваком случају, појава је модерна: дечје књижевности, у данашњем смислу речи, у прошлости није било. Па и кад се посматра у ширем оквиру, као дечја лектира, корени јој не сежу дубоко.

Шкловски (1893—л984) истиче: „У време кад сам ја био дете, дечјом се књигом трговало, али дечје књижевности није било.

“1 Дакле, и пре него што су поједини писци осетили изразиту склоност према овом нивоу књижевног изражавања, било је дела која су се могла препоручити деци.

књижевни укус дечје публике једва да и постоји; тај укус је неразвијен и код највећег броја одраслих особа, па би било чудновато да је код деце друкчије!

ја сад видим да су Пушкинове песме, и уопште песме, са ретким изузетком чисте лирике, каквих је у мојој читанци било мало, за мене до моје седме године биле низ загонетних слика, загонетних само због мајчиних питања, јер у песмама, као

Марк Твен (Марц Тwаин, 1835— 1910) је сјајно познавао дечју психу, али то познавање није било само себи циљ: главна драж његових романа јесте укус пустоловине и игре.

су мајсторство на том нивоу; на једном другом, који се, с правом или без права, сматра вишим, мајсторства не би било. Као и у животу, и у литератури се дечје друштво тражи из осећања неприлагођености свету одраслих.

” 11 Та моћ се, сигурно, може потврдити и у поједностављеним визијама, доступним деци. Такво схватање, дечје књиге било би у духу нашег доба, које је „знало да открије примитивну уметност, и које треба да нам омогући да, исто тако,

и које треба да нам омогући да, исто тако, схватимо: усмена књижевност, успаванке и популарни роман вреде колико и било која друга форма књижевног изражавања, те могу, на неком заокрету развоја, показати грумен злата који ће нас

да истинске опседнутости васпитном проблематиком или моралним осећањем код педагошки настројених писаца није никада ни било. Као да су поучаватељи били вођени слабим поривима, неострашћеним добрим намерама.

Доста зависи и од тога на какво ће тло семе пасти; дејство уметности није тренутно и непосредно; кад би било, свет би се одавно продуховио, уравнотежио и продобрио.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Бацимо очи на најпознију повјесницу нашу. Што је било луђе, претераније, несмисленије, то је имало више уважатеља, а глас умерености сматрао се као ненародност, као

Позорије дакле ово нека буде као приватна повесница српскога покрета. Све што је било добро, описаће историја; овде се само представљају страсти и себичности.

Ја мислим, то је доста, господине Лепршићу. ЛЕПРШИЋ: Видите, господо моја, како је жалосно наше стање било у Маџарској.

то да је ваше име Шандор, овој госпођи Нанчика, њеној кћери Милчика, а сину Еден, кад онда, кад сте се ви родили, није било протокола маџарски?

ЖУТИЛОВ: Хељешен. И моје ће име бити Жутиловић. ГАВРИЛОВИЋ: А не Жутилај? ЖУТИЛОВ: То је било, па прошло. ЗЕЛЕНИЋКА: Тако, господине Жутиловић тако. Нама се јасна зора отвара.

СМРДИЋ: И ја тако велим. (Поскидају кокарде.) ШЕРБУЛИЋ: Не би ли било добро да метнемо маџарске кокарде, као господин Жутилов?

А и шта знаду чинити? Народ се огорчио, па поцепао. То је плод слободе. Да и нису ни уводили, те би боље било. Али ко ће против лудости! ШЕРБУЛИЋ: Ево Нађ Пала; добро би било да га на своју руку приведемо.

Да и нису ни уводили, те би боље било. Али ко ће против лудости! ШЕРБУЛИЋ: Ево Нађ Пала; добро би било да га на своју руку приведемо. ЖУТИЛОВ: То је конзервативац. ШЕРБУЛИЋ: Тим боље. 6.

Срам и стид да буде вашим ученима, тако народе огорчавати! Зар Маџари не уму после враћати, као што је и било свирјепства пређе сто педесет година. Иштите ваша права, пишите, доказујте, а немојте да се грдимо и ружимо.

МИЛЧИКА: Те како стоји! Коса мора да вам се диже. Шесет хиљада, није шала; а у шанцу није више било од две хиљаде шајкаша. Знате ли колико је пало Маџара? Погодите. НАНЧИКА: Ваљда је пало једно три хиљаде.

НАНЧИКА: Видиш, па срдиш се што ти отац држи са Србљима. МИЛЧИКА: Мени је било због партије. НАНЧИКА: Ако Србљи добију, први ће у вароши бити Жутилов; а код Маџара знаш да је морао оставити службу.

НАНЧИКА. Они су мало дрвенасти. МИЛЧИКА: Гледала сам како вам је чисто мило било гди с вама онако учтиво говори. НАНЧИКА: Зар ти ниси имала друга посла него у мене да гледиш?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И у ову библиографију унесени су написи: или који су добри и сигурни, или који доносе какве било нове појединости или који су карактеристични по једно схватање.

владалаца и црквених великодостојника, у најбољем случају апокрифних дела и болесне црквене романтике, све је то било више писменост но књижевност у правом смислу речи, и ако се данас броји у књижевност то је у недостатку чега другог, и

Далмација је Хрватској била блиска, по прошлости, географски, вером, и азбуком, и »дубровчанисање« илирских писаца било је сасвим природно и појамно.

народ; Павле Соларић га назива »највећим илирским песмотворцем«, а Вук Караџић признаје да је читање Качићеве збирке било од утицаја на његову одлуку да штампа своју збирку народних песама.

1847. Вук Караџих је наглашавао »да би било вриједно нашијем словима наштампати сва дјела дубровачкијех и гдјекојијех далматинскијех пјесника без икаке промјене у

жалосно стање ствари; малена Црна Гора борила се без престанка са Турцима за свој опстанак; у Босни и Херцеговини није било ни трага од духовнога живота, а Стара Србија поробљена, попаљена и опустела, после две велике сеобе, била је у очајном

Оно што је било духовнога живота у српском народу то је било код оно неколико стотина хиљада бегунаца који су се настанили у пустим

Оно што је било духовнога живота у српском народу то је било код оно неколико стотина хиљада бегунаца који су се настанили у пустим равницама јужне Угарске.

Уви мне, луте туге!« У таквим очајним приликама, оно што је било најистакнутије и најимућније у српском народу, они који су били на челу народнога устанка, главари, свештеници,

под водством пећког патријарха Арсенија ИИИ Црнојевића, пређе у Угарску, у плодне и пусте равнице са којих се раније било разбегло мађарско становништво.

«2 Та времена »тешка и усилна« нису престајала. Стање српског народа било је релативно сношљиво пред ратове и за време ратова.

Цар је био верски толерантан и правдољубив, нарочито било му је потребно да у борби са Мађарима има уза се немађарске народности у Угарској, и зато је Србима учинио прилично

Милићевић, Вук - Беспуће

са запрепашћењем сав овај свијет у кавани, који је, у једном трену, изгубио за њега свој обични изглед, као да је било нешто што га је скривало, уљепшавало и на једном ишчезнуло; као да се здерао неки вео с тих лица која је он научио да

Кад је изишао на перон, вече је било угодно и свјеже; облаци се били сасвим изгубили; небо било прошарано звијездама.

Кад је изишао на перон, вече је било угодно и свјеже; облаци се били сасвим изгубили; небо било прошарано звијездама.

Све што му је полазило за руком, било је да пронађе неку врсту полудријемежа, измијешану са полусном, пуним страшних привиђења, трзајући се сваки час,

Јуче није смио да се тога стиди, бојао се да не увриједи, да не понизи нешто, — што је то било, није знао да ли себе или оне који су умрли.

не вјерујући својим очима да је то његова кућа; грање је тако празно шумило, тако је био туп шум ријеке, а из куће је било нешто ледено, самртничко; она стајаше ту усамљена, непомична, укочена; изнад ње се издизао јаблан, висок и црн, и

по зидовима и нејасне у тами; и патриотске слике и једна незграпна икона са зарђалим кандилом испред ње, које није било одавно припаљивано. Са таваница спао креч и црнило се дрво.

да овдје више нема живота, већ да је био, па умро; и то осјећање живота који је ишчезнуо и гдје га није одавно било, плаши и ужасава.

Зидови су били тако хладни, тако нетопли, тако дуго незагријавани ничијим дахом; покућство је било непомично, као урасло у испуцани црни, издерани под, немицано тако дуго времена и запрашено; таванице се пружале изнад

Он ућута и гледаше преда се. Видјело се да му је било неугодно што је то све причао брату. — Игранке, трке, кафешантани, жене, рече Гавре Ђаковић, заустављајући се иза

И читав дан остао је тако замишљен и нерасположен. Гаври Ђаковићу је било криво што га је озловољио. И увече он се присиљаваше да буде весео и разговоран, преко свога обичаја.

И кад је сио у саонице, како је резала зима, како је шибао вјетар, сух и хладан, по простору који се смрзао. Небо је било залеђено и сиво.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

А ево како је то било. Знам да ће вас интересовати прича, зато ћу мало поиздаље почети и нећу прећутати ни поједине ситнице, само да би вам

а ја мислим да је доста чекања било... а сад су ми врло потребни новци!« — »Имаш добри, вели му Јова, не бој се! Зар у мене немаш вере?

Јавно мњење било је, истина, на његовој страни, али је то била слаба војда за увређен понос и срце његово, кад су ти исти професори и

окретности и умешности, тако да су претпостављени опазили, додуше, наскоро да је »сир ниже«, али је и »слово иже« ту било; за њега се вешто постарао наш Јова. И олако му се прошло! Био је само изненађен једнога дана.

! Да вараш геаке и да им обећаваш нешто?! — То није истина! — брани је Јова. — Кад је то било? — Море, зар је једаред? Да је једаред, па да човек рекне: Нека га носи ђаво! И после, да је само то...

То је тако често било да је тај шаблон и Риста пушкар увардао и, што кажу, »пофатао« му марифетлуке, па је после и он сам кришом писао

После ове своје штампане изјаве послао је Јова и неколико дописа. Ови, истина, нису били штампани, али њему је доста било и то кад је међу »Одговорима уредништва« нашао нешто и на своју адресу. Стајало је: »г. Ј. М. у Х. На послатом хвала.

! Мрдни мало! Јавни се, здравља ти! Твоје се ствари овде радо читају! Ти спаваш, Бруте!!« А толико је доста било Јови. Дваред се није дао опомињати, него седне одмах па напише допис. — »А где вам је госпођа Кајо, Јова?

А Миле Мутавџија и Цветко Дивизијар зину па га слушају, па ће га тек Цветко Дивизијар запитати: »Па шта је даље било, господин-Јово?«, а овај наставља започето, или почиње друго нешто, опет тако важно, да им прича.

— А, боже сачувај! — вели Јова. — Шта је било — било, а сад ћемо поштено — вели Јова, па намигне на Насту. Да ја крадем, зар би мене трпео господин министар у

— А, боже сачувај! — вели Јова. — Шта је било — било, а сад ћемо поштено — вели Јова, па намигне на Насту. Да ја крадем, зар би мене трпео господин министар у служби?

И купио је. Купио је доиста на четири дана пред Божић. А то је овако било. Изиђе Јова тога дана на пијацу и стаде пред једнога сељака. — Оклен си, пореска главо? — запитаће Јова. — Је л’ ја?

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Сретном сузом засузило око, Боже вели, о небо високо — Кажу Бога тамо на небеси, Ал' се небо украј мене деси, Било небо, ал' за доба мало, Постајало па г' одма нестало, Бог га даде — де сте грозне сузе?

с' моја мирила љутина, И прва се враћала тишина, Зачас оде цела луда врева, Брат на брата опет се осмева, Па што било, то и битисало, Ни на ум нам више није пало, Обојица дивно помирени, Латисмо се горе и зелени, Пограбисмо пушке,

ноћна тама, Да што пре се посастанем с вама, Браћо мила, тако с' моли тада, Ал' би тео ја друкчије сада, Сада мени било би милије Да се данак укаже доцније, Да са вама могу дуже бити, Јер кад сване, морам одлазити.

Небо — земљо — чуда големога! Једном овде није ништа било, До онога Бога великога, Сам он беше, па му дотужило; Да се дакле тужан развесели, Свет сатвори, кâ што Моја вели.

рече, земљицу остави, Па се вину небу на висину, Те погледа овај свет убави, Погледа га уз дуж и ширину, И Богу је било врло жао Што га није давно већ саздао, Па гледећи тако са висине Заплакô је од веље милине: „Свете красни, о

та света врећа Од наши је била млого већа, Још предиво неко чудновато, Једни гвожђе, једни веле злато, Али ништа, било макар како, Морало је бити здраво јако, Јер у врећи одоздо до горе Сама брда, врлети и горе, А Бог руку све

Та да ти је било погледати Када стаде травицу мотати, Би рекао и би се заклео Да он нигда неба ни видео, Већ одрастô амо у ергели —

Знаш ли оно — ал' било је давно, Дваест лета сад ће бити равно, Ти си онда једва на свет стао, Но зацело веће си слушао — Крваво је сунце

Да ли жића, да л' другога чега И од жића јоште милијега? Живот, име, и све што му било Негда тако и драго и мило, Све прежали, све веће прегоре, Само једно још јунак не море, Цвету не мож' — ох да ј'

“ Где гомиле стоје понајвеће Тамо јадна Хајкуна се шеће, Мало било, за дуго не било, Срце Хајку није преварило, Тамо она нађе сунце своје, Тамо лежи њезин Радивоје.

“ Где гомиле стоје понајвеће Тамо јадна Хајкуна се шеће, Мало било, за дуго не било, Срце Хајку није преварило, Тамо она нађе сунце своје, Тамо лежи њезин Радивоје.

Гдје се оте то причати нећу, Отео се, и сретно му било! Али пуно још Србиња има Штоно Турчин љуто притискао, Под топузом кâ црви се вију, Ни уздисат јађани не смију!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

БОЈЕ Мушкарци обично слабо разликују боје, али један такав незнајша у бојама какав је био мој дјед, е, таквог је било тешко наћи.

— Пазидер га, сва се башта модри као чивит. Оно, истина, на сљезову цвијету једва да је негдје и било трагова модре боје, али ако је дјед казао да је модра, онда има да буде модра и квит.

Због дједове тврдоглавости у погледу боја и ја сам, већ на првом кораку од куће, упао у неприлику. Било је то у првом разреду основне школе.

Извика се дјед, расплака се учитељица, а и ми, ђаци, од свега тога ухватисмо неку вајду: тога дана није било наставе. Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандарми.

— Сат жив?! — забезекне се Сава. — Жив, богме, и десет пута мудрији него ти. Иако баш није било тешко испасти мудрији од Саве, старчић увријеђено пуше: — Мудрији од мене? О, види ти њега. — Да, да.

Да жене не знају у сат и да то нису женска посла, то је за дједа било нешто што се само по себи разумије. Једне године и наша кућа доби сат.

Једне године и наша кућа доби сат. Било је то овако: Имао ти је дјед једног побратима и пријатеља, неког Петрака, самарџију по занимању.

— Иди, бено, гдје ће дијете знати у сат. Хајде де да си бар војску одслужио, друго би било. — Богами, дједе, знам. Знам га и навити па да иде. — Е, е, лажи само.

— Дедер. Старац ме усједе на свој кревет, стави ми сат у руке и без даха се загледа у моје прсте. Кад је навијање било готово и сат зацактао јасно и равномјерно, он га узе у руке, принесе десном уву и сав озарен прошапута: — Аха, ради,

— Нека, нека. А продадосте ли онога њезиног ждрепчића Доратића? — Продадосмо, браћи Јованићима. — Је л му било жао оставити матер? — Богами, јест и њему и њој, рзала је три дана. — Ох, грехоте, људи моји.

Их! Ја већ и не знам гдје сједим. Коњ који пуши! То би било нешто. Међутим, дјед као и да не чује говорника, још увијек се дури, ништа не одговара.

— Добро је, ево га у мом џепу. Ех, у џепу! А мени због њега промаче добар комад. Дај да бар чујем шта је даље било. Узалуд сам се мотао око њих двојице, старци су мраморком ћутали.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Викао јутрос. да му је женскиње довде дошло, да због жена ни царевина не ваља, да би нам боље било да их нема! А после и удатима забранио да долазе! ХУСО: Хасанага? СУЉО: Исти Хасанага!

И увек му је било мало! А ово што кажеш, ово је велика промена! Шта мислиш, да није на нешто нагазио? Неко му нешто замесио и смутио?

И ту га је оштетио знатно! СУЉО: Шта му је било — ја нити знам, нит питам. Његова ствар. Кад је он тражио — а, прича се, и по три-четри за ноћ — мене није питао.

Него шездесетпеторици војника! Ево долазе, распитај се шта мисле! Сваки зуји као кошница! Ајде, опипај било аскерима! Људи су сасвим озлојеђени, не крију шта мисле! ХУСО: Нису то аскери, него Хасанага! (Аскери одлазе.

Чим спремиш, појаши, ко да им репови горе, тако појаши! А кад стигнеш, па макар било и у најглувље доба, није важно, има да пробудиш Хасанагиницу и да истој саопштиш да се ја кући враћам прекосутра,

Ко не разуме о чему ага кија, искијаће! ХУСО: Тражиш длаку у јајету. То је бар просто, и све је било по пропису. Молим лепо.

ХАСАНАГИНИЦА: Више ми се и не тражи. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Како си спавала? ХАСАНАГИНИЦА: Тако, да ми је било жао да се пробудим. Сањала, као дојим онај ђурђевак, сав мирише на моје млеко. Цео дан ме боли груди.

ХАСАНАГИНИЦА: То су моје речи! Тако сам га ја вама описивала пре седам година. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Пре је било пре, а сад је сад. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Богами, лепо! Не знам на шта се жалиш!

Да не заборавим: кључ ти је у соби. На столу, поред кључа од подрума. ХАСАНАГИНИЦА: Код Хасанаге је било страшно. Ко да сам му војник, а не жена. Ни сунца, ни месеца. Уживао је да ме мучи, да га се гадим.

Видиш, то је то. Значи — ни овде, ни у џенету. Нигде... МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Срећа што је било свиле. Иначе не би стигли да набавимо. Треба у кући увек имати резерву. ХАСАНАГИНИЦА: Осећам само гађење и страх.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

“ Које се тако тужно, и отегнуто разлегаше у ово свануће. Ујутру, у недељу, било је венчање. Кад дође младожења са сватовима, Тоду изведоше онако лепу, милу и уздрхтану.

После венчања опет је било весеља. Јело се, пило, просипало до миле воље. Али тек у ноћ настаде права свадба. Димитрија се опет опи.

И све би добро било, да га попа уторак не позва и нареди му да преже кола. — Кола, Димитријо! — рече попа кад га овај зачуђено погледа.

Цео дан је проводила у гостинској, сниској, поцрнелој соби, која беше лепо намештена. У њој је било нагомилано све богаство које беше преостало: као стари персијски ћилим, по рафовима велики „сахани“, сребрни „зарфови“

Да чекамо, док се наше матере, исплакане, с главобољом, врате с гробља. Је ли — да је овако било? ИИ А после? Мајка је моја желела, да ја постанем оно што мој отац не беше, да повратим изгубљено имање, уздигнем и

Једно, што вас је сажаљевала, а друго, што си је ти служила и дворила као рођена кћи. И, као што рекох, све је било по старом. Опет смо заједно вечеравали, матере су се разговарале, ти си штогод шила или плела, а ја читао.

Опет смо заједно вечеравали, матере су се разговарале, ти си штогод шила или плела, а ја читао. Све је било по старом и дани су ишли, текли једно за другим брзо, неосетно, ти наши млади дани испуњени срећом и безбрижношћу.

Ти би се тргла. Полако би подигла своје крупне и влажне очи. У њима је било толико прекора и туге, да би сваки прочитао твој нем и болан јаук што беше у њима: „Што ме толико мучиш?

Ето тако је то било! Знао сам ја: да нећу наћи верније, истрајније и ропскије љубави од твоје; знао сам, да би ме неговала и чувала к’о

— Али не смем да пуштам на вољу својим осећајима. Силом их задржавам да бих што краће исказао оно што би. А било је много штошта, што се не може лако казати. Доста боли и ово, а камо ли и остало. Ја сам продужио школу.

Младост! Да ли је ње икада било код мене? У чему беше она? Не! Ја нисам имао младости. Ја никад не осетих чилост духа, свежине мисли и брз, топао,

Сем кад си писала материна писма, и после поздрава од свих, доле, на дну, додавала си: ,,и од мене“. То је било све. Ниси се удала. Сви су знали зашто нећеш и више ти се светили него што су те сажаљевали.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

После шта је било, знаш, није потреба да ти поведам; и да срећа не донесе господина Варлаама, прошао би(х) куд нисам мислио.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

том јату челебија, око Тебе што се вија, па да ме се, у тој чети, Твоје срце само сети кад инамо куд одлети, — тад би било куку-леле! све би муке на ме селе.

На столу нове српске просвете у прочељу је чело било то, ал' још то чело, још то није Вук. Ил' уста она можда медена што толики испричаше нам плам?

Одусто јадну тамницу уску: грудве нек падну на духову љуску. СПОМЕН НА РУВАРЦА Уочи нове године је било, наканô сам се дома подоцкан од вечере из друштва весела; са ближње цркве куцнуло је триред под кључем кад ми шкрину

Тровало ме је подмукло, гњило, ал' ипак нећу никога клет'; штогод је муке на мене било, да никог за То не криви свет: Јер, што је души ломило крило, те јој у јеку душило лет, све је То с ове главе са

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

мислити и ријечи намјештати (али опет не по своме вкусу, него по својству српскога језика), да не би ни с једне стране било претјерано, него да би могао и учен читати и прост слушати.

У Европи интересовање за народне приповетке није било онолико колико за народне песме. Круг проучавалаца народне прозе био је далеко ужи, а сасвим је изостајала маса

ритам причања, представе садржане у подтексту и то оне које често условљавају разумевање суштине, а које је немогућно било изазвати пред страног читаоца једним дословним преводом.

“ а гдјекоји: „Дај барем један да понесем!“ Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење: онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели, што нијесу више.

најмлађи: — Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на смрти нама препоручио, то није давно било? — па ђевојку за руку, говорећи: — На, води је, па нека ти је сретна и весела!

Они не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њих све по врату, док све девет посијече, па се скине низ јелу и полако сиђе доле у

Онај најмлађи једнако мишљаше за својијем сестрама, и шћаше да иде да их тражи, али му је опет било и жао оставити своју жену, а и цар му то не даше учинити, и тако он за сестрама својима једнако вењаше.

— па закључи да се сјутра жени поврати, кад Баш-Челика није било код ње: — Хајде — вели — да идемо бјежати! Она га разбијаше да им није вајде бјежати, јер ће их стићи, но чоек њен

Кад тамо дођу у ону планину, пуште орлове да лове лисицу, а лисица побегне у једно језеро које је било усред оне планине, и претвори се у утву шестокрилу, али соколови одмах за њом и оданде је изагнају, онда она полети у

Кад после тога прође неколико дана а царев син не долази кући, стану се чудити шта би то било да га нема. Онда пође средњи син у лов, па како изиђе иза града, а зец скочи иза грма а царев син за њим, те овамо те

Цар главом бијаше изишао и попео се на ону планину откуда су они коњаници гледали чобана, те и он гледао све што је било.

Цар им даде њихове обе галије и све људе; још их сувише обдари и спреми им на пут што је год било од потребе. Онда они поседају сваки на своју галију те пођу кући.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Зашто ниси собу почистила, него, како смо ручали, и сад стоји свињац? Шта би било, да какав стран човек у кућу дође. (Утире астал и лупа столице.) Гледај, гледај, толики пра!

СОФИЈА: Остави се бога ти; та и код мога се оца тако радило, пак је било добро. МАКСИМ: Проклет био час, кад си ти ступила у моју кућу, то ја знам. ЈЕВРЕМ: Но, Максо, сад под приклад!

ЈЕВРЕМ: Добро; покушај од шале, пак ћеш видити, да је средство добро. СОФИЈА: Кад би пробитачно било с џандрљивим човеком шалити се. Ви знате... ЈЕВРЕМ: Не бој се ништа, ја сам твој сојузник. Нас двоје јачи смо од њега.

Ви знате... ЈЕВРЕМ: Не бој се ништа, ја сам твој сојузник. Нас двоје јачи смо од њега. СОФИЈА: То би било созаклетије, а ви знате, који прави тајне договоре противу општега мира...

Ноћас сам двапут морала устајати; — тако сам, ето, ломна. СОФИЈА: Како би било да га сваки дан по двапут купаш? МАГА: Е, ко ће толику воду грејати! СОФИЈА: Опет је боље него слушати писку.

МАКСИМ: Само ако се што не догоди. СОФИЈА: А, на сваки начин, на сваки начин. МАКСИМ: Нама би иначе било жао. СОФИЈА: Можете се зацело надати. СВЕТОЗАР: Дакле, ја се праштам. СОФИЈА: Збогом, Светозаре; поздрави код куће.

Тако је у свету, па шта ћемо. МАКСИМ: И ја сам тебе на балу познао! СОФИЈА: Може бити да би боље било, да смо се пређе упознали. Но сад је излишно речи о том трошити. 10.

Дакле, како је ишло? СОФИЈА: Било је свашта, браца. ЈЕВРЕМ: „Свашта, то није никакав рапорт. Билетина мора да је опстојатељна. Дакле приповедај.

— К оружију, непријатељ се приближује! 2. МАКСИМ, ПРЕЂАШЊИ ЈЕВРЕМ: Но, како је било на балу, Максо? МАКСИМ: Питај ту, што је тако лепо учиш.

МАКСИМ: Питај ту, што је тако лепо учиш. СОФИЈА: Само тако каже, а видила сам како му је било повољно. МАКСИМ: Повољно, што идем неиспаван као пијан.

(Одлази.) МАКСИМ: Шта те је опет сад научио? СОФИЈА: Ништа. Него смо се разговарали, како би добро било да и ми дамо један бал. МАКСИМ: Бре ако те окупим, нећеш се знати ни ти ни твој бал.

НИКОЛА: Па шта је после било с бабом? КУМ: Шта је било; пала од муке у болест, и ено је сад лежи на асталу. Ја мислим да почнем тамо од

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

ПЕРСИДА: Јесте, милостиви господине, ваљда није добро спавала. СТЕВАН: Ваљда јој је жао било што нас је толико мучила. ТРИФИЋ: Моја децо, овом се није чудити.

СУЛТАНА: На какав бал, гди крпе играју? СРЕТА: Море, тако се цеј поштује? Је ли, а мило ти је било кад си била цехмајсторовица? Видиш ли ти ово? Сад ћеш другојаче о балу говорити.

(Тресне врати и споља забрави.) СРЕТА: Шта? (Оће да отвори врата.) Море, Пело, отвори, мало ти је било? На моју душу, полудила жена! Ако не буде нагазила на штогод, да нисам Срета.

СТЕВАН: Бре, срећа је твоја што ја с мајстор Сретом добро живим, а сад би ти показао на кога ти замањујеш. Срам те било, ождркељала си се као крмача, па си дошла пре зоре да узнемирујеш људе.

су се смејали кад сам ја праскала и викала по кући, и што сам већма слушкиње кињила и тукла, то је њима милије било. Али данас ме је мајстор Срета научио да је лако тући, али врло тешко трпити.

ТРИФИЋ: Децо, ја видим да је овај дан срећан за мене. Зато да заборавимо сви што је било, и да се скупа прочастимо. СУЛТАНА: То је лепо, љубезни Трифићу, али ја имам јошт мало дуга.

СУЛТАНА: Ти, фала богу, доста добра имаш, а и ја сам ти толико донела да ме никад зато прекорети нећеш моћи. Како би било кад би Срета и Пела сваке године по једну малу суму новаца од нас добили за свој ужитак? СРЕТА: Милостива госпођа!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

(22. В 1989) 7 СРЕДОКРАЋА На средокраћи анђела и звери, Видљивој у облику ове плоти, Није за тебе било места, кћери; Ти си празнина у свакој лепоти Вртова, мора, градова и кула У тромом блеску година што мину — Свеједно,

Једном сам чуо те у гласу дрозда, На северу, а с пролећа је било; Једном си поглед крзнула ми крилом Пчеле што тромо зуји око грозда. Трезна халуцинација.

ноћу дишеш, ја у полутами Осећам како тишина светлуца, Док слушам како поред узглавља ми На слепом оку твоје било куца; И тек у зору капке такне сан ми, Кад твој се тањи од близине сунца: Већ годинама у синкопи снимо, А наша љубав

Тобом дишем. У рукопису мом си уписана Између сваког слова које пишем. Изузми себе из било ког дана, И ја ћу бити извесности лишен — А то су дани које и не бројим, Јер не знам да ли у њима постојим.

Касније, испод сунцобрана, Ћутали смо о томе, уз четврти еѕпреѕѕо И цигарету. Но све је било као на длану: Простор и време у нама, рачун на столу, Рим...

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Где ли ће и с ким ли ће? Има ли кога? Има да ти не кажем шта... Још је рано! А, теби у њеним годинама није било рано, а? Оде! Замаче иза ћошка... Требало је да понесе џемпер! Наћи ће она већ неког да је загреје...

Што? Данас деца брзо сазревају... Моја је, богами, још право дете... Видећеш ти једног дана своје дете... Боље би ти било да скуваш кафу! Отишла...

и семеноводни канали пред којим се млада професорка збунила и зацрвенела, па замуцала, а теби после те лекције било нешто чудно смешно, па си се кикотала ко шашава: мислила си да ту има неке мистерије, а од свих речи за жену која

Причала ми је обично о себи док смо џоњали у реду, а једанпут (било је то у марту 1970.) испричала ми је читава три поглавља ове књиге док смо чекали зубара да нам поправи њупавце.

тајно снимао на веома старом магнетофону марке „Грундиг ТК-46“ Анчин монолог, од чега је најмање три четвртине приче било испричано кроз уста пуна кикирикија, а остатак уз обавезно грицкање семенки.

Знате, јуче ми је био рођендан. Не, није било никаквих журки! Ни поклона. Ничега! Ронила сам кроз своју сопствену депресију, све до дна, све до дна. Шта сам радила?

Све у свему, било је то прилично конфорно место с употребом дељиве реке. Мој матори написа једног дана белом бојом на прамцу „ЧАМАЦ“.

Боци, иначе, није било ништа. И кад год ми се догоди нешто непријатно, мислим кад улетим у неко срање, одлазим до те Нојеве барке, завучем се

Имала сам једно дванаест година и све ми је углавном било јасно када сам постала власница најважније изваљотине на свету.

Отишла сам, не проваливши тајну тог њеног капута ... Било је пет сати и, за разлику од летњих месеци, већ је скоро пао мрак. Ватра у фуруни се одавно угасила.

Ватра у фуруни се одавно угасила. У огледалу више није било никога, само тама. Река је непрестано шљапкала: шљап-шљап... И тако, потпуно без везе, на часну реч, почех да цмиздрим.

Писала бих о свему томе и још о неким фазонима, када бих се само одлучила да издам своје мемоаре. Било би то страшно зезање, на часну реч! Све под звучним насловом живот на брзака или нешто слично.

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

) Отворе се троја врата а ни Ловре ни Помаза. Равна Пешта. Вече тмоло. Сентандрејско где је коло? Што је било тек оживи у студији, у отиску, на икони, на гравири, у пламеном златотиску.

Глуво ти доба кад сване јутро у кам згодио вражији скоте! о трњу гњио - рђа те јела! Сјеме ти било пухор пепела!“ Изнад црквишта пламте облаци: тако као да жале иконе. Умиру пчеле - туже просјаци.

Ја мишљах смех су летошње булке, дрхтава плазма по бурном ткању, а то је време, у очајању, распукло било нулине нулке, тај импулс творбен, порфир ништине, чији одсјаји лик ми растуре по илузији рефрен-ауре те строшен

биљни јасне се са дуда: Кад сколи срх ме, шуме кад захује, у тихост сточим хлòрофил с олује; и кренув горјем, или било куда, тек шапор пустим: Иза седме горе под крушком пир је Деметре и Флоре. Вилењак биљни јасне се са дуда.

тузи хлапе жуч и оцат, а плима хвата алој, смирну, миро: у сусрет Сину кренуо је Отац да Два се ритма сједине у било, да дигну камен Голуб кад затутњи, да згасе очи погребу и смутњи. У светој тузи хлапе жуч и оцат.

о шта би било када месец млад би са оштрим српом запао у шуму, а с Рога пао сплет Понедељака! То жар би био анђела што труну,

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Највише је било ако сам покоји батак или покоји колач у џеп спустио. АЛЕКСА: Па и то је добро. МИТА: Добро као наопако, кад морам

Кад би само њега читали, слатки татице, коса би вам расла: како је Карл Мор Амалију убио — то је било срце! Пак је баш својим дегном убио.

Ја се с баронима нисам ни досад мешао, па не желим ни одсад. ЈЕЛИЦА: Кад смо примили визиту, сад не би било галант да му абсагујемо. (Куцање на врати.) Херајн! 5.

АЛЕКСА (смеши се): Тај ме је учио играти. ЈЕЛИЦА: Шта? Гете вас учио играти? Овај Гете? АЛЕКСА: То је давно било, године тридесет и пете. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, он је тридесет друге умро. АЛЕКСА: Старац, али његов син...

Дивило се мало и велико; и сви су јавно говорили да, откад им је сам цар умро, такве параде није било. Било је и поклона, и млого којешта, али, као што кажем: моја воља није била, премда је иначе жена у сваком смотренију

Дивило се мало и велико; и сви су јавно говорили да, откад им је сам цар умро, такве параде није било. Било је и поклона, и млого којешта, али, као што кажем: моја воља није била, премда је иначе жена у сваком смотренију

АЛЕКСА: То су користи путешествија. Ниједно опстојатељство пренебрегнуто не остављам, које би од ползе или пагубе било. А како би, на пример, вас совјест гризла кад би брак дозволили између сродства.

Водићу вас најпосле и у Месец, нека види краљица да је вредно било њену руку одбацити оваковог ангела ради. ЈЕЛИЦА: Зар није умрла?

— „Е“ — рекне она — „реч своју не смем натраг да узмем.“ С отим дозове цара... У! Како му је неправо било! Али није мого да одрече царици, и тако наједанпут постане господин барон обрштером. МАРКО: Пак чим се сад занима?

Марко: Е, онда му је лако трошити. Али ја опет мислим да би лепше било кад би ваш господин какву службу примио. Мита: И сад је остао у квартиру одговорити министру финансије, који је

“ МАРКО: А шта је било с галијама? МИТА: Пропале, наравна ствар. И наша једна, коју је господин купио да нас довезе и натраг одвезе, отишла

АЛЕКСА: Зашто, господична? ЈЕЛИЦА: Ви ми нисте ни полак приповедали што се ваше фамилије тиче, и да није било вашега момка, не би ни знали готово ништа. АЛЕКСА: А у чему то?

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

и Мачак у дому бијелом живјели сложно, шапа уз крило, другарства таквог на свијету цијелом нити ће бити нити је било. Какав је Мачак Пјетлићу друг знало се шумом уокруг.

Нек вјечна младост побједу слави, борим се за њу ко јунак прави, таквих је увијек било!“ Док бурно море около јечи, капетан чује старчеве ријечи, тужаљку друга драга, прати га шапат из ноћних сати:

“ РАСТАНАК Јежић се диже, њушкицу брише. „Ја морам кући, доста је више. Добро је било, на страну шала, лисице драга, е, баш ти хвала.“ „Моја је кућа чврста ко град, преноћи у њој. Куд ћеш сада?

По пустом друму сена пуже, прекорно шапће: „Еј, Ћиро, друже, да ниси био тако зле воље, било би боље. Ја бих те чуво, у својој сени. Је л тако, реци?! А сад се, богме, на сунцу пеци.

Мајмун је збијао шале, ту му не треба смијене, па је весело било до саме ноћи снене. Лав је чувао стражу ноћу, будан и љут, а слон је трубио силно: „Склањај се, правите пут!

Толико пута рибу ти отех у свом налету грубом, варка те многа и брза нога спаси пред мојим зубом. Било па прошло, нек буде мир, секиру ратну бацам у вир!

“ Пропе се пламен у таму крова, обави вилу веселим крилом. Тишина затим завлада млином као да никог није ни било. Истога трена чича се прену, очи му старе лукаво сјаје.

уз тиху кишу: — Истукло теле старину Тришу, врућу му, богме, скувао чорбу и још му, кажу, отело торбу, у торби било, још и то зна се, печено прасе. У тој су магли сусрели Жућу, тражио своју штенару — кућу.

Једино кад би дошао млину било је среће лоше, ту би насео подвали некој лукавог мачка Тоше. У сваком лову, игри и борби тај ти је био спретан . .

Поваздан ћути, па истом пита, очи му тужно круже: — Некад је било толико паса, куд ли одоше друже? У траву гледа и мрмља тужно док пада снено вече: — Куда се вију трагови твоји,

Части се Видран пред млином старим, а све је тихо, не чујеш гласак. Опири рибе, а онда рече: „Добро би било дремнути часак. Неће ми бити спавање лоше под самим кровом Жуће и Тоше.

Гле, све по реду и распореду: од слепог миша крило, змијске кошуље мало, (од нас далеко било!) старог јазавца сало, орлови нокти и вршци крила, совина перја кеса пуна, од црна овна вуна, ту би се лако

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Ићи ћете благим нагибом између маслињака и винограда, све до куле. Затим можете сићи било којим степеницама низ улице. Пео сам се ипак улицама. Камени излази кућа, прастари, излазе на саме степенице.

— Добро вече. — Добро вече, господине. — Лепо ваше село. — Да, лепо. Сирото. Прошле зиме цело је језеро било замрзнуто. — Значи, није се могла ловити риба? — Не, није се могла ловити риба.

— Ви се не бисте могли вратити вечерас? — Не, не бих се могао вратити. — Било би опасно да се враћате? — Опасно и тешко; мом сину и мени требало би више но дупло времена за веслање.

Да није маркизе и њеног сина ми бисмо често помрли од глади. — Ове зиме је језеро било смрзнуто? — Четрдесет и два дана. Младићи су одржавали пролаз кроз језеро, таман колико да се провуче једна барка.

Требало је дан и ноћ одржавати га. Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом. — Морали сте грдно пропатити? — И колико!

— Кажем, да су деца једна сатисфакција. Живот не би вредео без њих. — Сигурно. Је ли на овом острву ловиште? — Да, било је и доста фазана у шуми, али је сеоска мангупарија уништавала младунце и гнезда. Иначе, има много шљука.

Ако пођете у пет, могао бих вас и ја превести; тако бих за посао задоцнио само око пола сата. — Мислим да би то било изврсно, јер бих онда још стигао и да се вратим поштанском лађицом у Хуенту.

Још нешто: могу ли бити пробуђен пред пет? Човек који ме је довезао превешће ме у пет у Ескалону. Било би добро да рачун платим још вечерас. — Не брините се ништа. Идем једноме крају улице.

Морам чак да се враћам, јер заборавим шта је било. — Како се зове књига? — Живот од Бенвенута Челиниа. Описан је цео живот Италије у XВИ веку.

Стара маркиза је обећала да ће идуће године поклонити селу осветљење. Кажу да је, када је зимус било залеђено, било тужно и тешко у помрчини. — Срећа је за вас да нисте били.

Стара маркиза је обећала да ће идуће године поклонити селу осветљење. Кажу да је, када је зимус било залеђено, било тужно и тешко у помрчини. — Срећа је за вас да нисте били.

Кажу да је, када је зимус било залеђено, било тужно и тешко у помрчини. — Срећа је за вас да нисте били. — Било ми је жао ујака и ујне, и хтела сам доћи, али сам се страшно бојала да пређем тих неколико километара преко леда.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

их спале и кости у воденици самељу, а ја сам за делања крепка: смирих њихову жар каменом у теме и рекох: доста је било крви, на спавање сад, сви у постељу.

ДАНИ И НОЋИ Светогорски дани и ноћи Хладан ветар дува одозго са Атона Предзнак или прозрак У луци је синоћ било живље На брду ударају четири пута печат Леђа хоће да се врате у Солун Неродимље Звечан Дафине цветају

Болноме болница треба иза тврдог зида ил у пећини у шуми било где иза где су и други болни и видар стоји на рубу провалије чува од пада на дно свог жића болноме треба да дојашу

За нас који се возимо у чамцу то је било као да се чамац изврће. И лебдење сваког неутопљеника спасеног његовим погледом.

Па шта је то ноћас било причај од времена дуга јахао је и лишће је падало пуно поштовања за родну земљу ко и они коњи што је узвишено газе по

класа сигурно је да никога нисам прецењиво и да нисам тражио много знајући народу ограничене моћи зар је лоше било под мојом управом Није забрљали су моји помоћници ја сам давао разлоге за оптимизам и показао сам много добре воље

подигнеш своја крила испод којих су убице 1000 година ће чедни бити на власти најтежа и најсуровија влада било би лакше с Оцем старим крвником него са сином ког не жеже ни грех ни похлепа ни другарске везе Орловићу причај где

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Као да га није ни било. ПРОКА: Тако ти је то, мој Агатоне! Данас јесмо, сутра нисмо. ВИДА: Шта ћеш; такав је закон божји, пријатељ-Проко,

СИМКА: Кога све он није помогао? ПРОКА: Није било сиромаха коме није пружио руку. ГИНА: Помогао, боме, и лево и десно! ТАНАСИЈЕ: Штета одиста, такав човек!

ГИНА: Помогао, боме, и лево и десно! ТАНАСИЈЕ: Штета одиста, такав човек! АГАТОН: И какво је то поштење било! ТАНАСИЈЕ: Никоме тај није зајео, никоме отео! ПРОКА: Море, како зајео и отео; давао је.

'Ајде тамо на парастосу што си плакала, било је света, па је и ред да неко у име фамилије плаче; али зашто овде, кад смо сви своји!

ДАНИЦА: Шта да решим? МИЋА: Па то, да останете у стану. Зашто не? За вас би то било врло угодно, јер сте се, извесно, већ навикли на тај стан, а за мене, право да вам кажем, за мене би било то врло

За вас би то било врло угодно, јер сте се, извесно, већ навикли на тај стан, а за мене, право да вам кажем, за мене би било то врло пријатно, имати у кући једно тако лепо, младо створење. Зар не?

А зашто само дотле? МИЋА: Јер, бојати се, моја би жена могла бити љубоморна. Па да, то би било сасвим оправдано? ДАНИЦА: Оправдано?

све ме се то не тиче, али унижење које сам малочас доживела... АДВОКАТ: Шта је то било? ДАНИЦА: Један од те господе из породице, који вели да је наследник, безочно ми је понудио да останем бесплатно у

АДВОКАТ: Врло племенит господин! А шта сте му ви одговорили? ДАНИЦА: Да није било ваших упутстава да будемо према њима пажљиви, ја бих већ знала шта бих му одговорила.

То није отмено. САРКА: Па није, дабоме! Ето тако, због неког шапутања, мене мал' није отерао први муж. А зар би то било отмено да ме је отерао? ТРИФУН: Још кад би ви знали шта они шапућу? ГИНА: А ко ће их знати.

) Ама, шта то би, побогу, људи? АГАТОН: Звонила си, Сарка; ето то је било, звонила си. СИМКА: И певала си. САРКА (крсти се). Нека је далеко од нас, ал' биће да су то неки духови.

СИМКА: И што не запита Агатона, Агатон зна те законе. ГИНА: Па ви и не знате шта је све било; дошли сте на готово, кад је Прока већ освојио кућу. МИЋА: Како освојио?

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

158 БИЛО ЈЕ ТО ДВАДЕСЕТОГА НОВЕМБРА 167 РЕЛЕЈ 177 „НАЗДАР... НАЗДАР“ 184 НАША ЗЕМЉА ЈЕ СЛОБОДНА 189 ПОД КРСТОМ 193 ПОЗАДИНА СЛАВ

Те вечери, јула 1914, умукло је већ било и блејање оваца. Овчарски пси се разместили по околним брежуљцима, скотурени али начуљених ушију...

Па да, ту је било и стадо... И кроза сан сам чуо ритмичке ударе, час слабије, час јаче, и мени се причињавало као да то звоно неко клати.

Обоје су се обрадовали када су ме видели. Али је њихово расположене било већ помућено кад сам им рекао да сутра изјутра треба да кренем. Мајка се заплакала. Отац је ћутао.

А после и завет очев. Још и та могућност. Било ми је тешко. И пожурих се да утонем у онај народ, који је већ преживео ове прве, тешке утиске растанка.

А многи су носили у души носталгију за остављеном кућом и породицом. Осмехивали су се на шале, али је још било сете на њиховом лицу. С времена на време би се замислили и лак уздах, готово неприметан, отимао им се из груди.

носталгичне, витла их, слама, док не навикну и онда ће сви заједно, као захуктала река, јурити тамо где им се нареди. Било их је из разних команди. Неки се на успутним станицама скидали. — Е, здраво браћо! — рекоше кад воз стаде.

— Дај Боже да се опет видимо. Дебељко се измигољи из једног угла и добаци: — Слушај, друже, пиши кад стигнеш! Било је мало војника на улици, више сељака, старијих, са торбама на леђима...

поносом посматрао сам оне две звездице на рамену, а војници су са неким страхопоштовањем пролазили поред мене. Било ми је одмах јасно. Људи у војсци имају два лица: једно којим гледају испред себе, а другим иза себе.

Лежећи удобно на дебелој слами почео сам и сâм веровати да је он у пуном праву. Било је меко и пријатно... Обазрех се задовољно око себе и тада приметих да ми нема шињела и чутурице што сам их јутрос

вашу добру вољу, али исто тако и сваки онај који се огреши о правила и прописе, искусиће најстрожу казну. Било је ту разних лица, са разноликом нарави, чудним појмовима, многим обичајима, из разних места.

А било је много замерака... Каиш на опреми преврнут. Тамо мрља на камуту, на коју ће, разуме се, да падне прашина, па да се на

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

зна зашто му баш ма мисао застаде у глави, он не помишљаше ни на шта друго, али тек осећаше, да би му много пријатније било, кад би и учитељица становала у школи. »Овако... незгодно: сами обоје !

Сви гледаху учитеља, а он, да би ма шта радио, продужи брисати се и онамо где је све било суво. Кмет се искашља, онако из учтивости, тек нек се штогод каже, да се не ћути, а одборници му понајлак помагаху.

— Хе, оно је било изненада... био сам збуњен. Они прођоше кроз сеоски сокак, по коме лежаше ситна, истуцана, лака прашина, у коју

Љубичини ђаци већином су досад чували овце и говеда, а међу Гојковим било их је који су и копали, пластили, налагали снопље...

Љубица га уплашено погледа. — Није ваљада тако свуда?... То би било страшно зло. — Е, госпођице, ви сте тек изишли из школске клупе, а ми знамо како се у скамијама идеалише. Полако...

Опет они мисле о нечем другом, о чему неће да говоре преда мном... опазила сам то. Али шта?... Свеједно, ма шта било, није тако страшно... А овај Гојко баш је добар човек и... одличан...

Шта је ово ?!... Хм... то је нешто ново, што досад није било, то се сад нешто почиње, мора бити... Али шта ?« И њега опет стадоше потресати некакве топле, пријатне струје, које

— Лудорије !... А овамо сад гледај је! иде као убијена... и одмах сам познао да јој није било по вољи. И Стојан тако вели. Па добро, што је седела кад јој то није било по вољи ? Чудновато !...

и одмах сам познао да јој није било по вољи. И Стојан тако вели. Па добро, што је седела кад јој то није било по вољи ? Чудновато !... И ове су ти женскиње баш...« Он опет махну руком, разгледа пред собом, па се опет замисли...

Сад видите шта вас чека, па бирајте : то зависи од вас... ту вам ми не можемо дати никаква савета. — А како би било да ја тражим премештај у други срез? Да то учиним сад одмах, док још нема опасности.

— Кроз пола часа изићи ћу на одмор. — Баш би боље било да изиђеш, настави чича веома тихим гласом, у коме се чујаше молба. Не знаш ти, братићу, ове...

лица прелете му облачак љутње, ну он то вешто сакри, па врло пријатељским гласом настави: — Баш ми је много тешко било што сте ме погрешно разумели, управо што ме нисте разумели.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

78. Златни топи у град ударише, Лепу Мару у двор уведоше. Лепа Маро, јел’ ти жао мајке? — Зашто би ми било жао мајке, У мог драга бољу мајку кажу, — Лепа Маро, јел’ ти жао бабе?

— Зашто би ми било жао мајке, У мог драга бољу мајку кажу, — Лепа Маро, јел’ ти жао бабе? — Зашто би ми било жао бабе, У мог драга бољег бабу кажу. — Лепа Маро, јел’ ти жао браће?

— Зашто би ми било жао бабе, У мог драга бољег бабу кажу. — Лепа Маро, јел’ ти жао браће? — Зашто би ми било жао браће, У мог драга бољу браћу кажу. — Лепа Маро јел’ ти жао сеје?

— Зашто би ми било жао браће, У мог драга бољу браћу кажу. — Лепа Маро јел’ ти жао сеје? — Зашто би ми било жао сеје, У мог драга бољу сеју кажу. 79.

њему доходе, Петар им вино служаше, Браћа му чашу примаху, Све добре часе спомињу; “Све ти, брате, у час добар било! А ово ти данас у најбољи!“ 82.

Јел’ ти какво добро у род било, Те си тако одвише лијепа? Су чим ли си лице умивала? Су што ли си млада отирала?“ Тихо снаха ђеверу вељаше: “Мој

“ Тихо снаха ђеверу вељаше: “Мој ђевере, од злата прстене! Кад сам млада у мом роду расла, Свако ми је у род добро било, у вечер сам рано лијегала, А у јутру доцкан устајала; Ја сам лице ђулсом умивала, Отирала лијером цвијећем.

Често плачу, споро расту, чест мој јаде! 96. Мој Јоване, орломане, А камо те, не било те! Шта учини и уради, Како ће ти кућа твоја И жалосна браћа твоја?

“ 98. Жетву жела лепота девојка Златном руком и сребрним српом. Кад је било око пола дана, Запевала лепота девојка: “Ко би мене снопље повезао — Дала би му моје бело лице.

Наджњева се момак и девојка: Момак пажње двадест и три снопа, А девојка двадест и четири. Кад увече о вечери било, Момак пије двадест и три чаше, А девојка двадест и четири.

Срце моје, шта си пожуђело? Да би Бог д’о сваком, ко што хоће, А и мене, што би мило било! Да ми с’ хоће драги смиловати, Да се хоће са мном помирити, То би мене много мило било; Е се на ме расрдио љуто,

Да ми с’ хоће драги смиловати, Да се хоће са мном помирити, То би мене много мило било; Е се на ме расрдио љуто, Да је за што, не бих ни жалила, Већ за једну грану рузмарина; Зашто сам је у суботу

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Ја сам Василије Шòпаловић, вођа трупе! МИЛУН (грађанима): Разлаз! ЈЕЛИСАВЕТА: Било је крајње време да нас неко узме у заштиту! МИЛУН: Покажите ми ваше аусвајсе!

ЈЕЛИСАВЕТА: Доста је један једини покрет, једна једина реч, један једини детаљ, да он, било где да се налази, уобрази да је у представи! (Софији) Покушај ти да му објасниш...

Одахне.) ДРОБАЦ: Вјешо сам оне лешеве на Житној пијаци. Покрај кантарџинице. ГИНА: Чула сам. ДРОБАЦ: Боље би било да си виђела. ГИНА: Ако се досад нисам нагледала... ДРОБАЦ: Теже ти је вјешати мртваца него живога.

БЛАГОЈЕ: Шта ти знаш шта он зна? ГИНА: Мајка не мора да види да би знала! СИМКА: Попи мало! ГИНА: Лакше би ми било кад би знала шта му, зликовци, раде у оним њиним крвавим подрумима!

СИМКА: Ви бисте хтели да ме Ужице каменује? СОФИЈА: Могао би неко казати да се шалим, али ово је за мене било заиста пријатно, као најлепша гозба! Филип: Зечетина је била потпуно неслана! СИМКА: Зечетина?

БЛАГОЈЕ: Мене питаш? ФИЛИП: Ти ниси мој отац, Мегарон? И ово није моја мајка, Мегара? ГИНА: Далеко било! ФИЛИП: Ако ви нисте моји родитељи, ко сам ја? БЛАГОЈЕ: О чему овај бунца? Филип: И ко сте, у том случају, ви?

Има ли ова представа редитеља? Да ли овде постоји инспицијент? (Излази према реци) ГИНА: Овога би севап било окадити! (Прилази кориту и наставља да пере веш) БЛАГОЈЕ: Биће да се то негде гладно напило!

(У двориште се враћа Симка) БЛАГОЈЕ: Можда би могла нешто часком да умесиш? ГИНА: Шта да умесим? БЛАГОЈЕ: Шта било... питу од јабука! ГИНА: А кад да развијем коре? И од чега? Од пепела? И где ми је време за питу? Лудог човека!

Само ти клону у ону јунећу крв! БЛАГОЈЕ: А причају да је убијен у кревету! МИЛУН: Ко прича? СИМКА: А шта је било са Анђом? МИЛУН: Карамарковић? Њу су, чујеш ти, убили после! Спремала се да иде код шћери, на бабине. А они ти упали.

А одавде се настављају... и иду горе уз реку! ДАРА: Да Дропцу поверавају да некога уходи, не верујем! То би било превише компликовано за његову памет! ТОМАНИЈА: Зашто се онда шуња овуда? ДАРА: То се и ја питам!

СИМКА: Лепа ноћ, мирна. Као да није рат... Знате ли куд ћете сутра? ВАСИЛИЈЕ: Још не знамо. Али мислим да би било боље да отпутујемо вечерас! СИМКА: Зашто одједном вечерас? ВАСИЛИЈЕ: Најбоље да вам отворено кажем...

СИМКА: Па нећете имати пара да ми платите кирију? ВАСИЛИЈЕ: То сам и хтео да кажем. Зато би било најбоље да отпутујемо одмах. СИМКА: Нећемо правити питање око кирије! Преноћите, и не мислите на паре!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Кад бих још једном могао да волим... Да л би ми тад било добро свуд, и живот био мање луд? Или бих и тад као сад морао да се смешим и разболим, и да умрем?

И, тако, без пута, моје миловање, по умирању лута. А мир, свуд је мир, кад распнем шта је било и приклоним главу на оно што ме чека; на цео један крај са ког се вино слило и смех, и дивна бестидност, далека.

Нећу сачувати ни мисао, да сам цветну грану удисао. Занавек, збиља, зар, овај свршетак се шири, свему што је било сазидано уврх гора? Зато су фрулом планини свирали пастири и души мојој Сербиа било што и зора? На Крфу, 1925.

Зато су фрулом планини свирали пастири и души мојој Сербиа било што и зора? На Крфу, 1925. ЛЕТО У ДУБРОВНИКУ ГОДИНЕ 1927. Тла давно нестаје.

Мехадију, трчкао би из вагона, по воду, пред планинским тунелима, само да би нам донео чашу хладне воде, са извора. Било је нечег шпанског у претераној учтивости тог човека. Мој отац је, док је био, на школама, много читао.

У другој строфи диже се бура. У трећој плове на пучини само олупине брода. Данас ми се чини да би то било доста. До смрти свога оца, до петог разреда гимназије, био сам осредњи ђак.

Темишвар је тада нагло растао и каруце су у њему трчале на гуменим точковима, а било је међу њима, већ, и првих аута.

Позориште је, на мађарском, било у знаку Анрија Бернстена, а српско у знаку Балканске царице, од Николе И, гњаватора.

Није у томе било никаквог снобизма. То је, у оно време, било уобичајено узимање часова, после подне. Узимао сам и часове енглеског

Није у томе било никаквог снобизма. То је, у оно време, било уобичајено узимање часова, после подне. Узимао сам и часове енглеског језика, код једног професора коме је воз био

Такав му је био и енглески. (Али није било тачно оно што се причало кад сам, 1929, преводио Шекспирове сонете да не знам енглески баш ништа.

А ренегата је било само међу имућнима. Уби бене, иби патриа! Мој Темишвар био је нека врста Елзаса и Лорена, лудила, као у књигама

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

У њој је било брегова и долина, густих, хладовитих шума, зелених пропланака и ливада, дубоких гудура, каменитих ждрела и провала,

Око цвећа су облетали лептири са великим, као дуга сјајним крилима и зујале пчеле без жаока. А у башти је било много свакојаког цвећа, а највише ружа са крупним, сјајним, као снег белим цветовима.

Црвених ружа онда није било, већ само белих. И тих белих ружа, које су мирисале на пчелин восак и мед, на чистоту и невиност, и нису имале трња,

И тих белих ружа, које су мирисале на пчелин восак и мед, на чистоту и невиност, и нису имале трња, било је свуда по врту.

На земљи у оно време беше вечито лето. Небо је било увек плаво и ведро, па и кад би наилазили облаци, у њима не беше ни муња ни громова, из њих се изливале тихе, плодне

Тако је било све док Ева није згрешила па навела и Адама на грех. А када су први људи згрешили, све се изменило. Облаци, мрки и

Белих ружа није више било на свету. Грех је заразио и људе и земљу. Прођоше многе хиљаде година а руже су кроз цело то време биле црвене, а

Прођоше многе хиљаде година а руже су кроз цело то време биле црвене, а белих никако није било. Па и оне руже од којих је грешница Магдалена, плачући, сплела венац и њиме обвила главу мртвога Спаситеља кад су га у

венац и њиме обвила главу мртвога Спаситеља кад су га у гроб полагали — и те су руже биле црвене, јер белих ружа није било. А оног јутра, кад је Исус устао из гроба, дође Магдалена ка гробу, и не нађе Исуса тамо.

Магдалена је била већ давно мртва. Од ње не беше остало ништа осим голог костура. Само јој је на глави било мало коже и косе на оном месту где је Исус положио своју руку кад јој је опростио грехе.

Тело је човеково било смртно. Први је човек живео и умро. После њега људи су се множили, рађали и умирали, а Анђео смрти примао им душе и

Он је мислио да су људи криви што је он такав и да би он сасвим друкчији био кад не би било око њега људи. Али, шта да ради?

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе; држали се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела

се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, ал' памети није било; на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље, а

није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, ал' памети није било; на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље, а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао

Ко би све и попамтио! Од сваког сам само за по једно његово одликовање запамтио, а већ све изређати било би немогућно.

— Нова књига: „Доживљаји једног старца без ордена!“ — Још је вазда било таквих књижица. Чак је и једна меана истакла фирму: „Код чуда од човека“, а на великој табли насликан човек без

— Има, хвала богу, има их доста, али свеједно; појешће се овде те свиње, још ће бити јевтиније; а најзад, шта би било кад не бисмо ни имали свиња?! Морало би се опет живети! — одговори ми равнодушно.

Народ је, видим, врло задовољан и срећан. За ово неколико дана било је већ толико светковина и парада! — рекох. — Тако је, али у томе народном расположењу има нешто моје заслуге, што

да силом власти заштитите реч гнев, коју су тако унаказили, и да строго по закону казните сваког оног који би, било ову, или другу реч, било граматички облик речи, својевољно мењао, не пазећи на јасне одредбе законске.

реч гнев, коју су тако унаказили, и да строго по закону казните сваког оног који би, било ову, или другу реч, било граматички облик речи, својевољно мењао, не пазећи на јасне одредбе законске.“ — Па зар се ово кажњава?

Наравно, кроз све је то било испреплетено оно одушевљено громогласно: „Живео!“ Дуго је трајало док се сви ти обреди извршише, а кад се дође крају,

Увече је било осветљење, и опет музика, уз запаљене буктиње које носаше родољубива маса света, проламаше ваздух по улицама овог

— Колики је буџет, ако смем питати, господине министре? — Лањске године, кад је било друго министарство, био је буџет мањи, али ја сам успео великим трудом и заузимањем да у буџет уђе пет милиона динара.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Немојте да ћутите, па да ме отерате, по овој помрчини, натраг. — Нећемо, вала, не бој се. Где је још било мутаво комишање! — Тако, Анђо, благо мени; де ти командуј ноћас твојим војницима и 'нако си десетаровица.

Ево ја ћу овде, за вашим леђима. — Бога ми је то поблизу. Ми би, знаш, највољели да седнеш, не било ти заповеђено, с оне стране рпе. — Па 'ајде баш и тако, кад 'оћете. Послушах десетаровицу и седох међу момчадију.

Е, да није пустог мрака, волео бих онда видети Милицу како је изгледала, док се песма хорила. Мислим, што год је било у њој крви, све је отишло у образе... Славна помрчино, у теби се мање и црвени, ал' за то, како клето срце куца!....

а они ђаволан, кад испио ракију, потегне бардаком у сред гомиле, те ти се жене још више заваде и, бо' зна, крви је било.... — Не удри се, ђаво те одн'о, врисну Миленија. — Децо, нисте још ни четврти тал средили, а већ сте почели...

Отпочну, тако, по неколико њих да пробају, па кад виде да не могу ништа, морају да оставе и да гледају, како било, да заварају момчадију... Испразнише се бардаци и пљоске.

— Рђа га убила ко извоље'во, све ћу да причам, ка' што је било. — Дедер, очију ти! — Па ет', 'нако, кад но беше код нас капетан Иво, знате већ сви: рђа к'о рђа, ама и ми

— А што лажеш, пасја те рђа убила! — Шта лажем море, зар није тако било?... — Ко здрав с дружином!?... викну Пајо изненада и спусти бакрач са вареном ракијом. — Здрав ти!

разуме се, ако је пред њим старији, а ако је млађи, — тхе, уосталом, то и није било баш тако занимљиво... Сваки акат његов почињао се облигатним: »у понизности јављам«...

То је он звао »статистиком«. Чега ти ту није било!... Професори су, терајући шалу, причали, да те скале обележавају и број доње одеће, која се »у понизности упућује

У овај други ред »младића« спадао је и он. Иначе се звао: »господин Мојсило«. Било му је око 45 година. Живео је усамљен, као сова у дупљи; никоме није ишао, нити је кога примао.

и настају бурне сцене, отрован живот, — пропаст куће... »Не, никада ја нећу себе дотле довести... Било је време, мишљаше он даље, ал' шта ћу кад се нисам њиме користио!

Резултат свију ових покушаја било је страховање од самих зликоваца, које се, после неуспеха, још више ширило и увећавало у народу, а зликовцима

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Па јеси ли Ти, бре, пио алвалук кад сам их продао? ЈОВИЦА (као бајаги досећа се): Па је л' то за коже било? ЈЕВРЕМ: Није, него за дрењине! ЈОВИЦА: Ја смео с ума. ДАНИЦА (доноси кафу, оставља и одлази).

Па после, брате, у Београду има много музике, а он, чим чује музику, мора повести коло, па макар то и о задушницама било. А то још овде и бива, али тамо... ЈОВИЦА: Па онда не знам кога би? ЈЕВРЕМ (подозриво): Не знам ни ја.

ЈЕВРЕМ: Како да нема! Па ко би гласао за изборе кад не би било грађанства? МАРИНА: Па молим вас лепо, како та власт и то грађанство трпи ова чуда?

А ко то теби рече? ЈЕВРЕМ: То... немој да ме питаш, то је поверљиво. СРЕТА: Ако вала, доста је и било његовог! ЈЕВРЕМ: Сасвим! СРЕТА: Молим те, брате, је л' продаде своју кућу за среску канцеларију? А што?

Не могу ја тек волети опозиционог кандидата. СПИРА: Није ни то баш онако строго као што је било некад. Пре, кад си га мрзео, а ти си га мрзео као пса — или ти или он, до истраге. А сад се некако смекшало.

ИВКОВИЋ: Шта ћете, послови! Ви знате да бих ја врло радо остао овде што дуже. ПАВКА: Боље би било кад би и твој отац гледао тако своје послове.

ИВКОВИЋ: Признајем да је непријатно, па ипак може бити и занимљиво, јер ко било да победи, из ваше куће иде један посланик у Београд. ДАНИЦА: Да, али он вас грди.

ПАВКА: Знам, ал' видиш, ако ћемо онако фамилијарно, право би било ја и твој отац да идемо сад као посланици у Београд, а вас двоје, млађи сте, имате времена.

Па онда: хоће ли народ да гуцне штогод или неће? А? Е, мој брате, кад би све то било бесплатно, и ја бих био народни посланик, а не бих тебе пустио. Дедер, дедер... ево овде!

СПИРА: Па није, дабоме! СПИРИНИЦА: Да ниси ти такав: те није ти данас време, те није сутра, све би друкчије било. Него такав си за свашта! ЈЕВРЕМ: Де, добро, шта хоћете да ми кажете? СПИРИНИЦА: Па то, зете, решили смо ја и Спира.

овај... он је, брате, мој зет! СРЕТА: Ако је твој зет, није народни зет; а ако хоћеш, право да ти кажем, боље би било да није ни твој зет. Одсекле су ми се ноге кад сам у чаршији чуо да ти се испросила ћерка.

МАРИНА (устаје): Уосталом, сигурна фамилија! Што се ја ту једим кад ионако не би било никакве користи. Пола фамилије и нема право гласа! ЈЕВРЕМ: Кој' нема право гласа?

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

И после, зар је једно село у нашој драгој Србији у длаку исте те среће и судбине било као и ово о коме је реч! Можете, вала, узети које год хоћете село — и нисте погрешили.

комшијама и пријатељима — и коме (селу) још није пало на памет да тражи од министра да се прогласи за варошицу иако је било у њему четири Цинцарина и двапут толико шпекуланата, а тим је већ, наравно, казано да има и кафана и механа И магаза,

и двапут толико шпекуланата, а тим је већ, наравно, казано да има и кафана и механа И магаза, те према томе је било исувише разлога да на мапи Србије буде записано крупнијим писменима, као све варошице у Европи, — да је у том и

Педагог-фанатик, човек новога правца, прогресиста. Да је по њему само, уредио би он своју школу да је не би било у свих пет делова света. Унео би сваку новину у школу за коју би год чуо.

Који био да био, то је по вас читатеље свеједно, као што је и Срети то свеједно било. Је ли он само био капетан — Срета га је мрзио као свако оруђе тираније, и писао је против њега; био је вечна

помодних шешира и турнира (онда су женске носиле ужасно велике турнире тако да је то најимпозантније и највредније било на њима), писао против окретних игара, против дугих шлепова, против сујете и каћиперства њихова и тражио за њих

Али је нешто и изашло, није тај кош био породична гробница баш свију умних чеда Сретиних. И Срети је било особито мило кад тако нађе у Одговорима уредништва: »С. у * * * Хвала на послатом. Јављај се чешће. Што си заћутао?

Јављај се чешће. Што си заћутао? Ми рачунамо на тебе. Братско поздравље«. А још милије би му било кад му изађе какав његов рад. Тај дан је био свечан дан за Срету. Тога би дана више пута него обично свраћао у кафану.

Још док се ђаком специјално бавио народном економијом, одлазио би у мале и сниске кафанице да ту на лицу места опипа било, посматра и студира ниже друштвене слојеве на којима почива ова друштвена пирамида.

И пре тога увек му је чудно било кад је у ком селу тако видео како то свет онако по старински дочекује и испраћа свога, на пример, капетана.

— Какви сакати и наказни појмови, помислио би често тада Срета у себи; као и да није било Деведесет треће и Четрдесет осме! Још Средњи век, још тама, мрак, јад, чемер и глупост!

Стаде да размешта свој пртљаг по соби. Прво што је урадио било је да извади из ручнога куфера огледалце, нешто мање од педља у дужину, чешаљ и контрафу Пелагићеву, ону где је

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ја, ја... Било је свега. — Деца су крива. Никад се ни на једног од њих он није испизмио; Оно, јесте... деца нису крива што су жива.

Шта мрзи кондуктер Кузман, прво је питање. Зна се: шверцовање у било којој форми. Али посебно не воли тискање На задњој платформи.

Видиш нешто што дотле ниси видео. У ствари Тога дана све се било изопачило. Миш зачикава мачку, а она Или неће, или не сме: Седи на прагу, сва преподобна, И слуша народне песме.

Кад сам био мали, О једној сам ствари мислио сто пута: Шта би било кад би, у поноћ, сви сватови стали И забушили од времена попет минута?

Свакакве људе ова земља рађа. Било је, богме, и тежих крађа: Деда Вуин, онај што је имао косу као пласт сламе, И становао у густом шипрагу поред

” РОМЕО И ЈУЛИЈА У БРАКУ Један глупи породични спор је омео Да се венчају Јулија и Ромео. А шта би било да им се није мрзела родбина, И да им је брак потрајао двадесетак година: Једно време би се волели, а после би

Синиша име две године? Јадниче! Од родбине Имао је само две тетке кад му је било три године: Од немоћног отрока, од трогодишњег Синише, Новинари и писци, гле, спрдњу начинише! Писци?

„Куд и зашто да трчимо?” „У Мокроног, Бор, Шентиљ!” (Ти циљ изабери, римо!) „Куд било, у шир ил у диљ, Горе, доле, покрај, мимо, Напред, јер је напред циљ!

И кад си хладан, и кад си врео, Ја волим само твој други део, А први ћу — оно кром — Поклонити било ком! ПЕРШУН Када загризем лист першуна, Душа ми постане пуна, препуна.

Облачак притрча брзо у помоћ: киша је лила све до у поноћ. И кад год је било потребе, облачак даваше све од себе.

Пазите, зато, на рукавице — Не растављајте најбоље другарице. ОЛОВКА Давно је било. Био сам дете Године хиљаду деветсто четрес пете. Те године — ох, среће моје!

И док још беше орна и нова, Исписах њоме многа слова. Срце, срце је било њено Масно, и сјајно и румено: Та оловка је знала да пише — Истроших је, и никад више.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Јегуља се од вајкада сматрала као живи створ коме нико не зна ни почетка ни крај. Питање о томе како јегуља постаје, било је загонетка која је дражила радозналост и машту природњака и философа свих времена.

Најраспрострањеније мишљење било је то да се она ствара од блата на дну језера, бара и река, и то непосредно онаква каква је, не водећи ни најмање

Нико никад није видео младу јегуљицу другојаче до у блату, са којим је изгледала као срођена и у коме ју је било тешко и запазити.

једно мишљење, које су нарочито упорно заступали професионални рибари, и то баш они што су живели од лова јегуље, било је то да она рађа живе младунце, ситне као црвићи, И то у блату у које они одмах по рођењу улазе и у коме остају

Мишљење је било засновано на томе што је понеки рибар налазио у одраслој јегуљи, ухваћеној на блатноме дну језера, баре или реке,

То је било једно стварно откровење и значајан први корак ка расветљењу јегуљине мистерије. Око половине седамнаестог века Мондини

Све су то били први кораци за расветљење мистерије. Њима је било утврђено да се јегуља, као и друга риба, плоди мрестењем, и то само у морским дубинама.

Али једно случајно, на први поглед сасвим безначајно откриће које је једног дана учинио у тим водама, било је судбоносно за сав његов рад од тога тренутка, као и за целокупну реконструкцију романа јегуље.

Оно је било тако провидно, да се у чашици воде, у коју је стављено неколико десетина таквих животињица, није ни једна могла видети.

Његово резоновање било је овакво: није могућно да је та ларва, дугачка 75 милиметара као и оне у Месинском Заливу, допрла из тога залива до

То је бродоломце учврстило у уверењу да су наишли на добар траг и да ће их овај довести на место које траже, а које би било светско плодиште јегуља.

Тај брод, поред све своје мајушности, одиграо је значајну улогу у решењу проблема јегуље; њему је било суђено да наиђе на место које се тражило и да тиме омогући решење проблема.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Мој рођени живот туђ ми сада бива, Јер шта ја памтим, никад било није! Сад, у ноћи звезда и месеца пуне, Усамљен и тужан, оборене главе, Корачам лагано пун слутње и страве, Јер знам

И бежао сам из нашега стана Тражећи мира у пољској самоћи. Но то је било само кратко време, Не постадосмо туђи једно другом, И гледасмо се у ћутању дугом Тупо, ко сито дете шећерлеме.

У КВРГАМА У кврге су ме бацили, о срама! Да, то је било у прастаро време. Јесам ли био крив? и зашто? — Тама Ћути, и редом сва створења неме. У кврге су ме бацили, о срама!

Стежи, о стежи, невидљива сило! И немилосно кости моје мрви, Док најзад моје не престане било, И не исцури кап последња крви! Стежи, о стежи, невидљива сило! О, како ти се слатко смејем сада!

Несрећу тајну срце слути, — Опет се враћа старо време. У такав дан смо некад давно Међ људе пали пуни јада. Време је било тако тавно, Мрачно и влажно ко и сада.

Јест, још у мени прошли живот сјаји, Чист ко на води лабудово крило, Јер све је добро и честито било, Смех, сузе, жеље, наде, уздисаји. Све је у мени ко на гробној плочи: Ја прошлост браним од смрти што прети.

данас, Госпо, густи коров крије, А ми, са нашим ситним навикама, Живимо мирно даље, благо нама, Као да никад ништа било није...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

КНЕЗ РОГАН Је ли вино госте посвадило, кâ је вама ово крсно име? ТОМАШ МАРТИНОВИЋ Није свађе међу госте било, но ни Турци жену уграбише. ВУК МИЋУНОВИЋ Какву жену, ругаш ли се збиља?

Јаки зуби и тврд орах сломе; добра сабља топуз иза врата, а камоли главу од купуса. Шта би било одучити трске да не чине поклон пред орканом? Ко потоке може уставити да к сињему мору не хитају?

Па се снахи не дао острићи: жалије му снахин в'јенац било него главу свог сина Андрије. Тужи млада, за срце уједа, очи гòрê живје од пламена, чело јој је лепше од мјесеца,

Докле трећи саврх зида викни: „Чуј, народе, не потопите се!“ У то рикни низ пазар ријека; или било мушко или женско, свак, да гази, уздигни хаљине.

Па послијед поче ђетињити; запита ме за наше сусједе, за Бошњаке и за Арбанасе: „Кад ухвате — каже — Црногорца, било жива ал' мртва у руке, хоће ли га изјест, што ли раде?“ „Ђе изјести, ако Бога знадеш, кâ човјек изјести човјека?

ЦУЦАХ И БЈЕЛИЦАХ. СВИ ПОСЈЕДАШЕ ПРЕД ГЛАВАРЕ И ДРЖЕ ДУГЕ ПУШКЕ УЗ РАМЕНА. СЕРДАР ВУКОТА Добро дошли! Што је било, људи? Кренули сте некуд кâ на војску! То вам није без неке невоље; да се није ко поклâ, Бога ви?

ПОП МИЋО ДАВА ПИСМО ВЛАДИЦИ ДАНИЛУ, ВЛАДИКА ГА ГЛЕДА И НЕ ГОВОРИ НИШТА. КНЕЗ ЈАНКО Што је било? Што пише, владико? ВЛАДИКА ДАНИЛО Не може се оно прочитати. Даје га владика кнезу Јанку да га попу поврати.

ВЛАДИКА ДАНИЛО Причајте ми што је тамо било: ал' сте вуци али сте лисице? ВОЈВОДА БАТРИЋ Весели су гласи, господаре, клањамо се Богу и Божићу.

И што ћу ти дуљити причање? Колико је равнога Цетиња, не утече ока ни свједока, ни да каже како им је било, те под сабљу своју не метнусмо који ни се не кће покрстити; који ли се поклони Божићу, прекрсти се крстом

МОМЧЕ Ја сам улак, од Ријеке сада; сердар Јанко послâ ме до тебе да ти причам што је код нас било. ВЛАДИКА ДАНИЛО Причај, синко, што најбрже можеш.

Шћаше доћи сердар с главарима да ти прича све како је било, но немаше када оставити: разурају града Ободника и све турске куле и џамију, да наш пазар не смрди некршћу.

ЂАЧЕ УЗИМА КЊИГУ. ЂАЧЕ (чита) „Кнез Никола и сви Дупиљани поздрављамо нашега владику! Пишемо ти што је код нас било. Како чусмо што би на Цетињу, покласмо се с нашијем Турцима.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

За сваки народни посао, било за какву нову школу и цркву, или за какав манастир који је требало подићи, оправити; или, још горе и опасније, ако би

Много није говорио никада. Али што би рекао, то је било речено. И тада се памтиле и употребљавале његове речи и изреке. „Ех, тако је то и то, што рекао покојни хаџи Трифун“.

те, ваљда, не доносећи и не зарађујући више, нема онај углед као пре; или, а то је највише једило старца, сигурно је било кога који је на то сина против њега потпомагао, јачао.

И све, и сестре и мати, утркивале се која ће што више да му угоди. Што год би урадио, учинио, за њих је било свето. Нису могле замислити да би он могао, или што би и учинио, да је то нешто ружно и неваљало.

Тако и мушки; и они су живели неким „њиховим животом“. Нигде их није било. Ма да им је магаза била горе, у главној чаршији, и у њој се увелико држала со и конопља, она је више служила за

Па и у тој магази никад нико од њих није био, већ увек њихов главни момак. Још мање их је било на чивлуцима и виноградима. Једино што су одлазили у чивлук код Доњег Врања. Али тамо се ишло више шетње ради.

Зато их увек и било по околним бањама, где су се опорављали од неуредна живота, да би се после могли приликом прве гозбе, славе, вечере,

Чак би се преправљало одело и слугама, нарочито слушкињама, којих је увек било по неколико и то већином из њихових чивлука.

био неугодан, сви су га нерадо гледали, не што је са њима седао, него што их је подсећао и био жив сведок онога шта је било... И онда све горе и горе ствари.

Тетка, чувши, брзо би истрчала. Њих, децу, одјурила би, а њега силом увукла натраг у његову собу. Ноћу било би још горе.

Па тек, када би тетка отишла, да га лечи! Софка није тачно знала у чему је било то лечење, само би се онда јасно чуло његово јаукање и врискање: — Водице, мори! Водице, вештице!

И заиста, када се Софкин отац вратио, био је први „ефенди“, господин. Лепшега у вароши није било. Лепше турски, грчки и арапски говорио него свој матерњи језик.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Збогом.“ Прошла си тихо с господином оним. Једно је дете данас дошло к мени. Оно је било жељно пољубаца, Љубави, ружа, радости и среће. Ја јој уделих од свега по мало, И задовољан био сам са својим Делом.

мраку гробу што Же доћи; Посмртна звона у даљини звоне, А ветри хује поносно и страсно Последњу песму свему што је било. И крај већ ту је! Ноћ не диже крило, И неће више дићи га над нама!

ПУТ Први снег је пао тог јесењег јутра, И небо још било пуно бледих звезда, Кад смо из свога свијенога гнезда Пошли у живот од данас до сутра.

Нама се чини да је било боље, Нама се чини да ће боље бити; А мртво лежи нашег рада поље; Садашњост тупа немаром се кити, И копни полет

Те сам ноћи само Ја, у сумњивоме друштву што је пило, Провео; песма хорила се тамо, А све је тужно и суморно било.

горе и боље; Да смо, и крај нашег разума, још само Играчка трошна њене круте воље; Да над нама она суверено влада, Било да нас нешто боли ил’ весели; Јер је увек тако како она жели У тренутку нашег полета ил’ пâда.

Само не ово, само не баналност! ЗОРА НАДАЊА Небо је било замрачено, тмурно, Слој облака црних под њиме се згрн’о.

Није било погреба ни пратње За несталу љубав тога дана, Нити сузе за њезине патње, Нити песме, сем грактања врâна.

Дани су мојих жеља ређи, А хоризонти мисли блеђи; Паук у својој танкој пређи На надама се сунча свелим. Било је добрих, старих дана, Када је срце моје знало, К’о јасиково лишће с грана, Трептати свакад, много, мало,

Тада је срећа била чиста, проста, Задовољство које не наноси гриже; Било је снаге што из сплина диже, Љубави, страсти и нежности доста, И пољубаца, пољубаца много...

Јер свирепо би било да крај гроба Одигра се један призор људског гада: Да на њину тугу насмеје се злоба, Док грудва за грудвом на мој

Слободан, снажан, и бескрајно благ Спрам мене, он је гледао мој лик К’о слику неба. Кад ме није било, Његов се страшни разлегао рик Огромним цирком; а када се јавим, Главу у моје спуштао би крило, Без страха, али с

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Свак најрађе исмијава и превире своје влаште мане кад их при другоме нађе. Оно народа што се задоцнило било, биће их било до тридесет, што мушкијех што женскијех глава, застало у шупљаји бедема, па да хоће да се отисне кроз

Свак најрађе исмијава и превире своје влаште мане кад их при другоме нађе. Оно народа што се задоцнило било, биће их било до тридесет, што мушкијех што женскијех глава, застало у шупљаји бедема, па да хоће да се отисне кроз врата.

Иако је у Црној Гори обично видјети разнијех појава у ваздуху у један мах, опет је тога часа тако чудно било на небу, да се оно четверо сваког часа устављало и гледало.

Врх огњишта висаше много овчијех и свињећих бутина и ребара. Поткровља није било, но сламени кров, поцрњели од дима.

У исти мах, двије му се крупне сузе скотрљаше низ образе. Толико је било доста; то као да је био знак, који женске очекиваху, јер оне сад једанак и у глас закукаше све три.

Обикло је, ваљда, било да тако чини, у таквим приликама. Солдат се снебио од чуда, па се повуче у нугао и покри кабаницом по глави.

“ „Ваистину, брацо Радоје“, умјеша се Ивана, „нама је и до сад криво било, што браство коротује толика времена! Ево је минула година и у њој Божић један, па ево дође и други, мину и Ђурђевдан,

Истога часа, пред свијем кућама у сердареву великом браству, стаде пуцњава и весело одазивање. То је све договором било и очекивало се. Уђоше, приставише пециво, па посједаше око огња. „Дај, чоче, да сквасимо пусто грло!

А, чујте, рашта! Божо је причао тајку, како су га разни народи причекали. „Свуд је било гозбе и весеља“, казиваше Божо, „ама свуда; али нигдје ме веселије ни свесрдније не прихватише као у српским земљама,

Цетиње у оно доба, бјеше пусто поље. Једино, на рубу тога поља, у заплећу врлетног брдашца, било је, а и данас је, подуго и повисоко здање од сивога камена; здање Богу намијењено — цетињски манастир.

Фала Богу, кога гледа по томе пустоме снијегу? Крштене душе није нигдје било оку на домаху, нити јој се човјек надати могао у то доба и по такоме времену.

Разумјете каквих некрштењака? Не анатемњака, (анатема их било!) но курјака. Неколико њих, вријеме је шћерало с планине, па се мотаху по обронцима.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

ограђује, кад је реч о чему непожељном (Тамо он њему, С опроштењем, Не буди од мене речено, Не буди примијењено, Не било ти заповеђено, По сунцу ходио); г) говорни изрази за скраћивање или подстицање приповедања којима се скраћује или

сунцу ходио); г) говорни изрази за скраћивање или подстицање приповедања којима се скраћује или подстиче нарација (то било, то свило; обрни-осврни; повуци-потегни; не лези враже; не стој ђаволе, итд.

Народ се и данас служи пословицама, било да употреби ону стару, освештану традицијом, било да искује нову, која често ни по чему не заостаје за њом.

Народ се и данас служи пословицама, било да употреби ону стару, освештану традицијом, било да искује нову, која често ни по чему не заостаје за њом.

Г) БАЈАЛИЧКЕ „БАСМЕ“ Бајаличких „басама“ има противу разних болести, које се тајанствено појаве — било посредством црва или ветрова. „Од оваквих болести се редовно баје, тј.

ВИ ГОВОРНЕ ИГРЕ Већ је поменуто, кад је било речи о говору по мелодији, да постоје говорни изрази који се заснивају „на игри речи, према изговору, слогомерју,

само говором, и које нас на овом месту у првом реду и интересују, заснивају се на игри речи, на завођењу изговором, па било што се поједини изрази задају да се брзо и правилно, више пута узастопце, изговоре, било што је потребно да се погоди

на завођењу изговором, па било што се поједини изрази задају да се брзо и правилно, више пута узастопце, изговоре, било што је потребно да се погоди у постављеном задатку прерушен смисао — одгонетка.

код загонетке је сврха да се да тачан одговор на постављено питање, разоткривајући прави смисао укривен у њега, — било завођењем изговором, игром речи, или каквом другом говорном смицалицом, било и самим прерушавањем укривеног значења у

прави смисао укривен у њега, — било завођењем изговором, игром речи, или каквом другом говорном смицалицом, било и самим прерушавањем укривеног значења у аналогну, обично алегоријску слику.

део говорних игара, загонетке немају за циљ да решавају компликоване рачунске радње, нити пак показују тежњу за каквом било дубоком мисленошћу. Народне загонетке су искључиво средство народне забаве.

нарочито у повезивању битних елемената и примарних видова са оним вишим пречишћеним и оплемењеним, — без чега и не би било оне високе лепоте и уметничке вредности наше народне књижевности.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

И кад би се мислило на свршетак, не би још ни чему томе било ни почетка; али почињач мисли: само нека се почне, па ће свагда бити лакше додати и наставити, него ли што из нова

мислити и ријечи намјештати (али опет не по своме вкусу, него по својству Српскога језика), да не би ни с једне стране било прећерано, него да би могао и учен читати, и прост слушати; а ја сам казао у предговору к Српском рјечнику, како је то

И опет дошао да је извадиш! Та ја сам у ту рупу упао прије толико времена, па ми је из најприје истина било тешко; а послије сам се био којекако навикао; али како та проклета жена дође к мени, мало за ова неколика дана не црко

без ашлука: нема за што да купи дувана, нити има чим да плати каву у друштву; те сам му ја дала оно новаца, што је било у твојој кеси, да му понесе.“ А Турчин: „Па куд оде? куд оде?

сирац, да осијече мало, а кад види на сирцу иже, онда осијече повелику кришку, па запише опет онако иже, као што је и било. Кад дође калуђер, погледа сирац и узме у руке: „Ва истину слово изе, али сирца низе.“ ИX.

“ А крадљивац одговори: „Ја сам ђаво.“ А човек крстећи се повиче: „Па шта ћеш овђе, анате мате било?“ А крад- | љивац одговори: „Ћути, ево сам ти донијо једну сланину.

7. Божје саздање, љуцко створење, змија оседлана. 8. Випоје поји, на копљу стоји, да није випоја, не би било никога. 9. Вићак виси, вићка зја, вићак вију! те у вићку. 10. Во буче, па пуну кошару набуче. 11.

И кад би се мислило на свршетак, не би још ни чему томе било ни почетка, али почињач мисли: само нека се почне, па ће свагда бити лакше додати и наставити него ли што изнова

и ријечи намјештати (али опет не по сво- | ме вкусу него по својству Српскога језика), да не би ни с једне стране било претјерано, него да би могао и учен читати и прост слушати; а ја сам казао у предговору к Српском рјечнику како је то

” Ја имам још за једну оваку књижицу нашијех народнијех приповиједака, али би ми било врло мило кад би ми још коју ко послао, особито из Херцеговине и из Босне и из старе Србије; само молим свакога који

Ручак се постави, и Међедовић се наклопи те | поједе све, и још да је било. Онда му они скупе с плугова све што је гвоздено на једну гомилу, а он усуче неколике брезе, па све повеже и натакне

Ковач чувши још прије шта је било од онога ковача, скупи све своје момке, па оно све гвожђе саставе уједно и скују буздован врло добар колико се игда

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

И што се налази у тој ћелији, било вино, било воће да не узима наш манастир ништа од тога, нити игуман другима да даје, него напротив, да се ту даје из

И што се налази у тој ћелији, било вино, било воће да не узима наш манастир ништа од тога, нити игуман другима да даје, него напротив, да се ту даје из нашег

светог овог манастира са свом братијом и да бирају мужа богобојажљива који је подобан живети у ћелији у месту том. Било да буде неко, као игуман, или други неко ко је служио у месту овом светом, да се пошаље у то место, и он сваку слободу

И затим, када се оконча псалам и каже „Алилуја“ по три метанија. Било на вечерњи било на метимону, било за време читања псалтира, било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби

И затим, када се оконча псалам и каже „Алилуја“ по три метанија. Било на вечерњи било на метимону, било за време читања псалтира, било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби када се служи

И затим, када се оконча псалам и каже „Алилуја“ по три метанија. Било на вечерњи било на метимону, било за време читања псалтира, било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби када се служи крај, где се каже

Било на вечерњи било на метимону, било за време читања псалтира, било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби када се служи крај, где се каже „Боже, буди милосрдан према нама

Било на вечерњи било на метимону, било за време читања псалтира, било на часовима, било на полуноћницама, на свакој служби када се служи крај, где се каже „Боже, буди милосрдан према нама и благослови нас“

А што остане од псалтира, то изговори било дању, било ноћу, само да се испева псалтир за дан и за ноћ. У суботу вече бива, као што имамо обичај, агрипнија.

А што остане од псалтира, то изговори било дању, било ноћу, само да се испева псалтир за дан и за ноћ. У суботу вече бива, као што имамо обичај, агрипнија.

Ако ли се ко по греху нађе у томе тако заробљен, било да су млади, или стари и остарели у монаштву, или су новаци, љубави закону да се поуче од еклисијарха, или ако се не

молитава и коленопоклоњења по вишереченом закону, то јест шест псалама са трећим и шестим часом, када удара било по обичају три пута. А коленопоклоњења треба само у цркви неговати када се поје „Бог Господ“, као што горе писасмо.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СТАВРА: Дај Боже да има! ЦМИЉА: Што дај Боже? СТАВРА: За нас би добро било ако има! ЦМИЉА: Не знам због чега добро! СТАВРА: Лакше је кад се зна да постоји и нека друкчија памет!

Тај мој профисор, вереник, има стрину чак у Канади, замислите! А она у тој Канади има фабрику, знате! А, не било вам примењено, та стрина стара, и плус болесна, то ће знате бити огромно наслество!

Дајте ми нешто да попијем! ЦМИЉА: Шта ћеш? ГОСПАВА: Шта било, само нека је дупло! Вечерас мало гостију! ИКОНИЈА: Сви на митингу! ГОСПАВА: Зар онај тамо још говори?

Има таквих несрећа у животу, да се само у чудо можеш надати! ЦМИЉА: Далеко било! (Цмиља се враћа за шанк. Миле улази, узима столицу, ставља је крај одшкринутих врата, и тако наставља да слуша говор.

Видо сам из воза, кад сам ишо за Вишеград. Чини ми се има и нека стругара. ЦМИЉА: Има. СТАВРА: Било би лепо живети у Кремнима! Што урадиш, можеш да опипаш, да избројиш, да измериш, да покажеш!

Пита сирњача, гужвара, савијача, бундевара, кромпируша! А кад она умеси гибаницу! Није било такве гибанице од Ваљева па до Ивањице! ИКОНИЈА: Мора да сте нешто имали, кад је толико фалите на сва уста!

(Улази Госпава) ИКОНИЈА: Шта је, Госпава, зар већ готово? ГОСПАВА: Доста је, вала, и било! И то под оваквим условима! Знаш ли ти шта је ово? Мишја раж! А знаш ли где је израсло? Испод кревета!

ЦМИЉА: Лакуноћ... ЈАГОДА: Причувајте се ви Београда! Заринглаш се трипут, па опет ниси сигурна! Да није било света и милиције, сад би вам ја пливала негде у Дунаву, силована и задављена!

АНЂЕЛКО: Имаш ли неку батеринску лампу? ИКОНИЈА: Немам, имам свећу. АНЂЕЛКО: Дај шта било! Остави врата, вако, отворена, да пада светлост! Па, ако не може, мајку му, подупри столицом! Гадне ли кише!

Сисе, бре, држи ко да су одликовања! Карађорђеве звезде, а прекривене свилом призренском! Добро би било да смо је реквирирали, макар на пóсата... МАНОЈЛО: Фини однос према цивилном становништву, нема шта!

ТАНАСКО: Куда ћеш већег чуда од коморе! МАНОЈЛО: Како смо ишли на север, погледај секцију, чудо је увек било испред нас! А сад, захваљујући форсираном маршу, ми смо стигли пре него чудо... Овде ће морати да се покаже!

Вама је сваки после првога други. ЦМИЉА: Мислиш да ја лажем? АНЂЕЛКО: Ма мене и не занима! ЦМИЉА: А било ми је довде дошло и дозлогрдило! Да ти не причам!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

И тамо имам имања и своје куће. ВЛАДИКА Па и своје жене, Јовчо? ЈОВЧА Ех, било то. ВЛАДИКА Ако је било. И нека је било. За тебе је, Јовчо, све, и алал ти вера!

И тамо имам имања и своје куће. ВЛАДИКА Па и своје жене, Јовчо? ЈОВЧА Ех, било то. ВЛАДИКА Ако је било. И нека је било. За тебе је, Јовчо, све, и алал ти вера! Не да кажеш да ти сад ово у очи ласкам, или ма шта...

ВЛАДИКА Па и своје жене, Јовчо? ЈОВЧА Ех, било то. ВЛАДИКА Ако је било. И нека је било. За тебе је, Јовчо, све, и алал ти вера! Не да кажеш да ти сад ово у очи ласкам, или ма шта...

Јер, да тебе нема, шта би од нас, од ове цркве и вере било?! ЈОВЧА Па, зар вас је ко дирао? ВЛАДИКА А, не. Ко сме?

ВЛАДИКА Било то, било, сад неће више. ЈОВЧА И ову бих, и ову, али Васку ми роди. Неку срећу имала што ми њу роди, а иначе...

ВЛАДИКА Било то, било, сад неће више. ЈОВЧА И ову бих, и ову, али Васку ми роди. Неку срећу имала што ми њу роди, а иначе...

Зар имаш толико пара? МЛАДЕН Па имам. И без ајлука, само од тебе бакшиша што добијем па би било доста. ВАСКА Па зар ти све то чуваш што ти ја дам? МЛАДЕН Чувам. Овде код вас имам све, и немам за шта да трошим.

(Загледа ближе): Био си богат, силан. Што год си зажелео све је било твоје. Хазне, бисаге с парама... ЈОВЧА (с досадом, прекида је, одмахујући руком): Море, и сад то имам.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Познао сам искуством, находећи се од младости моје у разним опстојатељствам, шта је полезно, шта ли је вредно било мојеј младости.

| Место рожденија мојега било је варош Чаково у Банату Тамишварскому. Отац мој звао се Ђурађ Обрадовић, родом Србин, по занату ћурчија и трговац;

Толико могу уверити, да ако је што добра и с моје стране било, заисто узроковато је било чрез всегдашње спомињање мојега доброга оца којему и данашњи дан желим уподобити се и тако

Толико могу уверити, да ако је што добра и с моје стране било, заисто узроковато је било чрез всегдашње спомињање мојега доброга оца којему и данашњи дан желим уподобити се и тако љубезног спомињања браће

последњи плод утробе своје, по мало дана преставила се заједно с породом својим у дому родитељском, у Семартону. Било ми је тада девет или десет година.

Само ми је жао било што ми је буквар издерат био, будући [да је] из њега учио мој брат Илија, пак га је у таково состојаније метнуо као да

Мени је врло ласно било наизуст учити и тако за две | године дана знао сам напамет не само катихисис но и различне друге рукописне вешти с

мненију врло полезне к намеренију које је он са мном имао; нити је могао мој добри благодетељ предвидити да је баш ово било управ против његове накане, како ћу сад дати познати.

Мени би жао било то чујући; и заисто ја сам весма њега љубио. Но, ко ће мени извадити из моз|га пустиње и пустињике и све којекакве

и свети Сава српски; а он би онда, мицајући главом и уздишући, одговорио: „Е, Мој синко, сад ја видим да би боље било да ти те књиге ниси читао.

А како је мени било то слушајући, дајем другима мислити! Но, ко би се надао, ко ли ће моћи веровати какво је и колико моје упорство и

Но, ко би се надао, ко ли ће моћи веровати какво је и колико моје упорство и тврдо|главство било! Каква је бедна ствар кад млад човек обикне самовољству! На моју душу, сам се сад чудим како сам могао таки бити!

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Прво и прво, не само у Зврљеву, него и по околини, кад се што прича из старине, обично се додаје: „То је било у вриме фраМартина Брзокуса, или фра-Бортула Зубаца, или фра-Вице Кркоте“ итд.

ни у светлој лози и како је вриједно знати колико треба да човјек има па да буде најбогатији у Зврљеву, чујте шта је било његово: Од непокретнијех добара Кушмељ имадијаше: кућу под плочом, петнаест лаката дугу; уз кућу наслон; под кућом

Уз то, Осињача је ткала по вас дан, а њезино је ткање било на цијени. Ето тако се у кући Кушмељевој састајао крај с крајем у родној години.

Ма на кога си се увргâ, не било те!... Послије тијех ријечи настао би тајац и сви би се погледи стекли на Чмањка, а он би оборио главицу, знајући

Томе дјетету право име бјеше Јозица. Материно питање: „На кога се увргао“, имало је заиста смисла. Јозици је било већ тринаест година, а глава му не бјеше већа од добре крушке, а према глави све остало, тијело и трбух му утонуо при

А највише га одликоваше од друге дјеце његова тврда воља; што би наумио, то би и учинио, па му стотину сметња на путу било; што би хотио затајити, не би одао, па да га на муке мећеш.

а Бакоњи не само што никад не рече грке ријечи, но га је заклањала у свакој прилици, и онда кад је његово галијотство било и сувише очито.

Ђаво нека разумије како је то могло бити, али ви ћете разумјети да је маломе стога лако било раскорачити се и слушати подругљиво очине пријекоре.

Фратар диже главу. Брат му тад започе: У здравље ваше миле добродошлости, кâ шта је увике било наше драге добродошлости, јер она увик наше жеље и нашу душу ислиђује, јер она оди и броди међу нама гришнима, баш кâ

А Ркалина, након добријех десет гутљаја, додаде суд Осињачи, јер бјеше већ празан. — Е, овога још није било! — рећи ће Кушмељ тихо, како су га најближи могли чути.

Липо! Али ћеш чути истину, па чини како знаш. А истина је ово: у Зврљеву досад није било лупежа, паликуће, убојице, ни другог вражјега створа, кâ што ће бити овај Бакоња!

је црква крстила, али по народном крштењу зваху се: Пирија, Тетка, Наћвар, Блитвар, Дувало, Срдар, Вртиреп, Жвалоња. Било је још њеколико постриженика манастирских, али су се они налазили „у тековини“, по парохијама.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

ВАРКА ОД ЛЕТА Ни надали се нисмо а већ ето: Скидамо са тела тек стављене крпе И бацамо их где било, у ћошкове, на хрпе. Сунце је опет ту. Однекуд мислимо: лето. То значи: живот! Опет смо наги крај воде.

Ја силазим, биљни свете, са твог прага. Али: кад се опет трујно око смрачи На поругу свету у траве ћу лећи Па било то живински, кукавички, псећи. НОЋ ЈЕ ДУГА Ноћ је дуга: о ја сам под љуском. Тесни ми зидови ужи него плућа.

Куд неста давни звук од пада чаше?... Не само кости под земљом: и музика је трула. Али где трули то што је било А у земљу не оде (Нити икада имаше кост у себи, дрво, било)?

Али где трули то што је било А у земљу не оде (Нити икада имаше кост у себи, дрво, било)? Гле: опет чисти ваздух струји с воде И музика ми по кожи прелази као крило.

(Ишчупаће ми са тим стаблом Најдражи мирис мог олтара.) Све што је било — чега неста — Што оде у дим, прах и пару: Ја знам да некуд тражи места. О тако и тај мирис, боја...

Нико је видео није. А ни ти: само си чуо Туп пад, за леђима, труо (И знао си шта пад крије). О боље да си куд било Пошао и да је пала Ко друге — земљи у крило. Овако: о твојој нити Живеће тешка и мала Толико колико и ти.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

На обали у снегу црни се човек. Снажна човечина. Подигао руку, ћути и не миче се. У нарави ми никад није било да човеку окренем леђа и ја наставих да газим крцкање сувих рибљих кошчица.

Е, нећеш ме сад, кажем гласно и опсујем, јер тако је било кад је у мој шанац на Шуматовцу пало топовско ђуле, и није само тада, јер на обали за леђима осташе шуме да горе и

И тако мене хапси сваки нови капетан среза. Најтеже је Аћиму било да ме ослободи кад ме оптужише да сам, главом и брадом, Петар Карађорђевић, унук вожда Ђорђа.

И на вашарима и по механама он, мали, да је себи највећи, најкрупнији. Није због ђинђува пред дућаном... Некада, било му је слатко и крв да проспе за овакву гомилицу жутог сјаја. Кад се свршило то некада? Не зна Му међу. Шта ћете ми?

ставио шупље ђуле, и дуго није могао и још увек не може да погледа у очи селаку коме је први пут криво измерио прасе. Било је то некакво мршаво животињче с белим пругама, мирно, није роктало, није се бранило кад су га конопцем везали и

Слушала је дику под леђима, и било је страх и од дуката и од њега побеснелог и први пут јаког. Симки хитро промакоше сећања на то давно вече и једна

Он је осорно одгурну. Петнаест година му она изува опанке. Шта ли му је сада? И раније је било свађе међу њима; више пута би се псовкама извикао на њу; оћутала би и идућег дана све би пошло по старом.

То нема у твојим књигама.“ Вукашин је само стиснуо усне и климнуо главом. Данас би, сигурно, све друкчије било. А некада...

Узалуд је он пажљиво ишчитавао све новине, и оне либералске и напредњачке, Вукашиновог имена нигде није било, у странци се није чуо, иако му је толико пута рекао да ће му глупаци и лакташи заузети место и да му ништа неће

“ Седео је поред прозора сав стегнут завишћу према свима, а небо му је стално било распорено на јасеновима, небо није престајало да стоварује на земљу и кровове свој бели јед. ... .

Стаде. Никако не попуштати. Одолети сентименталностима, успоменама, детињству. Ђорђе ће га као звер напасти. Боље би било да га је обавестио о доласку. Заслужио је да се радује макар до вечере. И онај стари. Симка унесе жар и наручје дрва.

Чула ме! штрецну Николу, па брзо рече: — Кад би све жене живеле као твоја ћерка, Бога не би ни било. — Јадан ли јој је живот. Сатреће је Ђорђе. А сутра је празник. — Шапћи, чујем ја добро. — Ти можеш да је спасеш.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Да се није из локвања родила? С неба пала? Пљуштала су питања радозналаца, али одговора није било. Је ли чудо што сама од себе потече прича да је девојчица Вилински изрод, изгнана и прерушена принцеза, ђавоље семе,

»Од кога ли је све то научила?« Старица се запрепасти кад у везу виде птице и цвеће каквих нигде није било. 3атим поче помније да је посматра.

3атим поче помније да је посматра. Девојчица је била готово дорасла до девојке, али на њеном лицу и у кретњама било је још много детиње љупкости. Руке су јој биле нежне и хитре, очи пажљиве и пуне топлог, златастог сјаја.

Могле су да живе удобно, готово срећно. И можда би тако и било да се једнога дана, на свему што би девојка дотакла, не појави танки златасти сјај, као да су вез или чипка посути

Напокон и владарка 3емље Сребрних Бреза чу за необични вез и позва Златопрсту у свој двор. Жао је било 3латопрстој да се растане од помајке, али није смела да одбије владаркину наредбу.

Једино што је покретима руку замолила било је да је повремено пусте да види старицу. Би јој обећано да ће се за неколико дана вратити кући.

Чим је чуо за бисере, младић је схватио да су то њене сузе, и одлучио да побегне, да јој се врати, али то је било лакше помислити него учинити. Стражари су будно мотрили на сваки његов корак.

— Када бих постала небеска река! — прошапута, а Велика речна мајка задрхта од ужаса. — Тог није било, нити ће бити, кћери! Ниједна се река још није попела у небо.

»Куда ли иду? Шта траже?« — питала се, али одговора није било. Изнад свега узбуђивала су је разиграна дечја стопала, нарочито она најмања.

— девојчица се запрепасти. — Да не сањам? — окрете се ка прозору, али на прозорском оквиру врапца већ није било. »Мора да ми се причинило?« помисли, одлучивши да мајци и дечаку о овоме ништа не каже да јој се не би смејали.

Опет су се чули дечји гласови и ударане лопте у бетон, али дечака није било. Од мајке је девојчица чула да се дечак одселио у други град, и растужила се.

! Лепо!! Али помози ми! »Можда се врабац вратио?« — помисли и окрете се ка прозору, али врапца тамо није било. Само се, заглављен између две цепке, копрцао малени, риђи цврчак, пиштећи. — Шта чекаш?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Необично у тој материји било је то што је изгледала нематеријално, сва од тамног сјаја, прозирна и непрозирна у исти мах.

да још једно опажање ових рад ника остане незапажено: они цy имали утисак да се линијом шанца, и кад га више није било, протеже нека танана светлосна граница.

Обе је Јеврему обећао, за доба после смрти, један Турчин, стражар у кули Небојши. Било је то 1815. године када је Јеврем, још не господар, Још само млађи брат будућег књаза, био заточен у лагумима Водене1

У исти мах му је ваљда било и жао младића па му је обећао да ће га, кад обојица буду у смрти, даривати невидимком какву пожели, ако мртви знају да

Совјет је захтевао да се Милош повуче. Је ли то што је остао да седи у тој столици било издајство или мудар политички потез, једини који је остао да се учини за спас династије Обреновића?

њега, Јеврема Обреновића, генералмајора, за команданта вароши Веограда са овлашћењима која су изгледала неограничена. Било је то у фебруару 1837. године.

(Иако је Сима Историју писао и на кнежево наговарање.) У наредби којом се књига забрањује било је објашњено да се то чини зато што књига и „лажне вести садржи“, и „лоше прича о извесним лицима“ и „оштро се

Кнез, који је ту ноћ, у којој се бал, при силним светиљкама, одржавао, искористио да обезбеди своје бекство из Србије: било му је стало да то бекство изгледа као добровољни одлазак, у достојанству. Успео је, и у томе.

Најгоре је било што је он тај пораз наслутио у прави час а слутњу ипак одбацио, као крпу. Вило је то у мају 1839, када је Тома Вучић

себи у прилог, да призна како је уз ствар Уставобранитеља пристао са чистим уверењем да је доношење Устава неизбежно: било је стигло ново доба које остарели Кнез као да више није желео да разуме, а то ново доба постављало је и нове захтеве.

нико није, тада, хитао на поклоњење; сви су хитали Вучићу а он је, на Врачару, чекао да му дође и Господар Јеврем. Било је, дакле, мајско јутро и Јеврем је, из свог Конака, гледао како се, над дунавском падином и над вечитом реком,

Испод садашње Јевремове улице, испод раскрснице светлости код Доситејеве Велике школе, није ни било улица, само куће, углавном турске а безаз– лене у зеленилу.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Никола И Петровић Његош ИВ ДЕД И УНУК Уз'о деда свог унука, Метн'о га на крило, Па уз гусле певао му Што је негда било. Певао му српску славу и српске јунаке Певао му љуте битке Муке свакојаке.

Ј. Јовановић Змај XXИ Снив'о сам те, а ти пуна цвећа! Међу цвећем лековита биља, Било ститка, љубице, и крина, Одољена, чубра, девесиља.

је сада лепо Па то ми је сада мило Као да ми никад око Није сунца ни видило, К'о да никад премалећа Мом животу није било, К'о да никад није сунце Срећу мојy пољубило. Ј.

Ово ј' лице ружа била Ал' давно је оно доба: Сад је лице жуто смиље Што изникне близу гроба. Ово ј' срце било ор'о - Ој младости, бајко мила! Ој године, бурни ветри, Саломисте орлу крила!

Врата шкринуше... О душе! о мила сени! О мајко моја! о благо мени! Много је дана, много година, Много је горких било истина; Много ми пута дрхташе груди, Много ми срца цепаше људи; Много сам кај'о, много грешио, И хладном смрћу себе

Стражилово; Ту још једну стару отпевајте, Ту ми, браћо, кости закопајте, Ту бих мртав права мира дост'о - Србадијо, не било ти просто! Ј. Јовановић 3мај XЛИИИ ДИЖИМО ШКОЛЕ! Дижите школе, Деца вас моле!

Ј. Јовановић 3мај XЛИX СПОМЕН НА РУВАРЦА Уочи нове године је било; Накан'о сам се дома подоцкан Од вечере, из друштва весела; Са ближње цркве куцнуло је триред Под кључем кад ми шкрину

А кад се кретоше даље Узеше и лепу Хелу, и Хела отиде с њима! Да је кипарис црни покрио огњиште њено, Хипонику би било светлије и лакше тада; Ал' он је пружао руке на сиње далеко море, Лијући на врели песак сузе љубавних јада.

И бежао сам из нашега стана, Тражећи мира у пољској самоћи. Но то је било само кратко време; Па постадосмо туђи једно другом; И гледасмо се у ћутању дугом, Тупо, к'о сито дете шећерлеме.

Мени је било к'о да пјесме ове Сваки стих поста пун бехар у роси, Па трепти, сјаје, и мени по коси Просипа меке пахуљице нове...

Ја, каква је пуста! Тако ми имáна, Стид је не би било да је код Султана! Па још када шеће и плећима креће, Ни хоџин ми запис више помоћ' неће! Ја јој назвах селам.

Госпођо, у Кнеза на балу, Играћемо опет бурни валс, к'о прије; С радошћу на лиду минућемо салу, Као да никад ништа било није!

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Простор цјео у стара времена бјеше св'јетлим засут шаровима, лица таме нигђе било није. Шар свакоји једне величине, са нашијем сваки једнак небом у свјетлости и у опширности.

Попа, Васко - КОРА

настанио Са своје четири стране света Тада је губицу раскрвавио Хтео је Да прегризе ту стабљику кукуруза Давно је то било У очима лепим Туга му се затворила у круг Јер друм краја нема А целу земљу треба За собом вући МАГАРАЦ Понекад

му само уши На глави планете А њега нема СВИЊА Тек када је чула Бесни нож у грлу Црвена завеса Објаснила јој игру И било јој је жао Што се истргла Из наручја каљуге И што је вечером с поља Тако радосно јурила Јурила капији

ребра зажути Слушамо како нам срца У грлу мртвих стубова лупају Истрчали смо из груди 14 Очију твојих да није Не би било неба У слепом нашем стану Смеха твога да нема Зидови не би никад Из очију нестајали Славуја твојих да није Врбе не

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Изненађени тим мучким нападом или пробуђени баш из самога сна, покушасмо да се спасемо где било. Неки се посакриваше по подрумима, неки по склоништима, а остали се разбегоше из вароши.

Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања Српске Академије Наука.

Наша знања о Демокритовом учењу су, заиста, доста непотпуна, а то је било још у већој мери пре 170 година, када је Виланд писао своје дело.

То ми није било непознато јер сам се још од свога доктората интересовао и за историју егзактних и природних наука. Сва важнија дела о

Али сам стајао пред новим питањем: у коме правцу да упутим свој даљи рад, јер не бих умео живети беспослен. Било ми је, пре свега, јасно да после тог свог највећег дела нећу целога живота успети да напишем још једно научно дело

Услова за научни рад великог замаха није било за време немачке окупације. Па и касније, када се непријатељ повукао из Београда, нису се прилике поправиле, јер

био сам у Атини, попео се на њену Акрополу и онде доживео један од најјачих утисака свога живота. Зато ми није било тешко да се уживим у онај тренутак када се млади Аристотелес нашао пред Партеноном и Ерехтејом; имао сам само да

Ти подаци претстављали су кулисе моје позорнице и њену гардеробу. То трагање било је занимљиво, а када је успело, стварало је уживање што га осећа сваки ловац, рибар и колекционар.

То путовање много ме задовољило, већ и због тога што је било потпуно бесплатно. Утрошио сам за њ само доста хартије и мастила, како то посведочавају записи тог мог путовања који

Ту је и богата библиотека нашег Математичког семинара изгорела до последњег листића. Самостални рад на којој год било области науке може се вршити само онда ако се има при руци не само оно што је у њој створено, већ и оно што се, из

Прикупих и проучих њихове биографије и доба у којем су живели. То је било доба француске револуције. Онда су живели у Паризу, окупљени у француској Академији, поред Лагранжа и Лапласа, и други

Још када је - давно је то било - Хефестос начинио и предао Тетиди штит што га је сковао за њеног сина, брзоногог Ахила, биле су на њему урезане и

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Пре рата, памтим, није било овако. Онда, ако бих нерасположен био, то је ипак трајало доста дуго; исто тако ако бих, на прилику, био добре воље.

И било ми је пријатно да гледам у крст који се смеје, и гледао сам у њега задуго и радосно до раздраганости, не увиђајући ни н

Све је било чисто, побожно, очекујуће. После вечере коју смо провели у разговору са његовим оцем, угледним трговцем старога кова,

Затим се лепо сећам кад он после овога кресну палидрвце да упали цигарету. Лице му је сијало од здравља и било добродушно детињасто, а снажан, као одваљен од брега, са раскуштраном кудравом косом која му је падала по челу, онако

И баш сам хтео да се подсетим свих појединости оригиналног венчања мога побратима — у том тренутку то ми је било најпријатније размишљање — кад чух кораке и неразумљиво неко гунђање у ходнику, а одмах затим појави се кондуктер са

Кад би сви говорили као ти, шта би било? Срећом не мисле сви тако. Треба се, брајко, очајно напрегнути, треба размислити шта да се ради.

човека, по кратким и искиданим покретима учињеним у току последњих речи које [су] се на њега односиле, за мене није било никакве сумње да се он само претварао да спава, јер сам и раније био опазио како је, с времена на време, крајичком

Али, на жалост, То је задуго било неостварљиво. Јер сукоб који се, развијао на моје очи и умало што није био крвав, јесте догађај такве природе да се

А кад је било време јутрења одосмо у цркву. Сећајући се и сад оних свечаних тренутака церемоније, једне од највећих и најсвечанијих

Као да ми је срце било ишчупано... 3 Кад сам се пробудио, протегао и погледао кроз прозор воз је највећом брзином јурио моравском долином.

Требало је, према томе, да останем поред земунице и да чекам. Јутро је било ведро, свеже и мирно. У нестрпљивом очекивању и седећи на малој тронођној столици коју ми војник изнесе, окружен

и као збуњен и мучен сном који није упамтио он се избуљено загледа у зид па понова спусти главу. Још је било врло рано и светлост је кроз сасвим мали и четвртаст прозор, који је личио на апсански, улазила бојажљиво у земуницу,

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Колица су вјештим руковањем уклизила у бијелу дворану без углова. А онда је све било тачно као и посљедњи пут: маска на лицу, доста угодна празнина која се све више шири у мислима, и, посљедњим трачком

На сјеновитој страни, кугле су биле угашене. Њихово је плаветило било замућено, а у средини као да се назирала рана, попут црва у срцу јабуке.

У том ходнику, дакле, почео сам живјети. За облачних и бесунчаних дана, у њему није било игре. Ходник би навукао сјену на своја стакла и погасио своје јабуке.

Но како било (а можда све то наклапам тек из неке несвијесне тежње ка самообрани), сјетим се да сам од најранијег дјетињства био

) Како било да било, ја сам се неисказано напатио због те „мистерије” и због тих говоркања која сам неизравно и с притајеном

) Како било да било, ја сам се неисказано напатио због те „мистерије” и због тих говоркања која сам неизравно и с притајеном устрепталошћу

Но мислим да је ипак у ствари нешто било; свакако нешто далеко мање фантастично и можда сасвим различито од онога што се причало; али ипак нешто.

Дјед је, дакле, све то био лијепо смислио и срачунао. Али, било је већ касно: оно што је учињено, учињено је, и једанпут почињена погрешка није се дала више опозвати, а једанпут

мој креветић; четири снажна човјека, с капом под мишком, сваки на свом углу, уносила су на прстима плави креветак; било је у томе нечег дофенског.

А било је нешто непобједиво и врашки смишљено у неуморности тог говорног тандема! Тек у часовима потребе за јачом аподиктичнош

према њима (а и њиховог према мени) научио сам како можемо годинама с неким живјети а да се међу нама не развије клица било каквог осјећања.

(Сад помишљам какав ли догађај, какав ли катаклизам мора да им се учинио тај одлазак — њима, којима је ваљда било непојмљиво да се уопће може живјети негдје ван нашег мјеста, у другој каквој кући, другим каквим начином живота!

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

док овај не приђе барјаку, па онда обори главу и полугласно, као за себе, рече: — Хе, да је мој тата одборник, било би друго...

Па зато га је и изненадила она напомена о јаловицама. И да не би ове меденице, како се родио плах и прек, било би свачега. Али попа му разгали срце...

Плашио их је највише његов рђав глас у народу, али је и у његову држању и понашању било нечега, што их одбијаше од њега.

Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... — Па, шта је било? — Ништа. Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.

Али, при свем том, није било дана, кад се он није осећао као пуки сиромах. Ово вечно безизлазно стање принуђавало га је да се лати и таквих

Рекосмо да му нико не би умео одредити право занимање, кад би то било потребно ради статистичких података, али иначе знала су и деца од чега Вујо живи.

« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света. »Шта ли ће она рећи кад чује?... Презреће ме, грдиће као и сви други.

— 'Натема вас било, како дознасте за ово тако брзо? — запита кмет љубопитно, чим остадоше њих двојица сами. — Ни ја не знам све, само

Одмарајући се на слами, стаде да разгледа своју »кућу необичну«, али у мраку, који владаше око њега — и ако је било тек подне — не могаше скоро ништа распознати.

— Батали, човече, сав сам гола вода. Идем да видим је ли жена што спремила за ручак — одговори други, за кога није било сумње да је Пера писар. — Зар су те тако почастили Маскарци, болан? — рече неки непознати.

— помисли Ђурица опет. — Вала нећу сад лупати, па макар цркô... Мрзи ме да гледам очима пандуре... Како би било да спавам?... Јес’, ко ће ти сад заспати !

Уосталом он се и не надаше да што чује, али му је било веома потребно да се ма чим забави, да нађе ма каква посла уму, само да не мисли о ономе што је од јутрос преко главе

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Ти би, синко, сад тек требало да живиш, а не да умреш, добро би дакле било да идеш у свет, па можда ћеш наћи гдегод за себе спасења, али мораш увек само према истоку ићи, јер тамо још не влада

У тој башти било је много лепог и разноврсног цвећа а поред свију стаза биле су понамештане камените клупе. Шетајући горе-доле по

Напослетку дођу до једне бразде, на којој ниједне травке није било. Са оне стране уз бразду било је тако лепог цвећа да се Петар зачудио, па запита девојку: — Каква је то земља где не

Напослетку дођу до једне бразде, на којој ниједне травке није било. Са оне стране уз бразду било је тако лепог цвећа да се Петар зачудио, па запита девојку: — Каква је то земља где не може трава да расте?

Он је знао где му је село, но ту сада села не беше, него се само познавало место где је некада било. Он се томе јако зачуди, па пође да потражи где је некад његовог оца кућа била; кад је нашао, дође и до овог места где

Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свију страна било запожарило, а пожар се једнако к њој примицао. Онда змија повиче из пожара: — Чобане, забога, избави ме из ове ватре!

се стане живети, и мало по мало изиђе он најбогатији човек — не само у ономе селу, него у свој околини није га било. Имао је свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имовину и велико богатство.

И тако газда отиде и остане код стоке. Кад је било око поноћи, али курјаци заурлају, а пси залају. Курјаци говоре својим језиком: — Можемо ли доћи да учинимо штету, па

Када аждаха дође до оца, све му исприча шта је било и како је било, како је ово момче кутарисало и како га је побратила, и како га је, ево, довела њему да га за то дарује.

Када аждаха дође до оца, све му исприча шта је било и како је било, како је ово момче кутарисало и како га је побратила, и како га је, ево, довела њему да га за то дарује.

Да му не би било необично саму по ноћи, набави једну мачку и једно псето, које је добро гледао и миловао. У царском сарају била је

— Па мажемо се ми и овдје овако тајно састајати и лијепо живљети. Тако је и било. Он ти прео дан у ашчиницу, а прео ноћ к султанији.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Немам снаге да се борим са временом, Да одбраним, да сачувам, не дам своје, Него гледам чега имам, шта је било: И све више, ништа више није моје.

И погледом већ уморним преживела гледам доба И све што је некад било, и све што је око мене; И чудна се слика ствара: неко море од пепела, Над њим ваздух, паран криком, као да је смех

Поколење женско, сваке части вредно, Споменик ти диже зеленкасто-сиви: И сад име твоје, светло и угледно, Да би било лепо, на камену живи Са одбором, колом твојих другарица, С мирисним букетом вечних госпођица.

ЈУТАРЊА ИДИЛА † Михаилу Петковићу, моме брату Имао сам и ја веселих часова, Није мени увек било као сада; Имао сам и ја сате без болова, Осмејака ведрих и радости, мада То је давно било...

часова, Није мени увек било као сада; Имао сам и ја сате без болова, Осмејака ведрих и радости, мада То је давно било... На груди сам руке Прекрстио своје.

Устао сам рано, преко обичаја; Отворио прозор. Изгледаше као У природи да је било окршаја Неког грозног, страшног. Ваздух мокар пао. Неба нигде нема. Можда је пропало.

Можда је пропало. Елементи страсти негде се још боре. Можда је и сунце ропства нам допало. Знам, тог јутра земљи није било зоре.

И њени су врти Умрли, да нико сад их не пробуди. А већ у тој земљи где је било цвеће, Живела је она, и младост, и дуга: А већ у тој земљи овладала туга, И уместо маја свуд се јесен креће.

Из мисли се тргох. Бацах поглед доле, Никог није било. и дође ми жао: “Можда је чекала, можда много воле, А ја? — ја сам свиреп, бездушан и зао.

У природи има много дана, Мутних, тамних као ноћи крило, У животу има много рана Само зато што је снова било. Море грли копно од искони, Капља камен без одмора дуби: Рад и живот по свој васиони, Човек живи кад уме да љуби.

Спава ми се. Још да легне тело У тај сумор, мртав, што се вије. У ту душу, у ропац, опело, Да потоне све што било није, Да потоне... и да магле сиње Обавију: на часове боне И на љубав да попада иње И заборав... И да све потоне.

Ја не појмим сада Да л' је било живота, и када? Сјај и боли по'абани. Дуге нема у сутону; Не виде се ноћи, дани: Моје доба све утону У сан што ми сад

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Ако говорим о себи, ја сам већ осетио пуну меру овог дивног задовољства које је било толико да сам у многим годинама свога живота осећао тај непрекидни занос.

Када јој је било шеснаест година некаква заразна болештина харала је земљом. Њеног оца су били позвали да обави последњу причест

Пошто их је према обичајима својих предака украсила цвећем, положила их је на одар. Када се отац вратио, све је било припремљено за хришћанску сахрану.

Ако је моје објашњење исправно, требало би да је могуће приказати на платну и учинити видљивим слике било ког предмета који човек замисли. Такав напредак би изазвао корените промене у свим људским односима.

нова места, градове и земље, живео бих тамо, сусретао се са људима, склапао пријатељства и познанства и ма колико то било невероватно, чињеница је да су они били за мене исто тако драги као и они из стварног живота и нимало блеђи у својој

Чак и приметим ако није избалансирана. Било шта да је, нема разлике, резултати су исти. На овај начин сам у стању да брзо разрадим и дотерам замисао, а да ништа

За двадесет година није било ниједног изузетка. А зашто би и било другачије? Инжењерство, електротехничко и машинско дају позитивне резултате.

За двадесет година није било ниједног изузетка. А зашто би и било другачије? Инжењерство, електротехничко и машинско дају позитивне резултате.

Не само то, већ је све што сам радио било на сличан начин подстакнуто. Временом ми је постало савршено јасно да сам био само аутомат обдарен могућношћу кретања,

понашати разумно до извесне границе и који ће направити револуцију у многим комерцијалним и индустријским областима. Било ми је дванаестак година када сам успео снагом воље да одагнам слику из своје маште али никада нисам могао да

Вративши се у град те вечери имао сам осећај да ми мозак гори. Видео сам светлост у којој као да је било мало Сунце и целу ноћ сам провео стављајући хладне облоге на своју измучену главу.

Понекад је јак ветар пун кисеоника дувао с планина и поигравао се са мојим телом, које је било лако као да је од плуте, а ја бих скочио и дуго лебдео у простору.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

У њој је било мање шљива а више коштица! А да сам донео и пет стотина долара, требало би ми само мало више времена да их утрошим,

А шта може пружити млади досељеник који нема пара у џепу, није вичан било каквом послу, нема занат и не познаје језик земље у коју је дошао? Очигледно ништа.

По предању, и моје родно место Идвор било је основано 1690. године, али не на истом месту где се сада налази. Прво насеље било је на једној узвишици која је

године, али не на истом месту где се сада налази. Прво насеље било је на једној узвишици која је мало северније од садашњег места.

Оно је везано једном уском превлаком са новим насељем. Првобитно место за старо насеље било је изабрано из стратегијских разлога због преимућства одбране у случају турских упада.

Остатака тих подземних станова било је још у доба мога детињства док сам, пре педесет година, ишао у школу у Идвору.

Место прве цркве било је обележено малим стубом сазиданим од цигала, са крстом на врху. У једном удубљењу на стубу била је икона Богородице

Читање и писање слабо је цветало тих дана у Идвору, али је зато песништво било у пуном замаху. Верни старим обичајима Срба, у дугим зимским вечерима Идворци су одржавали своја посела.

Као мајчином љубимцу мени је било дозвољено да седнем поред своје мајке и слушам речи мудрости и маште из уста старих људи, а понекад и из уста

За време рецитовања његово сухо и наборано лице би озарила нека нарочита светлост; то је било лице пророка по мом сећању.

После 1869. године није било више слике аустријског цара! Српске јуначке песме које је рецитовао Баба Батикин величале су легендарног народног

Ми презиремо човека који се не држи своје речи.” То је био разлог што у кући мога оца није више било слике цара Аустрије после 1869. године.

Ћипико, Иво - Приповетке

Чим је заданило и сунце се подигло, било је угодно. Мајка и син чисто су се веселили што су у вароши остали и срећно се намерили на добра господара.

С других земаља одговарало им се песмом. Међу тежацима било је и Загораца. Они су ојкали и гунђали старе јуначке попевке.

Тако је прошло неколико дана — један лепши од другога. Било је умора и смеха, уздисања и певања. Цвета се веселила: „Ако овако потраје, биће зараде!

Све се живо уплашило и у се стисло, очекујући да престане олуја. Те ноћи излило се дажда да га је било доиста за целу годину. И у њихову кућицу продрла је и наврвила вода. Пропустио кров, те је капало на све стране.

Пусту влагу, што се са свих страна натисла, није могао ни најљући пламен да савлада. Сутрадан било је лепо. Сунце се показало светлије него икада.

Упутише се у поље. Цвета се надала да ће тај дан радити и тако унапред до њихова повратка. Преварила се: било је мокро, па посао није ишао за руком.

Свеће нису имали. Покушаше ужгати ватру, али се жигице беху овлажиле, а није било чим сухим успирити. Једва дочекаше дан. Марко се није дигао, него остаде лежећи на влажној слами.

Путем размишљаше. Досети се да нема ни толико колко је требало да се преко пребаци. Додуше, за бродарину било би доста и нешто би претекло, али јој рекоше да брод по овако ружном времену неће отићи. А она је напремила да пође.

Тако на обали, ишчекујући, намери се на неколико Загораца, које је по ношњи познала да су из села што је било подалеко од њене куће. Ипак јој се учини као да су комшије и придружи се њима.

Упре врата. Види да су закључана. Није било сумње, — нема никога у кући. Није знала шта да ради: би ли причекала или да се јави комшији?

Да му бог прости! —А љекар? Шта уради он? — питајући гушила се у сузама Цвета. . —Посласмо по њ, али га није било у месту. Некуда бијаше отишао.... —Цвета, у плачу, у неке каза: —Хајд'мо, децо, у кућу! —Куд ћеш по ноћи?

И кад Спасоје нагло исприча како је било, а отац се увјери да је тако, рече синовима: —Бјежимо, да спасемо глву! — и сам поможе испрегнути коње.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

То је неминовност коју би било бесмислено порицати. Напротив: данас постоје добри разлози да управо у њу упиремо прстом.

у избору тематске области и све потпуније се напушта оно подручје или залиха језичких средстава које је по традицији било додељивано поезији.

Овима последњим ишли су наруку лингвисти, којима није било тешко да за потребе тумача књижевности издвоје такозвано комуникационо језгро у језичкоме систему и укажу на стилски

Овде се све оно што је било – на неки начин може тек да збуде; а све што јесте – као да се једном већ збило. Тако смо доспели до места када се

Што се трагична девојка, несуђена заручница која „шеће по разбоју млада“, зове управо Косовка? Њему је било непријатно, али ни мени није било лакше.

Њему је било непријатно, али ни мени није било лакше. Је ли могуће да су нам се конци памћења толико покидали и тако помрсили да Косовца – који се као презиме пронео

Човеку, наиме, тешко пада кад види како нам се поглед на нашу сопствену културу – на било који њен део или на све њене делове скупа узете – мути под притиском дневне политидеологије и државноправних решења,

да посматрамо како је српска уметничка поезија понекад умела да развија и надограђује оно што је потенцијално већ било присутно у народној лирици.

Довољно је сетити се правог култа будућности који нам је донела књижевна авангарда да би одмах било јасно како почетни удео у осуди Настасијевићеве ретроградности заправо има наш надреализам.

Слично би вероватно било и кад би се разговор повео о такозваноме динарском културном комплексу. Из језичкога и књижевног угла писало се врло

Никада га није било и увек се говорило о двема засебним књижевностима – српској и хрватској. Као што се увек говорило и о двема засебним

и новом, и разликовање оригинала и превода, свога сопственог и туђег, све је то пре супротно него што би било слично. Као да је цела лествица вредности преокренута.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Ехе, где си нагао? РАКА: Тамо! ЖИВКА: Ама, зар ти је мало било, окачењаче један? А латински – двојка, а наука хришћанска – двојка, а математика – двојка!

ЖИВКА: Стевановић?... ПЕРА: Ја сам га својим очима видео. ЖИВКА: О, боже мој, како би то било добро! Ви сте лично видели Стевановића кад је отишô? ПЕРА: Видео сам га! ЖИВКА: Отишао је баш у Двор? ПЕРА: Да!

ЖИВКА: Хоћу, господине! ПЕРА (већ на вратима): Ако би било што врло интересантно, ви ћете допустити...? ЧЕДА: О, молим... ПЕРА: Ви ћете ми допустити... (Оде.

ДАРА: Па јест, само кажу морао је да те узме. ЖИВКА: То теби ваљда твој муж каже. Боље би било када би он пожурио да нам јави шта је ново. Али, дабоме, он се завукао негде у кафану. (Сети се.) Чекај...

ЧЕДА: Сасвим! ЖИВКА: Не знам само, да л' би лепо стајало да и с десне стране направим један зуб? ЧЕДА: То би лепо било због симетрије. ЖИВКА: Нико ме на телефону није тражио? ЧЕДА: Јесте. Неки др Нинковић. ЖИВКА: Је л' рекô да ће доћи?

закачио си се за њу, а ми тада нисмо били богзна шта, а девојка замакла у годинама а заћорила, па ето тако слудовасмо. Било што је било, шта ћеш му, али – ако се ствар може поправити, треба је поправити. ЧЕДА: Ама, кога да поправите?

Било што је било, шта ћеш му, али – ако се ствар може поправити, треба је поправити. ЧЕДА: Ама, кога да поправите? ЖИВКА: Тебе не, не

Како среће да си ти кожарски трговац. ЧЕДА: Оно, како вашем Раки требају сваке недеље нова пенџета, било би доиста добро. ЖИВКА: Гледај ти своја пенџета! ЧЕДА: А је 'л' те, молим вас, смем ли знати како је име Никарагуи?

АНКА: Ала би то лепо било! ЖИВКА: А шта мислите, хоће ли он да натрчи? АНКА: Па не знам, али знате како се каже: сви су мушки једнаки.

АНКА: А ништа више не тражите, само да дође у моју собу? ЖИВКА: Оно, добро би било ако би могли да удесите да скине капут, да га затечем без капута. АНКА: Само капут? ЖИВКА: Па него шта још?

како да кажем... да одскочи, брате, да се чује, да се види и да се прослави. Зар толика фамилија па нико, где би то било! Мислио сам пре да ће одскочити Јова поп-Арсин. Био је бистро дете и имао је онако нечег господског на себи.

2 ЖИВКА: Али, како ви то мислите да се компромитујем? НИНКОВИЋ: Потребно је већ на првоме, најскоријем журу, било код ове или оне даме, да постанете предмет разговора.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Ташана је осуђена да навек живи „доле”, у наличју своје варошко-врањске културе. Или би можда боље било рећи уз наличје, будући да је Парапута живо оличење таквога наличја, као и сви они „божји људи” којима је Станковић

Али управо та грешка или незнање даје трагично осенчење њеном лику, што не би било могуће без сталнога истицања да јунакиња све предвиђа и све зна.

А то, дабоме, не би било могуће без дечјих очију које су се врло блиско примакле Томчиноме лицу - усред мрака жаром осветљеном - баш у тренутку

Јер је код Станковића било врло јако и превагу је умело да однесе двоје: једно је кретање времена уназад, преломљеног кроз сећање, све до ране

него кроз целовиту психосоматску муку пробија нова временска раван из дубине јунакињиног памћења: „А сећа се свега. Било је на три дана пред Ускрс. А она тада [ . . . ]”18 Чини се да је још разговетнији други случај.

нов временски угао из ког ће се, према замисли, даље приповедати: „Снага би јој горела, мишићи играли, чело, руке, све било у зноју.

Али је читаоцу тешко разазнати да је то подсећање некада - у првој верзији - било део јунакињиног сећања, премда су осетни трагови овога другог задржани у ономе првом, и они свакако остављају известан

Још је теже, боље рећи немогуће је наслутити да је сећање на претке према првој пишчевој замисли било зачето не само у телесном него још и у еротскоме немиру. А јесте.

Али у исти мах све до ИВ, у нешто мањој мери и до В главе - до оне уз варирања понављане реченице „Било је то пред Ускрс” - догађаји су при описивању стилизовани као прошли, и као да су кроз сећање пропуштени, а види се и

Разуме се да прва реченица у роману - било ком, па и у Нечистој крви - не мора сама по себи бити значајна, али јој зато јако, иницијално место у композицији даје

Но питање је много сложеније, и било би недопустиво упрошћено кад би се казало да су помињани критичари с почетка века, па и касније, гледали из овога

Из начина читања проистицало је књижевно вредновање, једном изричито, други пут прећутно. Али оно није било погрешно, како се касније покаткад знало истицати, него је само - као и свако друго читање, разумевање и вредновање -

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Зато се већ по Броду пеку халве, месе баклаве и разни колачи, какве је само Цариград могао изумети а Горанин научити, било као кувар код каквога јешнога паше, било као посластичар с оне стране Златнога Рога.

и разни колачи, какве је само Цариград могао изумети а Горанин научити, било као кувар код каквога јешнога паше, било као посластичар с оне стране Златнога Рога.

двојица дајемо ти јемце Господа Бога и Светога Петра да ћемо тајну сачувати и рећи Србији кад дође како је у истини било. Гријех на нас и нашу ђецу, Иво брате и сине!..

И рођена деца била су га жељна. Носио се чисто и богато али му је рухо било старога кроја као и оружје. Место жутога реденика око појаса, пасао је он огроман старински силав и у њему две

“ па позвао сејмене и одмах отишао уз планину. Ни данас се не зна шта је с њиме даље било... НАША ЗАГОНЕТКА Гласити првак из Ораховца, крај Призрена, Хамза Вукашиновић, бејаше по свршеној берби приредио

сваким својим делом, сваким покретом и сваком речју да докаже како нимало нису боли Турци од њега, они који су дошли било из Азије, било с оне стране велике подримске реке, са голих брда.

делом, сваким покретом и сваком речју да докаже како нимало нису боли Турци од њега, они који су дошли било из Азије, било с оне стране велике подримске реке, са голих брда.

При том су га пратиле покорне тевабије, те је огрнут у златом извезен кратак бињиш, било лето, било зима — ваистину личио на којега знаменитијега римскога сенатора... За Србе је имао само презрење.

При том су га пратиле покорне тевабије, те је огрнут у златом извезен кратак бињиш, било лето, било зима — ваистину личио на којега знаменитијега римскога сенатора... За Србе је имао само презрење.

кад би о свечаницима спазио празничну црквену поворку, крстове и обредне стегове, што је јадној раји још остављено било. Чак ни православни спровод ка вечној кући није могао да гледа. А зла им није творио.

А Леденичанин је већ имао на Души више од тридесет Турака!.. Уосталом, свету је било још чудноватије што је он уљудно Бога прихватао само онима православне вере који су се држали на пушци и крвили.

У Ораховцу је било могућно свако насиље осим присилне работе. Њу је обичај искључивао, поред тога што је завештавао да се у великом селу

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

1875. НЕГДА Негда је друкче било, Друкчије него сад: И свет је био млађи, И ја сам био млад. И цвет ми био цветан, И зелен беше луг, И ја у њему

И питао сам Бога, Треба л’ што да му дам, Јер имам блага многа, Броја му не знам сам... Негда је тако било, Друкчије него сад: И свет је био млађи, И ја сам био млад. 1888.

Кад је већ на дну био, Десницом пипа шпаг, Погаче комад налази, У меден једе кус. Било му довољане За слаба тела глад, — Ал’ већ му ваља ићи, Пало му на ум сад Да голубове своје Није нахранио.

Оно, што га има, црвљиво ј’ и гњило; Оно, што га нема, — прекрасно би било. Воћко моја, воћко, граната, голема, Ја ти у хлад легнем, ал’ ми се не дрема; Обузму ме мисли, да их једва смажем.

»Стармали« 1888. ПОБРИ СТЕВИ КАЋАНСКОМ (Опет, после тридесет и толико година) Хе, давно је то било, кад ти певах млад; Оседело нас време и још нас кињи јад.

(Глас је овај само тренут бола кренô — Ал’ то не би било српски ни поштено). На Хрвата с’ дижу лажи и клевети, А то само зато да му с’ лакше прети; На Хрвата дижу вериге и

Ти си тако вешто знао Насликати слику горку, Како ј’ души кад с неправде Ум полуди; То је било пророчанство Ових наших дана худи’. Ој, Петефи, ретки створе...

Увек погнут, ја не виђах Како горе сунце сија. Грбио сам, клечао сам — Калдрмџија. То клечање није било Пред ћудима зле господе; Ал’ што скуцках, ево теби, Српски роде!

Она се не цепа. Оживело младих снага Братско друговање; У старијим поштује се Што је за штовање. Што је било охладнело Опет се загрева, Што је било пренаглило Враћа с’ са крајева.

Што је било охладнело Опет се загрева, Што је било пренаглило Враћа с’ са крајева. Застава се у вис диже, Али једна само На њој пише: „Српство пада, Ал’ ми га не

Ми бадњак волемо — Али не можемо... Тако, то је било искрено речено! Што не може бити нико не захтева. Та Божић не тражи да пећи рушимо, Та Божић не тражи да патос

»Невен« 1882. УДОВИЦА, СИРОТИЦА, НЕЗНАЛИЦА (Уз слику) За живота својег друга Свега јој је доста било: Од кад њега гроб покрива, Сломи јој се десно крило.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

“ — С опроштењем, госпоже, моје намјереније није било вређати, јер ја сам научио разлику правити између црног и белог; али опет ми зато, госпоже, замерити не можете што

На овакав разговор шта знам друго радити, него смејати се, а смејати се без вас, било би од мене грубијанство; морам и вас, као што ви зовете, унтерхалтовати, и тако унтерхалтујући вас и преповедајући што

Је л’ тако, господична? У Вршцу, 1830. Ваш слуга, Сочинитељ ДОДАТАК Дјело ово, као што се горе види, сочињено је било године 1830, таки после Лаже и паралаже; но из тога највише узрока није се на свет издати могло, што је Ружичић такову

Ружичића карактер свом тежењу одговара, не знам; то знам да не би позориште ово без дјејства остало кад би могућно било првобитну му ролу задржати. Најпосле, да не помисли тко да ми је сцена, која се у Родољупцу од Г.

Ево, новаца је оставио доста; али шта то помаже кад је оставио после себе краву. Богзна шта би од мене било, да нисам од натуре на господство створена.

ФЕМА: То код мене мора увек бити мико фо! САРА: Драго мије, драго мије, то је за мене доста. Јошт кад би било мало сарме, то ми је остало у души јошт од госпоје Мирковичке, а и ајнгемокц не шкоди; а печење, а, то даје апетит

Иди украј, не могу да трпим смрад од тебе. ЈОВАН: Само што сам дао крави сена, а како је било кад сам спавао у штали и с вама заједно јео? Па знате л’, мајсторице, онај наш бели мачак... ФЕМА: Ју! Мачак!

ФЕМА: То је инпретиненција! чујеш, сад ти последњи пут кажем да ми више не спомињеш што је било. Тако би ме безобразник и пред каквом страном персоном осрамотио. ЈОВАН: Па шта сте ме звали?

Што год је у моди, то је лепо. ЈОВАН: Бога вам, мајсторице, да л’ би ви носили чизме с мамузама кад би то било у моди? ФЕМА: Дакако, то се зове ноблес. ЈОВАН: И панталоне? ФЕМА: Зар ти ниси видио да мадаме носе фрак?

ЈОВАН: Дакако. Ја сам њен пединтер. Сад морам све другојаче уредити него што је досад било. Видите овај орман? Напоље ш њиме, мора соба бити празна, зашто кажу да људи од моде све празно у соби имаду.

РУЖИЧИЋ: Не старај сја, даћу ти форинту. ЈОВАН: То је лепо. (Узме бурмутицу.) Ала би ово било за мене. (Отвори је и нађе решконту.) Шта је ово? РУЖИЧИЋ: Содержи то, то је облигација за ону форинту.

САРА: Гледајте ви, то је безобразлук ноблес увредити. Али, молим, мени је тако нешто мучно, не би ли добро било по један шољ кафе, јелте, и вами се проктева? ФЕМА: Коми фо! Жан! Апорт! Јохан, Ханц, Жан! ПОЗОРИЈЕ 2.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

која ће можда бити мина у раскрвављеном небу због осмеха у камену другова заспалих између две битке када небо није било више велики кавез за птице него аеродром моја љубав пуна других је део зоре будим је због зоре због љубави због себе

ће проћи и кроз наше очи неизмењено В Узидали вас у зид невидљиви и сви сте били спремни да умрете једни у другима и било је тако здраво чудна реко спаса тражили вас залуд у мрачноме сплету онесвешћених чула на граници вас и изненађења нису

Али један песник који је дуго стајао испод зида у који је било немогуће посумњати, ваљда због његовог горког укуса и тврдоће, препознао је своје лице безброј пута сељено на једном

својој моћи, Ил управо због ње, ватро са својом ноћи, Како се зби дивно да биће ти избегне Место које би изван тебе било, Јер забуном све се збило што се збило А сјај који касни најдубље досегне.

се нечим другим одликују трају у туђем времену Птица која сама чини јато из ње излеће Узмите шаку свежег пепела или било чега што је прошло и видећете да је то још увек ватра или да то може бити ПАТЕТИКА ВАТРЕ (1956) ДВА

човек после сто година Не бој се речи Није то ништа Ал ипак пази Не љуби прошлост у руку Певај као да ништа није било Јуче или пре сто година Немамо времена за риму Звезди са севера птици с југа Не бој се песме Реци, где ћеш сутра Замка

не препознаје и земља која остаје верна смрти јер свет овај сунцу није једина брига али једнога дана тамо где је било срце стајаће сунце и неће бити у људском говору таквих речи којих ће се песма одрећи поезију ће сви писати истина ће

Знам је мада ме тада није било. Видех неизрециве силаске светлости у њене воде и у моје кости. Дан нам је узрок ноћи, паду крила.

! Мисао која не уме да мисли Завлада светом. И сада је касно Било шта рећи што би било јасно И човеку и птици под којом смо кисли И мртвима који иструнуше часно.

! Мисао која не уме да мисли Завлада светом. И сада је касно Било шта рећи што би било јасно И човеку и птици под којом смо кисли И мртвима који иструнуше часно.

Краков, Станислав - КРИЛА

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - То је било пијанство ваздуха. Хучао је, јурио је, урлао је, сипао се на њих побеснео, радостан и хладан.

Црни бодљикави пауци се купали у мору, које је можда било и плаво као неч ије заборављене очи. У зраку се боје изгубиле, само је било јасно пијанство и радост.

У зраку се боје изгубиле, само је било јасно пијанство и радост. Град и бродови на мору бивали су све мањи. Једино је био велики магични, светли круг елисе.

Широке, сјајне бразде шетале су по небу које је било пространо и мирно. Млазеви се сретали и укрштали. У тескобним баракама болничким било је запарно.

Млазеви се сретали и укрштали. У тескобним баракама болничким било је запарно. Тела маларичних болесника горела су у огњу.

зграда падала је на њих, и само се на месечини светлуцало скупљено оружје, крај кога су корачали дремовни стражари. Било је доста тихо и чуло се хркање поспалих.

ИИ У ЛОГОРУ Прозор од хартије бледео је и постајао видљив. Човек је протегао пробуђено тело. Било је урањено и маљаво. Осећао је на себи топао отисак жене, која је лежала успала крај њега.

Светлост је откривала смешано одело. Са постеље се дизао задах зноја. Било је запарно. На прљавом зиду висила је блуза официрска. Плава брада се кострешила.

У менажи је млеко покипело. Ипак је све било као и пре. Људи су носили страх у себи, па се ипак нечем радовали. Радост је била на површини, и до ње се увек

Опет су семафори светлуцали и бацали разорне таласе. Зрак је био препун гасова. Било је зелених који су тровали, жутих који су опијали, и црвених који су рушили.

Спасени рак се радовао под каменом. Последњи војник, који је прешао реку, претресе пусто одело на обали. Било је масно и подерано. Понео је са собом једну дугачку узицу. Иза врба су стидљиво повиривале мршаве кућице.

Крај извора се чуо плач и вриска. Јутарња патрола силовала је босоного девојче са тестијама. Било је вредно, те је прво јутрос уранило. Већ се примакли оградама. Полегали су на ивици кукуруза. Чекају знак са стене.

Петровић, Растко - АФРИКА

Велике светле кугле, као запаљене буктиње и као сунца, бежале су такође од нас. Узбудљиво је било гледати у тај млечни пут који се вукао за бродом. Остављасмо са стране невидљива Канарска острва.

Дакар није Африка, земља око Дакара није земља Африке. Још пре тридесет година ту је било само две–три куће. Право седиште Европљана било је на оном острвцету које се зове Гореј, где се и сад могу видети

Још пре тридесет година ту је било само две–три куће. Право седиште Европљана било је на оном острвцету које се зове Гореј, где се и сад могу видети Негријери, тамнице за црнце којима се трговало.

То би дало сву величанственост визији архипелага на њему. Све би било скоро иреално, и тако би остало и у успомени, да једно једино острво, најмање, није се одједном сасвим приближило

Сви који се умешају у наш разговор сматрају да би уистину било испод сваке могућности јести за истим столом са црнима.

Виђена где било, овако осенчена зеленилом, овако скривена по падинама, обојена земљом из које је изашла, и временом, ово би била једна

крај сасвим мајушних црних дерана у малим вретенастим пирогама, истесаним из стабла, којима они управљају веслајући било рукама, било широким пљоснатим лопатицама.

мајушних црних дерана у малим вретенастим пирогама, истесаним из стабла, којима они управљају веслајући било рукама, било широким пљоснатим лопатицама.

Почеше певати неку енглеску песму, било какву, сасвим глупу, али од њих самих савршено ритмично разрађену; са безброј упадања, синкопа, допевања, понављања, у

Муње су осветљавале, љубичасто и електрично плаво, савршено мирну пучину шибану страшном кишом. Било је занимљиво гледати једну тако бучну олују над непомичним морем. Око један по поноћи појавише се опет звезде.

Узмите да никаквог стварног разлога за то враћање европејству није било. Своју жену и своју децу ја нисам посматрао као супротност црнима; разлика у боји може вам изгледати тако обична да је

мој дух, или је то непротив атавистичко буђење нових елементарних сила расе, додавање нових сила које ниште све што је било можда само миметистичко у мени!?“ Поводом миметизма Вуије је и ово испричао.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

смрт! ГЛАВАШ: Мене?... А знаш ли мене ти?... ИСАК: Са Мула-пашом на Малајници — Давно је било, ал’ сам слушао Моћнога гласа страшну грмљаву; — И данас опет глас ти познадох...

Има времена!... РАДАК: Па ево, бабо, Керуше градске откад чекају Да паша липше... Па ће липсати, Макар то било и догодине!... СТАНА: Безобразниче!... Хајдемо, Спасо, Да за видела конак нађемо!

Па шта је било?... О, муселиме, Без оружја је народ остао! Бадава снаге тврди мишићи! Бадава срце Обилићево! Узалуд стида трази

Не дам је паши, чу ли, Турчине!... ИСАК (Ћериму): Добро би било да прибележиш! Јер тупа памет мозга лабавог Једва ће пету за дан тубити, А за два дана... оде уветар!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Лешјанинов наслон био је управо Делиград, али између Делиграда и Лешјанинових положаја није било никаквога удобног директног пута и баш су сад одређени читави батаљони да пресеку пут кроз Луковицу планину, која се у

Док се штаб спремао узруја се и делиградска војска и замало, па је све било на ногама и под оружјем. Осам батаљона сиђоше у дугим редовима са својих логоришта са висова око шанчева, постројише

команданти са својим одељењима буду јако на опрезу и да што чешће јављају све што се на њиној страни буде дешавало. Било је далеко иза поноћи, кад у српском штабу наступи мир, уморне штаблије разиђоше се по собама, лампе це погасише, и

Кукавни деда Стојан изгледао је преко сваке мере скрушен и очајан. Да је било каквога уметника да препочне овога очајнога старца, то би била права слика великога мученика.

Изгледало је као да ће овај саморани, немоћни старац скоро померити памећу, толико је било његово очајање. Одведем га у механу и једва га нагнам да се мало заложи залогајем хлеба и окрепи чашом шљивовице.

ланца виделе су се сабијене колоне, где су прилегле земљи и заклониле се за какав шумарак или забрдак, којих је било доста по бојноме пољу.

је ово борба, пушчани пукот учини му се као лавеж хиљадама злих паса који с неописаном пакошћу лају један на другог. Било је после 6 часова у вече, кад се пушчана праска наједанпут нагло пресече.

Како сам синоћ поручио, то ме је напољу чекао готов оседлан коњ. За десет минута крене се цео штаб. Било је још мрачно.

Пролазећи кроз мостобран на левој обали Мораве, где је било наше војске, пуковник Комаров ми рече: — Каква гробна тишина овде влада!

Стигнемо наскоро у Прћиловицу. Свратимо десно у неки разграђени шљивар. Ту ђенерал и цела његова пратња сјашу с коња. Било је подобро хладно. Ђенерал заповеди да се наложи ватра.

Ту на друму било је такође доста војске и батерија, и тако исто и дале уз друм у правцу Тешице. Комаров и тој војсци заповеди да се

На селy, које је сад било гомила развалина, свуда су се опажали свежи трагови пустошења и пљачке. Ту достигнемо батаљон кнегиње Наталије1) где

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

На то мени срце: Добро ј’ мени туди, Ал’ би време било Да променим груди. Здружиће се срећа да ме тамо прати, Одакле ћу теби Нову срећу слати.

јако, А љубит’ ме знало Бар уполак тако; Што би у радости Са мном сузе лило, — Хеј, које би моје Само моје било. Тако ја мом срцу Зборим више пути. А оно задршће, Снужди се — па ћути.

ХХВИИИ Ој, љубави, видовита вило, Ил’ ме вараш, ил’ је тако било!.. — Чуј ме лане, моје мило цвеће, Јер ми други веровати неће.

ХХХІІ Снивô сам те, а ти пуна цвећа, Међу цвећем лековита биља, — Било ститка, љубице и крина, Одољена, чубра, девесиља.

А ја ову песму измислио нисам, Ту си била и ти, а био сам и сам, — Па ако ми речеш: је л’ њој било мило, Живо ћу ти казат’ како ј’ њему било.

нисам, Ту си била и ти, а био сам и сам, — Па ако ми речеш: је л’ њој било мило, Живо ћу ти казат’ како ј’ њему било. ЛXВ Не види ме, ја је сматрам, Богу с’ моли, — Не моли се кâ што учи Ђак у школи.

А зло дошô, ако мислиш Животарит’ гњило; — Кукавица има доста, — Нигде их не било! ЛXXИ Питаћеш ме, моје чедô, Кад сам ове песме писô, — Просуо их један часак, Један тренут, једна мисô.

Ја и не знам шта је било У тренутку том — Тек осетим да је нешто Лакше срцу мом. ЛXXИИ Тија је поноћ света, Чује се звезда пој, — А

Ја им нисам приповедô, Моје боле, моје јаде, — А лице је моје бледо, Бледо било од вајкаде. Ја пред њима нисам клекô, Нисам прса своја био; Ја им нисам ништа рекô, Ја сам хладна стена био.

Као да ми никад око Није сунца ни видило, — Кô да никад прамалећа Мом животу није било, Кô да никад, није сунце Срећу моју пољубило.

XXВИИИ Благо оном, који уме Да без речи бол изрази, Било складом гласовирним, Било вруле меки гласи; Ил’ превлаком преко струне Уздисајне оне силе, Ил’ трепетом харфе

XXВИИИ Благо оном, који уме Да без речи бол изрази, Било складом гласовирним, Било вруле меки гласи; Ил’ превлаком преко струне Уздисајне оне силе, Ил’ трепетом харфе свете, Ил’ јецањем китре миле.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Националисти, идеалисти, убојице, фантасти, људи који би на миг старешине, ако затреба, заклали рођенога оца. Било је ту бивших комита, који су за време турског режима штитили наш живаљ огњем и мачем од крвожедних турских јаничара и

Њихов поглед и слух развијен је као у дивљачи. Било је Хрвата, Босанаца, Војвођана, који су дошли из белога света, да положе свесно живот за своју земљу.

Мој школски друг... Али шта да му радим. Да ми је рођени брат наишао сатерао бих га у ред. Било ми га је ипак жао, те му приђем и загрлим га. Он ме пољуби... Обојици нам потекоше сузе... Мрак је пао увелико.

Али је нешто високо и напорно. — Хиљаду осам стотина метара — додаје капетан Радојчић. — За нас је било, чини ми се, Монт Еверест... Хималаји, враг би га знао. — Он се обрати Мишићу.

Али жестина удара као да малаксава. На истоку је зарудела зора. Ишли смо сад живље, да нас не би захватио дан. Било се мало разданило кад смо се зауставили на једној падини.

а још даље равница, над којом лебди прашина. Тргао сам се. Пред нама груну разорна граната. Ах, кад не би било те проклете артиљерије, ратовали бисмо певајући. — А код артиљераца је баш обрнуто.

Наравно. Утом излете пред нас један ордонанс, који нам објасни где је заклон команданта батаљона. Није било далеко. Сјурисмо се код њега. Светислав се мало придиже и обрати се Мишићу: — Тресни ми мало овај јастук.

Војници су дохватили ашове да продубе ров. — Па овде, бре, све сам камен! — вели један. Тада ми је тек било јасно. Земља здравица је овде око пола метра дубине, а доле је каменита подлога.

„Бре, па овде пред тобом лежи цео стрељачки строј. — Наново је сишао. — Слушај, добро би било да ухватимо неког живог, да бисмо знали које се трупе налазе пред нама. Неког лакше рањеног.

Наскоро га изгубисмо из вида међу мртвим и рањеним Бугарима. Било је прошло одавно време откад је требало да се врати. Већ сам се био забринуо. Али десетар ми рече: — Не брините.

Ни бог господ не може да их размрси. Оне ноћи када су ударили Бугари, наши су се под борбом повлачили. Ту није било јединства команде. У оном мраку, војници су били препуштени и тукли су се појединачно.

Баш на одсеку моје чете налазила су се лежишта оне рововске батерије чијег су командира Бугари изболи ножевима... Било нам је неразумљиво зашто су онда Бугари напустили батерију, и одступили за једно шездесет метара... Не знам.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

некако грубо, скоро презриво искључена из наших мисли и осећања, као да је, пажње достојне па и знатне, никако није ни било; као да и сама засењујућа појава Бранка Радичевића, колико зачетак нечега битно новога, није истовремено, а бар у

и завршни уметнички резултат свега онога што се код нас у поезији дешавало читаво једно столеће пре њега; као да би било могуће замислити Бранка који би у старо карловачко вино поезије из времена свога ђаковања насуо непента, па одједном

одакле је заправо пошао, и са каквим књижевним наслеђем и оптерећењем, и са колико потребе, свести и снаге да их се било делимично било сасвим ослободи — питање је већ мање јасно а одговори на њега много мање једнодушни, много мање

пошао, и са каквим књижевним наслеђем и оптерећењем, и са колико потребе, свести и снаге да их се било делимично било сасвим ослободи — питање је већ мање јасно а одговори на њега много мање једнодушни, много мање поуздани и много мање

Антологије се међутим не смеју обазирати на овакве текстове, ма како иначе они били поучни, забавни, изузетни или било по чему значајни.

А какав ли леп Геѕеллѕцхафт Беи Фрау вон — синоћ би! Све је било ту беіѕаммен; Вече беше ангенехм; Играло се — али ја ти Бијах верѕтіммт при том свем.

ипак, и поред све своје аморфности, „расутости“ и непоуздане повезаности у лабавим оквирима Митрополије, то друштво је било српска предстража и осматрачница у Европи. Није чудо ако је носило трагове, а и ожиљке, тих европских додира.

Једном речју: великих потреса у тој поезији није било. Врло је занимљиво и поучно посматрати еволуцију њених родољубивих мотива: постепено, они су се изродили.

Непосредно пред Бранкову појаву, усред крупних словенских маштања, јасно је било да такви песници, у процепу између свога аустријскога династијаштва и у њих додуше дубоко усађене, али некако

надахнути историјским национализмом у даровитом опевању Косова, од Орфелина до Милице Стојадиновић Српкиње — и било би одиста занимљиво изблиза погледати како се код српских песника, од Орфелина преко Његоша до Милана Ракића,

У нашој књижевности никада није било толико зналаца страних језика као у ово доба: никада пентаглотија није у нас цветала тако раскошно као тада.

Нагоном стваралаца (а било је и других узрока), осетили су несмисао оваквих паралелизама. Прередак је одиста случај да би неко — реч је наравно о

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

“ Јест, ја сам несрећа! Рођена ми је мајка несрећа! Дојиља ми је била несрећа! И оно млеко што сам сисала Било је клетва, отров, несрећа! Сваки ми часак беше несрећа! А најмучнији, најнесрећнији, У коме ове горе угледах!...

буди бог с нама... Радоша он да прогони!... (Вуксан одлази.) РАДОШ: Е срам те било, седа старости! Кад те овако лудо дериште Овако грозно може мучити. Да ме прогони?... Да ме мушкета?...

— А затим Бошко, Богдан, Станојло, Мира, Станиша и други. РАДОШ (подстичући ватру): Докле је било крви у срцу Није ми требô огањ и плам, А сад?

РАДОШ (пипкајући прегледа рану): Душман је био — зликовац! Срце је гађô — Ма није, дете, било суђено Да тако млађан живот изгубиш, — Ево ти листак од жиловлака, Перући рану водом смлаченом Њега ћеш трипут

ПРВИ СЕРДАР: Давно је било то. ДРУГИ СЕРДАР: Давно! ТРЕЋИ СЕРДАР: И сад се сећам — али једвице. — ЧЕТВРТИ СЕРДАР: Кô што се вече сећа зорице.

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Него, ја ћу бацити молбу. Одреди ли царство да се боду, добро и јест — не браним ни ја; не одреди ли — није ништа ни било! Је ли тако, браћо? — Тако је, кнеже. Само 'ајде по реду, па се не бој!

Често је купљено од народа оружје, али се Рељи никад заптије не свратише ни на каву. Нешто им је било као зазор. Свагдје је био признат и призват.

Само су се оне крупне приказне ријечи дубоко упиле у душу његову и живјеле с њим и он с њима. Прелако га је било увриједити. Требало је само нешто рећи о његовој потреби и сиромаштини. — Сирома', вукарни Реља!

цар брез царевине! — узвикнуо би очајно, задрхтао би и само би тада грчевито зајецао да га је жалост било погледати.

— Реља, Реља, не приличи ти ово руво више! — говорио је сам себи и брзо га је свлачио. Нешто свога блага што је било у свијету, на маслу и на извору пригнао је кући, да заметне и расплоди, али му се није дало.

забасали смо! Помете нас мећава... Испред Накомичића кућа, чије је од вајкада било да сласавају залутале путнике и намјернике што у зиму прелазе преко Змијања, лизну широк и висок пламен запаљене сламе

Жао је то, прежао било покојном Мији, ама, шта је могô! Спа'ија и суд тражили су да се пресели, јер није имô чељади да обрађују зиратну

Шта'ш:: дрво на дрво — чојек на чојека. Тако је увијек било. Не мереш ни ти, кô велим, свађе приспјети, па ја кô млим: севап је да народу прикажем кад је који светац, да не

Не иде, дјецо, па ет'!... Неко вели: ово — оно... турски суд!... Мријети ваља — није ни за турског земана било праве, ама... Немојте, моја рођена дјецо! Насул'те се 'вође пред људ'ма, па се пољуб'те кô браћа... кô прави Србови.

— Почуј-де, момчићу! Отишô ја једног дана у нурију да вјенчам једну сељачку Ђурђију. То је било за султановог наџака. Она моја Ђурђијетина остала сама код куће. Враћô сам се покасно из села.

Е, 'ајдеде, кад сте навалили. Онако од истине, што је за дружине. То вам је било некако прве ли, друге ли — не знам сад право — неђеље... Биће баш прве неђеље иза укопације. Крајишници се враћају...

— Сама прва кап! Де-де, даље причај. — Е, људи моји, нит је та'кије' нишанџијâ кад било, а какав је земан настô тешко да и' и буде, — дочека неко из мрака.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Можда извор зала?'' И он стеже чело, слике да убрза. Љубав!... Љубав. Љубав. И тада се сети. Ах, да, то је. било још у оне дане Кад детињско срце тражи огањ свети И хоће плодове нигде неубране.

Кад с богова се буду венци спрали, Остаће, као сан на тиче мило, Звук твога младог срца што је било По својој вољи и по својој власти.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

И то можда врло важно? ВИЋА: И ја бих рекао. ЈЕРОТИЈЕ: То би морало бити штогод врло важно, јер ако би било да тебе, господине Вићо, отпуштају из службе због онога што си удесио да се у акта подметне лажан тестамент, то не би

МАРИЦА: Онаква каква је увек била младеж... АНЂА: Ју, помери се, дете... никад то није било, никад! Изметнуо се свет, преврнуло се све тумбе и променило се... МАРИЦА: променило се само место и ништа више.

АНЂА: Апотекарски помоћник? Зато његово писмо мирише на проминцле! МАРИЦА: Баш си погодила! АНЂА: Свеједно, на шта било, тек мирише. Па добро, кћери, јеси ли размислила озбиљно: шта је један апотекарски помоћник, од чега ћете да живите?

ВИЋА: А како би било, господине капетане, да још сад одмах пошаљемо повереника Алексу да мало процуња по вароши? ЈЕРОТИЈЕ: Не верујем да

АЛЕКСА: Пробудим се ја јутрос рано. Покварен ми сат, па не знам колико је било, ал' биће да је било пет, пола шест. Може бити више, ал' више од шест није било.

АЛЕКСА: Пробудим се ја јутрос рано. Покварен ми сат, па не знам колико је било, ал' биће да је било пет, пола шест. Може бити више, ал' више од шест није било. Пробудим се тако и осетим нешто као да ми не ваља стомак.

Покварен ми сат, па не знам колико је било, ал' биће да је било пет, пола шест. Може бити више, ал' више од шест није било. Пробудим се тако и осетим нешто као да ми не ваља стомак.

Пушћај! ЈОСА (одлази). ИИ МИЛИСАВ, ЖИКА МИЛИСАВ (који је отворио фасцикулу, дреши је полако). Мора да је било овогодишње вино? ЖИКА: Зашто овогодишње? МИЛИСАВ: Па ето, већ другу си тестију воде испио од јутрос.

ЖИКА: Зашто овогодишње? МИЛИСАВ: Па ето, већ другу си тестију воде испио од јутрос. ЖИКА: Није, добро је вино било, него много, много, брате. ИИИ МИЛАДИН, ПРЕЂАШЊИ МИЛАДИН (улази, понизно гужвајући шубару у руци).

Још како! Седао сам ја и на плави плајваз, али ми је подметнуо секретар, па ми је било мило, иако ме сврбило десет и више дана. ТАСА: Па не марим ја, кад се ти нашалиш са мном, господин-Жико!

МИЛИСАВ: А тек да си га видео јутрос. ЖИКА: Кад јутрос? МИЛИСАВ: Па кад смо напали Европу. ЖИКА: Е? А како је било, бога ти? И не причаш ми. МИЛИСАВ: Како?

Је л' тако, господин-Жико? ЖИКА: Па личи помало. КАПЕТАН (Боки): Срам те било, и ти си ми револуционар! Дванаест марама за нос, пешкири, гаће. Камо ти пушке, бомбе, а не „четири пара гаћа”!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Старој Рашкој (појас дуж већег дела садашње границе између Србије и Црне Горе), а у прошлости је било и других етничких група које су говориле тим језиком, а нису имале ни српско ни хрватско опредељење.

Она је уствари тадашње грчко унцијално писмо допуњено са четрнаест посебних слова за словенске гласове којих није било у грчком.

Позајмљеница је у том језику било врло мало. Преводиоци и аутори, очигледно поштујући идеал чистоте језика, по правилу нису преузимали грчке речи него

У привредном домену било је, осим грчких речи, и доста романских, нарочито међу називима мера и монетарних јединица.

чији је интернационални карактер видљив и у терминологији, и пољопривреде, у којој осим домаћих готово и није било других речи. У рударству, којим су се у оно време бавили насељени Немци, тзв. Саси, преовлађивали су немачки изрази.

Све до 15. века једини друштвени слој са ширим образовањем било је свештенство. У његовим рукама налазила се не само религијска књижевност него и ерудиција, Чланови клера су се у

У ствари, турска владавина је конзервирала средњовековно стање. Уколико је и било промена, оне су ишле у корист црквеног језика, што одговара приликама у српском друштву.

једне стране, приликом адаптације руских текстова за српске потребе остајале су неизмењене многе руске речи којих није било у црквенословенском.

Орфелин прокламативно је увео у српски књижевни језик мешавину црквенословенског и народног језика, у којој је увек било места и за специфичне руске речи.

Уместо граматичких правила царовала је произвољност; субјективном нахођењу аутора било је препуштено да изабере српски, црквенословенски или руски облик.

Противљење конзервативаца било је за младе само разлог више да се одушеве пркосним новатором Караџићем. Утицај свештенства у српском друштву и даље

их је у експерименте, не само литерарне већ и језичке, док су други неговали сажет, прецизан израз у којем је све било функционално и ништа излишно. У југословенској држави, створеној 1918.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

По големом свету млађан се потуцам — Што громовник нисам, да на судбу пуцам?... Све што ми је било недраго и драго, Остављат сам морô равно, подједнако! Па где сад почивам?... О, да дивна места!

О, душе! О, мила сени! О, мајко моја! О, благо мени! Много је дана, много година, Много је горких било истина; Много ми пута дрхташе груди, Много ми срца цепаше људи; Много сам кајô, много грешио И хладном смрћу себе

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

3 Мру, топлином лапе вали лагани. У срцу свих мрења све дубље откуцава било. И топло некуд појећи помјани, тугом у бездан незнаној отвара се страни.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И с братом на рукама, било тамо код матере у кујни, било испред куће, и забављајући га, тако чека оца да из чаршије дође на ручак.

И с братом на рукама, било тамо код матере у кујни, било испред куће, и забављајући га, тако чека оца да из чаршије дође на ручак. И после би и отац долазио.

Али бабе, која га је сигурно чула кад је дошао и чула како виче, још не би било. У послу, тамо по башти је остајала.

Супротни, комшијски зид није се видео од силног дрвећа које је било велико, старо, разгранато. А одмах испред саме куће, где је био трем, плоче, чесма, шимшири, биле су лозе чардаклије

Нарочито када би дубоко у ноћи горе, на чардаку, било осветљено, видео би се, распознавао, и путници, кириџије, тешећи себе што су у ноћ ипак на време дошли, говорили би:

Све што није могло одмах да се троши. Чак и сам је Младен за то већ слушао да је у њему било и пара што их је закопала баба.

Споља, све што је било везано за кућу, за име, било је исто као и пре. Гробови увек су као пре били чисти и са запаљеним кандилом, у цркви

Споља, све што је било везано за кућу, за име, било је исто као и пре. Гробови увек су као пре били чисти и са запаљеним кандилом, у цркви једнако је горело оно златно

Све је било друкчије. Познавало се то по чашама винским, у којима је, истина, било најбоље вино, али никад не напуњене до врха, да

Све је било друкчије. Познавало се то по чашама винским, у којима је, истина, било најбоље вино, али никад не напуњене до врха, да се прелива, већ чисте, са по два прста колико треба празне; по чистом

А то је било што је она, баба, била та која је њу запазила и од свих сестара, баш њу, најмлађу и последњу, казала оцу Младеновом да

И зато, не само да јој штогод није било право, овде, него била сва срећна. Ништа је не бринуло, не једило, још мање да у томе што мора за свашта бабу да пита,

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

(»узимају га као предохрану«) кад се појави чума (СЕЗ, 19, 234), или колера (СЕЗ, 14, 239), или уопште која било епидемија (С. Трој., Ватра, 83). У том чају децу мажу увек пред спавање б. л. (СЕЗ, 19, 20). Нарочиту моћ има б. л.

(іб., 179 ид): то се данас сматра као шала, али је првобитно било можда лустрација после тродневног борављења у средини душа предака, које о свадби невидљиво узимају учешћа у свим

»Вратич« означава биљку која магичним начином враћа нешто на старо стање, које је туђим враџбинама било поремећено. Отуда је разумљиво да овим именом наш народ може означавати различите биљке. — В. Митско биље. В.

, ѕіве фемінае, ѕіве мареѕ ‹= било да су жене или мушкарци›, да приме жртву и оставе болесника на миру (СЕЗ, 13, 294 ид.

вино, вода, со, цвеће), да би се одобровољили и са њима начинио савез, али у исто време, као да ничега није ни било, они се магичним начином терају (јер се од потковице, и од метала уопште, а нарочито гвожђа, плаше демони: отуда, на

Кроз њега провлаче недоношчад, кад не могу да напредују (СЕ3, 13, 283). Мртвачки сандук прави се од каквих било дасака, али крст мора бити од г. или граничевог сировог дрвета (ТРЂ, КНР, 34). ГОРУШИЦА Сенф (ѕінапіѕ арвенѕіѕ).

пре Мале Маше (ЗНЖОЈС, 19, 199). У Славонији не једе нико ј. пре Ивањдана (нарочито не трудне жене, »да им дете не би било зелено«), а тога дана окусе их, и то наште срце (іб., 74). — На дан Усековања (29. августа) не сме се јести црвена ј.

постао је вероватно и пропис да, кад се детету први пут облачи кошуљица, треба кроз њу пропустити ј. (»да би дете било румено«, ЗНЖОЈС, 7, 186). Ј. се употребљује и у дивинацији, нарочито љубавној.

КЕСТЕН Каѕтаніе (цаѕтанеа веѕца). Кестен (питоми). О Бадњем дану, у кући у којој је неко умро или у којој је било свадбе, не дају деци-похођанима колаче него к. (СЕЗ, 40, 1927, 81). КИМ Кüммел (царум царві). Ким, кимлин, кумин.

(при чему се не сме заборавити да је, у Источној Европи, семе од к. било познат наркотикум и Рауѕцхмиттел ‹= опојно средство›, као и вино, Сцхрадер, о. с.).

брашна (обед на жртва, Караџић, 2, 1900, 151). У околини Ђевђелије о Бадњем вечеру, у кући у којој је неко умро или било свадбе, не дају деци похођанима колаче, него к. (СЕЗ, 40, 81).

Код Индијаца л. је такође сматран за култно чист. И код Грка за култне радње често је било прописивано одело од л. На старом Оријенту писари, према којима се осећао известан божански респект и који су стајали

Ћипико, Иво - Пауци

Одумио је овога Божића повести из кола прву која му се свиди. А некако досада био је тешке среће. Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац прћијашицу у кућу и леже га с њоме.

Па, рекавши , трагом својих стопа поврати се кући. Сјутрадан, кад је Раде повирио на кућна врата, било је ведро, а кад је оданило, показа се сунце, али не може да савлада дебеле сметове снијега, већ немоћно се одбљескује

Сада, када је Нико у кући, било би лудо пустити овако лијепу згоду. Наговара сина Раду да му спомене како би од часа на час могао умријети, па би

Наговара сина Раду да му спомене како би од часа на час могао умријети, па би добро било да се зна кому ће своје имање опоручити.

А једне ноћи премишља: што би од јединца Раде било по његовој смрти? У брата четворо је дјеце, љути као вукови, а разуларени. Што би од Раде било?

У брата четворо је дјеце, љути као вукови, а разуларени. Што би од Раде било? Варали би га на сваки начин, а ко би могао отети се штетама што би их чинили у пољу, на ливади и свугдје?

И никада не би мира било. ... Једнога ведрога зимњега дана, кад ни сунцу лед не попушта, Никина се болест погорша, рекао би: сада ће умријети.

Премишљајући о Никину дјелу, мисли: „Не би било добро да цио запане Илију; Илија би с тиме ојачао, а Петар је задужен до грла, све имање не би му за дуг залегло, а и

је прћијашица, па је његов отац, Илија, договорно са њеним оцем, довео своме Ради, кад му је тек дванаестак година било, и легао га с њоме, бојећи се да је не би ко други прије њега одвео.

Прве ноћи Раде је се није додирнуо; стидљив, одмицаше се од ње. Послије, ослободивши се очевом шалом, у којој је било и збиље, за дугих зимњих ноћи, купио се око ње, миловао је, али није имао снаге да је савлада, и цури се чињаше да

двоје, што у селу не јављаше се једно другоме, осјетише се у ми слима близу, као да међу њима досада није ништа друго било до склада и љубави. Раде погледа у сунце. —Идем, Машо! —Збогом, Рад!

Једнако ум ме к теби носи!... Хтједох ићи кући, жени, знаш... Али, ето, што бих тајио, потражих тебе... И нађох те. —Било са срећом! ... А што ћу ти ја?

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

аск.рс. 2009. ДОРОТЕЈ Димитрије Свега се сећам, нарочито нашег првог сусрета. Све је онда било тако необично: и тај дан, и он, и Мртваја вир.

Долазио сам ту много пута и раније и доцније, али ми се никада вода није учинила тако бистром и топлом као тога дана. Било је спарно већ пре подне и изгледало је да ће по подне падати киша.

Говорио је да сам копиљан (што је било тачно) и да су ме нашли крај раскршћа у глуво доба ноћи (што је било претерано: нашли су ме крај врата манастира

Говорио је да сам копиљан (што је било тачно) и да су ме нашли крај раскршћа у глуво доба ноћи (што је било претерано: нашли су ме крај врата манастира Сопоћани, пред зору, увијеног у комад тежиновог платна).

Никада то није рекао преда мном, па нисам имао прилике да му се супротставим, а и било би узалудно, измислио би нешто друго.

Очни капци су клизили горе-доле преко закрвављених очију. Сад ми се чини, да би то он све издржао да није било оне потребе коју човек не може да одложи.

Уздисао је и отхукивао, као да из себе тера тескобу. Љубимца није било. Када је жега мало попустила, узјахао је магаре и одмилео према Кули. Пратио сам га погледом све време.

Јелена Било је мучно. Игуман је седео скрушено и утучено на постељи крај Лауша и правдао се. Овај честити старчић испео се горе, к

Тако: савлада. Додаде да је дошао у задњем тренутку. Да је закаснио само један дан, било би већ касно. Лауш га погледа прекорно, па ипак далеко попустљивије него што га је малочас гледао и упита га кад ће

Човек је у таквој ноћи морао испољити радост. Но оно што се ту догађало било је претеривање без мере и конца. Старац и грбо су кликтали као какве успаљене женетине.

Старац и грбо су кликтали као какве успаљене женетине. Не знам шта им је било толико смешно. Димитрије је скакутао и крештао својим пискавим гласом.

рећи тек тако овом мушичавом старом јарцу који ми је већ дозлогрдио, опрости ми, Боже, да је властелин сиромашнији од било којег себра јер му није од природе дато да ужива у свом свеколиком богатству.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

) 75 (ТО ЈЕ БИЛО - СЕЋАШ ЛИ СЕ?) 76 (ВЕЧЕ ЈЕ ОДАВНО ПРОШЛО... ) 78 СУМЊА 79 МОЈИМ ПРИЈАТЕЉИМА 81 (ЗБОГОМ!... НИКАДА МОЖДА НЕЋУ) 83 ФАНТА

близу старог зида, Где бурјан расте; и предео пуст Пред мутним оком губи се из вида, Сањиви бршљан никао је густ. Било је вече. По небеском вису Кандила бледа сипала су зрак, И будни попац певао је близу, Кроз тихо вече и дубоки мрак.

1886. (ТО ЈЕ БИЛО - СЕЋАШ ЛИ СЕ?) То је било - сећаш ли се? - пре милијун можда лета. Кад још нигде није било ових људи, овог света.

1886. (ТО ЈЕ БИЛО - СЕЋАШ ЛИ СЕ?) То је било - сећаш ли се? - пре милијун можда лета. Кад још нигде није било ових људи, овог света.

1886. (ТО ЈЕ БИЛО - СЕЋАШ ЛИ СЕ?) То је било - сећаш ли се? - пре милијун можда лета. Кад још нигде није било ових људи, овог света. Ја сам био сам господар од звериња и од тица, Ти си била, миље моје, моја лепа невестица.

Ах, ја сам грешио горко. Све што је некада било Мени се учини тада кô мрачан, гробан сан И љубав, и мржња моја... Кô древни раскошних што је, И ја сам расипô лудо

Сећам се једнога дана, - опет је при чаши било, И ту се прилично јело, ал' много више пило Сваки је зборио гласно о ствари којом се бави, Док се од свега тога не

У мени је неко депеширô другу И на смртни случај изјавио тугу. Било нас је доста - душа ми се тресе! Те чиновник тако побрка адресе.

Кад се тога сетим, ја се само јежим, Из коверте своје дође ми да бежим. Шта је после било? Одмах ћу вам касти: Виновник се није сакрио од власти, Мене су у кошар преместили, знате, А њега казнили с четвртином

А кад се кретоше даље, Узеше и лепу Хелу, и Хела отиде с њима! Да је кипарис црни покрио огњиште њено, Ипонику би било светлије и лакше тада; Ал' он је пружао руке на сиње, далеко море, Лијући на врели песак сузе љубавних јада.

По какав пропали племић, Ил' бекрија свирач, са шпадом и гитаром, Друштво је његово било. Јер он је волео песме, А њих је скитница свирач певао с љубавним жаром Бијући у гитару.

Сунце се гасило јасно, Када се Силвије једном од куће подиже касно. Вече је пролетње било. Под небом црне се ждрали, О пусте обале реке ломе се румени вали, И магла увија рâвни...

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

- Куда? - До колевке астрономије. - Где стоји она? - Временски и просторно далеко од нас. Било је, у ствари, више таквих колевки; једна, можда најстарија, стајала је у Кини, друга, у Иидији, трећа, у Америци,

„Све је онде било као створено за угодно посматрање небеских појава: равно тло, прозиран ваздух, ведро небо, и због мале географске

То је Стари Вавилон! Херодот прича да је кроз тај зид водило сто бакарних капија, новији асиролози мисле да их је било само осам. Нећу да се уплећем у ту распру историчара, јер за нас је довољна само још капија да у град уђемо.

После неколико недеља, када их је било довољно на окупу, оне су испечене на ватри, па кад су се охладиле, оне су однесене и сложене у своје стовариште,

Нико више није водио рачуна о списима затрпаним под рушевинама градским. А и чему? Није било више човека који би био у стању да те списе прочита и разуме.

Може се лако замислити колики су утицај имали они тиме на све државне послове. Читајући из звезда оно што им је било по ћуди, они су били стварни господари државе, а делећи будућност другима, они су осигуравали себи угодну садашњицу.

Они посумњаше да сам начинио какво лепо познанство; што, у осталом, у овој вароши лепотица не би било никакво чудо. Почеше да ме задиркују, а кад ја, са лукаво израчунатом намером, стадох замуцкивати, они се међусобно

Када сам давно је то било - први пут запловио морем и када ми је кршовита обала стримонског залива ишчезла из видика, упало ми је одмах у очи

Буди, дакле, миран, дражајши, ми стојимо на чврстом тлу. Само кад не би било тако врело!“ Оба човека усташе са свог седишта, па се упутише преко травњака, обасјаног месечином, у кућу.

Зато проучавам бродоградње старих Грка. Са најлепшом лађом класичног доба старог века, ми ћемо на пут. Било је то, ако се не варам, у рано пролеће 219 године пре Христа.

Ваљда је само тле Египта било погодније за такав развитак. Оно је, заиста, већ од памтивека било одређено да постане колевком геометрије.

Ваљда је само тле Египта било погодније за такав развитак. Оно је, заиста, већ од памтивека било одређено да постане колевком геометрије.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

То само потврђује чињеницу да су се, бавећи се школством и интересима деце, аутори окретали књижевности за децу, било да су преводили стране текстове, писали уџбенике, или састављали антологије/зборнике као врсту дечје лектире, а то је

ПОПОВИЋ (ЧИКА МИТА) Огњевито сунце Весело је сјало Крај пелена цвеће Миром мирисало; Зелено је било У горама грање, Орило се славно Славујско певање Лаки поветарац Куп'о се у води – Пролеће је било, Кад се мајка

Зелено је било У горама грање, Орило се славно Славујско певање Лаки поветарац Куп'о се у води – Пролеће је било, Кад се мајка роди.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

ХАЏИ РИСТА »Радиш«. И опет да радиш, а не само да гледаш, већ да радиш. Све да је као што је и било. (Показује иза себе у округ). И башта, и шедрван, и дрвеће, и авлија, и цела кућа. Ти бар знаш какав ја имам аманет.

Више за себе): Не знаш ти, чедо! Свет, он, тај свет, за друго ништа и не зна, већ само зна и памти оно што је некад било: како је деда, калуђер, био наш комшија, па с тобом одрастао, после те тражио, просио, па како те татко не даде за

Ох! Не знам ни ја. (Хвата се за чело.) МИРОН (прилази јој уплашено): Шта је, Ташана? Па кад ти је толико тешко било, што ниси казала, и онда бих ја одмах дошао, одмах, још први пут? ТАШАНА Ох, и ја, дедо, не знам! Само знам да...

МИРОН (сасвим решено, чак загрејано): Ако си дознала, а требала си одавно за то да знаш, и онда би ти било јасно зашто ти никако не долазим. Нисам хтео због тебе, да не би свет почео свашта говорити...

Али да сам знао да ти је оволико тешко, мучно... Дакле, зато све кажи! Никако се не бој мене! Јер оно што је некада било, било је. И ево, можда ће ти бити криво, али ја се не кајем за то.

Дакле, зато све кажи! Никако се не бој мене! Јер оно што је некада било, било је. И ево, можда ће ти бити криво, али ја се не кајем за то.

И ево, можда ће ти бити криво, али ја се не кајем за то. Чак и срећан сам, што је тако било, што те нису дали за мене, те сам због тога отишао у свет, и постао ово што сам сада: ваш свештеник, ваш деда калуђер,

Тамо, код вас, по вароши, по чаршији, од њега нема ништа, одавно се на њега заборавило, као да га никад није ни било; док овамо, у кући, он је једнако ту.

Не за мене већ за њега. И ако, не жалим! Не жалим што ме је љубио. Јер да њега није било, шта би сада било од мене? Била би сељанка.

Не за мене већ за њега. И ако, не жалим! Не жалим што ме је љубио. Јер да њега није било, шта би сада било од мене? Била би сељанка.

И видиш, како су од тада сви весели, раздрагани, као да никад овде није било жалости, покојника, црнине. Видиш како се сви утркују ко ће те више развеселити. Е мислим се ја: »Знам ја вас.

Видиш како се сви утркују ко ће те више развеселити. Е мислим се ја: »Знам ја вас. Да није деде, Мирона, још би овде било као у гробљу.« А сада све друкчије. Ето, вечерас ће хаџи Риста доћи са својима на седење и разговор.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Сиромах Коста Земљотрес. Нити је у време његове сахране дрво било овај царски орах који је сада; нити је велика грана баш његову гробу хтела правити присенак; нити је у несрећном

царски орах који је сада; нити је велика грана баш његову гробу хтела правити присенак; нити је у несрећном човечуљку било ичега од земљотреса. Надимак тај је био и остао само случајна и споредна ствар у животу мајстор Костином.

Мајсторица је све нешто волела да купи ствари од метала. Говорила је: то деца не могу разбити. Али је било јасно да ужива у оном нечем продирућем што имају предмети метални. Шор је вирио кроз свих пет прозора.

Шор је вирио кроз свих пет прозора. „Свуда јој се нешто цакли; требала се Санџакуша удати за кломфера.” Истина је било и то да су деца доста галаме и несташлука изводила. Некако је нечега на претек било у свакоме од њих.

” Истина је било и то да су деца доста галаме и несташлука изводила. Некако је нечега на претек било у свакоме од њих. Срећко једном руком врти точак на бунару. Риста, кад га момци задиркују, надговори и надмудри све.

Одавно ја вама претсказујем да ће бити лома и земљотреса.” Ако је неред на столу за кројење: „Је ли земљотреса било овде?” Ако пијан човек на улици тетура и заплеће: „Овај мисли да по земљотресу гази.

” Стари људи у паланци говорили су да је у Ристи дед његов, пушкар. Мајстор Кости је то било из разних разлога непријатно, он је то увек одбијао. Али је после таквих разговора остајао намрштен и у себе повучен.

Збиља је стигао акт којим се траже подаци о Ристину „предживоту”. Кажу да је у магистрату било смеја док су писали тај извештај: отац, шнајдер, који није могао служити војску ни као болничар; мајка, слушкиња;

На кући мајстор Костиној две роде, али би прикладније било да су две вране. Ристана лежи у воденој болести и дићи се неће.

Сека је родила мртво дете, не осећа се најбоље, муж њен пише да би добро било да је неко одведе до оног блата где се некад лечила. „Ко да је води!” — бризнуо је у плач мајстор Коста.

му столицу и воду и лек, улази да види матер, и онда одлази на остали домаћи посао као да никад друкчије није ни било. Једнога дана стиже вест да је Риста помилован с тим да за четрнаест дана напусти мађарску територију.

Једног дана је замолио некога да му напише писмо за Секу, јер он не види. Писмо је било крик очајања: „Продаћу кућу, даћу вам сав новац, дођи и преведи ме да тамо умрем.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Откад је овог нашег, као што га видимо, света, пак досад, и докле год људи буде, било је, има и биће моралиста који непрестано на људе вичу, псују и прете, и с трипода представљају им њиове погрешке,

Толико сте књига издали, па се не стидите казати да штогод не знате. То би по нашем мненију најбоље било таки спочетка перо оставити.« Ви сте врло строги, господо моја.

Знаду колико је фамилија велики и мали и средњи богова код Грка и Римљана било, а не познају средства која би њиово и њиови ближњи благополучије подигло и подрањавало.

— Добро би било кад би списатељи, више учећи и читајући, себе за писање справљали, него л’ немарљиво на друге ослањали се; но кад се

Да би со тим мени посао одлакшан био, мислим да не треба спомињати. Но несрећом таковог у том пределу није било, јер су баш онда сви на које је подозреније да лажу пало протерани били, и тако наша Роксанда морала је без похвале по

Он напоследак тврдо мисли да не би без ползе било кад би се установило да голобради ученици од издавања својих еxерцітіа цоррецта престану, и да ниједном слободно не

Желити би међутим било да сваки сочинитељ, или преводитељ, или подражатељ, или макар писмокрадец дело своје барем пет година у рукопису држи,

Прво својство, које се раније млого од други указало, било је несташтво. Не само у месту гди је он пребивао, него 20 миља унаоколо приповедали су људи о њему као о неком чуду,

То је за Романа било мед, и што је већи био, то су његова дела већа била. Ретко је његова помајка питу или завијачу сакрила коју он не би

Ретко је његова помајка питу или завијачу сакрила коју он не би нашао, или сам, или ако би му млого било, с децом појео. Мачка у кући није нигда мирна била, нит је дана прошло кад је не би он с кером завадио.

свака три месеца даје га мерити, и ако се ишчисли да му је синовно крмче с неколико фунти теже него што је пређе било, сва фамилија весељем торжествује.

муке трпити да своју љубезну јошт лепшу него што је била нађе, која је више готово него он трпила — то је за Романа било увеселеније које довољно није сместити могао.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

ме нема и нема вас Појмите ли По души их по жижи слаткој По рогатом месецу на челу По шарци у оку Не би ли нас било За цветним кључем постојања На дно мора пасје крви Без освртања безбудућни за мном Можете ли На нож земаљско им и

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Н.“) гласила овако: „Једног јутра, срео сам га суморна и брижна; чело му је било мутно, а очи — оне очи којима је он тако дубоко понирао у душу човекову — биле су пуне неког чудног израза бола и

Оно је у свету видело само зло и невољу; све му је било мрачно, све туробно, све суморно. Небо вечито застрто облацима, земља вечито орошена сузама.

Код мене се, на пример, дуго и дуго није било начисто са годином мога рођења, те се најзад једва успело утврдити да сам се родио 8. октобра 1864. године.

Разуме се, изаћи у живот из трезора Народне банке и носити на себи потпис гувернера Народне банке, лако му је било одржати се на доброме курсу — тако би отприлике завршио своје резоновање тај будући мој биограф.

Бабица се за своју погрешку извињавала слабим осветљењем које је прошле ноћи било у кући; оцу је необично пријатно годила ова исправка, а ја сам се у ствари љутио на бабицу што забада свуда свој нос

сам се у ствари љутио на бабицу што забада свуда свој нос те мије открила прави пол, убеђен да би за мене много боље било да сам остао женско.

Иначе је моје прво детињство било врло монотоно. Не сећам се ничега важнијег из тога доба, изузимајући извесних ситнијих авантура.

панталоне и нешто неиспегланих бркова под носом, те очигледно представљао именицу мушкога рода, ипак ми је стало било до тога да код младе госпе разбијем потпуно евентуалну заблуду.

њеним ушима и не задивите се, ради чега се цео овај разговор и води, онда, разуме се, она ће наставити: — Можда би то било претерано — ја не знам — ја нисам компетентна. Има их, на пример, који налазе да је минђуша остатак варварства...

Мени чак није било довољно ни то да чекам хоће ли гости наићи или неће те да им се похвалим новим ципелама, већ бих сео пред кућна врата,

Но, разуме се, то није једини мој подвиг којим сам зарадио батине. Било их је још врло много. Колико сам пута, на пример, нове новцате очеве ципеле везао канапом за ушицу, напунио водом и

Разуме се да ми је на то одговорила мати, и папучом изјурила из собе, што мени није било никако јасно. А није то једини случај код којег је моја радозналост била награђена батинама.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Али, сузбијени на једној, Немци би продирали на другој страни и морало се хитно одступати. Било је то негде иза Паланке. Спуштала се мрачна јесења ноћ пуна влаге.

Ноћ је скривала изразе ужаса на лицу. — Послужиоци напред! — викну водник Коста „Турчин“. Срећом, корито није било дубље од два метра. Послужиоци поскакаше у речицу. — Испрежи! — Откачи задњак! — На рукама гурај! — Враћај назад!

А ја, иако нисам припадао овој батерији, делио сам њену судбину. Нисам имао куд. Стид ме је било од људи да бежим, а и страх ме да се упутим сам кроз ноћ, у којој свакога момента може планути пушка.

Пошто је пут узан, возари су прво испрегли коње. Потом су послужиоци рукама окретали возове. Све је било готово за пет минута. За то време командир и ја прешли смо преко ограде и, идући њивом, дошли на чело батерије.

Онда сам био у својој батерији, са својим друговима, са познатим војницима. Било је нешто нераздвојно, неизбежно, што је можда и судбином опредељено. А сада, за ову батерију не везује ме ништа.

Неки су полазили али кад би видели да одступању нема краја, остајали су онако незаштићени насред пута. Било је то једне ноћи, бог би свети знао кога датума, јер смо сасвим изгубили појам о времену. Нечије очи су нас водиле.

Води у пешачки ров! Али ађутант краљев ми у пролазу добаци: — Скрећи на коју било страну, само не води тамо. Тада сви они почеше говорити Краљу како је опасно ићи овако у групи.

Говорио сам ја њима раније: како би било да поручимо ове аероплане, можда ће нам требати... А они мени веле: „Величанство... не треба нам.

Како за нас млађе није било заклона, то смо лежали прикривени у жбуњу, стрепећи да нас не заспу куглице шрапнела. Око подне, паљба артиљеријска

Пробој је вршен час на једном, час на другом делу фронта, а у нашој позадини није било никаквих резерви. Одступали смо без борбе са једног положаја на други.

Досад их је носио неки колективни занос. Досад је још било неке наде. Али сада, пред болним сазнањем да већина народа остаје, одушевљење се гасило, дух је малаксавао, нада

Стока малаксала, и једва креће. Пут је све гори. Блато је негде до близу осовина. Те ноћи небо је било ужарено од огромних ватри позади нас. Фабрика у Обилићеву горела је. Стогови сена, растурени по пољима, пламсали су...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Припев Умрећемо тихо и мирно За ову ноћ златну, У сапогама сребрним, У кафтанима: За кејове париске, Или за ма шта било; За један осмех девојачки Радо бих дао живот свој.

Тада и оно што би већ било Најужаснијим грцањем и да се снило, тражисмо зацењени: О, болно неко прапотопско месо; Дрхтању нашем као да си

Све што је било неће бити; све што се планира, неће се испунити. Кратерска с Авале на Адрију. Палме, палме, кокоси, кокоси на целом

Можда се противуречим! Мене би било чак стид да се никако не противуречим: и ова проза је једна песма. И велики филозоф натурализма донео је истину о

Више свакако тиме не бих био лирик, али би то било највише што бих могао и довољно. И ти људи који су својим присуством унели толику пустоловину у мој живот!

Држиш ли дакле још увек да нема великих говорника - тела? Негда се мој дух бунио против идеје вечног бивања ма ког било дела човечијег живота и уштеђевине, и против бога - вољне и пресудне силе.

позвао; Писао пријатељу ипак да сам душу ђаволу продао; Поручивао посмртне листе, последњи новац ту дао: И никог није било да дође да ме утеши; А мој лик би сам се грчио, кад бих наредио му да се смеши.

Молитва, да не би било стида ни псовке, За путеве на сунцу, за сунчанице, за пловке, За лисице, за вукове, за јазавце. И за бол, и за бол!

Зарекох се да нећу изићи до смрти из овог мрака, И бљувах на сами спомен врели победничког зрака; О како ми је болно било у души оних дана, Када бих, и челом, сваку стопу познао свога стана!

”Времена су се промјенила, и више није ко што је било. Ја сам битински чобанин, ал знам да је с ову страну Америка, и с ону Кина, Да једни трче за овцама и други за

Овчари не свирају више фруле као некада, Овчари свирају у своје несреће, И ништа ваше није ко што је било, јер зашто би и било: И ништа више не одговара оном што представља.

не свирају више фруле као некада, Овчари свирају у своје несреће, И ништа ваше није ко што је било, јер зашто би и било: И ништа више не одговара оном што представља.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Толико је о томе мислила да се једнога дана откинула од дна и с таласима кренула у висину. Шта је с њом даље било ни рак-самац не зна да каже, иако сваке вечери излази на обалу. Корална грана нестрпљиво одмахну главом.

отплива за јатом риба, добацујући Седефној ружи како је најпаметније да избрише у себи и саму помисао на Горњи свет. Било је то последње што је Седефна ружа била у стању да учини!

Рибица је све ређе долазила Седефној ружи. Седефна ружа ју је све ређе звала к себи. Није јој више било ни до Горњега, ни до Доњега света. Она је тражила и налазила свет у себи А зрно бисера расло је и крупњало.

Љескало се и зрачило као некакво мало сунце. Седефна ружа обави га својим латицама, љубоморно га чувајући од свих. Било је то њено посебно мало чудо и није желела да га дели са другима, нити је више помишљала на одлазак из увале.

Како је све бљештало све трептало блиставије и нежније но што је риба запамтила! Седефној ружи стаде дах. Али, није било времена за дивљење Горњем свету: нечија рука грубо ју је држала, чупала јој утробу и раскидала плућа.

Иза склопљених очију пловио им је сјај бисернога зрна. Море је било далеко и тихо. Само су се у увалици становници морскога дна комешали питајући се где је Седефна ружа, док је у излогу

А чему и да памте? Зар сунцокрети не постоје зато што постоји Сунце? — Без сунца не би било ни сунцокрета! — рече главати поглавица златног племена, док су се сунцокрети, као један, окретали ка истоку: сунце се

— Без сунца не би било ни плавоцвета, ни иванчица, ни белих рада, ни булки! — певала су углас шарена ливадска деца, одбијајући да слушају

Више од свега мали сунцокрет волео је ноћ! Гласови ливаде утишавали су се у ноћи и шапутање трава било је једва чујно.

»Када би неко од њих било моје, можда би ми судбина била другачија!« — зажеле Дрвосеча ново лице, од своје страшне жеље као трска у пољу

С тугом се сећао чак и ђаволова лица. Помоћи није било. Смех и поруге пратиле су га као највернији пас. Коначно, помисли да је и смрт боља од оваквог живота, па одлучи да

— Гле — рече — где је брадавица? Где су длаке? — Дрвосеча још једном пређе руком преко лица, али брадавице није било, чак као да му се и нос смањио. Деца која су крај њега пролазила гледала су га у чуду. — Шта је то са Смешним Лицем?

Станковић, Борисав - КОШТАНА

Зар сам ја бре бија за жену? (Гледа у Коштану.) Ово је, ово било за мене... Ах, брате, ти мене ожени, зароби и врза, а тебе Господ! (Загледа себе.) Зар ја с’г овакав да сам?

Ох, толико је оно тога било пуно и жељно да ће ми мртвоме земља бити вечито тешка. Де, кћери, де још ону: »Насред села шарена чесма, бистра вода«..

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Мени је било кô да пјесме ове Сваки стих поста пун бехар у роси, Па трепти, сјаје, и мени по коси Просипа меке пахуљице нове...

ЕЈ КОЊИЦУ Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило, Гдје је доба оно, гдје су дани они Кад је срце пуно рахатлука било?! Као лаки вјетар што облаке гони, Носио си дуго свога господара Јутром и вечером кад се сунце клони...

Свуд сам брао ђуле и грозде бехара, Мојој срећи нигдје равне било није — Све од Бање Луке па чак до Мостара! Знаш ли часе оне?...

О, како је онда пуно сунца било!... А сад?... Свуда мутни облаци и таме... Еј коњицу вјерни, еј ти моје крило!... 1911.

Моја душа није у таштини грезла, Нит' је било грубог црва да је начне. Ја сам ишô вису гдено бесконачне Подижу лепоте своја царска жезла.

Како ли ме грли и целује мило! Кô на дажди класје, кô различак плави, Ја дршћем уз њеног срца топло било. Све тако, крај реке, греје ме и крепи, А кад бела зора с песмама се јави, Кући носим пуну прегршт звезда лепи'.

Узми ме, дигни, и са мном одброди Негдје далеко, незнаној слободи, Гдје нигда није ових људи било! 1908. ЧАСОВИ Овдје никог нема.

Ја каква је, пуста! Тако ми имана, Стид је не би било да је код султана! Па још када шеће и плећима креће... — Ни хоџин ми запис више помоћ неће!... Ја јој назвах селам.

Снатрећи обдан сам лутô По улицама свијем; У чуду свет ме је гледô, Ја бејах тужан и нијем. Ноћу је боље било, Сокаци пусти и само Ја сâм са својом сенком Лутô сам тамо и амо.

духова острво лепо У месечини је било. Ту се уз слатке звуке Маглено коло вило. Вило се тамо и амо. Док свирка све слађе звони; И ми минусмо даље,

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

То би било немогуће ако певач у своје дело не би уносио сву своју душу, самога себе. Сва је ствар у томе што јединка мисли и осећа

пјесама од старине, но будући да је она премјена тако силно ударила у народ, да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели наново приповиједати и пјевати.

Такво село чинило је потпуну супротност граду и нарочито после читлучења које је обухватило све сељаке хришћане било је јединствено у односу према турским феудалцима.

Та држава по народном певачу никад не би пропала да није било тако „суђено“, и да није било разбијача и издајника. Од тога народни певач не одступа.

Та држава по народном певачу никад не би пропала да није било тако „суђено“, и да није било разбијача и издајника. Од тога народни певач не одступа.

звезда, земљотреси, претерана суша или киша, болест и здравље, богатство и сиромаштво, добро и зло, све је то за њих било дело божје воље. А та воња је најчешће била зла.

свега тога, у песмама о Душану налазе се разни легендарни мотиви (свакако, зато што су оне настале у времену које је било врло далеко од Душановог) и неке његове углавном негативне особине: подложан је рђавим утицајима, окружен лошом

А кад је Момчило у борби пао, његови сви, колико их је било претекло, предадоше оружје. И од те војске не беше бегунца, него сваколика или изгибе или у ропство паде.

Већ су савременици осетили значај боја на Косову, и он је брзо постао предмет легенде, чије је стварање било олакшано и драматичним појединостима самога сукоба, подвигом Милоша Кобилића и погибијом оба владаоца“.

И шта је било потом? Блажени се оконча сечењем главе, а његови мили другови примише смрт истим начином пре њега, молећи му се што су

То је било у пуном складу са захтевима завршне фазе борбе против Турака. Али погледајмо редом све узроке пораза на Косову, јер у

Јуначко држање било је дуг оца сину и сина оцу. Отац је био дужан да јуначком смрћу прослави сина, а син да ратничким подвизима оправда

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ПОЉУ ГДЕ СЕ ЧАВКЕ ЧАВЧЕ 72 ОДАКЛЕ СУ ДЕЛИЈЕ 74 БИЛА ЈЕДНОМ ЈЕДНА КАТА 75 ОД СЕЛА ДО СЕЛА ПУТЕЉАК 76 У ЈЕДНОМ ДАНУ 77 БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ 79 КАПЕТАН ЈЕ ПИТАО МОРНАРА 81 ЛЕПТИРИ СА ЛЕПИМ ГЛАВАМА 82 У ЗАСЕДИ ИЗА ПЕТНАЕСТЕ 83 ЈЕДНОГ ЗЕЛЕНОГ

с лица ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ Ово је песма о краљу Који је волео праљу У оно витешко доба Кад се волело до гроба Било је код тог краља Много добрих детаља Те златна дворска хаља Те круна од кораља Ал праља није принцеза Она срце

Мислили су да је зао Пошао је да им каже Да не може тако више Видеше га неке страже Опалише и убише Ником није било жао Мислили су да је зао ГЛАВА МИ У ТОРБИ КО ДВЕ ПТИЦЕ Ко грлице Гладне ми вилице Ко два коса Лете испод

НЕБО О МОЋНЕ СИЛЕ БАЦИТЕ ЈЕДНО ПЕЧЕНО ПИЛЕ Уто се јави Гавран са гране НЕ ДАЈЕМ НИШТА ЗА ГОТОВАНЕ ДОСТА ЈЕ БИЛО МУФТЕ ДАВАЊА ПРОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ ИЗМОТАВАЊА ПЛАВИ КАКТУС И КЛЕКИЊЕ Непријатељ непријатељу : Плави кактус и клекиње

Саду Изгледа нису посла чиста Један је платан пустио браду Када је требало да олиста Услед пролећа у реци Сави Било је ових дана лома Кечиги Мари се врти у глави 3аљубила се у једног сома НА ПОЉУ ГДЕ СЕ ЧАВКЕ ЧАВЧЕ На пољу где се

био дугачак Човек у срцу чува Један потајни зрачак Да ће и сам Бити негде далеко Када одлази Онај најдражи неко БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ Било једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами вене Једна мала

чува Један потајни зрачак Да ће и сам Бити негде далеко Када одлази Онај најдражи неко БИЛО ЈЕДНО ТУЖНО МОРЕ Било једно тужно море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами вене Једна мала бела шкољка Једна ружа без

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Како је данас било у школи, Стриче? — Уф Јованче, не питај! И ја сам добио папрене шибе — хукну Стриц и показа дланове.

— Пхи, баш су ми и то неки кићени свеци! Да они мене нешто замоле, на примјер да се играмо „труле кобиле“или шта било друго, ја бих одмах скочио. — Ма шта ти то гунђаш? — упита га Јованче, његов друг из клупе. — Ништа.

— Идем да потражим мјесто за свој хајдучки логор. ИИИ Стричево право име било је Стево, али су га у разреду прозвали Стрицем зато што је био највиши у читавој школи, па је личио на неког

То је понекад чинио само дјед, а добри стрико, ако би се кадгод и наљутио, тукао је прутом стари гуњ у коме није било дјечака, и карао га: — Ево ти, неваљалче, сад си добио што те спада!

— Шта ту треба магаре! — поскочи Ђоко. — Ево мене. О-оп, ја сам бржи од сваког магарета. — Е, када би било на трку, али ту треба носити, и то добар товар — поче да објашњава Мачак.

— Лажеш! — тврдио је кобајаги онај други. — Богами не лажем! Не бојим се ни колико за мали прст. Ни ово му није било довољно, па зато викну и трећим гласом, пискавим, женским: — Шта то вас двојица причате? — Шта је тебе брига!

— Хм, овде ти још недостаје само поп с брадом и Мађар са штапом, па би све било у реду! зачуђено прогунђа Стриц. Поврх оне двије вреће на магарчев самар наслагаше, натоварише, објесише, натронташе

Прут није ништа помагао, јер је магаре просто било оклопљено гвожђем и дрвенаријом као какав средњевјековни витез. Зато Стриц попаде с њега ону колску руду и распали га

Неко ми изгризао шешир. Заиста, пола обода Стричева шешира било је откинуто и некуд ишчезло. — Стој — повика Мачак. — Знам ко је крив.

! Кад би сад казали да се Сивац правдао и клео како није ни такао шешира, то не би било истина, нит би нам ко вјеровао.

— Може ли какав комад лима? — упита Стриц. — Та није твој шешир црква па да га лимом крпимо. Боље би било да извучемо какву саргију из магарчева самара. — А зар сам ја магарац? — побуни се Стриц. — Ама нијеси, брате.

— Како који почне бјежати од школе, ево га већ код Стрица. Једног јутра, кад је било вријеме за школу, Николица поведе Жују и упути се назорице за Стри- цем.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Један сије у своје тело, други пак сије у своју душу. ХВАТАЊЕ СЕНКЕ Било ли, или ништа не било, привиђено, пак нестало га, развијало се ветром и отишло ка испод трчућих кола прах и дим у

Један сије у своје тело, други пак сије у своју душу. ХВАТАЊЕ СЕНКЕ Било ли, или ништа не било, привиђено, пак нестало га, развијало се ветром и отишло ка испод трчућих кола прах и дим у маглу!

Бојим се веђами јерно мило ми је било с очима много спавати и свеђма дремати да се одмарају и покоје се моји зглавци.

Бојим се с устима; није било за свашто и свакад божије хвале у мојих усти, неголи моје су беседе биле шала, лажа, ласкање светско, укор, покор,

Садање, ако би колико дуго много то злопатење било, хеле опет, опет, кад год, има му крај. Ако не друго, а оно смрт је сваком покој.

Да би ми то здесило се, чини ми се, тако би ми било, кан'да сам се јако на свет родила! А што ли ми је и хвајда више од овога света, каде ми мој душевни свет с очију

УКЛЕТИ Да му се зло изврши И невоља му над главом распаше се, И неправда његова на врх му слезе! ... Земљи је било речено: куд ми радимо И семена за своју нам храну сејемо, Да нам онуда прониче и расте Кукута, трње, вучац и сваки

што проходци не честитају, него машући главом куде. Ето, такво је било и наше то црковно дуговање и засевање божија слова.

На што би год и што помислио и што би рекао да буде, и махнуо би с оном палицом, ома би оно стало се и било би. Прво чудо пред фараоном ш њоме учини: баци је на земљу — би љута змија, и оне змије што цареви чародејци бијаху их

Промисли се о том и не напи се, него просу ону воду. »Где ћу — рече — ја да лијем људску крв! аратос било таквог пића!« Оста код воде жељан.

Оде пред њихове жреце и баци им у цркву на патос пред њих оне талире. »Најте вам — рече — новце ваше, аратос их било што сам за њих згрешио. Некриву крв издадох!« Они му на то рекоше: »А што је нама до тога?

Та исто смисли се, би ли то у вољу било свештеником и свему народу?« Ако је и врло угодна Богу била, ал' скоро цркве себи не изволи правити.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Сем првога дана Божића и Ускрса, славе и Тодорове суботе (кад се причешћивао), није било дана да Поте није добио шамара, или у дућану, или на чесми.

А за ситније ствари утолико му је лакше било. Сваку неправду учињену кавурима он је лако, од шале, залечио, само кад се кренуо. Тек се дигне до паше.

Само је лепа Зона знала каквога све цвећа није било у башти, јер она се старала о цвећу и залевала га. Скоро свако доба године имало је своје цвеће, и кућа Замфирова

“ Понекад се и папучама у шали гађају; а чим уђе мушко, оне ућуте и упреподобе се, као да ништа није ни било и као да ни две унакрст не знају! Из те кујне се већ досад пет девојака подсвојкиња удало.

је три паше сургунисао — ипак прибојавао помало); тада чорбаџија брзо узме на се озбиљан вид, па као да ништа није ни било, брзо окрене разговор, па је саветује и као грди помало и вели: „Ће се удаш.

Једном речи, владао се потпуно господски, и било му у конацима све асли пашински. Где год човек баци око, свуда види само господство.

А никад сама није ишла: увек је око ње било бар пола туцета неких тетака и стрина. Кад иде, она се ломи у струку, ситно корача, а главу издиже и пружа је поносно

јер и исти тај Манасија био је красан младић. Било му је тако двадесет две или три године. Врло је рано отпочео радњу на своју руку.

Кад је одслужио рок, вратио се, и тада је по други пут отворио дућан. Био је добар мајстор, али сиромах; па ипак је било разлике између оног првог и оног другог, доцније отвореног дућана.

је Мане сам израдио, а на главу кад накриви фес, шајкачу или астраганску шубару, — како већ кад време захтева — није било женског чељадета, ни млађег ни старијег, а да за њим не погледа!

А то је било онда кад би, на задовољство и своје у муштерије, свршио какву мало крупнију поруџбину, а таквих је, како који месец,

У овој глави је, даље, и решење фамилијарног већа које је било састављено из две стрине и четири тетке Манчине. Као што је Мане био мали мајстор, тако му ни кућа није била велика.