Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Фра-Тетка је драге воље пристао да му Бакоња укроћује зазорљивог младог „билца“, којега бјеше купио од њеког дужника фра-Брнина... Тако је њекад бивало, а сад?
Бакоња отиде ка гвардијану. Једва је могао проговорити. — Да ми учините доброту, да ми дате билца... Шаље ме стриц у варош с ником пришом. Ја ћу га чувати... вашега билца...
— Да ми учините доброту, да ми дате билца... Шаље ме стриц у варош с ником пришом. Ја ћу га чувати... вашега билца... кâ очи у глави, а вире ми, није згорега да се замори, јер је плаовит.
вашега билца... кâ очи у глави, а вире ми, није згорега да се замори, јер је плаовит. — Па, добро, узми билца — рече гвардијан мирно. — Али нећеш зар по овој припеци? Каква је то приша! — Бојим се да се стриц не предомисли.
пољуби стрица у руку, отиде ка Балегану те узе хљеба и мрса, јави се Срдару; па од њега право у коњушку, гдје оседла „билца“ па на воз. У сплати спаваху Бељан и говедар. Дундак легао на бок, под ракитом, и покрио се хаљком.
какво село, онда би се укочио и притегао вођице, дижући прашину и дивљење, а кад угледа Зврљево, онда ободе помамнога „билца“, па пролети преко прљушâ, на којима чељад окопаваше кукурузе. Нико га не познаде.