Употреба речи био у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Још се сећам „злочинства“ са кога ми је добри отац на смрт осуђен био, па често у поноћи, кад се мисао удуби у сиву маглу далеке прошлости, ништа више не бих пожелео но да ми нико у роду

Ја сам ступио у други кикиндиски баталијун; онде ми и браћа од стрица као својевољци служаху. Био сам у биткама. Видео сам дим и пламен, слушао сам звеку сабаља, звиждање танади, рику топова...

У живопису и у музици уживао је. У нашем селу беше један дилетанат у виолини. И поред свега што је био Немац, отац га је с највећим уживањем слушао.

Ох, таште сујете!... Али можда бих и био велики живописац?... Ко зна?... Само једно признати морам: да ми, Срби, нећемо ни у каквој вештини имати великог

А ми? Нама би и чувени резачки уметник Канова био сувишан, ил’, ако не то, а ми га не бисмо као Канову умели поштовати...

Било је часова кад ми је отац и из свога живота понеку занимљиву цртицу приповедао, али у томе је био штедљивији; сваки пут је радије говорио о друговима са којима је у младости веселе и тужне часове делио.

Откако га пустише у слободу, био је једнако слаб и блед, али га није ништа болело. Децу је више љубио и миловао него обично.

— Зар за њу, за ту сироту несрећну жену, да се људи даве? Та ни муж јој не беше човек! Та да је био, зар не би бољу кућу својој деци оставио?

Хтео је красти. Сиромах! Можда је и гладан био?... Одмах до њега лежаше једна стара бака. Боже мој! Боже мој! Два сина имађаше, па док их је могла својом старом

Ја не знам шта ми је било, али сам сва задрхтала и ни о чему нисам мислила до само о њему: он није био више преда мном, а ја сам га опет видела; није говорио, а опет ми се више пута чинило да ми, као неки гласак танане

Тетка извади из крова на кући нешто трске — јер не беше скоро у целоме селу сламе — заложи фуруну, умесила је хлеба. Био је, истина, црн, с пројиним брашном помешан, али га ми слатко поједосмо.

“ рече тетка изнемоглим гласом. Ја одем у подне на казан. Тужан је у то доба био призор око тих казана. Бледа, мршава лица пружају дркћућом руком своје лончиће, да им се од те посне хране што удели,

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” Један босански везир питао је старце Бошњаке: „Хе, кметови, кажите ми право: који вам је најбољи био паша откад је цар Босну освојио?

Ко је | пре неколико времена икада чуо даје Бошњак или Арбанас икада Турчин био? Нити су пре били, нити ће до послетка бити.

” Наравоученије По свој прилици већ су се људи били почели одавно варати, будући да је Езоп принужден био толике басне против преваре измишљавати. Ко је какав, рад би да су и други таки.

Онда је то у Жидова општи обичај био, како год и данас. А да што ћемо сад? Да обријемо браде? Не. Нека оне стоје с миром онде гди су јошт у обичају, но

Овде лепо приличествује и она басна која каже да је коњ пре био свободан, пак се завади с јеленом о једну ливаду, и за изгнати јелена зовне човека на помоћ, дâ себи метути узду и на

Древосечац стане је укоравати за таку неблагодарност. „Да ти је прст с устма согласан био, умела бих ти ја благодарити, а тако ништа. Хего залуду ти добро, осрамотио си се”.

добро упита и одебља, возгорди се и рече своме | госи да је за коња прода а не за мазгу, говорећи да отац њејзин није био магарац него ат. Добро! У време вашара одведе је човек онде гди се добри коњи продају.

свога, да му совјет да он добро чува кабаничицу и штап с којима је за овцами ходио, и да никада не заборави шта је пре био. Ово дете, именем Алија, постане с временом први царски везир.

Ти си божји човек! Ти си столп царства мога!” 71 Мрав Кажу да је у древње време мрав био човек земљеделац, који, не доволствујуићи се са својим трудом, лакомљаше се на туђе, и гди што могаше крађаше.

Примечаније Ја добро памтим какав сам у детињству био, и по томе и по другој деци судим; што сам у оно време добро чуо и научио, много ми је у животу помогло.

и пријатељи не смеду се на њега наслонити: о њему се управ може рећи да у ветар говори; да све што добро рече — учини, био би знаменити човек.

90 Човек велеречив Ови дође с далеког путовања у свој вилајет, па не може да се наисказује гди ти он није био, шта ли ти није видио! И не само то, него се почне | хвалити да је и млого којешта учинио.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

затвор (с чијег бих прозора, кад бих се попео себи на рамена, видео можда пијацу с мало снега) остао оно што је и био: затвор, једина чврста, једина стална тачка, кроз све промене и времена.

2. Да није сабирања и одузимања, а поготову да није дељења, не би од њега било јачег рачунџије! Био би зидар, да му не смета мистрија! Био би јахач над јахачима, да му не сметају седло, узде, мамузе и узенгије!

Био би зидар, да му не смета мистрија! Био би јахач над јахачима, да му не сметају седло, узде, мамузе и узенгије! Да му не смета јеванђеље, био би поп!

Био би јахач над јахачима, да му не сметају седло, узде, мамузе и узенгије! Да му не смета јеванђеље, био би поп! А могао би постати и патријарх, кад би разликовао гуске од анђела!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив.

Те све промене у мом животу, Москва и Петербург, Варшава и Беч, где сам негда био, појављују ми се као сан моје младости.

Мој деда звао се Стеван, његов отац Петко, а његов — Станоје, који је негда био кнез у ваљевској нахији. Кад сам био јошт мали, причала ми је моја баба Манда, да су се наши стари доселили од

Мој деда звао се Стеван, његов отац Петко, а његов — Станоје, који је негда био кнез у ваљевској нахији. Кад сам био јошт мали, причала ми је моја баба Манда, да су се наши стари доселили од црногорске границе из Бирча.

Онда је овај крај Србије био готово сасвим пуст, не знам, или је то било због каквог иселенија, или су Турци народ растерали, илије куга поморила.

јошт пет синова: Николу, Петра, Григорија, Димитрија и најмлађега Симу, који је у Ћесарији учио војену академију и био кадет, а после са ћесарском војском ишао у Италију (он је 1813. године постао војвода).

отац имао је више сестара и браће од који’ само најмлађи његов брат Јаков јоште живи, који је у време Карађорђева рата био командант ваљевске нахије, а после дошао на моје место у Совет српски, а ја одем у војску на Дрину.

Крајину, одвели су са собом много момака из Србије, који су се више Варадина у Каменици егзерцирали; међу прочима био је Исаило Лазаревић из Уроваца, Кићан из Златарића, Иван из Мислођина, које сам и ја доцније познавао.

и Кићану, јербо су моји људи и стари познаници, а и мило ми буде да се час пре турског зулума избавимо, јер нам је био сасвим досадио.

Тај Јован доведе са собом око 30 фрајкора. Међутим неки Гуша, поглавица бачевачки, скупио је био своју чету и дошао у Лесковице, одвео седам роба и отерао млого оваца.

своје, а турско робље пошљемо у Немачку” (И ја сам ово робље турско видио, кад су и дотерали на Врану, где је логор био, и где су сада виногради. Шанац и логор на Кличевцу доцније основан је.

Коча је био из јагодинске нахије, села Ланишта, био је најпре добар свињарски трговац, а после добар јунак.) Ово што ћу сад да

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Нуто! — Вала, Рако, баш да не видиш у твом амбару дваест врећа, па макар ти био дваест пута газда Рака! — одупре се Сима у инат. — Два назимета само што се провукла кроз плот, па хоћеш дваест врећа?.

— Кад ево ти учитеља, па удри! Стоји писка јадне деце! — Гад! — рећи ће Спасоје. — Као да није био никад дете, никад се није играо!

А околина обично тада шане међу собом: »Нуто, нуто! како се наш учо пући!...« Неки ђаволани беху разгласили да је био негде шустер; али ко зна? Можда су само изнели.

Уврати се пред ручак на моју кућу да ти дам паре... Симо, тако ти свега на свету, немој да се чује!... Иако је био газда Рака онакав као што га већ знамо, опет се чувао да се не тера посмех с њиме.

— упиташе га неки и окретоше се да чују. — Одем ти ја у Шабац нешто послом. Увратим се код неког Николе, што је овде био ћата код нашег капетана. Уђем у кућу, а сама му госпођа његова ту.

Гледам ја — баш ватра! Гори лепо као год с огњишта. Сељаци ударише у смех. — Та то је био чпорет — повикаше неки уза смех. — Знам ја — казаше ми после. — Крстио сам се ђаволској направи...

То је, кажу био некаква што је криво мерио, па га је бог тако наказио... — Ала је то била хала и ветар, мој брате!

— Ето, на пример, какав беше капетан Јаков Јаковљевић, што је био над овом капетанијом пре Максима. Никад не дође у канцеларију изјутра пре док не попије у механи пет-шест полића

— Та свакојако, господине! Нема оних старих година. — Нема, ја — нестало је оног берићета. Памтим ја, док сам био практикант, па са шездесет талира живио сам боље него данас, као капетан. — Јес̓, богме, господине!

— Јес̓, богме, господине! — опет гракну Вучевчани. — Био сам баш млађи писар код покојног Вула Ивића, капетана. Кад се вратимо тако са сабора — носе два пандура пуне вреће

— наставља капетан. — Ено, пре неких година, знам — прође старешина. Ако га сретне почем сељак, макар и не био из његовог подручја, он ће му на читав пушкомет стати и скинути капу; чак сјаше с коња, па му ода чест. А данас јок!

Свуда је говорио лепе беседе, пуне поуке, какву може само исказати тако вредан и ревносан капетан. Свуда је био добро почашћен и дочекан.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Ту, па тој крчевини, видела се кућица са потребним стајама, за смештај кућевних потреба. Око сваке кућице био је засађен воћњак било од шљива, било од јабука.

То беху куће задружних породица. Одликовале су се својим високим крововима од шиндре, наткривеним димњаком, а ко је био мало бешњи, и крстом накрај слемена. Још и данас имамо добро очуваних остатака од тих кућа.

Народ је био вредан и раден - није чудо ако је имао!... Ето, таква је била Мачва. На северозападној страни Мачве, баш у самом

Дичио се што је глава тим честитим људима, који не учинише никад ништа што би био грех пред богом, а стид пред светом.

Можеш испред њега однети све кад се богу моли, можеш му кућу запалити, он главе не окреће!... Него, он није био само поп. Био је он човек од перчина до пете, и то паметан човек... Све што ти он рекне - речено је.

Него, он није био само поп. Био је он човек од перчина до пете, и то паметан човек... Све што ти он рекне - речено је. Он никад није луду реч изустио.

За њега су говорили: — Он зна шта ради! И заиста, тако је. Он није био човек од науке, али је био један од људи свога доба, пун природне свежине и правилних погледа на сваку ствар; један од

За њега су говорили: — Он зна шта ради! И заиста, тако је. Он није био човек од науке, али је био један од људи свога доба, пун природне свежине и правилних погледа на сваку ствар; један од оних што нам створише

За њу се у то доба није ни знало. Или ако је ко баш био веома љут, он је псовао „душу”, „паприку”, „врежу нецпећну”, „крв материну” итд.; али то је било врло ретко.

2. СУБАША Али право вели пословица: „Никад два добра!” Живот је био одиста леп. Таквим би се животом дало живети и два века, али се вазда нађе нешто што га ремети, што ти загорчава

Који је тај што његов план ремети?... Али није могао ништа сазнати... Сумњао је на поп-Милоја, али није био сигуран... А он, заиста, беше рђав човек, човек који је у кавзи жив, У несрећи људској — срећан.

За све време њиховог разговора чечао је као пас и слутшао њихне „паметне” разговоре... А кад су полазили, био је срећан ако је неком бегу или аги придржао узенгију да на коња узјаше...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Њен је корак био Кô корак самоће, нечујан и сетан. Бесмо тако тужни; нас тишташе тихо Исти јад без суза и бол истоветан.

А ти што сазда сунца и плод оранице, Био си само Слутња, болна и стравична: Јер свака Истина духа знаде за границе, Једино наша Слутња стоји безгранична.

Слаби је мислио на ропство, и био је тужан, а јаки је мислио на слободу, и био је ведар. Јаки је хтео неколико пута да једним напоном поцепа гвожђе и

Слаби је мислио на ропство, и био је тужан, а јаки је мислио на слободу, и био је ведар. Јаки је хтео неколико пута да једним напоном поцепа гвожђе и побегне, али је то слабог давило, крвавило,

МАЛА ПРИНЦЕЗА Мала принцеза, чије су косе имале боју месечеве светлости, чији је поглед био модар, и чији је глас имао мирис жутих ружа, — мала принцеза је уморна од живота, и она је тужна.

У тамном и непомичном ваздуху око њега стршиле су танке готске цркве, у којима је те ноћи био утамничен један немоћан Бог. Али је Мефисто оклевао да учини икакво ново зло.

Он се ухвати лагано за неки предмет. То је био један мали златни прстен у меким алгама... Вода се светлила у висини, ваљда од многих звезда.

рвачи, учинивши свој задњи безнадежни напор, сурваше обојица у понор за њима, њихов се пад није чуо, толико је понор био бесконачан. Женка, са крвавим цветом у својим ружним устима, осмехну се тихо једним нежним осмејком.

Женка, са крвавим цветом у својим ружним устима, осмехну се тихо једним нежним осмејком. То је био први осмех једне Фрине и у исто време први осмех једне Офелије.

Адам баци свој мрачни и брижни поглед по видокругу који је био у пламену и диму. Свуд је владала мртва самоћа и свирепа тишина.

Њене су косе падале по сочној трави, и њен је слух био опијен ритмом воде из врела, који је био пун пожуде. Она гледаше Адама, са чијих је широких кошчаних груди и мишица

Њене су косе падале по сочној трави, и њен је слух био опијен ритмом воде из врела, који је био пун пожуде. Она гледаше Адама, са чијих је широких кошчаних груди и мишица бризгао врео и крупан зној.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

НА ЈУТРЕЊЕ 24 СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ 38 НА БУНАРУ 49 ШКОЛСКА ИКОНА 65 ШВАБИЦА 100 РЕЧНИК 142 ПРИПОВЕТКЕ ВЕТАР Био је ред на њега, на Јанка.

И ја сам био задовољан што сам нежењен. И мада је мајка почесто навијала да јој доведем „одмену”, ништа ме није вукло пред олтар.

Није било никаког питања ни задатка живота, ма како он био тежак, а да га оне одмах лако и просто не реше. Над апсолутним тешкоћама уздизале су се својим високим и истинским

“ али као да се одмах и застидела тога, јер би увек додавала: „Тако сам те увек мазила кад си био мали!“ Неких пута после вечере ја запалим цигару и кажем: „Мамо, седи ти! Идем ја мало у кафану, чека ме Јоца, доктор!

— Тако ми бога! Она се иначе никад није клела богом, а и мене је псовала што сам био уобичајио уз реч „богами!“. Ни иначе није она марила за каке свечане изјаве.

на парчета и закопати у ђубре, и кога су после нашли здравог и читавог, али, стога што су га прерано откопали, био је тек као мало, новорођено дете; приче: о рађању са сабљом на руци, о „лековима од смрти”, о оживљавању умрлих и о

два или три била су празна, у другима су лежали болесници. Неко је од њих био покривен и преко главе, неко је повисоко лешкарио, неко седео.

— Видео сам онога... онога... како се зове?... онога чича... чича-Ђорђа! Јест, чича-Ђорђа. Знаш онога! Ја сам био мали. Онога што је радио с татом! Знаш? Сад и моја мати скочи из кревета: — Ђорђа Радојловића? — Њега!

Те ноћи ја сам с мајком провео у кревету седећи, и ово је укратко моје сећање и — наш разговор. Пре двадесет година био је мој отац трговац на гласу, и радио је ортачки с Ћорђем Радојловићем.

” Нећу да описујем како је мој отац тада пуцао из џефердара на калфа-Јешу, и како је тај Јеврем био бамбадава три месеца у хапсу, нећу да... али не! Нећу баш ништа! Дакле, ватра се брзо опазила у магази.

То зна унеколико само моја мати. Он, каже мама, после те наше несреће био је прво ушинуо леђа вукући ону ноћ воду, па је сутрадан погурен дошао нашој кући и — смејао се!

Нисам хтео ни каве пити, него одмах отрчим у болницу. Било је већ близу подне. Јоца је био, како ми рекоше, одавна свршио визиту и отишао. Ја се јавим помоћнику и уђем у „малу собу”.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Зато ниједан није калдрмисан, а није никада ни био. Истина, подсмевају им се Темишварци да су им варошке краве појеле тротоар, али то је само једна пакост, јер тротоара

таман да пресуши, а оно по бечкеречком Великом календару удари благослов из неба, и јендек се напуни опет као што је и био, и нуди и мами на уживање и дању и ноћу.

деца... врагови. Шта знате!? Џак бува, хе, хе! — вели Аркадија и додаје му услужно и понизно шешир и штап, који је био онакве форме какви су обично протојерејски штапови, а донео му га је на поклон с једнога вашара мајстор Лекса лецедер

Та колајне и висе на грудима; а кога сте још видели да му висе на трбуху?! А био је заиста и награђен, јер поп Спира је имао црвен, а поп Ћира само плав, обичан појас.

Аркадија је баш свакојаких чуда видео: с покојнима се разговарао, познавао неколико вештица у том и околним мест а, био посредник између угодника божјих и људи грешних, — али ово чудо је први пут сад доживео!

— одахну поп Спира. — Врло добро, тако ћемо и казати. Па тако и урадише. И поп Спира се лепо извукао из шкрипца, а био је већ жив обамро! Није шала, владика; онако строг човек!

»А ти онда што си«, реко’ му ја, »узео мене! Био узети госпоја-Сиду, кад ти тако пуца срце за њом, па би онда имао ко да ти прави шприцкрофне...

— Дође ми понекад да га шчепам па да га треснем на сокак! Него и јесте чудан био тај дуварски сахат. Права антика, што наши кажу. Био је мало мањи од иконе св.

Него и јесте чудан био тај дуварски сахат. Права антика, што наши кажу. Био је мало мањи од иконе св. Ђурђа (крсно име поп-Ћирино) са облигатним ружама између цифара, које су арапске биле а

А у ову кућу она га је донела као део мираза своме попи. Онда је још добар био и тачно радио, а данас не можеш ни да га познаш, ни онај ни дај боже.

— ословио би често забринути син Ћира своју маму, а оно мама мирно спава, а то што је поп Ћира чуо, био је сахат који се спрема да избија. Кад избија, а он дигне толику ларму да сва живина из авлије побегне куд које.

се сваког дана тај нови учитељ, млад један богослов, наместо старог учитеља, господина Трифуна, који је одавно већ био за пензију и ишчекивао је, а бога ми ју је и заслужио. Сад је у пензији.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

И тако свуда. По где-где би, али то ретко, био какав мушки. Удовац, сам, сви му помрли, па мора он да им долази на гроб, износи.

Ако јој није било ту мужа, она би скупила њих, просјаке, и заједно с њима ишла би и извлачила из гроба тога што се био завукао.

Била је сува, као спечена а још млада. И да јој није био спреда јако нарастао врат, гуша, била би и лепа. Па и овако, кад се повеже шамијом, пребаци је преко врата, те јој се

А изгледало је, да је од свих заволела неког Љубу, просјака, који је вечито лежао и спавао. Био је то млад, развијен дечко. Црне масти, црне косе, црних очију. Погледа истина блесастог али некако упорног, пркосног.

Била киша. Блато на све стране. А нарочито из њива и башта одакле је он долазио. Он је долазио из Доно-Врање где је био сабор. Био већ остарео, сав црн, крупан, мастан.

Блато на све стране. А нарочито из њива и башта одакле је он долазио. Он је долазио из Доно-Врање где је био сабор. Био већ остарео, сав црн, крупан, мастан. Као увек, био је само у кошуљи а огрнут неком дебелом, улепљеном поњавом.

Он је долазио из Доно-Врање где је био сабор. Био већ остарео, сав црн, крупан, мастан. Као увек, био је само у кошуљи а огрнут неком дебелом, улепљеном поњавом.

ИВ ТАЈА Од свих просјака он је био најлепше обучен. Као да је био неки њихов старешина, или владика им. Нагунтан: са по неколико пари одела на себи, у

ИВ ТАЈА Од свих просјака он је био најлепше обучен. Као да је био неки њихов старешина, или владика им. Нагунтан: са по неколико пари одела на себи, у неким широким, чоханим чакширама,

Чак и просјаци. И они, од онога што напросе, одвајали су и давали му. А он је све халапљиво јео и увек, увек био гладан.

А често и бије га. Сви су се надали да, какав је био пре Таја, да ће он варошанку одмах отерати од себе. — Али он, не само што је није отерао, већ се није ни тужио.

А друго одело више му нису ни доносили. Као да га се више нису бојали, јер је он одавна био престао да гунђа, прориче, злокоби... Још од онда од када почео да се дружи, меша са женама. Он се више жив није чуо.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

ПРИПОВЕТКЕ Садржај ЈЕДНА ЖЕНИДБА 2 ПИТА ХИЉАДУ ФОРИНАТА 66 ДВЕ ПРИПОВЕТКЕ ЈЕДНА ЖЕНИДБА И Љуба Чекмеџија био је у варошици О. момак на гласу. До његове двадесете године слабо је што о њему у варошкој хроници забележено.

Ту се он тако владао да је сваком шегрту за мустру служио. Госа му је био велики богомољац, а Љуба, кад га је схватио, није ни једно јутрење пренебрегао.

Госа му је био велики богомољац, а Љуба, кад га је схватио, није ни једно јутрење пренебрегао. У дућану био је окретен, муштерије брзо је послуживао, али је и дотерао до тога да су све варошке девојке у његов дућан долазиле

Као шегрт, када је послат био каквој муштерији по дуг, донде се није кући вратио док није све или бар нешто од дуга свом господару понео.

” За време целог шегртовања само је једанпут био бијен, и то што је господаров „ауспрух” у подруму крадом попио. После двогодишњег калфовања у својој вароши остави

Љуба је у свом месту врло добро живео. Сви су га држали да је „хирош”. Стаса је био од средњега виши, састава темељног, образа белог, косе смеђе, шаке мало подебље, жив, окретан, досетљив, једном речи,

Двадесет и девет година! То је доиста време за трговачког момка у малој варошици да се жени. Као ђенерал био би и од четрдесет година млад момак, али за Љубу је и двадесет девет доста; за таковог паорског момка ниједна сељанка,

— О, слатки господар-Љубо, добро дошли! Отварајте капију! — виче усхићена госпођа Јелка. Дакле, наш Љуба је био у тим колима, па сишавши поздрави: — Добар дан, јесте л’ ради гостима? — О, драго нам је; изволите унутра.

— Хвала! Љуба седне. Сад се међу њима развије говор, најпре о обичним кућним стварима, па онда о женидби. Љуба је био са госпом врло добро познат. Ова је имала једну сестру, Савку, коју је хтела за Љубу удати.

Љубиној првој забуни био је узрок што није знао како ће га госпа предусрести. — Дакле, допада вам се моја Савка? — запита га између осталог

— А како сам ја пошла за мога без мираза? — То је сасвим друго. Господар Пера, када је вас узео, био је у годинама, па још удовац, а ви сте били у вашем месту најлепша девојка, па и сад, немојте се наћи увређени, боље

Женске изиђоше напоље да приправљају ручак. Каква радост за њих! Господар Пера Сириџић био је обичан сеоски грк који је својим трудом стекао оно што има; а доста има, толико да се у селу за имућног човека

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Тај план био је прост и изводљив: свршити с испитима и оженити се. И у томе није ни било каквих год тешкоћа: прегрмео је био своје

И у томе није ни било каквих год тешкоћа: прегрмео је био своје најтеже испите и веридба је недавно била обављена. А сад је било све на путу да пропадне.

је мислио Јуришић док је нервозно и без реда бацао ствари у онај свој прописни војнички сандук, а кад је и са овим био готов он опаса сабљу и револвер и тада понова осети како оно његово самопоуздање порасте још више.

Гребен је. већ био обавијен хладно мрачним огртачем кад се Христић тргао, нагло напустио осматрачницу и упутио своме шатору.

А страх који је тога дана, за све време оног дивљачког двобоја побеснелих батерија, претрпео на осматрачници, био му је повод да и овог пута, као што је последњих дана редовно чинио, сручи и оспе најстрашнију осуду оних што су криви

— Па? Христић се трже и пође да га ухвати за руку, али га Јуришић одгурну. — Зар ти Христићу? Па ти си пример био, болан. Је си ли ти то заиста ту што стојиш преда мном? Ја не верујем. — Онда је друго било. — Онда је друго било?

Послушај ме, ето повуци ону молбу, повуци је сместа. — Ти имаш вереницу... али то није једно исто. Ниси ти још био у мојој кожи... Ја не знам, право да ти кажем. Ја се упињем, напрежем, трудим... и ето данас, све сам чинио...

Ето рецимо, спавам ја и пробудим се и видим да сам двадесет и три дана био ожењен. Е па, да ли би онда оно урадио? Дакле, ево у чему је ствар: ја то не знам баш сигурно Али знам ово: да сам у

И То Јуришић који се и сам изменио и ни издалека није оно што је некад био, изазивач, убојица; сав од борбе и неустрашивости Јyпишић, што је у шестој гимназији прекинуо с кућом кад је дознао да

сав од борбе и неустрашивости Јyпишић, што је у шестој гимназији прекинуо с кућом кад је дознао да му је отац раније био ожењен Швабицом па y инат оцу обукао сељачко одело и као студент носио опанак све до првог рата у коме је био јунак

раније био ожењен Швабицом па y инат оцу обукао сељачко одело и као студент носио опанак све до првог рата у коме је био јунак над јунацима.

А све би то требало рећи томе Јуришићу кад би он био као други људи и кад би се човек њему могао поверити. Разумео би он тада, морао би разумети шта значи то оставити

Африка

наилазили смо на рибе које излећу из мирног, зеленог или азурног мора, а покоји брод, који је пролазио хоризонтом, био је за нас — догађај! Ноћу се за бродом вукла фосфорна река, свако вече, што смо били даље на југу, све светлија.

У Тулону сам био остао између два воза да узмем од њега још последња упутства за укрцавање у Марсељу. Познао сам га одмах по лику,

Познао сам га одмах по лику, толико сличном лику његовог брата; који је мој велик и пријатељ. Он је некада био у Африци генерални директор агрикултуре а сада води једно велико предузеће за производњу кафе.

Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза најзападнијег нема опет западног, све док се не стигне на исту тачку!

и, пошто мисли да више волим анегдоту од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и шта је значио. Залуд га убеђујем да ме ту факт занима.

како цео дан риба лађу, бос, полунаг, сав преплануо, па са муком поверовати да може да зна за толику масу књига. Био је на бродовима трговачким, ратним, јахтама (тамо су га ухранили књигама), и путничким.

Био је на бродовима трговачким, ратним, јахтама (тамо су га ухранили књигама), и путничким. Био је апсолутно у свим крајевима света. У ствари је то красан младић, мање лукав но што сам замишља.

„Из Спалата!“ одговара он на италијанском. — Јеси ли Хрват? — питам га нашим језиком. — А шта бих био? — одговара он, узбуђен, и иде, пошто се Арханђел удаљује, ивицом брода да би ми био што ближе. После ручка акварел.

— А шта бих био? — одговара он, узбуђен, и иде, пошто се Арханђел удаљује, ивицом брода да би ми био што ближе. После ручка акварел.

Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма колико он био културан, не би примила за свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме црнцу не стави до знања да је од

Вуије је био приморан да призна да је то дивно, и да је то Африка. Седамо у чамац и прелазимо у град. Велика разлика између

Док смо разговарали, небо се стаде облачити и неколико далеких муња објавише олују. Први пуцањ грома био је тако изненадан, сув и акустичан, да нас је уистину тргао.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Оћиш широко, високо? Ох, женско дугачко коса! Море, знаиш ли да је славно диоген седио у буру? ЈУЦА: Кад је био луд. ЈАЊА: Што луд? Греческо славно философ луд? Непромотрено, нерасужђено!

ЈУЦА: Тај диоген, може бити, да није био ожењен, па је могао чинити што је год хотео; но ја сам ваша жена. Ја нећу да се смеје свет од мене, него да ми купите

А друго, ниси нигди ни на воспитанију била. Баш трећи дан Ускрса на јутрењу је о том био разговор. Ето, једва сам га натерала да те да учити гитар, а и то не би учинио да ниси гитар на поклон добила, и да му

Богат је био, то се знало. Али да сте га видили, кад почне губити, како се стане мењати у лицу и дрктати рукама и ногама; најпосле

Јеси разумио? ПЕТАР: А? ЈАЊА: Проклету уву твоју! (Мишићу.) Добро слуга, све слуша, ама га то био бог што нећи да чуи Гумари!³⁴ (Виче.) Да наоштриш ножу и да дериш Мишку и Галину.

ПЕТАР: Како не би подигао уку, кад сад оћеш да ме под старост начиниш што није ни мој дед ни прадед био? ЈАЊА: Нећи да ми разуми, угурсуз! Примиш ти од мене плаћа? ПЕТАР: Кад сам примио крајцаре?

МИШИЋ: Ја не могу веровати да су вас могли тако преварити: та ви сте Грк! ЈАЊА: Грк? Господин нотариус, то је био Чивут!... Кирије имон, Рошилдову облигацију! Нестрећну Јању, кајмено! (Отрчи.) МИШИЋ: Ово опет штогод значи.

Сос вода си гаси ватра!... Кад си био у виноград сос надничар, изгубило си једну сикиру, тридесет крајцара... Кад си носио путуња, пуко кајшу и просуло си

КАТИЦА: Али, забога, шта се догодило? ЈАЊА: Ми <у>био бог! МИШИЋ: Шта је, кир Јања? ЈАЊА: Нестрећу, нестрећу... Мењо сум дукате, и добио фалишни банки. (Лупа се по челу.

МИШИЋ: Ви ћете са мном ићи, а они за нама. ЈАЊА: Ама ја нисум нигда био у магистрат. МИШИЋ: Верујем, и врло ми је жао да се тако догодило.

Црњански, Милош - Сеобе 2

70 В ИШАО ЈЕ ТАКО У ВАРОШ У КОЈУ НИЈЕ БИО ПОШАО 88 ВИ БЕЛИ ЗЕЦ И ЦРНИ АЈГИР НА ПУТУ 102 ВИИ НЕЋЕ ВИШЕ ВИДЕТИ СВОЈУ ПЛАНИНСКУ СЕРВИЈУ 139 ВИИИ ПО СЕЋАЊУ СЕ ХОДА

ратови прошли, тај народ се населио по попаљеним турским караулама, покрај скела на рекама, и око Темишвара, који је био главни град на југу краљевства и који је био обновљен по нацрту францеских официра, као нека звезда, од камена.

турским караулама, покрај скела на рекама, и око Темишвара, који је био главни град на југу краљевства и који је био обновљен по нацрту францеских официра, као нека звезда, од камена.

Хтели су да се из Аустрије одселе, у Русију. Град Темишвар, иако се звао град на Тамишу, није био на Тамишу, него на његовој притоци, Бегеју, управо на барама Бегеја.

Бегеј је био пуштен у градске ровове и био је пун крекета жаба, ноћу. Од реке му оста само старо, шпанско, име и расцветани врбаци.

Бегеј је био пуштен у градске ровове и био је пун крекета жаба, ноћу. Од реке му оста само старо, шпанско, име и расцветани врбаци.

Од реке му оста само старо, шпанско, име и расцветани врбаци. Темишвар је био дело људске, а не божије руке, и састављен од самих каменитих звезда, утврђења градских.

Сад се, преко равни, разлевао звук темишварских звона. Био је мир. Варош, између тих утврђења, била је тесна и за њу је било остало мало места.

На то мало места фратарски ред капуцина и исусоваца био је подигао своје цркве, са барокним фасадама, а војска, Команду места.

Око Команде прилепило се било неколико трактира и школа, као и Театар који је био чувен. Поред цркава била је палата команданта тврђаве фелдмаршал‑лајтнанта баруна фон Енгелсхофена.

Фелдмаршал‑лајтнант Франц Карл Леополд барун фон Енгелсхофен био је тада већ јако остарио, али је двор у Вијени имао у њега највише поверења, на крају турских ратова.

Он је више волео Петроварадин од Темишвара, али је те године дошао био у Темишвар због немира, и да буде ближе војницима, Расцијанима, који су Темишвару задавали толико брига.

Теодосије - ЖИТИЈА

вама који слушате, житије хваљенога свеблаженог Саве, који је у Светој Гори Атонској живео као испосник, а после је био први архиепископ и учитељ српски.

И овоје био почетак неисказаних Божјих судова, да као после животом, тако најппе y рођењу буде чудесно дете, јер то није ни било

А деси се да је један од њих био родом Рус. Божаствени младић сакривши овога насамо, испитиваше га о Светој Гори, пошто га је најпре утврдио заветом да

Рекоше: — Да се не шали с нама и да се није ка оцу вратио? А потражише и монаха који је био с њим и остале његове слуге; и ни њих не нашавши, говораху: — Какав нас је ужас снашао? — Камо се деде господин наш?

Али Бог мој, на кога се уздах и изиђох, био ми је помоћник, као што видите, а он ће и убудуће водити мој живот по својој Вољи.

Са њима поклонивши се у свима манастирима и по свој пустињи прошавши био је од свију љубазно и са чашћу приман. А уђе и у Лавру светог Атанасија, изванредно предусретан и примљен од свих,

у младом лицу, мишљаху да је то због његовога босоногог многог путовања по камену, што му је шкодило, јер није био навикао.

Увек је ишао бос и стекао тврду кожу да се није бојао повреде од камена. Овако чинећи, био је као неки неми лостив и гневан непријатељ цвојему телу, да су с е игуман и сви дивили таквој ревности његовој и

А био је младошћу крепак и не МНОГО измучен. Оволико, дакле, о младићу. А сада опет да се вратимо к родитељима блаженога.

Примивши и множину злата донесену му, за своју потребу узео је хлеб и воду, а осталима у Светој Гори био је као Тома Индијцима.

Запиташе га: — Ко си и из кога си манастира? А он одговори: — Ученик сам оца Макарија, од кога сам по потреби био послан у манастир Свимен, а настојатељ манастира и братија задржаше ме, да по мени пошаљу хлебове старцима који у

Него, или бејаше чаробник или је заиста био човек Божји, те га Бог сачува да му ништа не напакостисмо. Отићи ћемо, дакле, и видећемо да ли је заиста, као што

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

могу спречити, чак и у току векова, развиће стваралачких особина једног народа, а још више једног малог народа који је био увек подељен између више држава.

Такав је случај био са Јужним Словенима који су на географском положају, најопаснијем што може бити где су имали да се одупиру турском

Највећи је број Јужних Словена био вековима под турским јармом; Хрвати и Словенци су још дуже били под владом и утицајем Немачке и Маџарске; Врло дуго и

Доситеј Обрадовић, чија је породица произишла из српских досељеника са Балкана, студијама и путовањима по Европи био се сродио са западњачким идејама.

Око 1830. године Људевит Гај је увео код Хрвата штокавски дијалекат као књижевни језик. Људевит Гај је био, као и многи његови сарадници, пореклом из Загорја, из области северозападно од Загреба, где се говори кајкавским,

Али је Људевит Гај у исто време био себи поставио пространије циљеве. Он је сматрао имена Србо-Хрвати и Словенци као обласна имена једног истог народа и

Вероватно је да је у том погледу био од утицаја на њега назив „Илирија“, који су Наполеон и француски администратори били дали областима освојеним од

програм Србије под владом кнеза Михаила Обреновића (1862—1868) који је, одушевљавајући се јужнословенском идејом, био себи ставио у дужност да оснује једну српско-хрватско-бугарску државу (Гарашанинов програм).

Први јавни знак овога развића био је склапање српскохрватске коалиције у Хрватској, поред свих препрека које су долазиле из Беча и Будим-Пеште.

Па и после Турака, када је највећи део динарских земаља био у српским рукама или под Аустро-Угарском, задуго је било више задруга него инокосних породица.

из Србије (1914), а нарочито за време повлачења војске и једног дела становништва преко Арбаније, када је сваки био остављен својој судбини (1915).

Он зна не само имена косовских јунака већ исто тако и какав је ко био и које су му мане и врлине. Има крајева у којима чак осећају и ране косовских јунака.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Значи да је Жућо изненада потјерао неопрезног Тошу, а овај, клиснувши уз дрво, изгуби свој дневник. Дневник је био прилично оштећен. Види се да га је газда носио са собом кроз трње, ноћу кроз росну траву и по прашњавим таванима.

Види се да га је газда носио са собом кроз трње, ноћу кроз росну траву и по прашњавим таванима. Осим тога био је умазан сланином, нагризен од мишева (колике срамоте за једног мачка!

Тришин млин био је тако далеко од села, на самом улазу у мрачни горски кланац, да тамо чак ни подне није долазило. Кад би било вријеме

— А зашто ме ниси бацио одмах из млина, па право у воду: пљус! — гунђа жалостиво мачак. — Зато што би ти онда гроб био сувише близу, па би ме стално подсјећао на тебе и растуживао. — А зашто ме возиш у колима?

Појурише онда на ријеку, која је текла поред самог дворишта, али како је мјесец био већ зашао за нови бријег, не видјеше га ни у ријеци ни на самом небу. — Нема их, побјегла сва тројица!

— Идемо да питамо мачка, он ће то најбоље знати — предложи чича Тришо, и оба кренуше према ријеци, гдје је чича био спустио свој џак, али гледај чуда — џак бијаше ишчезао! — Уф, уф, сад смо обрали бостан! — закука чича.

У свих пролазника уз пут Тришо се пропита нису ли негдје сусрели џак с мачком, али и ту је био лоше среће. Једни трком побјегоше од њега мислећи да је млинар луд, неки испричаше да су сусрели по неког мачка, али

Ево, гледај, сав се зид шарени од њих. Крчма је заиста била облијепљена најразличитијим огласима. Био је ту оглас једног чиче који је јављао да је негдје у ракији изгубио памет, па потјерница за неком враном која је

Ако вам ни ово није довољно за препознавање, онда вам дајемо и овај опис и ознаке: Мачак Тошо у дјетињству био је врло мален, што зна и ћорава квочка која је ишчезла у лањској поплави. Некад је имао бува, а можда их и сад има.

— забринуто упита мачак Тошо. — То баш не пише, али ја ћу и сам то да прорекнем — рече миш и умири се, а то је био знак да дубоко мисли, толико дубоко да би таквим размишљањем досегао до дна каквог бунара. — Дедер, брзо прореци!

савезника настаде повјерљиво шапутање и договарање, а кад се из мрака, од планине, зачу медвјеђе гунђање, план је већ био готов. Мачак Тошо и Миш пророк стругнуше уз крушку и одозго повикаше везаном шарову: — Тако, дакле, као што смо рекли!

Због тога је био веома зле воље, па чим стиже до Шарова, он га зграби за врат и тако га продрмуса да му се тресла свака кошчица у

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

а твоја ће јадна мајка целог века да се вајка! ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА Једноме змају досади да жив, јер му је живот био страшно сив. у сивом дворцу, поред сиве рек, таворио је свој змајевски век.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Колико се сећам, лепа и пријатна женица. АЉОША: Она мене оставила. ПАВЛЕ: Напустила вас? АЉОША: Да. Био је ту један певач, оперски певач, Пијерковски. ПАВЛЕ: Рус? АЉОША: Не Рус, Пољак. Он је гостовао овде...

Ми нисмо, ми смо трезвенији и, ако хоћете, отпорнији смо. Зато послушајте мој савет; видећете касније да је био умесан. АЉОША (бранећи се сам од себе): Не могу, не могу! ПАВЛЕ: Послушајте ме ипак, Аљоша! АЉОША: Ја њој писал.

Моје обавезе према вама нису тако обичне; ви знате колико вас ценим и поштујем. Био бих срећан када бих вас могао утешити бар.

МАРИЈА (повлачи се). XИИИ НОВАКОВИЋ, ПАВЛЕ НОВАКОВИЋ (наилази врло љубазно): Добар дан, био сам на грађевини, па видим нема те. Рекох да ниси што слаб, те дођох...

Рекох да ниси што слаб, те дођох... ПАВЛЕ (једва се савлађује): Ниси ти био на грађевини, нити си помислио да сам ја слаб, већ те моја жена послала овамо.

Ви сте ишли за сандуком, а и ја сам био на погребу. РИНА (нестрпљиво): Али, забога, што ми причате те ствари већ хиљаду пута причане и препричаване?

„То је човек”, вели ми газда Ристић „коме си био на погребу; то је инжењер Марић и сад ми објашњава како се све то могло десити”.

их је тада који су сумњали и тврдили да све што је нађено није још довољан доказ, али три године није се јављао; то је био највећи доказ. МИЛЕ: Ти би одиста била у тешком положају кад би све то било истина.

АНТА: Заклео сам се, не кажем да се нисам заклео, али он тада није био жив, а сада је жив. СПАСОЈЕ: Дакле, то тебе жуљи? АНТА: Па то, дабоме! СПАСОЈЕ: Чекај, молим те, сад ћу ти рећи.

(Седне.) РИНА (Милану). Зар ништа ближе ниси сазнао? НОВАКОВИЋ: Да, сазнао сам, веле није био мртав. СПАСОЈЕ: Па да, он ће сада то да пориче. НОВАКОВИЋ: Одсео је у „Ексцелзиору”. СПАСОЈЕ: Која је то парцела?

” РИНА: Молим те, пређи преко тих баналности. НОВАКОВИЋ (чита): „Био сам необично узбуђен, нисам знао шта ћу да радим тога тренутка”. АНТА (Рини): Пати ли он од срца?

Варате се! За вас би једини излаз из ситуације био кад би се вратили тамо одакле сте и дошли и помирили се с тим да сте мртви.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Ти схваташ, млади пријатељу? - насмешио се, само што је то био један од осмеха за које се већ следећег тренутка питате јесу ли и постојали. - Ти схваташ, млади пријатељу? поновио је.

- рекао је и завртео главом, додао је још нешто, само што ја нисам могао да га чујем, јер сам већ био у ходнику пуном биолошких експоната и мириса прашине која се ни за четрдесет и пет минута мировања није успела да

То ми је била једна од навика из детињства кад не бих знао шта да почнем. Свежи додир стакла био је као додир нежне руке и ја осетих извесну клонулост из које нисам имао снаге да се извучем.

Ишао сам улицом и понављао „врло важно”, све док нисам приметио да за мном корача читава гомила дечурлије. Био је то неки излетнички разред и дечаци су имали косе подшишане на нулерицу.

страну, а Бароница оф Петрович прође уз сами зид куће гужвајући у рукама каиш који се продужавао у нешто што је раније био ирски сетер, сада само гужвица псеће длаке и ољуштене коже. Коначно, и православна црква изби подне.

се, затим, да је отишао у механичаре, а можда и јесте, само што после снимања филма о Татарима он то више није био.

- Како би било да проверимо? - одмахнуо је главом за Бароницом рекавши да је њен отац можда и био барон, прави барон, мисли. Пљеснувши га по рамену, рекох да идеја није лоша, али да се не осећам спремним за то.

Још смо ишли за Бароницом, а око нас је већ био један мали милион шмркаваца. Из кућа крај којих смо пролазили допирало је звецкање кашика.

реке дечаци су пуцали топовима од блата, а дечја излетничка група пентрала се по дрвећу тражећи јаја сеница и чавки. Био је то примењени час природних наука и учитељ је говорио о птицама певачицама и непевачицама.

Таква једна четрнаестогодишња балавица није за нешто боље! - рекох себи и скупих колена под браду. Штоф панталона био је загрејан као да је неко превукао џиновску пеглу преко њега и то ме подсети на маму, моју праву маму, мислим.

Ону другу звао сам Станика. Мама је рекла да ће ми испеглати одело када дођем. Да ли је данас њен ред? Јуче је био уторак; знам то по сарми. Станика је шугава ако у уторак не скува сарму. Мамин ред на мене је сутра.

Зуби су јој били неједнаки, али смех јој је био такав да вам је застајао дах у грлу. Њено мало лице било је светло као добро углачан белутак. - То је тек нешто!

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Па то чудоредно „сортирање”, да човек све што помисли одмах добити може. Ни сам праотац Поје на свом броду није био тако „сортиран”. Тек ако би у Видину или Пироту таково што видео.

Господар Софра био је низак човек, но широк, темељан, јаких плећа и прсију, труп дугачак а ноге врло кратке, мало угнуте као ленче, руке

Табаклук није му добро ишао, почео је трговати, и то срећно. Кад је „парадно” био обучен, цео изглед му је био за циганског војводу, што није замерити, јер те војводе редовно импозантно изгледају, па

Табаклук није му добро ишао, почео је трговати, и то срећно. Кад је „парадно” био обучен, цео изглед му је био за циганског војводу, што није замерити, јер те војводе редовно импозантно изгледају, па као они, и господар Софра,

Господар Софра јако је волео Исаила Чамчића. Исаил, или Иса Чамчић, био је особита шаљивчина, а господар Софра волео је шалу, и рекао је и примао је, није био мргода.

Исаил, или Иса Чамчић, био је особита шаљивчина, а господар Софра волео је шалу, и рекао је и примао је, није био мргода. Ису Чамчића је од свију најволео.

Духом претежнији од господара Софре. Деце није имао; он сам собом и женом може живети. А био је те нарави да је цео свет држао за комедију, и лозинка живота му је била: „Једи, пиј, весели се, та живот не траје

Радо се дружио са онима од којих је био духом претежнији, а да с њима лакше шалу збија. Није се носио као господар Софра.

После службе господар Софра обично би учитеља на ручак позвао. Дође Чамчић господару Софри. Баш је био понедељак. Било је после ручка. — На здравље ручак, Софро! Јеси л’ за разговор?

Господар Софра смеши се. Радо слуша о свом богатству, и радо приповеда како се помогао. — Ја сам био сирома’, учио сам и табаклук и трговину. Тешко ми је било до три хиљаде доћи.

Па кад се опоменем какви су преда мном богати трговци били, какав је био Тоша Сарајкић, па ето дошао до просјачког штапа. Ко би помислио да ћу постати богатији од њега и од његови’ синова!

— Нисам за лајпцишки еспап, волем са платном. — Па добро, ’ајд’ са платном. — Па куда, у Шлеску? — Ја би’ био за Кракову. — Давно желим и сам у Кракову, још онде никад нисам био. — Дакле, ’ајд’ у Кракову.

Црњански, Милош - Сеобе 1

И тек што је, онако тргнут из сна, полубудан, покушавао да се, у мраку, ослободи неких чаршава у које се био заплео, и да се извуче испод кожа, ознојен и го, јер го је увек спавао, она се пробуди и скоро безумна од страха

У недогледној влази облака и ритина, баруштина и трске, било је већ свануло. И као да је то био један други свет, тамо се није ништа догађало.

Певаху вичући. Кад стиже сав упрскан, до ватре, међу врбама, јавише му се два официра и поп, који је био потегао заједно са његовим братом, чак из сребробогатога Земуна, да испрати сина и да их све благослови.

Вратио се, да се и он опреми. Око стаја и обора био се искупио свет, да види и његов полазак, а нарочито кочије и коње и слуге његовог брата Аранђела Исаковича, трговца

Рекавши још неколико речи слугама, кир Аранђел је весело махао рукама девојчици, старијој ћерчици, коју је био довео да испрати оца, а коју слуга никако није спуштао на земљу.

Ту је и она дошла да проведе последњу ноћ са мужем. У кућерку у ком су иначе становали, зими, пастири. Слуга је био обучен да, чим старији изиђе из куће и ускочи у кола, ошине коње И, тако, све се зби за тренут.

У великим и шареним колима, која су се тресла, са уплаканим дететом на руци, он се био придигао тек толико да је могао да види како она паде.

Ништа није био заборавио. Милујући ћерчицу, нареди да се вози лагано, и као неки остарео медвед, сав накинђурен, поче у колима пред

Над ритинама и врбацима почело је да се ведри и крај кола зачуше се прве шеве. Видик је био пун јата врана и све више светао од безмерних, равних поплава и бара.

Скинувши клобук, даде га слугама и појаха пред њима, тресући се опет као буре. Све је био свршио. Чим је узјахао, вративши своју ћерчицу, сав умор од последњих непроспаваних ноћи, од спремања и јахања, седе

као да је била остала иза њега, пред њим је била само та даљина, зарасла густом травуљином, од које се малаксава. Био је миран.

Био је миран. Пошао је био рано и надао се да ће пре мрака стићи до Варадина, где су имали да му се прикључе остали делови пука.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Пошто је попије, муж постаје слеп за све женине љубавне пустоловине, као мртвац на чије је очи био стављен бакарни новчић.

чинима, нешто ређе, користи се и преносна магија, односно сматра се да је довољно извести промену на предмету који је био у вези са вољеном особом, па ће се и она сама изменити.

На свадби у Рисну је, каже Вук, „од прије био обичај да... дјевер своју снаху мушким пâсом опаше по кошуљи, да би му мушку дјецу рађала“.

Колико је пута порођај за жену био фаталан говори и изрека: „Свака жена кад први пут рађа гроб јој је отворен за четрдесет дана.

код Саксонаца у Трансилванији, кад је жена у порођајним мукама, одреше сви чворови на њеној одећи, да би порођај био лакши. Слично веровање постоји у Индији, као и у многим другим земљама.

“ Ово изговара три пута, с надом да ће се лако породити.¹⁹ Да би порођај био лак, бабица треба да узме зечију шапу и да је пропусти кроз недра породиље, изговарајући ове речи: „Као што брзо иде

Разни аграрни обичаји који се врше овог дана откривају да је четвртак некада био посвећен паганском богу грома Перуну (Балтички Словени називају четвртак перüндан: Римљани Јупитеров дан, Јовис диес;

Мушком детету оставе мало дужи пупак, из магијских разлога, тј. да би му „неравни део тела“ био дужи!⁷⁰ Од тога како и где се сече пупак зависи здравље и судбина детета.

Најбоље је ставити га у онај дан у који је те године био Божић, па ће дете, верује се, бити срећно. Пази се и на то ко ће га ставити први пут у колевку.

Према мишљену Чајкановића, вук је некад био главно српско божанство.⁹⁵ Поред велике групе апотропајских имена („опасна“, „јака“, „мрска“, „безвредна“ и слична

п. данашњем војводи у Србији крштено име је Тома па га мати још кад је био мали прозвала Вучићем, и тако је остао Вучић.

вешајут, в којих кости различе и проче ушивајут, да би мајци живио, много лета видио, от вештице и вила свагда сачуван био.“¹⁵³ Тако, на пример, да „чинилице“ не би детету наудиле, оно се опаса узицом која се оплете од црне овце без белега.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

који хита цару из земље туђе, или од цара своме господару, да је неприкосновен чим у области царства ми уђе, па био Византинац, Латин или Словен.

О ОДБЕГЛУ РОБУ Ако одбегли роб, био од Срба, Грка или Арбанаса, из моћне Византије, или било кога краја, потражи уточиште на двору цара, да роб такав у

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

странци, покераши, блефери, све оне лепе жене и уклети песници што су први седели у кафе-бару »Теразије«, док је био још нов новцат и док се у њему служило вруће млеко у чашама опточеним сребром.

Плела једна девојка из Београда, која је одавно удата. С временом је примио боју лондонске магле. Био је то џемпер који приања уз тело попут сопствене коже. Носио сам га годинама, све док од њега не направих личност.

Шта је све чуо, шта је све упијао као сунђер. кога све није додиривао. одакле све није био избачен са својим власником, тај стари сиви џемпер! Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недостаје.

Али, сетио ме се, и то је било довољно од њега! Онда нас је једнога дана ослободио наш рођак, партизан. Био је опасан реденицима, носио је »бренгал«, десет бомби, два револвера, двоглед, фото-апарат, кожну торбицу и још неке

Они су улазили са коњима. Е, па, баш сам чекао да Божић-Бата убаци било шта под бадњак (јер, био је Бадњак) кад нам онај рођак са двогледима, бомбама и свачим објасни да он уопште не постоји.

« Био бих први. Овако — ништа. Да сам само знао! 1950. У моје време четрнаестогодишњаци су имали само два пара панталона

Одлучио сам да откријем, на пример, радио, али радио је већ био откривен. Пошто нисам могао да откријем радио који је већ био откривен, склопио сам и раставио по ко зна који пут свој

Пошто нисам могао да откријем радио који је већ био откривен, склопио сам и раставио по ко зна који пут свој детектор.

Пре тога, наравно, сасуо сам на себе пола бочице мириса, а косу намазао зелено-масним ораховим уљем. Био сам веома леп четрнаестогодишњак кестењасте косе, са кутијом од ципела у наручју и жицом за петама, када сам покуцао

Ја сам казао да желим вишње. Вишњевача ме некако није привлачила. Био сам трезвен радио аматер из Клуба народне технике »Никола Тесла« у Катанићевој улици и хтео сам да откривам нове радио

Замолио сам Јелену из приземља за игру. Бака је куњала, наслањајући главу на креденац. Био сам супериоран мушкарац са првог спрата који игра са девојчицом из приземља.

Био сам супериоран мушкарац са првог спрата који игра са девојчицом из приземља. Био сам искусан мушкарац док сам прстима лагано опипавао носи ли Јелена грудњак. Није га носила.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Они су махом православни, а сјутра им је Божић, а обичај је од старине био да се уочи тога празника град раније отвара да би се пазар раније свршио.

Ваистину, ваљаста Србља, као најбољег Црногорца! Ево ови је с нама и са својијем барјаком узимао Будву, Нови, Цавтат, био се на Каменом, рвао се с царевима, па сад му се, занаго, чини, као и мени да је све то снијевао!

А ти не чу још и то да му цар Александро пресјече давати оне хиљаду цекина, те му је био одредио давати цар Павле? — Чух! — рече бркоња одбијајући густе димове. Сви се замислише.

Иако сам млад, са мном је било свакојаких чуда, али сумњам да сам кадгод био овако изненађен, овако узрујан од милине! Да ти знаш шта сам је очекивао ноћас, на што сам био спреман!

Да ти знаш шта сам је очекивао ноћас, на што сам био спреман! Хвала нека је милостивом богу, што учини да ме ти удесиш на моме тешком путу!

Вјеруј да ја у својој земљи нијесам учинио ништа срамотно, са чега би љага остала на мени, са чега не бих био достојан живјети са слободнијем јунацима!

Ваљда је случај био да се тијех тренутака то исто дешавало и тети. — А знаш ли, Јанко, да овај пиколо грдов хоће да се жени?

Ову је својом руком дао овоме Мргуду владика Сава, послије онога великога боја на Кчеву, ђе је Мргуд већ био барјактар. Послије му је и Мали Шћепан притврдио... — И књаз Долгоруки — допуни старац. — Да.

пут, а на чудо свјема, рече то озбиљно и суморно; па, као да га баш то подбоде шта га сви гледаху у чуду, настави: — Био је тај Долћи латински поп и зваху га обат!

па, као да га баш то подбоде шта га сви гледаху у чуду, настави: — Био је тај Долћи латински поп и зваху га обат! Био је писар владичин, а био је учеван и душеван и вјеран му, али га њеки главари макоше на душу, те га нестаде!

Био је писар владичин, а био је учеван и душеван и вјеран му, али га њеки главари макоше на душу, те га нестаде! Крцун, видјев да је све то Јанку

Старац се љутну: — Ја тако не умијем рачунати. А ти, жив ми био не бркај и не прекидај, јер ја ово причам овоме човјеку из свијета, који ме до сада није чуо!... И обрте се Јанку.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

ПРОВОДАЏИЈА: А? Зна ли брат Сима шта ради? Иј, какав си ми дрвени младожења (намешта му мараму), кад сам ја био тако млад, на мени је морало све да трепти.

Да нисте ви, био би други. Колико је њи ишту ти, Боже, знаш; но ја сам њеним родитељма обећао да ћу наћи прилику добру. Имам ли право?

УГЛЕД 5. ДЕВОЈКА, ПРЕЂАШЊЕ МАТИ: Где си ти, девојко? ДЕВОЈКА: Био ми је младожења. МАТИ: Шта је хтео? ДЕВОЈКА: Ништа, дошао на разговор. Искао је и да ме пољуби.

ТЕТКА: Јесте, јесте; чудили смо се сви који смо пратили: кокошка црна, таман кад је сандук спроћу пенџера био, излети напоље, па пр преко сокака. Ја сам одма казала да ће Устић Пелу узети, па тако је и било.

ОТАЦ: Него ти мариш. МАТИ: Али кад је човек проси? ОТАЦ: Је л’ био овде? МАТИ: Како ће да дође кад је девојка под прстеном? ОТАЦ: Па откуд то изиђе да ће да је узме?

ЖЕНА: Зар ти мене не милујеш? МУЖ: Е, не милујем! ЖЕНА: Ах, какав си био кад си био младожења! МУЖ (смеши се): То ти памтиш! ЖЕНА: Како си ми лепо правио кур. МУЖ: Знам, знам.

ЖЕНА: Зар ти мене не милујеш? МУЖ: Е, не милујем! ЖЕНА: Ах, какав си био кад си био младожења! МУЖ (смеши се): То ти памтиш! ЖЕНА: Како си ми лепо правио кур. МУЖ: Знам, знам.

МУЖ (устане): Ти си беда на моју главу. ЖЕНА: Шта ти је, молим те, зар тако треба? МУЖ: Шта? ЖЕНА: Док си био младожења: „Господична, ја ћу вама ово, ја ћу с вама овако,“ а сад нећеш ни да ме погледиш.

Како је што крив, а он, да га не би жена питала, јошт с врати почне викати. - Гди си био синоћ, а? Јеси ли имао у џепу осам цвандика, гди су ти новци?

МУЖ: Тако ви радите? Напоље из куће! ЖЕНА: Напоље! (Проводаџија побегне.) МУЖ: Проклет био кад је ступио на мој праг! ЖЕНА: Лепо ме је уредио! МУЖ: Тебе је уредио! ЖЕНА: Ни капу жени, о свете!

МАТИ: Ни шест недеља нема, па си почео; а шта ће после бити? ЖЕНА: Питајте га гди је синоћ био. МАТИ: Упути се брже-боље, да не издангубиш. МУЖ: О, налепе моје! ЖЕНА: Гледајте га, јошт се он тужи!

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

од свих вундеркинда није остала ни страница која би се могла мерити са једном једином Флоберовом, а Рембо, ипак, није био дете.

поспешује је. У својој књизи записа и подсећања о дечјој књижевности Шкловски (1893—л984) истиче: „У време кад сам ја био дете, дечјом се књигом трговало, али дечје књижевности није било.

Змај је као дечји песник био најплоднији на прелазу из XИX у ХХ век; нешто пре њега, у Енглеској су деловали сјајни приповедачи и песници Едвард

Кроче је ту био у праву, а с њим, у нас, Богдан Поповић (1863—1944), Јаша Продановић (1867—1948) и сви они критичари који су осетили

Није ли им обраћање деци био добар изговор да се ослободе једне напетости, једног притиска, и да неодговарајуће обавезе према највишем уметничком

Васпитна намера ограничила је замах и снагу и једном генијалном уметнику какав је био Толстој ( 1828—1910), у Кројцеровој сонати на пример, па се не треба чудити што, вођени њоме, недаровити дечји писци

Дечји песник се искључује из једне пренапорне игре да би био ближи себи и својој вокацији; али се поново, бесповратно губи ако се, накнадно, снађе као дечји писац, ако се извешти

Наш највећи дечји песник, Јован Јовановић Змај (1833—1904) био је, разуме се, велики пријатељ и љубитељ зечева. У следећим стиховима осећа се ритам скакутања и поигравања, примљен и

Узе листак књиге беле Па је зеке — нацртао. Зека, зека из јендека, данаске си срећан био! Данас ти је — деце ради Стари ловац опростио.

У време када је Горњи Милановац био развијен привредни и издавачки центар, у граду је излазио лист за мању децу Зека.

Избор је био препуштен васпитачима и издавачима. Са појавом посебно обучених дечјих писаца, негде у освиту ХХ века, усмеравање је

Кад сам био дете, читао сам све књиге: добре и лоше, поучне и штетне, глупе и мудре. У свему сам сâм одабрао, уживао сам.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Је ли тако, господине Гавриловићу? ГАВРИЛОВИЋ: Они знаду шта треба да чине ЖУТИЛОВ: Шта знаду? И ја сам био у служби, и ја знам шта је биродалом. Конзервативци, ништа него конзервативци! ШЕРБУЛИЋ: Да се збаце; сад је слобода.

СМРДИЋ: Да се збаци. Имамо ми бољи патриота у вароши. Ево господин Жутилов био је нотарош у вармеђи; зашто не би мого бити биров? ЖУТИЛОВ: Ја сам донде само служио док је владала либерална партија.

Кад мене обесе, начаст вам народност! Хм, хм! То је ђаволски посао. СМРДИЋ: Ја канда сам знао, те сам био умерен. ШЕРБУЛИЋ: Шта, умерен? Нисте ли ми једно парче из руке истргли? О, ако дође до чега, све ћу редом исказати.

ШЕРБУЛИЋ: Показује се да и с радосним срцем не дочекујете. ЖУТИЛОВ: Е, господин Гавриловић увек је био конзервативац. ГАВРИЛОВИЋ: Кад би умео преокренути кожу, као ви: Жутилов, Жутилаји, Жутиловић, ја би био свашта.

ГАВРИЛОВИЋ: Кад би умео преокренути кожу, као ви: Жутилов, Жутилаји, Жутиловић, ја би био свашта. ЖУТИЛОВ (срдито): Ви сте реакционер, па мир. НАЂ: Не треба вређати, господо, не треба вређати.

ГАВРИЛОВИЋ: Нико није ништа искао. ШЕРБУЛИЋ: Е, није искао! Мађарони би се радовали кад би ко од родољубаца био обешен. ГАВРИЛОВИЋ (смеши се): О, Нађ ће заиста о вашем родољубију приповедати.

све као преко бундева. ЖУТИЛОВ: Ја сам нашао да је невин. СМРДИЋ: Како би он био невин кад је целој вароши познато шта је радио? Код нас се баш наопако ради. ЖУТИЛОВ: Ја сам предсједатељ одбора.

СМРДИЋ: Дабом, кад су други све опапоњили. ЖУТИЛОВ: Ви знате да је Војновић био болестан, нити је могао свој срез обићи. СМРДИЋ: Видићемо. Па онда за мога синовца: обећали сте му службу, па ништа!

СМРДИЋ: Шта је, дакле? ШЕРБУЛИЋ: Чудна ствар. Ради се да продамо војводину. СМРДИЋ: Какав би био тај неваљао човек који би своју војводину издао. ШЕРБУЛИЋ: И ја тако кажем. СМРДИЋ: Зар смо ми зато крв проливали?

ШЕРБУЛИЋ: Зашто? СМРДИЋ: Кад нисте били у одбору. ШЕРБУЛИЋ: Вама је познато да сам био наименован. СМРДИЋ: Али није дошло у протокол. ШЕРБУЛИЋ: Реч предсједатеља вреди као и протокол.

СМРДИЋ: Ја не знам да л’ је то тако? ШЕРБУЛИЋ: Баш и кад не би било, ко ће распитивати јесам ли био член, кад моје име међу толикима стоји? СМРДИЋ: То је истина; али знамо ми. ШЕРБУЛИЋ: Пак зар би ви мене издали?

Ваљда ћи и ја доћи у число њихово. ШЕРБУЛИЋ: Никад ни довека. Који је био лане мађарон, тај ће се као такав и подерати. ГАВРИЛОВИЋ: А који је родољубац, тај може чинити што оће, јелте?

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

У школском издању стил се морао подешавати и упрошћавати, да би био на домаку ђака средњих школа. Овде је писано слободније, и за публику већ упућену у књижевност.

Једини далматински писац који је био нешто познат међу Србима XВИИИ века, и који је оставио извеснога трага у српској књижевности онога времена, био је

је био нешто познат међу Србима XВИИИ века, и који је оставио извеснога трага у српској књижевности онога времена, био је Андрија Качић Миошић, и то свакако стога што је био тако близак народној поезији. 1794.

је оставио извеснога трага у српској књижевности онога времена, био је Андрија Качић Миошић, и то свакако стога што је био тако близак народној поезији. 1794. године Славенно-сербскія въдомости (бр.

Али тек шездесетих година прошлога века код нас се истиче значај далматинске књижевности. Коста Руварац, који је тако био цењен и слушан у омладинским круговима, држи у Преодници предавање 3начајност дубровачке књижевности и тврди да су

основ и највише везе са стварним и народним животом, која је имала једнога тако ваљаног и популарног писца као што је био Рељковић, која је никла и развила се у средини православних Срба, није имала утицаја на стварање наше нове књижевности.

Политички положај српскога народа у новој домовини био је несређен и тежак. Аустрија је мислила да крајеви које су Срби населили јесу стечени оружјем царских трупа и да су

Тај верски терор био је нарочито јак за време царице Марије Терезије, која је сва била у рукама својих језуитских исповедника и хтела да

Тек доласком на престо просвећенога Јосифа ИИ стање српскога народа унеколико се променило набоље. Цар је био верски толерантан и правдољубив, нарочито било му је потребно да у борби са Мађарима има уза се немађарске народности

Срби су прешли у Угарску под водством свога патријарха, који им је био као нека врста и световног поглавара, царске привилегије издате су им више као конфесији но као народу, и у новој

Верска гоњења, којима је народ био изложен све до краја XВИИИ века, појачавала су само и иначе јако верско осећање и власт јерархије, и Срби су се све

основана је у Карловцима гимназија, прва српска гимназија, а 1794. и богословија, прва српска богословија. То је био велики успех и значајна културна тековина.

Милићевић, Вук - Беспуће

Он махну руком и одби. Није осјећао ни најмање воље за игру. Узе Симплициссимус који је редовно читао. Није био расположен за читање и баци га на страну. И коликогод се трудио да нађе разлог зашто је нерасположен, није га налазио.

Лијено и лагано је подигао очи, погледавао неколико пута по соби, зауставио поглед на једном мјесту гдје је био обијен зид, спустио га на прозор који је гледао у ведар дан, пун модрине и свјетла, увјерио се да се налазио у својој

Он је страховао од тога првог јутра; бојао се будалаштина, суза. Јуче му се те дјетињарије врзле по глави, био је слаб да надјача самог себе; у једном часу осјетио је да су му очи влажне.

Он је чекао док се назове коњи, пио рђаво пиво и био изубијан причањем крчмара и крчмарица. . И опет каскали коњи тврдом, збијеном, каменитом цестом, пролазили расута

Спустио се с кола, осјећајући слој прашине који се био нахватао и налијепио по њему. И у једном тренутку застријепио је од нечега.

стајаше ту, неодлучан, преплашен, не вјерујући својим очима да је то његова кућа; грање је тако празно шумило, тако је био туп шум ријеке, а из куће је било нешто ледено, самртничко; она стајаше ту усамљена, непомична, укочена; изнад ње се

Осјећао се задах старине, гробља; све је подсјећало да овдје више нема живота, већ да је био, па умро; и то осјећање живота који је ишчезнуо и гдје га није одавно било, плаши и ужасава.

Није ју распознао у први мах. Пришао је прозору, застртом грубом завјесом са плавим пругама. И погледа поново. То је био његов брат Милан, слика одраслог, голобрадог дјечака, с укрућеним, пуним, дјетињим лицем; са безазленим, озбиљним

голобрадог дјечака, с укрућеним, пуним, дјетињим лицем; са безазленим, озбиљним очима, у кадетској униформи; то је био он на кога није тако дуго мислио, кога није препознао; како смрт одрађа!

са намазаном, пажљиво раздијељеном косом, са високом крагном која засијеца у образ — сушта противност брату који је био немаран, доста неукусно одјевен, често необријан и зарастао у браду која је још више замрачивала његово лице.

Сјећа се, једног дана, Милан је био заборавио да говори њему, и причао је весело, с много вјетрењасте, лакомислене немарности, о свему, о лумповању,

немарности, о свему, о лумповању, баловима и женама; изнио пред његове очи један живот који је за Гавру Ђаковића био сасвим туђ и бесмислен: са својим сјајним салама, пуним деколтованих дама, кафешантанима, са својим бијесним сатирањем

Сремац, Стеван - ПРОЗА

Дакле, прво ћемо почети са домаћином. Јован Максић, тај што је био домаћин првога дана Божића био је поштен човек, и кад то кажем, ја не говорим онако напамет, нити тражим да ми

Дакле, прво ћемо почети са домаћином. Јован Максић, тај што је био домаћин првога дана Божића био је поштен човек, и кад то кажем, ја не говорим онако напамет, нити тражим да ми верујете онако на браду.

Тек он некако скине с врата и испрати свакога кредитора, па био он шегрт, калфа или сам газда, и овај се нађе на сокаку празних шака, па јадан човек, ни сам не зна како се то с њим

На испиту су га обарали, и он је три разреда учио шест година; седео је у последњој скамији, и био увек меланхоличан.

повишице, и, као за пакост, мораде он све то знати и очима гледати, јер су стизале у казначејство где је он препишчик био. А то место препишчика једва је добио. Сва му се фамилија дигла на ноге док му је израдила то место.

Оца нисмо споменули, јер га, јадник, није имао. Давно га је изгубио. И ту је наш Јован био малерозан; дошао је на свет две године после очеве смрти, и на тај начин даје се разумети зашто је једна рубрика у

Као практикант понашао се примерно, био пун такта. Преписује лепо и тачно, изради све што му казначеј да, и овај је с њим задовољан, а тако исто и публика.

лиферанту, или већ тако неком, не би ни Јова остао без исета, тако да се од тога бакшиша (а овај није редак био) могао пристојније одевати. Био је тачан, смеран, права практикантска душа.

неком, не би ни Јова остао без исета, тако да се од тога бакшиша (а овај није редак био) могао пристојније одевати. Био је тачан, смеран, права практикантска душа.

Увек је држао цигару тако да је онај запаљени крај у рукав окренуо био, онако као што то раде гимназисте кад између часова пуше иза школе. С одаџијом је лепо живео.

И олако му се прошло! Био је само изненађен једнога дана. Кад је једнога дана сео већ за сто и узео перо и опробао га на нокту левог палца

да их хладно проштудира и процени, и сада, после дужег посматрања, испуњава и по форми оно што је већ поодавно у срцу био, и прелази у странку која једино ради на спас отечества, и која је једина у стању да Србију доведе, вели, на њен прави

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

(1844, на Ускрс) ЖЕЉА Кад сам лудо дете био Жеља ми је била: Кад би Боже уделио Мени једна крила, Кад би Бога дао око Мене тако јасно Да по свету нашироко

Да ли мало, да ли спава дуго, Но да вама нешто кажем друго, Чудан санак ја сам онда снио, Чудни санак оваки је био: Ја сам стајô крај једног извора, Теке што је забелила зора, Ал' све јасно канô у по дана Када сине луча та

Зар је био само празан санак, А не бео, а не ведар данак Кад се она менека појави? Ја је смотри на беломе данку, Ја с њом

ово Тако беше црвено Косово, Од србињски тешки палошина Крв с' отвори кâ морска пучина, Дивно ли је тада Србаљ био, Дивно л' сваки главу заменио, Дивну л' крвцу злотворску пролио, У њој данак дивно утопио.

Де поскочи, не лудуј, Ко би јако момак био Па се не би помамио! Ао селе босонога, Зла ти маја дозлабога, Не дала ти чарапица Ни лагани папучица, Да учиниш

Сама брда, врлети и горе, А Бог руку све унутра турај, Па брдине око себе фурај, Па за часак све и је до поле Био веће оборио доле. Уједанпут — нуто посла клета!

Слава, слава свуда наоколо, Свирац свира, а вата се коло, Нога везе, дуга коса лети: „Жена био ко се не освети!“ Земља тутњи, звекета оруже: „Црн му образ ко пред Турком струже!

Штира жваће, али од невоље, Шта ће јадна кад не дају боље. Ој соколе, жив и здрав нам био, Али нешто да ти кажем тио: Иди збогом, прођ' се посла тога, Веруј, красни, то је за другога; Ал' кад жито вежу у

убаве јаворе Пљушт притискô одоздо до горе, Свуда пљушта, трња и бунике, Дешто цвећа, али чемерике, — Чемер нама био би довека Да се јаду није нашло лека, — Нит' извора, ни водице ладне Да се усне понаквасе јадне, Ни тичица, ни

Данак бели, браћо, са другога, Онај мишку у гвожђе вам скова, Овај души вериге раскова, А ко вели: он то није био, Бог је тога давно већ убио. Даље пођо па виде Авалу, И поита Сави на обалу, Када тамо, чуда невиђена!

страоте Мал' ми душа на нос се не оте, Ох у пакô да сам јадан пао И ђавлу се на рог натакао, На већојзи не би муци био Него онда, Вишњи је убио! Умр'о би, мој премили друже, Да је тако потрајало дуже.

Та соко је кâ му отац био, Што му красно име оставио, Баш кâ таком приликује тићу — Њега зову Гојко Змајевићу. Јутрос рано пре румене зоре

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

туговали над пјесником Гарсијом Лорком и замишљали оно праскозорје кад га одводе, бесповратно, пустим улицама Гранаде. Био сам, скорих дана, и у Гранади, гледао са бријега осунчан каменит лабиринт њених улица и питао се: на коју су га страну

Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице шапутао Лоркине ријечи пуне језе: „Црни су им коњи, црне

ПЛАВОГ СЉЕЗА БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ Мушкарци обично слабо разликују боје, али један такав незнајша у бојама какав је био мој дјед, е, таквог је било тешко наћи.

Нису ту помагала ни сва тртљања неуморног рођака Саве, дјед је био слијеп и за боје и за све цвијеће овога свијета. Туга да те ухвати.

— У реду, побро, биће пажено ко очи у глави. Сат је био закључан у дједов сандук и на њега се брзо и заборавило, све док ја једног дана не доперјах из школе поносито се

Тако цијењену ствар у дјечје руке, то је за дједа био велик ризик. Сљедећег Михољдана побратим Петрак не појави се на нашој слави. Дјед се забрину.

Једног поподнева, тек што стигох из школе, дјед ме тајанствено позва у свој собичак. Био је сам код куће. — Одидер вамо.

— Ко то, дједе? — Мој побро. Да је он мртав, и његов би сат умро. Па да, тако ти је то. Тога поподнева дјед је био толико удобровољен да ме је навече чак и у млин повео.

Све је то био добар и занимљив свијет, али мене су ипак, највише привлачили гости мога дједа Раде. Био ти је међу њима пензионисани

Све је то био добар и занимљив свијет, али мене су ипак, највише привлачили гости мога дједа Раде. Био ти је међу њима пензионисани аустријски „фељбаба“ Вук Рашета, стари лопов Сава и доста некаквих косматих старчина с

Најређи дједов гост био је онај неуморни скитница, стари самарџија Петрак, али зато је дочекиван с највише радости, вике и пријатељског гакања.

Посљедње што ми је од те вечери остало у очима био је разигран пламичак дједове ватре, који се неосјетно преселио и у мој сан, и тамо се разрастао у моћан и стравичан

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

АХМЕД: Да не би ти? Паз да се не забројиш! ХУСО: Ако је реч о Шемси, ту бих ти био оран рачунџија! Ако се и забројим — ништа, бројаћу поново, пребројаваћу, ако треба, и целу ноћ!

СУЉО: Ма, то ти опет о Шемси? АХМЕД: О Шемси... СУЉО: Можда је начула да си био гробар, па жену страх... Гробар је гадно занимање... (Прилази Муса) МУСА: Ништа не јављају за вечеру?

ХАСАНАГА: Шта би ти тео? Да се пресамитим: „Извинте, погрешио сам, јео сам бунике, био сам луд, опростите, нећу више никад, сад сам се опаметио, ево и потврде, набавићу и добру карактеристику, оћете ли

Доста ми је свега! Свадба ће бити за недељу дана, то сам ти већ саопштио, и с тим је свршено! Надам се да сам био довољно јасан! ХАСАНАГИНИЦА: Није баш свршено. Има још једна ситница. Седи да чујеш. Хоћу да то рашчистимо одмах.

Шта значи ова кљусина? Чујем хвалиш се како сад сестру удајеш за бољег! Тај коњ, да ли то значи да сам ја био магарац? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Да својим ушима не верујем! Каква ти је то смишљотина? Шта си то намислио?

Да си ти жив и здрав, Имотски ти је кадија умро још давно, пре седам година! Био сам тада гробар у Имотском, ја сам га лично спустио конопцем и закопо! Кажу, умро од неке љубави...

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

А глас му је био крештав, јак и иш’о кроз нос. Ни на једном месту није се задржавао. Ишао је од куће до куће по махали.

Али никад није могао да се људски обуче и одене. Да кажете: е је био немарљив, није. Уби се он кицошећи и гладећи. Али све му је испадало наопако и чинило га смешним.

А он им се смеје и гледа их мило кад му кажу како је леп. Никоме није био на сметњи. Што год му се нареди, он учини.

Па кад доста накупи, онда се враћа и свакој кући у махали даје по неколико стручака. Био је син неке просјакиње Назе. Она је умрла одмах чим га је родила. Махала га очува а и сама не знајући како.

Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег јер је она увек набављала најбољу каву и ракију за госте. Била је поносна, повучена.

Да, били смо деца. Али не! Само си ти била дете а не и ја. Ја сам био већ зрео. Но ти беше право дете. Никад нећу заборавити она наша миловања којима си се ти подавала безазлено.

Да, ниси ти била богата, из знане куће и ниси била виша од мене. Пече ме! Боли! Али и ја нисам свему томе био крив.

Узајмљено врати, а „ћар“ попије. Причају, а и он колико се пута хвали, како је био некад имућан: држао бакалницу, имао дућан, кућицу и једну сакату сестру.

После неколико година умре ми мати. Да бисмо њој гроб ископали, морали смо стринин раскопавати. Станоја је већ био ту и радо пристао да мојој матери копа гроб. Узе мотику и стаде преда ме: — Миле, да идем?

Ућутках га дуваном и уђох у виноград. Жене ме једва дочекаше и осуше грдњама: где сам био? што не радим? како нећу ни вечеру да добијем, и друго. Одговарам ја њима. Шалим се.

Били смо у свађи. Посвађали смо се пре неколико дана, кад је долазила код нас, на бунар, а од мојих нико није био. Тек што је била почела да вади кофу из бунара, а ја, као увек, дошао сам и тобож донео јој моју тестијицу коју сам

А свирка му оштра, монотона. С леве стране, на путу, који је био усечен, а из долине преко брда водио вароши, искрсну Митка Мераклија. Поче се пењати, готово трчећи.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Ја би(х) ти био намах, по пријатију твојега писма, отписао, да нисам судио за боље чекати да прође време плача и сетовања, време глада

Оне, у којеј га је Бог изволио да се роди као и ти у твојој. Које је вере? Оне које би и ти био да си се у истој родио, ако би поштен човек био.

Које је вере? Оне које би и ти био да си се у истој родио, ако би поштен човек био. С чијом вољом и допуштењем људи се плоде и рађају, расту, живу и сладости овога света уживају у сваком роду и

Новосађана и Осечана, и у Далмацији Сарајлија и Херцеговаца, како горећим срцем желе науку својој деци; нигди нисам био гди нису ме желили и устављали.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Месече, што се лудиш? месече, што си слеп? Тај венац би тек био на мојој дики леп. — На месец сам ти пружô, а ти си ћутала, ох, душо моја, душо, јеси л' га видела?

Ал' британски је Шекспир био бард, пред њиме бриткиј лебди халебард. Пред киме клечи Британија сва, за киме листом запад ликује, шта мари тај, шта

Нијеси л' зар свог праха био сит опростивши се земне трпије, но, попут праха оца Србије, у душе своје уплете га нит?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

НАШОЈ НАРОДНОЈ ПРИПОВЕЦИ И ОВОЈ АНТОЛОГИЈИ Блесак народне поезије крајем XВИИИ и почетком XИX века био је тако засенио очи тада владајућег у уметности правца, романтизма, да његови љубитељи поред јунака десетерца и

Грим, Валтер Скот, Бајрон, г-ђа де Стал, Ламартин, Шарл Нодје, Проспер Мериме, Пушкин, Мицкијевић. На овај начин био је формиран читав култ о највишој књижевној вредности, култ довољно страстан и искључив да би с потребном наклоношћу и

Примерци без напомене били су дати писцу, за његове потребе. Радећи на народној приповеци Вук се био сукобио са проблемом сасвим друкчијим од онога што га је имао приликом прикупљања народних песама.

“ Скупљач Вук Караџић прве је приповетке забележио од Вука чобанина, тј. од самога себе, како је био упамтио да су се причале у Тршићу; затим, од других многобројних казивача и приповедача.

Он се за њ био одушевио и од њега много очекивао, стављајући га по вредности одмах поред Рјечника и песама. Али при том треба имати

У Вуковом стратешком плану за ту борбу, Српски рјечник је био лексичка ризница, народне песме и приповетке оруђа и застава живог књижевног стваралаштва.

У колико су се Вукове наде полагане на народне приповетке оствариле? Одмах треба рећи да успех није био потпун и свестран, ни на унутрашњем српском ни на међународном пољу.

Круг проучавалаца народне прозе био је далеко ужи, а сасвим је изостајала маса страсних пропагатора, какви су били романтичари за поезију.

Да се дође до добре приповетке био је потребан не само даровит приповедач, већ и ваљан записивач. Овај други аутор често је био чак и важнији.

Овај други аутор често је био чак и важнији. То нам најбоље потврђује пример В. С. Караџића. Све што је он записао и данас је, с малим изузетком,

по један синџир од гвожђа, и тако су крајеве своје саставили па онамо чоеку око врата обавили, и тако је тврдо оковат био да се није могао никако мицати.

Цареви узму воду, поспу водом по онијем ранама, куд је царевић расјечен био, кад поспу, ране се саставе, и царевић скочи на ноге те оживи.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА: Остави се бога ти; та и код мога се оца тако радило, пак је било добро. МАКСИМ: Проклет био час, кад си ти ступила у моју кућу, то ја знам. ЈЕВРЕМ: Но, Максо, сад под приклад!

(Пева): „О само дај ми мир!“ (Највишим гласом, као жена): „Та убио те бог с несрећом, та ти си несрећа био, несрећа ћеш и остати; сад ћу те оклагијом, виле ти кожу дерале!“ (Пева): „Пјеније миле моје и љубезна писма“.

КУМ: Ко се не узда у песму, нека звижди. На пример: „Гди си био битанго светска; куд те враг једнако носи.“ МАКСИМ: Доста, куме Мито, доста, код мене је друга фела од жене, а фела

ЈЕВРЕМ: Рапортирај све точно, како је дејствовало лево крило, како десно, како центрум, гди је био најжешћи атак, гди је непријатељ слабости показао, итд. Дакле, како је ишло? СОФИЈА: Било је свашта, браца.

МАКСИМ: Тек она мора да пецне. СОФИЈА: Пар зар није тако? МАКСИМ: Већ и онај би био луд, који би помислио, да сведоџба није дата за љубов сто дуката, него што је жена добра. 8.

СОФИЈА: Ако оћеш да знаш, то је био само вент, које ме је браца Јеврем научио и управо натерао. МАКСИМ: Да те је учио на што добро, не би примила, али

да она дакле млого вреди, о томе нема сумње; но већа је њена вредност, што је Аристотелова. ДОКТОР: Аристотел је био највећи философ, само што се није одао на земљеописаније.

ПУТНИК: Г<осподин> доктор, или ви зло изговарате те речи или ја нисам био у Француској. Али ја вас уверавам да такови места нема на свету. ДОКТОР: Знате ли ви како се те речи пишу француски?

Зар је то мало, да цео Париз за мене зна и да моја књига буде сачињена и на француски? Чест и поштење свакоме, био откуд му драго, поштеном и чесног срца човеку, а нечесном и неваљалом, боже дај бољу памет и поштеније срце.

ШАЉИВАЦ (чита): „Предстатавите себи моју несрећу и срамоту; под суд ја, који сам до сада у чести и уваженију био. Ја се уздам у Ваше милостиво и добро срце, и долазим Вас молити да пишете овамо, да је то погрешка Вашега перета и да

Случајно увреди трифељ Перзерина. ДОКТОР: Перзерин је мој служитељ. ШАЉИВАЦ: Тамо је био брег и варош. Наједанпут подигне грбине, ви знате да брегови имају у вашој књиги грбине, и био би га смождио да му

ШАЉИВАЦ: Тамо је био брег и варош. Наједанпут подигне грбине, ви знате да брегови имају у вашој књиги грбине, и био би га смождио да му нису датељ, индиго, перле, клипе, абтај и многи други у помоћ притрчали.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Ја, дакле, таки и таког створа момак јошт нисам срећан био да се каква девојка (оћу рећи господична) у мене заљуби.

Ја сам млого пути молио и преклињао Амора и Венеру, бадава; резултат је увек био: „и не пријаша јего“. — Је ли, дакле, чудо, моје високопочитајеме матроне, да се сада не расрдим и у љутини штогод

СУЛТАНА: Напоље из моје куће! Напоље, или ћу те таки са служитељи избацити! СРЕТА: Охо, милостива госпођа, ја сам био двапут цехмајстор! СУЛТАНА: Ти си безобразник, ти си нитков! ТРИФИЋ: Султана!

ТРИФИЋ: Али кажи је ли пристојно? СРЕТА: Милостива госпођа, ја сам био двапут цехмајстор! СУЛТАНА (једнако се отима од Трифића): Молим те, као мога оца, пусти ме да му само два зуба

СРЕТА: А, то је млого! Господине, ја вам желим свако добро, али ја сам био двапут цехмајстор. Да је то моја Пела, видила би како се цехмајстор дочекује.

Нађем је на Глишином кревету гди спава, те је одвучем кући да је не лупа Срета; али како је овај био наквашен, а она убрађена, знам да су се лепо гледали.

(На Пелу показивајући.) СУЛТАНА: Ако је дирнеш, никад ми више у кућу не долази. Ти си био мој учитељ. СТЕВАН: (Леп учитељ!) СРЕТА: Милостиви господине, а како ми стојимо? ТРИФИЋ: Можеш спокојно спавати.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Прилазили смо, а био је дале На сваки корак; у ћутању жаљен, Већ јављао се измењен у речи. Крај мора беше чвор око празнине, Сломљене

Крај мора беше чвор око празнине, Сломљене кости. Мрак је био већи, А звезде ближе за меру горчине. (Х 1966 — Х 1968) ПРОЛЕЋЕ, КОТЕЖ НЕИМАР Зима је повукла хртове На своја јужна

(4—5. ВИ 1989) НОСТАЛГИЈА Можда је био ветар, који склизне Чујно, ко нападали снег, са грана, А можда помак пламена што лизне Ивицу листа јесењег платана, Ил

Можда је био ветар, можда киша Заостала у сећању платана; Можда је хтела смрт да ме преслиша, А можда је то само била Ана. (10.

некој упорној нади да ће будућност једном Посведочити да је обмана била битна У свету сувише стварном, а да би истинит био, У свету сувише лепом, а да би био стваран. (9.

једном Посведочити да је обмана била битна У свету сувише стварном, а да би истинит био, У свету сувише лепом, а да би био стваран. (9.

денн Ром ауцх ніцхт Ром, Узвикнуо је Гете, а српски превео песник: Цео си свет, о Риме, али љубави лишен Нити би свет био свет, нити би Рим био Рим; О љубави је дакле реч, и о савршенству Недовршеног, стално што разара се споља, А обнавља

је Гете, а српски превео песник: Цео си свет, о Риме, али љубави лишен Нити би свет био свет, нити би Рим био Рим; О љубави је дакле реч, и о савршенству Недовршеног, стално што разара се споља, А обнавља изнутра, да невидљиво

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

пролазу како лижеш сладолед од ваниле, чоколаде и цитрона, мешано; они што су стајали тик уз тебе у тролејбусу који је био полупразан и пиљили ти у врат и у груди кад се нагнеш малчице напред, и они што су звиждали за тобом, и они други што

Веома занимљиве ствари о једном старом зимском капуту и девојци која га је носила. Знате, јуче ми је био рођендан. Не, није било никаквих журки! Ни поклона. Ничега!

мом матором ишло наопако: нисмо имали ловуџе ни за једно пристојно место под капом небеском, али стари „Чамац“ је увек био некако ту, под руком, и увек би се нашло толико ловијановића за два сендвича са саламом или нечим сличним.

Једноставно, њој није био потребан неки „Чамац“ на Ади; свој брод је носила стално са собом. Пиљила сам у њу једно два сата, све док није

“ Ту ме он начисто испусти из руку; право на паркет, толико се био запањио што умем да говорим! Није уопште знао. А у ствари, ја сам од самог почетка умела да брбљам, само што нисам

Кад смо већ код тога, један мој френд, неки Арсен, био човек у Јапану, и када су га тамо упитали да ли жели рибу, одговорио је да жели, само не јапанску!

он, када је угледао једну тако стару, а уз то тако отмену даму, с пелцом од лисице која је управо мењала длаку јер је био фебруар, изашао је из својих кола и поклонио бакути хемијску оловку од лажног злата, на којој је писало Рицхард Никсон.

он, када је угледао једну тако стару, а уз то тако отмену даму, с пелцом од лисице која је управо мењала длаку јер је био фебруар, изашао је из својих кола и поклонио бакути хемијску оловку од лажног злата, на којој је писало Рицхард Никсон.

које сам водила у студентском дому на Новом Београду (ИИИ блок, соба број 39) са представницима великих сила. Био је ту један Рус, Григориј Васиљевич, на постдипломским студијама, и један Американац, Џорџ Бари Ватсон, који је

— Ах, да! И тако зец заспи потпуно пијан, тачно испред своје куће, кад наиђу два вука. Ни један од њих није био Вук Караџић. Била су то два вука који увек наилазе у оваквим причама и без којих сличне приче не би ни постојале.

граду, па су ми Џорџ и Григорије шапутали сваки на по једно уво, и могу вам се заклети у шта год оћете да ту није био потребан преводилац па да човек разуме о чему се ради!

као прослави, када га изабраше да тумачи личност неког крајњег негативца који тек у рату као постаје свестан колико је био злочест, кад га први пут у животу приме као себи равног, мислим у друштво и све; знате већ ту врсту филмчуга!

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Шум печалан, тихожалка: била звезда врх орања, био ветар - свилу ткао. Зрело сунце метохијско по васцелом греје крају. (Изгрејао Христос с фреске.

у крошњи срца давна слика гласа, што с крвних зрнца навире да зриче, да хором лишћа слави чинодејство кад бор је био биљног цара престо.

Издржи налет зрачних насртаја, уз тежак тресак, који руши кревет где мрак је био, збацујући терет од љупких тела, брушенога сјаја, без којег нема погледа што вида, пред којим муња кошуљицу скида.

Сањајмо скупа, румени свете. Порођај лак вам, невесте беле: пчела с божурка, лептир са чичка уздах вам био мекост имеле. (Творите речи с припевом зричка!) Обиле паше - грозди се стока. Нема животу границе, рока.

Енигмо, тајно нечитког списа, остај у знаку ипсилон-икса, али ми чувај пòкоји одсев с тамног екрана, макар то био преварин сомот, крађин калопер, али и наде промил, ембрион заметак нечег чему се не зна потреба права, разлог ни

привид то је да це варком чара: у погуб-свету не нуди се избор, већ зупце мења механизам квара, а ушће шуми где је био извор. Зар лаком римом - није пчела сврака! да крпим цаће, Творче пчелињака?

о шта би било када месец млад би са оштрим српом запао у шуму, а с Рога пао сплет Понедељака! То жар би био анђела што труну, Четвртак њихов, летораст из краха, из тмурног Петка Уторкова ватра, што може дићи лето уврх марта!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Али ми је све то мало помогло. Ко се оженио, тај ме после псује и проклиње; гди сам био на даћи, ту ме попреко гледе, јер се боје да и њима не ломим погачу; те од свега ништа.

АЛЕКСА: О, ја сам ти сила преметнуо преко главе. МИТА: Да чујем. АЛЕКСА: Прво сам ти био адвокат. МИТА: Кад си ти учио права? АЛЕКСА: Видиш да си прост. Треба знати шта је криво, па се за правду не брини.

МИТА: Кад си ти учио права? АЛЕКСА: Видиш да си прост. Треба знати шта је криво, па се за правду не брини. Онај је био код судије и тужи се како га је предусрео; ја му кажем да му је криво учинио; други показује пресуду, ја кажем да је

А зашто? АЛЕКСА: Из најпростијег узрока. Немам! МИТА: Шта? И ти си ми доктор, адвокат и учитељ био? Збогом! Такав пријатељ мени не треба. АЛЕКСА: О, о, о, немој тако жустро! МИТА: Музику нећу да трпим, знаш ли?

АЛЕКСА: Табло — табло долази од шпанскаго нарјечија таблес. ЈЕЛИЦА: Дакле ви и шпански знате? АЛЕКСА: Ја сам био шест месеци у Мадриду. То вам је варош! Шта је Беч, Париз и Лондон!

Баш се онда догодио хофбал. Нас као стране пусте унутра; ја измеђ мога друштва нешто отмјенији био, добио сам чест отворити с тамошњом царицом бал. ЈЕЛИЦА: Како игра? АЛЕКСА: Као перо.

АЛЕКСА: Да, Мајдингер, Лафајет, Мирабо, Дон Кишот и многи други. ЈЕЛИЦА: Ја сам читала Дон Кишота, но то је био роман. АЛЕКСА: То је дон Кишот млађи; старији је писао граматику француску врло добро.

ЈЕЛИЦА: Мора сила воде бити? АЛЕКСА: Всјачески. Баш кад сам ја тамо био, запали се случајно; те ватре, и тог пожара! То је за удивленије.

ЈЕЛИЦА: Ах, татице, тај вам зна кур правити! Тај зна приповедати: како је у Мадриду био, какво је тамо сунце, какви су у Месецу балови; тај вам зна млого романа! А француски говори као да се у Паризу родио.

Па онда, и ону девојку... Хм! Хм? Мени је зачудо. ЈЕЛИЦА: Он је био у Бечу осам месеци; такви су сви по горњим местима; само што је он њи све претеко, јер је био и у Мадриду.

ЈЕЛИЦА: Он је био у Бечу осам месеци; такви су сви по горњим местима; само што је он њи све претеко, јер је био и у Мадриду. Шта ми није приповедао! Можете ли веровати, љубезни татице, да море гори?

МАРКО: Шта ти бунцаш о Месечној краљици? Каква Месечна краљица? ЈЕЛИЦА: Зар ви не знате да је он у Месецу био? МАРКО: Е, видио ћурку, пак хтео да јој пришије магарца. ЈЕЛИЦА: Зацело, татице; има једна машина на којој се иде.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

У шуми овој и ја сам био с десет јунака вино сам пио, ишао дољом и узбрдицом, с чаробном капом невидљивицом, с лукавим Ћосом водио

А близу куће, под прозор сами, незнанац неки вјешто се скрио. Кога ли свјетло Мачково мами и ко би ноћни ухода био?

Завлада мир... А ноћник онај који се крио Мудријаш лисац главом је био. ИИ Над шумом зора лепезу шири и љетни освит у собу вири.

“ „Тако ти треба! — Мачак ће строго — Чувај се Лисца, јесам ли реко. Још си и главом платити мого, да ти је другар био далеко.

Провири бака кроз облак сив. „Унуче драги, био ми жив!“ На земљу Мјесец свјетло точи, пољану малу зрацима таче, а онда стаде и шири очи: неки малишан у врту

Ово је цванцик сребрни мој!“ И опет чу се кроз облак сив: „Унуче добри, био ми жив!“ Разгледа Мјесец, кад близу пута грудвица бијела пашњаком лута и тужно блеји кроз ноћни мук.

“ Одјури јагње ко чигра права, остаде Вујо кратких рукава. Поново облак прозбори сив бакиним гласом: „Био ми жив!“ Мјесец над ријеком сијати поче, кад гледај вука надут ко мијех, ледену воду марљиво лоче.

Само је Жарко мрштио чело, пекла му душу потајна туга, нису га вукли пиће ни јело, жељан је био дјечака-друга. Код врапца, кажу, то није варка, тражени дјечак чекаће Жарка.

“ Замуца вођа: „Тако ми брка, ђидија овај све живо крка! ... До сада ниси био нам знан. Одакле идеш? Гдје ти је стан?“ Ћоса ће нато: „Главом и брадом станујем, друже, под Буква-градом.

Дати је теби, био би гријех . . .“ Пробуди Ћосу рођени смијех. Устао Ћоса и трља очи у чуду гледа богатство бајно, куд оком крене

била јава или сам сниво' — прогунђа Ћоса уз осмјех мио — брашно сам дао, није ми криво, видим, и мишић гост ми је био. Умало торба страдала није. Гдје ли се само грицкало крије?

ЈЕЖЕВ ОДГОВОР Диже се Јежић, делија стара галамџијама одговара: „Ма какав био мој родни праг, он ми је ипак мио и драг. Прост је и скроман, али је мој, ту сам слободан и газда свој.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— О, ја нисам видео, али кажу да је ишао и један аутомобил. — Мора да је био дебео лед? — Седамнаест педаља. — Довиђења дакле. — Довиђења, млади господине.

— Где је његов замак? — На Већем Острву. То је некада био манастир и напуштен. Стари маркиз, сенатор, купио га је будзашто. Потрошио је више милиона да га претвори у замак.

Синоћ је дошао са једним другом и остају до сутра. Можда сте их видели пред кафаном. — О, као да их нисам ни видео. Био је савршен мрак. — То је непријатно је л̓ те? Стара маркиза је обећала да ће идуће године поклонити селу осветљење.

Њен муж, крчмар, био је човек мали, мршав, црвен и узбудљив. Он је у свом оделу изгледао као у опреми за гњурање; чакшире су му долазиле до

Ја сам можда и само случајно увек видео шта треба чинити а шта други не чине. Сигурно; био сам увек спреман на рад. — Ја сам се увек дивила, кад један човек тако млад успе у животу. То је дивно видети.

ја сам тражио и да ме приме. — О, ујак је одувек био за обнову. — Ја бих толико волела да наш Мигуеле успе. Можете ли га ви помоћи? — Ја ћу учинити што год могу.

— Нисте свршили посао? — Не сасвим. Тамо је војничка свечаност па већину ствари нисмо купили. — Нисам никада био у Белмонтеси. — О, занимљивије је свакако од острва... јесте ли чиновник? — Ја сам странац.

— Врло добро. Као што видите, могли сте слободно поћи. Језеро се после сасвим смирило. — Ја сам био вољан, али се отац бојао. И после, кад се Зидар већ враћао...! — Жао ми је да сам вас забадава узнемирио.

Ја сам служио у марини. Путова сам до Кине и Сиднеја, и све то ми се врло свидело. Да сам остао у марини, до сад бих био марешал (наредник) поморски, имао бих добру плату.

— Не знам. Овако је мој живот завршен. „Смешна ствар, мислим за себе; веровало се, пошто је последњи рат био тако страшан, да други више не сме, не може доћи; бар док не изумру сви који су га доживели.

Ми смо сви још из давнине рибари. — Али ако не воли тај занат? — У почетку га ни ја нисам волео. Сад видим да је то био најбољи И најсигурнији хлеб. — И ако се језеро смрзне с времена на време? — И ако се смрзне.

Цео дан смо ловили рибу заједно. Он је иначе живео у Толеду. То је био диван младић од двадесет пет година, чист, кротак; ништа није чинио а да ми не каже и чак ми је све о својој кући и

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Хиљаду осамсто... (Сад не знам којега лета, Ал' Бунопарта је онда на Руса пошао био) — Зима је велика била. Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа пола је и горе крио.

Ми смо од њега чули, како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После је, заната ради, у варош

Бог је тако испунио Сиротиње слатки над, Син је њезин срећан био, Јер је мајка срећна сад. Она грли сина свога, И обоје славе Бога.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Кришом нас питају певачи; ко је то био на сахрани неба, ко сведочи да је вечност у ропцу? Рекли су још: не у рушењу него у песми треба провести ноћ, а

Сада те у башти видим где лежиш на уплашеном лишћу и руке голе дижеш, тело ти тоне у врели мрак. Ја сам био тај камен и разбојник на кладенцу и лађа на мору и онај ко те целу показао сунцу као груду рођене земље.

Само мрак нисам био, но реч што се без краја понавља у сузама, у куту моје колибе. ЈУТАРЊИ ЗАПИС Свиће. Нећу да кажем ко сам.

свог бога како силази да се купа с нама, ми излазимо из воде на спруде да се не чешемо о њега који је некад био страшан сада тром пружа нам руке и пита гласом смерним да ли ће земља добро да роди.

претворило у многа и светла тела Или да сам само протрчао преко поља пре но што се смркло небо изнад Голготе Нисам био на свадби у Кани нити сам сведок васкрсења зато се одричем сваког хтења и надам се још мало у хлеб и Његова

светли пламен свеће потом је виђен за морем у једној луци седи и пије очи му сиве питали га да л 'је убијен он рече био је убијен сад више није Синаит у Горњаку Кажем Велика је Синајска гора иако није од једне иконе већа гле стуб по

фараона Лажни избавитељ пречицом води до новог ропства и Вавилона Сава на ломачи Ко је то са мном на Врачару био спаљен једна сен на крсту док сам горео васколик Мноштво је чуло глас и видело: Младенац и Реч срећу се у

З Можда су измишљени Дух и Светост но измислилац је био Дух и Свет Можда не постоји ни једно ни друго али непостојање није никакво зло једино треба да се зна чега и кога

поломи и да се наложи ватра за нас јер јагње од злата не гори не треба мене критиковати због оваквог краја ја сам био помирљив и сасвим је извесно да сам весео (црно уопште није тужна боја) и много пута ми подвалише уговарачи док

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

АГАТОН: Ама, закон, знам ја да је то закон, али бар да има некога реда у том закону. Зар је баш он био на реду? ТАНАСИЈЕ: Одиста, такав човек. АГАТОН: Такви се људи не рађају двапут. ТАНАСИЈЕ: Поштен, честит...

ГИНА (још од уласка сваки час крије очи марамом и плаче): Не могу да се уздржим. Што кажу, ето, пре седам дана био је ту, овде, у кући... а данас?... СИМКА: А данас, ето, одржасмо му седмодневни парастос.

АГАТОН: Шта ћемо, тако је покојник желео и тако је наредио. ТАНАСИЈЕ: Био је добар и честит човек, то му се мора признати, али је некако избегавао фамилију.

Бар док је боловао да позва кога од нас па да му рече реч-две. АГАТОН: Био сам баш пред смрт да га обиђем. Сео ја тако на столицу, а он, кад ме виде, чисто се овесели: „Где си, забога, Агатоне,

некако онако... Ти си једини, брате Агатоне, онако... ето, био си толико година срески начелник, управљао си народом, па ћеш умети управљати и мојим имањем.

Само знаш, брате Агатоне, покојник је био писмен човек и читао је новине, па је могао мислити у себи: „Овај Агатон јесте био срески начелник, али где год је

знаш, брате Агатоне, покојник је био писмен човек и читао је новине, па је могао мислити у себи: „Овај Агатон јесте био срески начелник, али где год је био, остављао је за собом смрдљив траг”. АГАТОН (плане): То није истина!

био писмен човек и читао је новине, па је могао мислити у себи: „Овај Агатон јесте био срески начелник, али где год је био, остављао је за собом смрдљив траг”. АГАТОН (плане): То није истина!

И за једно и за друго треба имати искуства и руку. А дедер, кажи ми га овде, међу вама, ко би био за тај посао? 'Ајде реци, је л' овај Танасије? Па он да је ваљао, ваљао би најпре себи, а не би пао под стечај.

реч, ја сам то само онако узгред казао, а можемо и да прескочимо тебе, па да се упитамо, на пример: би ли овај Прока био кадар да управља имањем? ПРОКА (буни се): Зашто, кобајаги? ГИНА: Ако можеш ти, пријатељ-Агатоне, може и он.

СИМКА: Баш и ја се то питам. АГАТОН: Е, шта му је требало? Знао је он добро шта му је требало. Покојник јесте био онако племенит и добротвор, и честит, и све што хоћеш, ал' му се мора признати да је био и велики шерет.

Покојник јесте био онако племенит и добротвор, и честит, и све што хоћеш, ал' му се мора признати да је био и велики шерет. Знао је добро он шта ради.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Негде је лануо пас. Као да чујем зричка; онда је умукао, па опет затреперио његов шум, али то као да није био шум, већ звук, који се понављао правилно, одмерено, као звоно. Па да, ту је било и стадо...

Али сузе мајчине су ми навлачиле тугу, не толико што сам се плашио за себе, колико због бола који би њој био нанесен... А после и завет очев. Још и та могућност. Било ми је тешко.

Приђох и ја. Пријављивали се резервисти редом и одговарали на питања шта је ко био у кадру. Нишанџија, пунилац... Помоћник нишанџије... возар. — Који? — запита потпоручник. — Шта га питате?

И зато им је израз лица био ведрији. Гледали су наредника смело у очи. — Капларе — обрати се наредник — послужиоце води код топова, а возаре у

Отпоздравио сам га немарно. Био сам тада горд на моје две звездице. При сусрету са војницима нарочито сам их посматрао, да би ме поздравили.

Требало је кренути у логор, у шатор на сламу, код Траила, или можда у шталу. Траило је већ био уредио шатор и војници су под његовим надзором чистили круг.

Слушам и мислим како моје школско искуство нема много важности у овој новој средини. А Траило је већ био у једном рату, он је прекаљен војник, зато говори убедљиво, са ауторитетом.

Он и не крије такве своје подвиге, јер је радио, управо крао, за своју јединицу и био чврсто уверен да ради за опште добро... Лежећи удобно на дебелој слами почео сам и сâм веровати да је он у пуном праву.

Запамтио сам тако много лица из појединих пукова. Пао ми је у очи један црвени и дебели пешадијски официр. Био је резервиста. Онако гојазан, са раскопчаном блузом, вечито се хладио и дувао...

Још буновни, људи су се саплитали о конопце шатора и псовали. Вучку возару пали камути у блато, и он је био очајан што не може у мраку да их распреми.

Јесте ли разумели?... На своје место! Овде смо преданили. Био је четврти август. Али истога дана увече око десет часова, труба засвира „устајање“, једанпут, други пут, па трећи

Војници за моменат застану, погледају на ту страну... Онда се још журније прихватају посла, и пук је за кратко време био спреман за полазак. Пешадија је већ излазила на друм и хватала десну страну пута.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Његов озбиљан одговор увери децу да је то доиста учитељ, па се бојажљиво уклонише на ливаду. — Жив био, рече он ђаку, који му приђе руци. — Је ли ово Орловица? — Јесте, господине. — Да ли је школа далеко одавде?

Гојко се сусрете са њеним јасним светлим погледом и обори очи. Баш је био у памети склопио целу реченицу којом је мислио да јој се обрати, али сад заборави све, па се стаде нервозно окретати

— Израђено је то све, сутра ће се донети. Нисмо могли све одједном да дигнемо, рече кмет. — Прирез није био покупљен, допуни га Богосав. Знате, мука је са тим прирезом: свет нема а овамо треба.

— Хе, оно је било изненада... био сам збуњен. Они прођоше кроз сеоски сокак, по коме лежаше ситна, истуцана, лака прашина, у коју упадаху ноге до

— Ух, како ћемо сад? викну Љубица. — Ништа... проћи ћемо, рече весео Гојко, који је био на десетом небу од радости: »изгрдила је ћату, а мене сама зове у друштво«.

дворишга он проговори: — Кажем ја: није се он могао променити — Гојко као Гојко, остао »младâ«, к’о што је и у школи био... Дакле нове колеге! Част ми је... Велимир Крстић... и он се учтиво рукова са Љубицом.

Сви троје се насмејаше и ућуташе. — Па где си, болан, досад, дед’ причај: где си био, шта си радио? обрте се Веља Гојку. — Море... шта ја!

обрте се Веља Гојку. — Море... шта ја! Ово ми је треће место, него откуд ти овде, кад си био у Подрињу ? Кад се пре ожени и чак стече козу! — Знаш... наша посла ! И мени је ово треће место.

Је ли, Гојко ? — Па ти ме знаш: какав сам био у школи, такав сам и остао. А ти сигурно ниси постао мирнији? — Ја — још луђи!

— Зар нећете да нам видите школу ? запита Љубица као чудећи се. — Био сам у њој и летос о испиту и опет пре месец дана кад смо мерили вашу учионицу и поручивали скамије.

— Баш красан човек, рече Љубица; — весео, отворен, и тако лепо говори о нашем послу. — А, Веља је и у школи био веома отресит. Знам да ћемо код њега наћи читаву библиотеку.

»Ала би то био живот, Боже!... али ко сме о томе мислити... Није то за мене, за оваког хм... како да кажем... повученог, јест баш

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

од пређе звати, Од пређе звати, кошуљу дават’, Док нисам стала уз милог кума, Уз милог кума, и уз девера; Док није био прстен на руци, Прстен на руци, венац на глави. 69. Што се оно у планини сјаше? Јели свила међу свиларима?

речем, да ми је од Бога, Тога дара нијесам достојна; А да речем, да ми је од Ива, Мој је Иво од мене далеко, Да је био, би ме пробудио Или барем једном пољубио.“ 151. “Ој девојко, душо моја, Чим миришу њедра твоја?

“ Ал’ беседи Дојчин Петар, варадински бан: “Не карај ме, краљ Матијаш, земљи господар: Да си био ти у крчми, где сам пио ја, И љубио крчмарицу, којуно сам ја, Попио би равну Пешту и сав Будим град.“ 197.

“ “Не могу ти, сестро, на вечеру, Синоћ сам ти у маале био, С Турчином сам кавгу учинио, Сада Турчин тражи моју главу, Или моју, или кога мога!

230. Сунце ми се крајем вије, ладо ле, миле! То не било јарко сунце, ој ладо, ој! Већ то био брат и сеја, ладо ле, миле! Сеја брату говорила: ој ладо, ој! “Походи ме, мили брате!“ ладо ле, миле!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

БЛАГОЈЕ: У шта срља? ГИНА: Зар је могуће да ти баш ништа не видиш? БЛАГОЈЕ: Ја сам за тебе одувек био слепац! А најслепљи сам био кад сам те узимо! ГИНА: А прогледо си кад си потрошио мираз!

ГИНА: Зар је могуће да ти баш ништа не видиш? БЛАГОЈЕ: Ја сам за тебе одувек био слепац! А најслепљи сам био кад сам те узимо! ГИНА: А прогледо си кад си потрошио мираз! (На веранду излазе Симка, Јелисавета и Василије.

А сада нигде перцета, ни за пахуљицу! (Јелисавети) Јесте ли видели како је река близу? Док је мој покојни мајор био жив, после ручка седимо овде, једемо кајсије, а он коштице са веранде баца у реку! ЈЕЛИСАВЕТА: Муж вам је био мајор?

ЈЕЛИСАВЕТА: Муж вам је био мајор? СИМКА: Артилеријски! ВАСИЛИЈЕ: Је ли погинуо у овом рату? СИМКА: Није, умро је од запаљења плућа!

(Гина брише сапуњаве руке о кецељу, узима од Симке послужавник, и уноси га у кућу) То нам је био поклон за младенце, од официрског кора! (Благоју) Шта ли је то могло да пуца?

(Благоју) Шта ли је то могло да пуца? БЛАГОЈЕ: Знам само да је био машингевер! СИМКА: Као да је у центру. БЛАГОЈЕ: Биће да је негде између Фото Лазића и КњиЖаре Дебељевић.

Сад га ти будиш... СОФИЈА: „Отвори очи, драги старче! Ви сте само сањали! Саберите се!” ЈЕЛИСАВЕТА: „Зар он није био овде? Зар му нисам стиснула руку?” ВАСИЛИЈЕ: Опет исто! Не кажеш „стиснула”, него „стиснуо”!

) ГИНА: Ви сте то почели... још док је покојни мајор био жив? СИМКА: Зар је сад важно? ГИНА: И ти, најближа комшинка, с мојим сином? СИМКА: Гино, молим те!

Шта је њему Сакула? СОФИЈА (глуми): „А шта је, Хекуба њему ил он Хекуби?” ЈЕЛИСАВЕТА: Да је тамо био неки полицајац макар са минимумом позоришног образовања, до тога не би дошло!

СОФИЈА: Било шта да је било, Филип је, пре свега, био глумац! ВАСИЛИЈЕ: Било шта да је био, сада је леш! СОФИЈА: Филип је високо подигао дрвени мач!

СОФИЈА: Било шта да је било, Филип је, пре свега, био глумац! ВАСИЛИЈЕ: Било шта да је био, сада је леш! СОФИЈА: Филип је високо подигао дрвени мач! ВАСИЛИЈЕ: Пре ће бити да се живот њим послужио и поиграо!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

где нисам био... и где ниси била. Под небом, у леду руменом, где зора спи, дисаће јеле што дисасмо ми и стишаће звезде осмехом и

Кад бих још једном могао да волим... Да л би ми тад било добро свуд, и живот био мање луд? Или бих и тад као сад морао да се смешим и разболим, и да умрем? Кад бих још једном осетио да волим, волим?

песме што плаче и воли, сву воду, звона, и маске, тамо, ноћ толико заболи: да ућуте и питају тихо, „Какав је то Славен био, на Риви деи Скјавони?

И милујемо далека брда и ледене горе, благо, руком. Београд, Браће Недића 29, 1920. СТЕЊЕ Данас сам био тако весео! А сад? Гле, једва дишем, са осмехом мутним, уморно.

У Данској, 1929. КОМЕНТАРИ КОМЕНТАР УЗ „ПРОЛОГ“ Овај пролог био је написан, и штампан, уз прву збирку песникову, која је изишла у Београду, после првог светског рата, под насловом

Издавач, књижар Цвијановић, међутим, толико се био препао буре коју су те песме биле изазвале, да је трипут одустајао од штампања.

Тај пролог је био нека врста литерарног, па и политичког програма песниковог. Он се у то доба надао да ће, код нас, бити нека врста

Иако његове песме далеко заостају за тим монументалним творевинама у стиховима, ТАЈ ОСЕЋАЈ је био њихова главна садржина. Сем тога и побуна војника, а све су револуције у то време биле само побуне војника.

Све до мога оца писали смо га старословенски: Церњански. Знамо, сигурно, да ми се прадед звао: Јован. Да му је брат био поп, и стриц поп, а млађи брат калуђер.

Он је путовао до Русије. Тај калуђер мора да је био безбожник, јер је толико нападао на кћери сељака, да су га једном, у Вршцу, бацили у набујали Месић.

Тај Ненад, мој прадед, био је толико тежак, да су сељаци притезали левче кад би се пео у кола. Поп Мита, мој дед, по оцу, на старим фотографијама

Поп Мита, мој дед, по оцу, на старим фотографијама личи на неког сеоског Толстоја. Био је риђ, плах, строг. Био је сиромах и орао је и копао са сељацима, својим Иланчанима.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Али је већ онда, у телу првога човека, била жаока смрти, јер је прах од ког је човек створен био у рукама Анђела смрти. Тело је човеково било смртно. Први је човек живео и умро.

Он је мислио да су људи криви што је он такав и да би он сасвим друкчији био кад не би било око њега људи. Али, шта да ради?

У њему плану гнев свом жестином. И он се опет љутио као и пре, док је био у свету, међу људима; псовао је крчаг, као да је крчаг био крив.

И он се опет љутио као и пре, док је био у свету, међу људима; псовао је крчаг, као да је крчаг био крив. Није се љутио он што му се крчаг разбио, него је жалио што му је овај случај покварио оно добро, благо

— Познајем ја тебе, Агатоне, одавно — настави старац и уозбиљи се. — Док си био у свету, љутио си се због људи па си побегао од њих у пустињу, а сад се, ето, и у пустињи љутиш, због чега?

Види на једном углу ћепенак с хлебовима и заиште од пекара хлеба. Пекар је био нека мрзовоља и човек љут. — Гле сад! — мишљаше он — иште од мене хлеба!...

— И што је год хео да каже, све је излазило на „ку-ку!“ Пекар је, очигледно неким чудом, претворен био у кукавицу. На његову кукњаву дотрчаше комшије, али кад га видеше побегоше од страха.

У исто време био је епископ Христове цркве у Риму један старац, који је, пре тога, у посту и молитви провео четрдесет и седам година у

Старац се прочуо као свет човек, велики праведник и чудотворац. Још док је био у пустињи, све је из далеких крајева долазио к њему на поуку и благослов.

У она тешка и зла времена он је сиромашном и очајном народу био једина утеха и радост. Народ га је поштовао као светитеља волео га и слушао.

Гнев га прође и он размишљаше, али никако не разумеваше зашто се старац толико опире да новац прими. „Кад би новац био ђавоља ствар, зар би се људи толико отимали о њега?

И тамо је, молећи се Богу и кајући се за учињене грехе, живео до своје смрти. МУДРИ СЛУГА Био на Истоку у старо време богат човек па имао слугу.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Ја ти говорим што сам од других чуо. Нити сам ја тамо био, нити знам све то поуздано. ,,То већ није земља мојих славних предака, јер она је чувена јунацима, великим делима и

“ Један је одликован што је месец дана био чувар неких државних магацина и магацин није изгорео. Један је опет одликован што је први приметио и констатовао да

“ — одговори он озбиљно и хладно. „Какве су то заслуге?“ — „Па он је, знате, био кочијаш код бившег министра просвете. Даровит кочијаш!“ — одговорио је пандур).

У нашем месту већ се од јуче бави један странац, коме је сада шесет година, а није никад за то време био министар, нити је и једним орденом одликован, па чак никад није имао ниједну државну службу, нити икад примао плату.

гласове како је у нашу земљу допутовао неки странац од својих шесет година који, како ти зврндови веле, није никад био ни министар, ни чиновник, нити има ма каквог одличја.

неће упалити, јер, хвала богу, ево већ неделу дана откако је овај кабинет дошао на владу, а положај му ниједанпут није био уздрман, као што то желе глупаци из опозиције.

Само за последњих десет година донето је петнаест устава, од којих је сваки по три пута био у важности, одбациван и опет наново приман, те тако ни ми, нити се грађани могу разабрати и знати који закони важе, а

Један град је толико био одушевљен да је чак почео подизати величанствену вилу, на којој ће бити узидана грдно велика мермерна плоча, и на тој

Намести ме да седнем крај његовог стола, а он седе за сто на своје место. Сто је био претрпан неким старим књигама са пожутелим лишћем и отрцаним корицама: — Одмах ћу да вам се похвалим.

ретко издање!... — изговори сладећи сваку реч, и узе ме љубопитљиво гледати како ће ме то изненадити. И заиста сам био изненађен, али само из других разлога; али сам се правио како ме баш та реткост задивљује. — То вам је дивно! — рекох.

— Колики је буџет, ако смем питати, господине министре? — Лањске године, кад је било друго министарство, био је буџет мањи, али ја сам успео великим трудом и заузимањем да у буџет уђе пет милиона динара.

Министар финансија, кад одох да га посетим, примио ме је одмах, иако је, како он каже, био у великом послу. — Баш добро што сте дошли, господине, те ћу се тако мало одморити.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

јесени, из младости моје и благосиљам оне дане, који су са душом мојом сједињени, те неће никад у заборав отићи... Био сам млад а била је јесен у мојој Јасеници и она је зарезала дубоке и светле успомене у мојој души.

—— Добро ви вече! —— Бог помог'о! — Како с', Цвејо? — Добро, како ти.... а, ти си то, Пајо, откуд ти овуда? — Ја био до дућана, купов'о неке ситнице, знаш, зовемо мало комишања па ми рече тајо да ударим на тебе, да те зовнем; ти си му,

— Е хе, па ти си ваљад' био код куће? — Ја, па ми рече господин појка да ударим на осоје, срешћеш га, вели, поздраво. — Е, па добро, да окренемо.

молити Милица, ал' Анђа започе, а дружина је подухвати и разлеже се песма припевалица: Јоване бећаре, ђе си синоћ био? — Милице девојко, доље у дућану. Јоване бећаре, шта си куповао? — Милице девојко, свилене мараме.

Кле га куд год пође и 'нако, да виш', укле га. Ишћераше ти нашег ћопу Иву, због оне младе, па, ка' да није ништа ни био. Скаче наш Жико од радости, па вели: »Да ми га је, 'нако, сад виђети, вол'о би, н'о што сам жив«.

Припита он једног дечка, нође, да сркне мало, а ови, био нека добричина, па му каже да је то неки зејтин који, с опроштењем, није за пиће, ал' каже Дулу за шта је...

Не тиче нас се ништа, к'о и то, што Јово све дршћући комиша корење, а Милица и Миленија шапућу: — Је л' то он био? — Ја. — А јеси знала да је он, кад си оно вриснула? — Јесам. — Па шта си, болан, врискала! Знаш да је он стидљив.

— Трипут му је обрицала, само није паре узимала па после поквари. А ларма још траје. Само ко је био нем — није ништа рек'о о бегству Миличином...

« Најзад су ту понизност некако привезали и за његову »вешерку«, — али о томе после. А он је у младости, веле, био други човек.

Свако писмо мора бити тако једначито, тако равно, као под лењиром. Сав »директориум« био је облепљен великим табацима, на којима су нашаране неке муње и громови. То је он звао »статистиком«.

« Али главна његова особина састојала се у чудноватој љубави: волео је — прашину и ђубре... Није се ни чудити: био је нежењен момак.... Има две врсте застарелих момака.

И онај велики дивит на њему, који је био црњи и одвратнији од душе свакога ђавола, у коме су нашле гроб силне муве и комарци...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

Уосталом, чак и кад би друкчији наслов био, знамо ми и сами да су скоро избори, не мора То кроз новине да нам се каже. А, дедер, овај, преврни унутра.

Изволи! ИВКОВИЋ (Даници): Хтео сам да се извиним! Вас опет узнемиравају моји клијенти? ДАНИЦА: Да. Малопре је био један који се, сиромах, жали да га гоните као вука! ИВКОВИЋ: Хе, шта ћете! Такав је наш посао.

ИВКОВИЋ: О изборима, о кандидату. ЈЕВРЕМ: Како о кандидату? Зар није Петровић ваш кандидат? ИВКОВИЋ: Он је био прошлога пута. Али сад... видећемо... можда нећемо њега. ЈЕВРЕМ: Хоћете новога? ИВКОВИЋ: А ви? ЈЕВРЕМ: Па, знате...

Хм! Гле, молим те. А ко би то могао бити? (Гласно.) Шта ти мислиш, господине Ивковићу, ко би од наших био онако мекан? ИВКОВИЋ (смешећи се): Не знам, ал' то ће већ знати господин начелник!

Ето, Мита Арсић! ЈЕВРЕМ: Па је л' човек под стечајем? ЈОВИЦА: А Јова Црвљанин? ЈЕВРЕМ: Па је л' украо тестамент и био у 'апсу? ЈОВИЦА: А поп Пера? ЈЕВРЕМ: Он јесте.

Ти знаш, Јевреме, да сам ја вешт за те ствари. ЈЕВРЕМ (хтео би нешто да каже). СРЕТА: Знам шта ћеш да кажеш: да сам био вешт, ја не бих одлежао годину дана за дефицит. ЈЕВРЕМ: Нисам то хтео да кажем.

Добро, рецимо, трговац си, па не можеш имати дефицит, али да си порезник, као ја што сам био, питао бих те онда... ЈЕВРЕМ: Па то јесте! СРЕТА: И ти мислиш да мене вређа што ме зову Срета Нумера 2436.

СРЕТА: И ти мислиш да мене вређа што ме зову Срета Нумера 2436. То је нумера судске пресуде којом сам био осуђен на годину дана. А треба да знаш, господине мој, да је та нумера баш учинила да мени скочи нумера у овој вароши.

То је засад још тајна, још није свршено. СПИРА: Па право да ти кажем, и треба. Из наше фамилије још нико није био посланик, а толика фамилија. СПИРИНИЦА: Па дабоме, кад си се ти затутуљио па не умеш да макнеш!

СПИРИНИЦА: Па дабоме, кад си се ти затутуљио па не умеш да макнеш! А што не би ти био посланик; кад може Јеврем, ваљда можеш и ти... СПИРА: Ама не иде то тако, жено!

Хватају чак и оне које ја пословно гоним. Ето, сећате ли се онога... што је залутао био код вас кад ме је једанпут тражио... тужио сам га због жене. ПАВКА (досећа се): Канда Сима Сокић. ИВКОВИЋ: Да.

Читао си ваљда дописе о мени? Па јесте, бре... (Грува се у груди.) Ја се не стидим тога што сам био жандармеријски поднаредник. Да их видим, те школоване, кад дође тако велика ватра као што су избори.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

и сва већ употребио, онда се служио именима месеца из републиканскога календара онога доба, а кад је и са њима готов био и, што кажу, загребао у дно, онда је под своје дописе потписивао имена доцнијих и сувремених великих мислилаца и

Не треба да вам кажем који је то капетан и који је режим тај капетан помагао. Који био да био, то је по вас читатеље свеједно, као што је и Срети то свеједно било.

Не треба да вам кажем који је то капетан и који је режим тај капетан помагао. Који био да био, то је по вас читатеље свеједно, као што је и Срети то свеједно било.

Који био да био, то је по вас читатеље свеједно, као што је и Срети то свеједно било. Је ли он само био капетан — Срета га је мрзио као свако оруђе тираније, и писао је против њега; био је вечна опозиција, бич божји свакој

Је ли он само био капетан — Срета га је мрзио као свако оруђе тираније, и писао је против њега; био је вечна опозиција, бич божји свакој партији, па, следствено, и свакој полицији.

из социологије, да изрекне своје мишљење и свој суд о сваком појаву у нашем животу, па питао га ко о томе или не. Био је подобан сунцу које сија свему свету па и не разбира греје ли ко или не греје руке на његовим зрацима; оно само

Ако је, на пример, ма где занатлијски какав скуп, и он само чуо за њега, ма и не био позван, он би га одмах телеграфском жицом поздравио и у писму му разложио ко је и шта је занатлија и шта значе жуљеви

Али је нешто и изашло, није тај кош био породична гробница баш свију умних чеда Сретиних. И Срети је било особито мило кад тако нађе у Одговорима уредништва:

Ми рачунамо на тебе. Братско поздравље«. А још милије би му било кад му изађе какав његов рад. Тај дан је био свечан дан за Срету. Тога би дана више пута него обично свраћао у кафану.

Тај дан је био свечан дан за Срету. Тога би дана више пута него обично свраћао у кафану. Био је помало, што наши кажу, кафански човек, и то већ поодавно.

Једном је накаљао с једним таквим. И бадава му је он говорио панегирик слободној речи, овај никако није био ни способан ни вољан да то разуме.

« и бега колико га ноге доносе. Ето такав вам је био Срета као човек у јавности. ГЛАВА ДРУГА Из које ће читатељ видети: шта је себи Срета поставио за задатак одмах оно

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

То се десило око подне: сва су Окна сијала, блештао је цреп. Кратко је трајало. Али у том часу Свет је био добар, и био је леп.

То се десило око подне: сва су Окна сијала, блештао је цреп. Кратко је трајало. Али у том часу Свет је био добар, и био је леп.

На прстима наступа, стопу по стопу. Жуња је био у биоскопу. Синоћ се умио, врат испрао И на капију се малу искрао: Па пошто са брзином не кубури У три скока нађе

Уопште, док месец по небу ровари, Дешавају се чудне ствари... Кад сам био мали, О једној сам ствари мислио сто пута: Шта би било кад би, у поноћ, сви сватови стали И забушили од времена

Тек сунце, у светло раздање, Врати му самопоуздање. А небо, плаво ко лан, Потврди да је све био сан. Ал опет, до краја дана, Загледа се у лица знана, И, очију од неспавања црвених, Пита се: „Пеци ми,Боже, Где

За росе, за росе, А спавао испод грана За дана, за дана; Теглио је ноге босе За росе, за росе; Млад лист му је био храна За дана, за дана; Шуњао се кроз откосе За росе, за росе; Спавао је попут бана За дана, за дана; Три

ЉУБАВНА ПЕСМА Био једном један маслачак. И био на небу бели облачак. Облачак горе, маслачак доле. Гледећи се, почеше да се воле.

ЉУБАВНА ПЕСМА Био једном један маслачак. И био на небу бели облачак. Облачак горе, маслачак доле. Гледећи се, почеше да се воле.

Пазите, зато, на рукавице — Не растављајте најбоље другарице. ОЛОВКА Давно је било. Био сам дете Године хиљаду деветсто четрес пете. Те године — ох, среће моје!

Јануар је био, зимско доба, Ледиле су се гране топола. А моја соба — хладнија од гроба. Хладнија од Северног пола.

Једна је пчела на шљунак села, И поскочила, као врела. Јер пре ње на тај исти шљунак Био је присео сунчев зрак. Две бубе, на врху травне ћубе, Једна другу у лице љубе, А балегари покрај балеге кравље За

Али непријатељ је био јачи, биле су му јаче Снаге, које је спремао одраније. Српски сељаци (они су тада носили шајкаче) Морали су да се

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

успели су ухватити у мору јегуљине мужјаке у полно потпуно зрелом стању. А Петерсен је пре тога 1894 г. био утврдио да су сребрнаста, жута и зелена јегуља, дотле сматране као засебни вариетети јегуље, у ствари једно исто.

То је био велики дански природњак Јоханес Шмит, који је проблем репродукције, метаморфоза и миграција јегуље поставио себи за

Месинском Заливу, где су дотле једино те ларве и запажене, учинило је да је такав закључак изгледао потпуно оправдан и био је уопште примљен од тадашњих природњака целога света, па се сматрало да је питање постанка јегуље скинуто са дневног

крстарио по Атлантском, Тихом и Индиском Океану, по свима његовим областима, имајући пред очима само проблем којим је био занесен, не знајући за одмор и не водећи рачуна ни о времену, ни о својој каријери, ни о својој породици која га

Двадесет и пет година крстарења по океанима Као што је поменуто, први брод са којим је Шмит почео своја истраживања био је »Тор«, парни бродић од свега 90 тона, који је припадао данској краљевској марини.

Међутим, сав је тај рад морао бити прекинут за време светског рата, али је настављен одмах чим је рат био свршен. Године 1920.

То је био брод »Дана ИИ« од 360 тона, добро опремљен за циљ што се имао пред очима. Тај брод, поред све своје мајушности, одиграо

За то време неуморног, истрајног рада, сконцетрисаног ка једноме одређеном циљу који је непрекидно био пред очима истраживача, скупљен је неоцењиви научни материјал који је постепено и поуздано, у току даноноћног рада

што се имало потврдити, а то је да се светско плодиште јегуља одиста налази у океанској области коју је Шмит раније био обележио.

Чиновник, који сваке године долази са копна на острво да наплати порез, увек је био приман са негодовањем од стране урођеника који су му претили да ће зло проћи ако још који пут дође.

убојни бродови су због тога догађаја вршили наређене им репресалије над урођеницима и Европљанима је за то време био забрањен приступ на острво. На острву Тахити Шмит је наишао на нове врсте јегуља.

Вредно је сазнати и то на који је начин био материјално осигуран Шмитов научни потхват, који је захтевао милионе данских круна и обилату помоћ државе и појединих

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

Но ниси ти тако, о мили мој господине и свети мучениче, био малодаран у пропадљивом и маловечном, колико више у непролазном и великом, што примио јеси од Бога, јер телесно страну

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Вуче бедно кљусе сипљиво и ромо, Бич га бије, улар стеже, жуљи руда. Вранче, ти си био пун снаге и воље, И долап си стари окретао живо.

У КВРГАМА У кврге су ме бацили, о срама! Да, то је било у прастаро време. Јесам ли био крив? и зашто? — Тама Ћути, и редом сва створења неме. У кврге су ме бацили, о срама!

ТРИ ПИСМА И ВЕЧИТИ ПУТНИК Ја сам био створен, Госпо, да се родим, Да живим, и умрем, све у истој кући, Да целог живота, никуд не мичући, У истоме кругу

Победник вечни, увек чио. Изван доброга и ван злога, Данас ко јуче што је био, Јачи од смрти и од бога. Трепери само, о јасико!

И кад на живот мислим цео, Који је био што је сада, На моју душу ко црн вео Огромна, тешка сенка пада. Но ко паука што за мрежу Везују танки конци

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

главаре све потрова и траг им утрије; сâм да Милош оста на сриједи са његова оба побратима, те би Србин данас Србом био! Бранковићу, погано кољено, тако ли се служи отачаству, тако ли се цијени поштење? О Милоше, ко ти не завиди?

КНЕЗ ЈАНКО Кад ме жена пита ђе сам био, казаћу јој да сам со сијао. Куку њојзи ако не вјерова! КНЕЗ БАЈКО Сад ми паде на ум она прича кад онога из јаме

У томе се разбудих од страха. ВУК МИЋУНОВИЋ Срећан био, дивно ли си снио! На чудо сам и ја на сан био бранећи се од некијех пасах, и пет шест сам мачем пресјекао.

У томе се разбудих од страха. ВУК МИЋУНОВИЋ Срећан био, дивно ли си снио! На чудо сам и ја на сан био бранећи се од некијех пасах, и пет шест сам мачем пресјекао.

Да сам ђегођ у чету кренуо, доиста се бих поклâ с Турцима. СЕРДАР ЈАНКО Ја сам ноћас био у сватове и са булом женио Богдана; у цркву је нашу покрстисмо, покрстисмо, па их привјенчасмо.

СЕРДАР РАДОЊА Гледај чуда, што је јадни човјек! Ми се досад ништа не сјећасмо најбољега нашега војводе. А ђê био Драшко Поповићу? СЕРДАР ВУКОТА Ходио је до у Млетке Драшко.

Не могаше човјек нигда знати ал' је згодни али је ваљасти, ал' је мудри али је љубавни! Шест путах сам с њим на муку био ђе прах гори пред очи јуначке и ђе главе мртве полијећу — јошт таквијех очих гвозденијех ја не виђех у једнога момка.

бјеше јунак мимо људе, па га оно пашче Ћоровића избезуми некако на братску, те срамотно, црн му образ био! СЕРДАР ЈАНКО Је ли му се кућа ископала? ВУК ТОМАНОВИЋ Не, сердаре; али што за фајду?

СЕРДАР ВУКОТА А мислиш ли, сердаре његушки, да би био овакви с очима? Пјесна добра спава у слијепца, поглед смета мисли и језику.

ИГУМАН СТЕФАН Ђе си био данас, аманати, те си дома тако позно дошâ? Стојâ у лов толико нијеси; раније си свагда доходио.

Стојâ у лов толико нијеси; раније си свагда доходио. И ђе су ти тјелохранитељи, два Новака¹ и барјактар Пима? Не био их пуштават од себе.

И ђе су ти тјелохранитељи, два Новака¹ и барјактар Пима? Не био их пуштават од себе. Био дозват, док ти Божић прође, два три сина старога Мартина, ере ти се ја све бојим, синко, да ће Турци тебе изгубити.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

А он увек, како се памтило, и лети и зими, огрнут био ћурком, са силавом, пиштољима и јатаганима и у тешким јаким чизмама до колена.

Сиротињи | и људима по затворима, за време Ускрса, Божића или славе, три дана морало се слати јело и пиће. Био је строг и прек. Трепет не само за кућу него и за целу породицу.

Чивчијама, слугама са чивлука из Ратаја и воденичарима са воденица у Собини, он је био све и сва. Чак је неке, причало се, и убијао.

„Ех, тако је то и то, што рекао покојни хаџи Трифун“. И када не би био на путу, он би једнако седео код куће: лети горе на доксату, — а зими доле, у оној великој, широкој соби.

Кћери је већ удао и удомио, како је он хтео. Али са сином, који му се родио доцкан, када је он већ био остарео, када се већ нико није ни надао да ће имати деце а још мање сина, наследника — он је дакле био последње дете,

када је он већ био остарео, када се већ нико није ни надао да ће имати деце а још мање сина, наследника — он је дакле био последње дете, „истришче“ — када је овај одрастао, никако са њиме није могао да се слаже.

И он је некада био млад. Али онда, ето му чивлуци и у њима сељанке, чивчике. А што у Туркиње, у неверу? Јер код њих, була, пошто по

Па и у тој магази никад нико од њих није био, већ увек њихов главни момак. Још мање их је било на чивлуцима и виноградима.

Једино што су одлазили у чивлук код Доњег Врања. Али тамо се ишло више шетње ради. Тај чивлук био је на пушкомет далеко и човек се могао, нарочито лети и с јесени, тако тихо и свеже одмарати у њему.

Тај чивлук био је на пушкомет далеко и човек се могао, нарочито лети и с јесени, тако тихо и свеже одмарати у њему. Био је усамљен, иза поља, са кулом у дубини зеленила, а окружен свуда зидовима и редовима високих топола, које су вечито

И у томе је био једини живот тих њихових мушких, јер цео остали живот, живот на улици, по комшилуку и чаршији, трговини, продаји, не

тих њихових мушких, јер цео остали живот, живот на улици, по комшилуку и чаршији, трговини, продаји, не само да је био далеко од њих, него су се и они сами све више трудили да буде што даље од њих.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Њихов сјај је био плав, мутан и чедан, Сјај морем скривене, скупоцене шкољке; Он је дав’о дубок незнан израз један Чежње наших снова

Оно је било жељно пољубаца, Љубави, ружа, радости и среће. Ја јој уделих од свега по мало, И задовољан био сам са својим Делом.

Крваве сузе ја сам тада лио, Сâм, ради тебе, у то доба позно. Како сам тада задовољан био! НЕМИР Устао сам, када Поноћ глува, Бледа, нема, у црноме велу, Невеселе, сиве стазе чува.

У тај Заношљив тренут године и снóва Ја сам волео, срећан био, знам; Исти је био врућ пролећа дах, Исти је ветар них’о врх од зова И пуно цвећа што на један мах Стресе на земљу.

У тај Заношљив тренут године и снóва Ја сам волео, срећан био, знам; Исти је био врућ пролећа дах, Исти је ветар них’о врх од зова И пуно цвећа што на један мах Стресе на земљу.

Преспавао сам последње тренутке Боравка твога овде. Пола седам... Замрачио сам и собу и кутке Душе, јер слаб сам био да се предам Мислима који дубе, као пијук, Несрећно срце сећањем из мрака.

Огрн’о сам покров среће убијене! Кораком немим испод неба плава Ишао сам ходом тешких сомнамбула — То је био тол’ко сан колико јава: – Шетао алејом заспалих зумбула, Потрвеном стазом где је крин до крина.

— ал’ позно — Да никад ничег нема више... ПРОМЕНА О, тако просто, тужно велим Да нисам више што сам био. Осећам, чешће но што желим, Велики умор драг и мио.

Јер то нам треба, да би живот био Ако не разумљив, а оно бар мио, Да би се — и кратак — издржати мог’о. НАША ПЕСМА Кад облаци сумње нечујно прелете

без открића — Ако им је овај задњи завет мио — Могу још поћи пет-шест драгих бића, Кад им је већ живот мој посвећен био. Ако буду жива, — ја ћу их већ рећи.

Ко то куца? Човек, жена, дете? Мржња, нежност, превара ил’ срам? Свеједно је да л’ ме разумете — Ма ко био, желим да сам сâм.

Имајући руку свемоћнога Цара И отмену душу своје тужне мајке, Он је био јунак легенде и бајке, Богодани витез без мане и страха.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Дан је био ведар, сунце је гријало, као што само у нашем убавом Приморју у то годишње доба гријати може. Кроз сунчану свјетлост

Сердар је одбијао димове: поглед му је био расијан, као онда на градскијем вратима; ништа око њега није могло сврнути његов поглед и његову пажњу.

“ „Јâн.“ „Како рече?“ „Ето, чуо си како“, прихвати домаћица, смијући се, „име му је Јанко!“ „Здрав ми био ускок Јанко!“ рече сердар, па натегну јуначки.

дланом лакат, па наслони своје мршаво, жутељаво лице на длан, а своје живе, црне очи, у њима јој је сав живот био, јер њено тијело бијаше кост и кожа, а раста бјеше омањег, очи уприје опет пут домаћина.

У исти мах, двије му се крупне сузе скотрљаше низ образе. Толико је било доста; то као да је био знак, који женске очекиваху, јер оне сад једанак и у глас закукаше све три.

Њих смо већ поменули у почетку ове приповијетке, јер су били са стрицем у Котору. Трећи је био бркоњин брат, а оба подаљи рођаци Пејови. „Погледај, сердару, рекох, овакијех змајева педесет, браћа су твоја!

“ рече сердар и повједи им, како га је срио и довео. Дадоше му да пије. Јан је био веома блијед, лице му растројено бјеше од узбуђења.

И он је ш њима на летурђију пошао, а из цркве у полажење. Цијели дан био је весео, шалио се, играо у орô, гађао с осталијем у циљ, сјекао у зарок бутине.

Овдје узгред да кажемо и тај нови манастир два пута је био паљен од Турака, 1714-е и 1785-е, али га не разорише. Разумије се да је Данилова грађевина много скромнија но што је

Под је застрт био простим, дебелим ћилимом. Пошто се уми студеном водом и очешља, навуче чизме, обуче калуђерске аљине и натаче

Прије свега, поштовани читаоче, посумњаћеш овако (отприлике): или је у свој Црној Гори био тада један једини игуман, или је тај о коме се говори тако „извјестан“ био да се разумијевало који је.

овако (отприлике): или је у свој Црној Гори био тада један једини игуман, или је тај о коме се говори тако „извјестан“ био да се разумијевало који је. Ово је потоње истина.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

и У сребро ти се оковала! итд.). Благослови се махом изричу као и поздрави и отпоздрави, (Здрав био и оцу и мајци! Да бог да и срећа од бога!), захвале (Хвала ти као човјеку! Хвала ти од неба до земље!

), захвале (Хвала ти као човјеку! Хвала ти од неба до земље!) и похвале (Алал му мајчино млеко! Жив био мајци, која те је родила!

Жив био мајци, која те је родила!) или честитке (Честита ти светковина, жив и здрав био и много их још у весељу и миру божјем доживио!), и то у облику кратко срочене и лепо изражене пригодне позитивне жеље.

Благослови могу да буду озбиљни и шаљиви. Нарочито се често чују кад се напија (Срећан био и куд путем ходио, и куд водом бродио!).

Здрављица се наносили, добре среће находили, младости се младовали, лијепа житка наживјели! Здраво био, а младости се наносио! Како ти сада напио, онако јаки бог чуо и у „амин“ записао!

Куд гођ одио, дома долазио! Куд се гођ окренуо, свуд те срећа пратила! Куд ходио, срећан био! Лијепи глас по свему свијету носио, како што носи пчела по меденом цвијету! Нада те се не нашло јунака!

Свијетла ти као Милошева на Косово! — рече се у Црној Гори, кад ко учини какво одлично јунаштво. Срећан био и куд путем ходио и куд водом бродио. Срећан ти пут и од њега се похвалио! Срећан уранак, миран данак!

С тобом се браћа поносила! Твоја се срећа родила, звездама сјајним росила! Узор био чојства и јунаштва! У сребро ти се оковала! — (кад ко мудру реч рекне). Уста ти се позлатила!

— (кад ко мудру реч рекне). Уста ти се позлатила! Хиљадили се такви јунаци! Б) ШАЉИВИ Дао бог да био црн кô лонац, танак кô конац: кроз чибук прошао и у лули ноге прекрстио.

Погинуо без замјене! (значи: нејуначки, од женске руке, од коња или вола, или од грома). Проклет био и ко те родио! Рана те допала гдје ти мелем не требовао! Рђа те претуцала, као чавао на путу!

Од тога брашна нема погаче. Од тог бора не отпада смола. Око му оку добра не мисли. Он је и у вражје сватове био. Подметнуо би под вола ждријебе. Понесен па испуштен. Попио би и божју кишу. Потковао би и ђавола на леду.

Здрав стрељач: кад на банак сједне, у пећ погоди. И гô и бôс, и опет му је зима. И ја сам тамо био, и вино пио — и још ми је језик мокар (завршетак у причању за децу). Јунак испод Јорган-планине — (тј. нејунак).

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

ПРЕДГОВОР Ја сам прије неколике године дана ћео да издам малу књижицу народни Српски приповијетки и загонетки, и био сам им овај предговор написао: Нека родољубиви Мушицки лети за Пиндаром и за Орацијем, нека се дружи и пореди с

Та ја сам у ту рупу упао прије толико времена, па ми је из најприје истина било тешко; а послије сам се био којекако навикао; али како та проклета жена дође к мени, мало за ова неколика дана не црко од њезина зла: саћерала ме

Послије некога времена отиде онај исти ђаво, те уђе у кћер другога већег цара, који је био комшија с овим. Ударе свуд по царству тражити јој лијека, а кад не нађу, онда разберу, како је и овога цара кћи била

ИИИ. ЂЕВОЈКА, УДОВИЦА И ПУШТЕНИЦА Био човек неожењен, па га једни нудили ђевојком, други удовицом, трећи пуштеницом.

— „Би, зашто не би, ја идем сад управо тамо.“ — Онда Туркиња отрчи тамо, ђе јој се муж био скинуо од врућине, те узме кесу с новцима, и штогођ буде новаца у њој, да Ери, да понесе Муји.

„Ја сам прије неколике године дана хтио да издам малу књижицу народнијех Српскијех приповиједака и загонетака, и био сам им овај предговор написао:” „Нека родољубиви Мушицки лети за Пиндаром и за Хорацијем, нека се дружи и пореди с

(Златоруни ован), 17. (Очина заклетва) и 35. (Опет маћеха и пасторка) послао ми је Лазар Марјановић, који је био Грчки учитељ у Земуну; 50. (Лисица се осветила вуку) дао ми је написану Г.

Василије Јовановић кад је био учитељ, у Земуну дао ми је једну написану; 13. (Усуд) написао ми је поменути Грујо Механџијћ, а и Лазар Марјановић

” — И на част вам лаж. 2. ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ. Био један цар, па имао три сина и једну кћер, коју је у кафезу хранио и чувао као очи у глави.

Најприје га уведе у једну собу у којој је био један вран коњ за јаслима привезан с цијелијем такумом од чистога сребра.

Најпослије га одведе и у трећу собу ђе је за јаслима био кулатаст коњ и на њему такум драгијем камењем искићен. | Кад прође те собе, онда га сестра одведе у једну собу у којој

Браћа његова завидећи му што је он био јунак те је сестру нашао и избавио, пресијеку опуту да он не би могао сићи, па онда нађу у пољу једно чобанче код

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Њихово оправдање, ако је праведно, тражиће од вас праведни и непреступни Судија. Домишљам који би одговор био ако, изнашавши га, осуди побећи можете.

“ (Мт. 27, 25); да се приброји њима. Јер он је трипут јадан и трипут проклет, ма ко био ако преступи ову заповест. Зато овим заповедамо како би се све неизмењено испунило и сачувало.

Јер сâм Бог зна, а ни од људи није утајено колики подвиг његов је био за нас и за људска незнања овог блаженог мужа, господина нам и учитеља, који има Соломонову премудрост, Давидову

Када је изнесен био младенац овај овамо, узе га епископ цркве Светих Апостола и помоли се над дететом, и миром га помаза, и друго крштење

Јер ово је дивно било са мужем овим: када је младенац био, два крштења прими, и, опет, када је примио свети анђелски лик, и ту два благослова прими — мали лик и велики.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Не могу да зинем од овог кутњака! МИЛЕ: Ја га и лично познајем, знам га још из предратног периода, био је он и онда велика зверка, ал илегално, што је и морало у оним условима! СТАВРА (Цмиљи, која му доноси ракију).

СКИТНИЦА: Требало је да се венчамо четрешесте. ИКОНИЈА: Не знам шта да вам кажем! СКИТНИЦА: Муж јој био предратни поднаредник. Умро у Немачкој, у заробљеништву. ИКОНИЈА: Стварно не знам. Морам да однесем ове ђуроваче.

Морам да однесем ове ђуроваче. (Излази) СКИТНИЦА: А ја се напротив вратио из рата. Имо сам чин, био старији водник, па ме по тој ОСНОВИ распореде на ту пољопривредну економију. Тако се и упознамо.

Е, мој госкапетане! МАНОЈЛО: Тачно тако! Ту треба поставити заседу и чекати! Па био ово Београд, или не био! ТАНАСКО: А шта да чекамо? Комору? МАНОЈЛО: Треба да чекамо чудо и чудотворца, ето шта!

Е, мој госкапетане! МАНОЈЛО: Тачно тако! Ту треба поставити заседу и чекати! Па био ово Београд, или не био! ТАНАСКО: А шта да чекамо? Комору? МАНОЈЛО: Треба да чекамо чудо и чудотворца, ето шта!

Затамњење.) ИВ СЛИКА Кафана, празна. Улазе Цмиља и Анђелко.) ЦМИЉА: Да знаш, мацо, да си ми био други! АНЂЕЛКО: Ајде не причај. Вама је сваки после првога други. ЦМИЉА: Мислиш да ја лажем?

А ди је Цмиља? АНЂЕЛКО: Нисам ја њезин гувернант, па да знам! СТАВРА: Сада ме копка шта ли ће бити с Милетом! Био је нешто много агилан! А они су једна те иста фракција! ИКОНИЈА: Мали је Миле да буде фракција! Цмиљо!

ИКОНИЈА: А, живота ми, нема никога, погледај! Него пребацује, а није, вала, ни чудо! Ако си до синоћ био све и свја, а јутрос нико и ништа, није чудо ако и повантрзаш! СТАВРА: Неће то бити то, друга је ствар у питању.

Иконија послује око столова — склања чаше, чисти пепељаре. Цмиља, иза шанка, пере судове.) ИКОНИЈА: Дуго је и био на говорници, како је луд! ЦМИЉА: Није ни чудо што су га скинули.

Препала се кад је схватила да јоје бразлетна остала покрај жртве! ЦМИЉА: Био би Анђелко данас жив да су бразлетну крај леша нашли раније! ИКОНИЈА: А и та вашка, Трифун Трипковић!

МИЛЕ: А и она блесава, па верује! СТАВРА: Несретник се свачему понада! ЦМИЉА: А у ствари је био лимар... ИКОНИЈА: Ма каки лимар, није ни лимар, и то је било само фиктивно!

Кујну! Спаваћу собу! Чисту постељину! Поштовање! Децу! ЦМИЉА: Кад је теби таквој обећано брак, или је био пијан, или луд, ил си му давала враџбине! ГОСПАВА: Није враџбине, будала, него паре! А он да нађе ону клапушару!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

НАЦА (долази с десна иза куће, кроз воће, отрчи под степенице): Тетко, је ли истина да је бата дошао? Отац био у цркви и тамо чуо, и послао ме да видим... МАРИЈА (маше јој руком да не ларма): Дошао је, дошао.

ЈОВЧА Ама шта је, говорите. МИТА Па ето то, бато. Знаш оног њеног. Можда га се и сећаш: кад је био мали долазио је и он овамо, играо се са децом. Па сад ето тај њен син...

! ЈОВЧА Па, зар вас је ко дирао? ВЛАДИКА А, не. Ко сме? Још када се чуло да си био у Стамболу, и тамо код самога цара... А зар мога, Јовча, код самога цара и код везира да одеш? ЈОВЧА Та, морао сам.

Ех, кад бих ја био њен, на твом месту! Али, шта и мени, код мојих снашка, фали? Моје место још боље, још лепше. Ја бар нисам жељан, не

И онда ја... Истина не као човек. Сутра ни да ме погле да. Као да не зна да ме је звала, да сам код ње био. Ништа. Ни да зацрвени, застиди се. А, шта има и да црвени? Право има. Шта сам ја? Слуга. Ништа. И право има.

НАЗА (значајно маше главом, отурује косу која јој пада на очи; тајанствено): И арно и лошо! (Загледа ближе): Био си богат, силан. Што год си зажелео све је било твоје. Хазне, бисаге с парама...

Залуду ти што си толике земље видео, градишта пропутовао, и на Бакарном Гумну био, три пута тамо заноћио, — оно што ти је срце тражило, никад ниси имао, никад... ЈОВЧА (мрачно, презриво): Хм... па?..

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

” У тридесет година возраста почиње сумњати да није Ни сам доста паметан био. Око четрдесет година не двоји више; види да није најпаметнији био, обаче намерава и нада се да ће се исправити, док и

Око четрдесет година не двоји више; види да није најпаметнији био, обаче намерава и нада се да ће се исправити, док и старост дође. Што ћемо сад? Ништа, на пут, на пут!

И куд ћу из њега поћи? Ово, дакле, размишљавајући, рад би[х] да нисам сасвим на свету неполезан био; рад би[х] штогод после мене оставити с чим ће се когод од мога рода ползовати.

Да сам кадар сав трошак сам учинити, чини ми се да нико не би био веселији и срећнији од мене. Даћу повод и приклад возљубљеној јуности српској, коју промисал неба сподоби светом

и за исправљати се, много би мање погрешавали, и следоватељно много би мирнији и веселији наш општедружески живот био. Зато, молим, нека ми се не прими за осужденије народа, чина и лица, осужденије зли[х] обичаја и злоупотребљенија.

Колико сам млад био, но памтим, како год данас, какву је силу на мени имало таково мојега родитеља свију људи спомињање.

Варадин, Будим, Пешту, срце би моје летило к тим местам, желио би[х] познати људе који у њима живу и рад би[х] био знати каква су у њима деца и девојке.

Почео сам био ходити у школу јоште за живота матере моје и памтим добро да сам имао велику радост идући с | букваром у руци у школу.

Само ми је жао било што ми је буквар издерат био, будући [да је] из њега учио мој брат Илија, пак га је у таково состојаније метнуо као да су курјаци из њега учили.

отео, но ка|ко би пошли у школу, дао би ми га опет, молећи ме да не кажем ништа мештеру, испричавајући се да он није био накањен освојити га, но да ми га је на мало време узео био да види шта ћу ја чинити.

ме да не кажем ништа мештеру, испричавајући се да он није био накањен освојити га, но да ми га је на мало време узео био да види шта ћу ја чинити. После престављенија моје миле и слатке родитељнице остао сам учећи се псалтиру.

А притом, имајући неку природну склоност што ново научити, кад би[х] год био у цркви, сакрио би[х] се у олтар, дочепао би[х] се влашког казанија илити поученија, пак би[х] читао до савршења

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Има једна књига у којој су животописи свију фра-Јерковића до половине овога вијека, њих двадесет тројице. Ја сам био срећан да ту књигу имам у рукама за њеко вријеме, те сам из ње исписао главније податке о њеколицини главнијех

Фра-Вице (1774, † 1793, ††1835), онај којему су „ајдуци одсикли десно уво и који оста без ува до смрти“, био је Брзокус. А Брзокус бјеше и фра-Брне (ИИИ), (1819, † 1838, †† ?).

Кушмељ — зато што бијаше веома рутав, Чагаљ — стога што је био сух као кука, а Шунда — због тога што је говорио кроз нос.

Пошто је овога вијека свети чин био у грани Брзокуса, а Кушмељ био старјешина у братству, ми ћемо о њему, и његовој породици проговорити напосе, у овој

Пошто је овога вијека свети чин био у грани Брзокуса, а Кушмељ био старјешина у братству, ми ћемо о њему, и његовој породици проговорити напосе, у овој другој глави.

бјеше свом главом мањи од брата, али кад би Кушмељ обријао брке, па му се надули образи, шија, трбух, и — сапи, био би исти фра-Брне. — Бижмо у кућу, е помете! — рече духовник, па дода с прага: — Ваљен Исус! — Вазда Исус и Марија!

Братственици извадише луле с кратким камишићима, те закурњавише. Пошто се нагледаше „вра-Наћвара“ (то је био надимак Брнин) погледи им се стекоше врху огњишта, гдје вишаше њеколико бутина овнујских и свињских поребрина.

Кога год сретну, свак поздравља фратра и свак пита Стипана гдје је био дујо и чији је клапчић. Бакоња се чудио гдје толики народ познаје стрица, а ето су одмакли богзна колико од Зврљева!

Стипан је на чуду био да маломе све разјасни. — Онаке хаљине и капе носе по варошима сва господа. Оне прозорке носе људи који добро не виде.

У тај мах ушета у башту фра-Тетка, па кад је био под дрветом, гакну она тица врху њега, а он дохвати грумен земље и баци је нада се, те слети тица и поче трчати

Из коњушнице сврнуше у наслон, који је тога маха био празан, али му Грго каза да је то мјесто за шест крава музара.

Одатле обиђоше млин, гдје се Бакоња упозна са млинарем и ковачем, који увијек друговаху. Вигањ је био на њеколико корака одатле. Најзад отидоше у нову мађупницу.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Насмешен (ал и препун страве) Окрећем слух и бечим зене: Да ли то беше звук сред јаве Или је био јек из мене? И сад, док стојим на пô друма, Гонетам ту реч што је била И прошла мимо мога ума.

И већ сам двапут, трипут мањи. И клечим ко на некој срчи. А до пре само трена два-три Сећам се да сам био цео И с главом чак у некој ватри. Сад ко да за мном паде реза: Све оно што сам рећи хтео Прогута страх и стину језа.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

— под ледом је топло. Живот ионако никада није био моја јабука. И ништа моје неће остати ни на једној обали. Нелагодно ми је само што се толики страх чује.

Једни причају да сам био калуђер у Манасији, украо манастирско злато, нешто проћердао а нешто Ђорђе скло— нио себи, јер, кажу, никада не

И тањи су од траве. Око ових наших лепих речица са скобаљима, да би дуго живео, и у гробљу сахрањен био, морао си бити иди зелена кукавица, или издајица без душе, или ђавољи син, па да ти куршуми и ханџари и остала

Мрзи он те пругасте, шарене свиње, и момцима је рекао да такве не купујер се „слабо гоје“. Док је био млад, неколико пута је сањао ту шарену, искежену главу.

Руке јој опуштено, лако лупише о црну даску. Једва је дочекала да се врати. Три недеље није био код куће, па га се љуто ужелела.

Обазриво га је посматрала. Никада није био тако расположен кад се враћао с пута. Чим би се поздравили, почео би да се жали на умор, стално је понављао да

Те скоро две године, он је први пут био снажан и дрзак, без стида и немоћи, а она му се препустила, не престајући да сузи на све прошле ноћи кад је она бивала

На уском кревету нађе му главу и повуче га за косу. И овај се може преселити у мој кревет! И његов деда, Лука, био је слуга. Газду му, Василија, убили Турци. Четрдесет прве вечери Лука се пресели у његову постељу.

А Мој отац био је воденичар и слуга. Листић на коловозу. Лука Дошљак...“ „Аћиме, веруј само себи, и то кад си сам.

Шта је могао кад је то почело чим је проходао. И раније. Одмах се видело да ће бити леп и крупан. Није био жгољав, ни ћутљив, ни баксуз као Ђорђе. Ђорђе се никад ни с децом није играо. Завуче се у сењак и ћути.

Исто је као и онда кад га је отац водио за руку, не, он се увек држао за његов штап, и кад је био чобанче, ђак... лицејац, великошколац...

(Шта могу? Морам је разочарати.) Па јесте, и за Божић. Толико година нисам био код куће за Божић. Нисам те видео... да, да, седам годила. Париз, па одмах служба, државни чиновник... (Он!

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

ПТИЦА 60 ЦРВЕНА ЖАБА 64 МАЛИ ВОЗ 68 ВИЛИНИ ЛЕПТИРИ 70 ЗЛАТНИ ТАЊИР 73 ПРИНЦ ОБЛАКА 77 Душа је сањала; свет је био њен сан.

На њеном лицу стражари су, први пут, видели осмех. Збуњена и срећна, наставила је да везе. Никада тананији није био њен вез. Али, још више од веза сликара је очаравала лепота Златопрсте.

Од те ноћи лице јој је постало још прозрачније, још нежније, као што је прозрачан и нежан био њен вез. Тим везом она је ишчезлом младићу говорила све што речима није могла да каже.

« шапну себи, кад онај глас поново рече да му се жури. Девојчица у чуду рашири очи: на прозору је био њен врабац, а крај његових ножица блистао је неки малени, округли предмет налик семенки лубенице, сав златаст.

— Не говори глупости — девојчица одречно одмахну главом. — Мој врабац био је сив! — Био сам сив тамо у граду. Ово је Земља Плавих ветрова.

— Не говори глупости — девојчица одречно одмахну главом. — Мој врабац био је сив! — Био сам сив тамо у граду. Ово је Земља Плавих ветрова.

Пљас, трас! Поче туча. Окупи се гомила радозналаца. — Ударај! Шта чекаш? — смејали су се и бодрили завађене. »Био је Поглавица у праву!« помисли Ђаволак. »Ни ови Горе нису бољи!« — Данг, банг! — учеста Ђаволак да баца чичак.

Ипак би одлучено да се испита Татагино кретање. А ко би за то био спремнији од два оштровида младића? Њима Татага ни у најгушћој шуми неће умаћи! Но, гле врага! Шума је и од њих сакри.

Иза прозора је, као и увек, горело светло, а преко врата био навучен тешки засун. Девојчичин отац га раменом изби, али врата су изнутра нечим била подупрта.

— Мали чистач се намршти. — Макар под земљом! — Опоменуо сам те! — Облак се нежно осмехну, али дечак није био у стању да послуша његов савет. Сребрна ружа била му је у мислима и дању и ноћу. Будио се од њена мириса.

Неке је и сам знао. Али ко је Звездан о коме причају? Патуљак сличан Звездану посетио га је када је био болестан. Како се све то понавља! Мали чистач се осмехну. Звездан је и сâм, некада, био дечак.

Како се све то понавља! Мали чистач се осмехну. Звездан је и сâм, некада, био дечак. Светлокос, светлоок ишао је светом и лечио болесне. Нарочито су му се деца радовала.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Тада киком није могло изгледати занимљиво питање да ли је тај конак био, како се данас мисли, у једној од најстаријих улица на падини, Господар-Јевремовој, близу Доситејеве Велике школе, или

Било је то 1815. године када је Јеврем, још не господар, Још само млађи брат будућег књаза, био заточен у лагумима Водене1 куле: Турци су га на превару ухватили у Остружници.

И то у време када су Обреновићи изгнани, а Јеврем умро? (Капетан, при том, и није био баш за Карађорђевића.) У тај су Конак, касније, били пренели и чувену Јевремову столицу, у којој је седео и онда када

Да ли се, уопште, може? Јеврем је, можда, био мудрији од Милоша, али је Милош, сигурно, био јачи од Јеврема. Умео је и да даје и да одузима: снагу, власт, моћ.

Да ли се, уопште, може? Јеврем је, можда, био мудрији од Милоша, али је Милош, сигурно, био јачи од Јеврема. Умео је и да даје и да одузима: снагу, власт, моћ.

И још је Београдски магистрат био одлучио „да полиција, убудуће, ради одржавања поретка и мира шаље по једног свог чиновника и по два пандура на све

1 Био је то потез који је подсећао на чикање незадовољства у народу, опасан. Јеврем је знао да незадовољства опет тутње а бун

Можда је и он већ био уморан? Ни Јеврема више није хтео да саслуша, само је гледао кроз њега. И кад се није могло лепим, морало се ружним.

Заиста је доста убедљиво деловало Вучићево уверавање да њему који је увек, као што се зна, био од оних што су најближи Кнезу, тешко пада што са Кнезом више никако не може да се сложи.

Кнез Милош је, зар не, говорио је Вучић другом Обреновићу и погодио скривену господар Јевремову мисао, био на путу да потре сопствене огромне заслуге али и заслуге свеколике породице Обреновића.

Изгледало је да више нико није био склон да трпи самовлашће. Тако је мислио Вучић и све је то могла бити истина, али да ли баш сасвим цела?

Онога који је без сумње био најоданији Кнезу, Господар-Јована, трећег Обреновића, на превару је довео у Крагујевац и јавно га осумњичио да је и он

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Бр. Радичевић ИИИ ОНАМО, 'НАМО... Онамо, 'намо, за брда она, Говоре да је разорен двор Мојега дара; онамо, веле, Био је негда јуначки збор. Онамо, 'намо! да виђу Призрен! Та то је моје - дома ћу доћ'!

Деде, брате, ијујуј, Де поскочи, не лудуј! Ко би јако момак био, Па се не би помамио! Ао, селе босонога, Зла ти маја до зла Бога Не дала ти чарапица, Ни лаганих папучица, Да учиниш

“ Бр. Радичевић ИX УКОР Где си, душо, где си, храно! Где си, данче мио? Где си, сунце огрејано? Где си досад био? Та синоћ се теби млада Баш зацело нада'! Сунце зађе - паде тама А ја остах сама!

Зачудих се, на што тол'ко цвећа; Ал' ми цвеће тихано прогуди: „Тихо, тихо, тако срећан био, Да се твоје злато не пробуди!

Вашар је био - а на вашару Сабље, пиштољи, арапски ат; Туниске капе, сребро и злато, Млетачка свила, женевски сат. - „Е, шта ћеш,

Без њих нема више лета Над облаком мрака густа; Без њих би се малаксало, Без њих би се брзо пало, Свет би био гроб без цвета, Живот празан, - младост пуста!

И древне индијске горе оглашаваху криком Истока бујне кћери. Циганче, тако ми Баха! и ја сам међ' њима био! Но ти ми објасни сада: шта чиним ово, и гди сам? Ја видим да сам пијан, и ако - зашто бих крио? Дирнуо пехар нисам. В.

Ја немам ништа да ти причам за њих; Без приче тихи живот им је био: „Љубав је вјечна!“ урезаше туде, Пољубише се, и умр'јеше ти'о. Ј.

Јесење воде шумљаху злослутно; И ја сам снив'о и тужан сам био. И моја младост није више знала За ведре страсти и чезнућа њина; У моју душу њена сен је пала; Бледа и мртва као

Хиљаду осам сто... (сад не знам којега лета, Ал' Бунапарта је онда на Руса пошао био) Зима је велика била. Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа поља је и горе крио.

Ми смо од њега чули, како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо После је заната ради у варош

Вранче! ти си био пун снаге и воље, И долап си стари окретао живо; Тешила те нада да ће бити боље; Млад и снажан, ти си златне снове

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

“ „Два војводе св'јетлијех полковах! Ја сам - каже - сам по себе био, бит по себе већ ништа не може, јер је против закона природе, која печат мој на лице носи.

што би ова жица са танчином св'јетлом проникнула у простору оном ужасноме, кога краје ја један постижем, би ти био само једна точка! Ум је само један без границе, сви су други кратковидни уми.

Што се горди непријатељ дичи да је тобож мене сатворио и свијетле моје легионе, - тајни случај наш је отац био; навлаштито нас је сатворио да правило бићу сачинимо и гордости метнемо границу, да с гордијем влацем небеснијем

Висио се у сваки шар престол, како што је наш престол врховни, на престол је у свакоје небо владац био један окруњени.

што се чују на земноме шару против свијех густијех љесовах да у један глас могући слијеш, јек би њихов слаб веома био да покаже крупну силу гласа којим облак витлећи јечаше.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији отштампан је баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак.

Кад стигох пред своју кућу, разведрих се. Она је, истина, страдала, кров јој био растрешен, а прозорска окна поразбијана. Но већ тих дана видех да је то оштећење штити од усељавања немачких војника.

За дан два та соба доби свој стари изглед и уређај. У њој је био смештен главни део моје библиотеке, ту је стајао и писаћи сто, а поред њега беше удобних кожних фотеља и свега осталог

То је учинио зато што је, цртајући адберићане, исмејавао и своје савременике, а можда није био ни довољно упућен у пространу Демокритову науку да би је исложио у своме делу.

Али када се све то у току времена прикупило, средило, проучило и објавило, увидело се да је Демокритос био један од највећих мислилаца свих времена и отац материјализма.

То ме је изненадило, али се брзо присетих: Левенхајм је, како му његово име сведочи, био Јеврејин и због тога су продаја и куповина његових дела били забрањени, а уништено све што се затекло у стовариштима.

Питагору пред собом, чути из његових уста извештај о његовој младости, боравку у Египту и о његовој науци, то је био програм тог мог путовања.

Године 1934. био сам у Атини, попео се на њену Акрополу и онде доживео један од најјачих утисака свога живота. Зато ми није било тешко

Александриски Музејон, зборно место научника из свих крајева некадањег царства Александра Великог, био ми је добро познат. Годинама сам прикупљао све што сам о тој ненадмашној школи могао да дознам.

Својим концептом задовољио бих се тек онда ако је створио утисак стварног догађаја или доживљаја. Мој посао није био лак.

Предмет моје дисертације био је један од проблема Механике. Зато набавих класно дело Ериста Маха о развитку те науке.

Моја расправа захтевала је и знање математике. Иако сам њиме био снабдевен у доста довољној мери не пропустих да набавим и велико дело Морица Кантора о историји математике.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

О СРБИМА 309 САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ УТУЉЕНА КАНДИЛА У ГОСТИМА Човек прича после рата 1 Господо, ужасно сам био нервозан.

Пре рата, памтим, није било овако. Онда, ако бих нерасположен био, то је ипак трајало доста дуго; исто тако ако бих, на прилику, био добре воље.

Онда, ако бих нерасположен био, то је ипак трајало доста дуго; исто тако ако бих, на прилику, био добре воље. Сад напротив: малочас суморан и снужден мењам се за трен ока и ево ме веселог.

Прозор је био отворен и задах влажне земље и мокрог лишћа, она влажна свежина пуна мириса, са месечином иза кише, испуњавала је собу

А ево ти по чему знам да сад волим исто онако, како да ти кажем, безумно као што сам волео кад сам био студент и још више...

А ти знаш, такав сам, да кажем, био и пре пет година кад сам са другога спрата старе Велике школе, опет једног јутра пред час кривичног права, то исто

али ја ти не могу исказати са каквим сам усхићењем, идући за њом, гледао у траг њене мале ципелице по чијој се ивици био нахватао згрудван, чист снег и у коврџице њене црне косе посуте сувим пахуљицама које се нису топиле.

— Овде смо сви једнаки и сваки има право само на једно место — додаде човек с новим торбама. И ја сам одмах био начисто да су новодошавши врло лако однели победу.

речи које [су] се на њега односиле, за мене није било никакве сумње да се он само претварао да спава, јер сам и раније био опазио како је, с времена на време, крајичком једнога ока, контролисао стоје ли његове торбе од фине жуте коже где их

Али, на жалост, То је задуго било неостварљиво. Јер сукоб који се, развијао на моје очи и умало што није био крвав, јесте догађај такве природе да се лако није могао ни заборавити.

Оног дана кад смо стигли овде, побратим и ја, сећам се, имали смо мало једно разочарење. Један од кумова побојао се био да се не замери родитељима њеним и одустао; али другог кума, професора, који је поштено одржао реч затекосмо

Док сам био у низу ових сећања воз писну и ја утрчах унутра трудећи се да слику, коју сам о оној вечери стао обнављати, не побркам.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Рачунам: посљедњи пут био је код мене бријач у уторак. Сутрадан су опет дошли по ме, извели ме из собе на нечујним бијелим колицима, провезли

А пред њом мала чистина са четири кржљава багрема, која су се с прољећа разлиставала штедљиво и суздржано. Стан је био уздужно раздијељен дугим ходником.

И кад би се с прозора који су гледали на море прешло на прозоре сјеновите стране, прелаз је био тако нагао а промјена слике и расположења тако велика као да прелазиш из једног свијета у други.

Дугачки ходник био је размеђе двају царстава: ту су се укрштавали свјетлост и сјена. На свим вратима била су дебела млијечна стакла; она

Могу рећи да сам дјетињство провео у том ходнику гдје се био вјечити бој између свјетлости и сјене, између Аримана и Ахурамазде.

На зиду су висиле двије географске карте, рекламе великих прекооцеанских друштава, на којима је био расплаштен читав глобус, а удаљене тачке Земљине кугле спојене танким црвеним кривулама, с назнаком трајања путовања

Небројено сати провео сам испет на прсте пред тим картама. Мој дјед био је снажна, здрава природа, енергичан послован човјек.

” Није био нимало сентименталан. Или тачније, то је бивао само у оним календарски одређеним пригодама које су у ту сврху установље

Имам осјећај да бих без те њене прћије био прошао кроз живот зазиданих ушију и с непробојном опном на очима. Што ћете! Људи воле све своје, па и своје слабости.

А то, све ми се чини, не би баш могло да се назове стварним, па ни здравим; то би, штовише, био у неку руку идеализам.

било (а можда све то наклапам тек из неке несвијесне тежње ка самообрани), сјетим се да сам од најранијег дјетињства био ташт на своје бољке, на своје рањавости. Кад би дадиља вртећи нада мном главом ускликнула: „Их!

А задао ми је јада у мом дјетињству! Могу слободно рећи да ми је загорчао и отровао најмлађе године. Био је поморац — млад, веома лијеп плав човјек с одразом тужне лежерности у свијетлим очима.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

знаш, Ђурица — одговори му сусед, младић као и он — ми те сви стимавамо, и богзна како; али знаш, брате, отац ти је био, Бог да га прости, некако 'нако...

Знао је он кога се тиче она напомена о јаловици. Његов отац, који умре пре десет месеца, често је лежао »надзор« и био вођен среској кући, све због неких кожа, које су на њихову тавану налажене.

Ђурица постаде најкршнији момак, али му спољашњи изглед не донесе уважења и угледа међу момцима, као што би то био ред у обичним приликама. Беше то стасита и ретка појава.

Једини човек, пред којим је слободно смео отворити душу, који га је заносио причама о хајдуковању, био је ча-Вујо из Брезовца. Он је водио велико пријатељство и са Ђуричиним оцем, па је то наставио и са сином.

Он није био крупна и развијена стаса; напротив: његова коштуњава сувоњавост падала је одмах у очи свакоме. Раста је био повисока,

Он није био крупна и развијена стаса; напротив: његова коштуњава сувоњавост падала је одмах у очи свакоме. Раста је био повисока, а иђаше увек право, затурене главе, посматрајући све пред собом као са неке орловске висине.

У разговору је био врло опрезан и лукав као лисица: могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не

Он је, као што поменусмо, био главни организатор и управник свих хајдучких дружина, које се, у дугом низу година, смењиваху по Шумадији.

Изнајпре му је то био посао од невоље, јер немађаше воље за рад, а не беше друга начина да се искобеља из сиротиње.

Полицајац, онако од прилике, погледа у једну страну крова и рече: — Дед', Ђурице, дохвати нам! Да је он био добар посматрач, могао би опазити како на Ђуричину лицу сину радостан израз, који је могао значити: »О, па он није

Казао сам ти једном да ништа не знам за те ствари, па сад шта хоћеш још? Чиновник плану. Изненади га толика дрскост. Био је уверен у несумњиви успех, јер је први пут добро опазио ону значајну промену на Ђуричину лицу, кад се он појавио

— О, ала ово смрди ужасно! — рече полугласно, пошто се напи воде из крчага. Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

ВИЛАЈЕТ 185 КАКО ЈЕ ПОСТАЛА КРТИЦА 186 ОТКУД ЧОВЈЕКУ ОСАМДЕСЕТ ГОДИНА 187 ЦАРИГРАД 189 ЗАШТО КРАЉЕВИЋ МАРКО НИЈЕ БИО НА КОСОВУ 191 КАКО СЕ КРАЉЕВИЋ МАРКО ЈУНАШТВУ НАУЧИО 192 ПРОКЛЕТА ЈЕРИНА 193 ПИЈЕВАЦ НА ДИВАНУ 195 ЈАРАЦ

Петар јој одговори: — Бог милостиви био ми је у помоћи. Девојка му на то рече: — Онда можеш остати овде и живети са мном у овоме двору, па буди цар над овом

И тако је овде већ сто година провео, па је још увек био онако млад као кад је дошао. Једнога дана рече му девојка: — Хајде, Петре, да видиш моје пустаре, марву и сву земљу

Онда и деца пусте смрт, а ова сад из све снаге појури за Петром. Кад је Петар већ дошао био близу оне земље, опази га она девојка и изиђе пред њега, да га одбрани од смрти и пребаци преко воде у своју земљу.

Девојка га лепо сахрани, и жалила је много година за њиме. СОЛДАТ И СМРТ Био тако један солдат, па је толико згријешио да кад је умро и дошао пред бога, нити га је бог хтио у рај ни у пакао

Кад то бог чује, пусти га у рај, и тако се солдат докопа раја на силну руку. БЕСМРТНИ СТАРАЦ Тако је био један старац и имао пет синова.

Кад то старац види, дигне се па отиде по свијету. Идући тако, намјери се на једнога господина (а то је био враг). Овај га пита шта тражи, а старац му рече да би служио кад би имао гдје.

Кад то старац види, сједе међу њих, па је код њих био. А господ бог рече светом Петру: — Петре, хајде доље к староме па реци да сам те ја послао да ми прода оне овце (јер

И тако стари остане у рају. НЕМУШТИ ЈЕЗИК У некаква човека био један чобан, који га је много година верно и поштено служио.

У томе дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: — Забога, синко, где си? А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио. Онда цар змијињи рече чобану: — Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?

Овај је господар био поштен човек, па све благо даде чобану говорећи му: — Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби бог дао.

Малиша је у мислима за коња, а не мисли на прстен; а када дође гдје му је коњ припет био, кад ни коња ни од коња гласа само самар и четири плоче, а цијела коња вукови појели.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Јер једнога дана, из другога краја, Ноћ и ветар био, и дувао јако, Па цвеће и младост умрли полако... После јесен дошла на сарану маја.

На том месту нас двоје би били Свет за себе, нераздвојан, вечан: Све док светлост не би оставили, Сваки дан би био за нас свечан.

С осмехом можда, ил' с уздахом меким Бацићу поглед последњи за собом. ПОД ПРОЗОРОМ И синоћ сам био поред твога стана.

Иначе свуд пусто, свуд нигде никога, Само преко лишћа ноћ је уздах слала. Под прозором застах. Ту сам дуго био И дрхтао тако без гласа и моћи: На зид руку ставих побожно и ти'о, Не могах је дићи, не умедох поћи.

К'о да неко иде? Мис'о моју прели крв ми узрујана. Ја бежати почех. Да л' ме когод виде? И синоћ сам био поред твога стана.

С њим и сутон иде, и шаптање страсно Срећног нешто света. Ти парком прошета. Твој костим је био лак к'о месечина, На твом нежном лицу осмех ведар, смео, У бујној ти коси спава помрчина, А на глави шешир помодан и

Једва се сећам да сам бољи био, Једва осећам зло како ме стеже; Изгледа да се пут живота скрио, И нека рука да злокобно веже Мој дух за земљу и за

Не сећам се ничег више, ни очију тих: Као да је сан ми цео био од пене, Ил' те очи да су моја душа ван мене, Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних; Не сећам се ничег више, ни

Ја сам био сведок при судару раса И видео снагу која рађа дела: Планине и воде, вароши и села Привуче загрљај огромих таласа, Прон

Од игре картеча заклон нам најбољи Био је у пушци и у бајонету, У јуришу кобном и божијој вољи. И у оном часу када јуриш наста, Глас један узвикну: 'Милун

Смрт ваша тешка мој је био живот, К'о рука каква болесна и мека, Он пада на вас и спрема ваш ћивот Где је и моја будућност далека.

Жељан сам осмејка ма и лажан био! Само нек се младост пробуди и крене, И остави места што их рад покрио. Тражих негда људе — волео сам жене.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Али тек у зрелом добу сам схватио да сам изумитељ. За то има неколико узрока. Као прво, имао сам брата који је био изузетно надарен - један од оних ретких појава људске природе коју биолошка истраживања нису успела да објасне.

Тај исти коњ је био крив за повреде мога брата од којих је он и умро. Био сам сведок трагичног догађаја и мада је од тада прошло 56

Тај исти коњ је био крив за повреде мога брата од којих је он и умро. Био сам сведок трагичног догађаја и мада је од тада прошло 56 година, слика тога догађаја ни до данас није избледела.

Чезнуо сам да постанем инжењер, али мој отац је био неумољив. Он је био син официра који је служио у војсци великог Наполеона и заједно са својим братом, професором

Чезнуо сам да постанем инжењер, али мој отац је био неумољив. Он је био син официра који је служио у војсци великог Наполеона и заједно са својим братом, професором математике у познатој

у познатој установи, стекао је војно образовање, а касније се приклонио позиву свештеника у коме је стекао углед. Био је веома образован човек, прави природни филозоф, песник и писац и за његове проповеди је говорено да су тако

Његов стил писања је изазивао дивљење. Његове реченице су биле кратке и језгровите, а он је био врло духовит и сатиричан. Духовите упадице, које је имао обичај да прави, увек су биле чудне и карактеристичне.

Међу послугом смо имали и неког разроког момка по имену Мане, чији је посао био да испомаже на имању. Једнога дана, Мане је цепао дрва.

Изгледа да су они били јединствени у свом ставу, мада сам ја вероватно био предодређен за то, пошто сам знао да је и мој брат имао слична искуства.

Оне сигурно нису биле халуцинације које се јављају код болесних и намучених људи, пошто сам ја у сваком другом погледу био нормалан и сталожен.

Да бисте имали представу о мојим недаћама, замислите да сам некад био на сахрани или у некој нервно напетој ситуацији.

Сваке ноћи (а понекад и дању), када сам био сам, ја бих се отиснуо на пут - видео бих нова места, градове и земље, живео бих тамо, сусретао се са људима, склапао

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

књигу, чини ми се да ће речи са почетка једанаесте главе најбоље изразити сврху овог писања: Главни циљ мога писања био је приказ успона идеализма у америчкој науци, посебно у природним наукама и одговарајућим техникама.

мога писања био је приказ успона идеализма у америчкој науци, посебно у природним наукама и одговарајућим техникама. Био сам сведок овог поступног развоја, и све што сам до сада написао је покушај да изложим своје мишљење, као сведок који

Млади досељеник, као што сам тада био ја и не почиње ништа док не потроши сав новац који је понео собом. Ја сам донео пет центи и одмах сам их потрошио на

Очигледно ништа. А да су пре четрдесет осам година постојали ови садашњи прописи о усељавању, ја бих вероватно био враћен натраг.

Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази

И ја сам често био на тим литијама у старом, напуштеном селу и када бих се тамо налазио имао сам утисак да стојим на светом земљишту.

На челу села био је кнез, или старешина, обично неки наочит сељак. Мој отац је био кнез неколико пута. Попови и народ бирали су своје

На челу села био је кнез, или старешина, обично неки наочит сељак. Мој отац је био кнез неколико пута. Попови и народ бирали су своје духовне и световне старешине, патријарха и војводу.

Верни старим обичајима Срба, у дугим зимским вечерима Идворци су одржавали своја посела. Као дечак ја сам био на многима од њих у кући свога оца.

и 1866. године. Један старац био је у битци код Асперна у којој је Аустрија потукла Наполеона. Имао је једно високо царско одликовање за храброст и био

Имао је једно високо царско одликовање за храброст и био је врло поносан због тога. Био је у Русији са једном аустријском дивизијом у Наполеоновом походу 1812. године.

Имао је једно високо царско одликовање за храброст и био је врло поносан због тога. Био је у Русији са једном аустријском дивизијом у Наполеоновом походу 1812. године.

Ћипико, Иво - Приповетке

ПОВРАТКУ С РАДА Хватао се први мрак када је пароброд пристао уз мост што се у море увукао и био пристаништем већих бродова. Најпре искрцала се варошка чељад, а за њом наврвише Загорци.

— мирно избаци Загорац. —Убиј Загорца пред вратима од цркве, — умеша се неки од младића што је с другима уза зид био прислоњен. —А зашто? — примети сажално други. —Носе нам крух! Да ни њих, двоструко би добивали. —Би?...

Леђима се прислонише уза зид што је од жестоког огња био врућ. Осете по телу струјање угодне топлине и тако задуго погнути стајаху.

А погинућемо! —Приђите, приђите! — умекша се напослетку и одмакне се да униђу. Нађоше се у приземљу где је био смештен поч за сипање и мливо маслина и машина за озажимање уља.

Мали Марко живо се уморио. Није био вичан таквој радњи. И Цвета се преламала износећи воду. Кад су изашли из конобе, још је дан био мутан, али није падало.

Није био вичан таквој радњи. И Цвета се преламала износећи воду. Кад су изашли из конобе, још је дан био мутан, али није падало. По путевима усталиле се млаке, а низбрдицом вода дере. Са кровова капље, рекао би киши.

Лекар прегледа болесника и забележи му на хартији лек. Марко је једва изговарао и мало се поплашио. Није био вичан тим пословима. Пре него ће изићи Цвета упита: —Што ћу му предати за ручак? —Разуми се, јухе и добра црна вина..

Сви пожуриле на мост. Пароброд пристаде. Агент друштва наплаћивао је превоз и раздавао билете путницима. Био је намргођен због ружног времена и мноштва Загораца, с којима се ваља циганити и препирати.

Летимице упиташе за своје и одмакоше журно, само да што пре стигну кући. Тако не приметише да је комшија био предљив и врцао с оно пар беседа. Напокон приспеше. Сунце је већ зашло. Предвечерњи лахор пири.

—Ти не можеш знати да је баш онај час преминуо, — опет ће судац. —Убих га, па ето! — понавља он одлучно. —И ја бих био исто учинио, јави се млађи. Судац причини се као да је пречуо ријечи млађега брата, и прослиједи писањем.

да прође преко војничкога вјежбалишта, но сјети се да је то забрањено, и сјети се како је једном Спасоје причао да се био препао од војника, јер бјаше прама њему пушку наперио, као да ће гађати у њ.

Мало по мало свикне му се, и није онако испод себе убојито гледао. Најпослије се и ослободио, био весео, и више пута смијаше се његову чудноме причању, понајвише о војницима што су по тврђавама живјели, око којих је

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

те године очекује са свога имања, сељак се озбиљно увредио зато што је већ само постављање таквога питања за њега био знак да га Американац сматра лудим.

декларативним везником да: Само пева на Багдали тајни пламен Да бајка да недовршена да остаје Да је Ипак (био) живот.

Некад, чини се давно, био је Дучићев синестезијски епитет шуште (звезде) и симболистички епитет љубичаста (ноћ), а сада налазимо рујну будућност

И био је у праву, јер је поређење приготовљено чекало у народној поезији, само је требало неко да дође и развије га.

Приметнијом, рецимо, него у пространоме динарском појасу. Био је ту јак и типично балкански стицај разних народносних група, са њиховим засебним културним повесницама.

Знамо да је он у старобалканској вароши био наглашено затворен. Многе су ограде и границе постављане људскоме оку, са градираним забранама у кретању.

Али њихова сврха и није да створе целовитију представу о српској књижевности. То би био други и много тежи задатак.

Кад се боље промисли, види се да је то заправо био преко потребан процес културне хомогенизације на језичкој равни.

Сада се већ могу назрети бар неки, и то чисто језички, разлози због којих је наш роман био жанр који приметно касни.

Пре свега, језик који им је заједно с усменим стихом наметнут био је, као песнички медијум, крајње нееластичан. Према познатој Перијевој и Лордовој теорији10, он је пун формула.

(јер се култура дефинише као глобални „систем системâ“), обликован је један специфичан простор који је већ давно био пао у заборав.

сазнати од које је особе Вук песму забележио, али нам понешто говори већ и сама чињеница да је то, по свему судећи, био неко ко је у оно време могао дилижансом да путује од Беча до Земуна.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА: Цилиндер, отац тражи цилиндер! ДАРА: Па где је? ЖИВКА: Последњи пут, кад је био пријем о краљевом дану, мет'ла сам га тамо у соби, на орман. РАКА: А, није, ја сам га видео у сали иза фуруне.

Али брзо, одмах! ДАРА и ЧЕДА (одлазе у собу). ЖИВКА (момку): А је ли господин био расположен кад је тражио цилиндер? МОМАК: Није! ЖИВКА: А љут? МОМАК: Није био ни љут! ДАРА (враћа се): Нема га!

ЖИВКА (момку): А је ли господин био расположен кад је тражио цилиндер? МОМАК: Није! ЖИВКА: А љут? МОМАК: Није био ни љут! ДАРА (враћа се): Нема га! ЧЕДА (за њом): Нигде га нема! ЖИВКА: Ама, како да га нема? (Одјури задњим вратима.

XИИИ ПРЕЂАШЊИ, АНКА АНКА (долази): Извол'те! ЖИВКА: Знате ли ви, Анка, где је цилиндер господинов? АНКА: Био је на орману, али га је овај скинуо (показује на Раку) кад се играо с њим.

ЖИВКА: Напослетку, и не марим за госпа-Драгу. Бар је жена васпитана, отац јој је био чиновник Главне контроле. Али госпа Ната! Но, тешко земљи кад је доживела да она буде министарка!

Да ја нисам била таква, не би мене твој отац узео, он је био већ чиновник кад ме је узео. ДАРА: Па јест, само кажу морао је да те узме. ЖИВКА: То теби ваљда твој муж каже.

ЧЕДА: Ништа?... ЖИВКА: А кад се насмејем? (Смеје се.) ЧЕДА: Златан зуб. ДАРА: Забога, мама, па теби је тај зуб био потпуно здрав. ЖИВКА: Па био је здрав, дабоме. ДАРА: Па што си навукла злато на њега? ЖИВКА: Него!

(Смеје се.) ЧЕДА: Златан зуб. ДАРА: Забога, мама, па теби је тај зуб био потпуно здрав. ЖИВКА: Па био је здрав, дабоме. ДАРА: Па што си навукла злато на њега? ЖИВКА: Него! Какво је то питање?

Питајте ви најпре пристајем ли ја да напустим мужа. ЖИВКА: Па кад није за тебе прилика. ДАРА: А био је, је ли, прилика кад нисам била министарска ћерка? ЖИВКА: Није ни онда. ДАРА: За мене јесте.

ПЕРА: Нисам, бога ми! ЖИВКА: Не могу просто да верујем! ПЕРА: Па право да вам кажем, госпођо: он је досад био само сиромашни чиновник, мала плата, а знате како је, женске коштају, па куд би ту сиромашан чиновник са малом платом,

ЖИВКА: Како се спомогну? ПЕРА: Боже мој, шта знам ја, ја нисам никад био та кав, ал' знам за друге... тако спомогну се. ЖИВКА: Ама, како се спомогну? ПЕРА: Па тако ето...

Зар толика фамилија па нико, где би то било! Мислио сам пре да ће одскочити Јова поп-Арсин. Био је бистро дете и имао је онако нечег господског на себи.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Борисава Станковића роман Нечиста крв1 спада у ове друге. Не зато што би тај наслов сам по себи био рђав. Напротив. Него зато што смисао који он наговештава није довољно саображен са укупним смислом романа.

Али ко би све то могао описати, изблиза и готово изнутра, из самог доживљаја, кад приповедач Миле не би био рођак јунакињин, уз то и довољно од ње млађи дечак?

Очигледно је да је Борисаву Станковићу био неопходан приповедач чије би око - насупрот свим забранама, строгим конвенцијама које љубопитљиви поглед заустављају

у сећању се враћа све до трећег предускршњег дана када је отац ефенди Мита из крајева под турском управом - куда је био пребегао - послао Арнаутина, првог весника њене кобне удаје.

Деди, хаџи-Арси, који је био први, чувен, у бисагама пара доносио, имао толике чивлуке, њиве, винограде. Чак и паше по својој вољи бирао и

Чак и паше по својој вољи бирао и намештао. Па о оцу, који је у турско време од свих ага и бегова био бољи. Боље говорио турски, па чак и арапски; бољесе носио.

А да ствар буде још гора, сазнало се да је Станковић био приморан да текст у самој штампарији при крају скрати за, отприлике, два табака.

сећања помицао на сам почетак, тако да је напослетку дошло до огледалског преокретања времена - што је у првој верзији био почетак (композициона улога пролога) у последњој је крај (композициона улога епилога).

ИИ Ако у избору наслова роману Борисав Станковић можда и није био најсрећније руке, чини се да је то знатно више био у избору његове прве реченице.

ИИ Ако у избору наслова роману Борисав Станковић можда и није био најсрећније руке, чини се да је то знатно више био у избору његове прве реченице.

идући пасус доноси темпорални заокрет, враћа на временски почетак приповедања, на јунаково рано детињство: „Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да

Као што почетна формула „био једном један цар” отвара поглед на свет бајке, па у исти мах функционише као део текста и као метатекст.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Одметнуо се био у шуму као и сваки немиран дух. Да је султан чешће, као раније, пролазио кроз ове крајеве, јамачно би и њега уочио као

У Друштву беше и Спаса Чемерикић. Спремио се да са Димишем Мишетевићем види Лондон. Био је у Цариграду, Александрији, Трсту и Бечу. Хоће под старе дане да опроба Трговачку срећу и са далеком престоницом.

Силовит и грановесан је Турчин био Хамза Вукашиновић. Полуодметнут од цара као некадањи крајишнички диздари, он је са још неколико таквих истих луди

истих луди силнички заповедао свеколиком Подримом, држао се на пушци и изједна крвио са сваким ко му је по обести био раван, био То арнаутски барјактар или градски бег. За власт је марио као за лањски снег.

луди силнички заповедао свеколиком Подримом, држао се на пушци и изједна крвио са сваким ко му је по обести био раван, био То арнаутски барјактар или градски бег. За власт је марио као за лањски снег.

Тад му је то било теже од свега, али је ове године био срећнији. Пред бербу му беше дошао са својим момцима Сено Дурут и увелике почео да око бачава ликом притеже јасенове

За све време трајања дугога увода зашто се изгубило царство, глас му је био једна језива тужбалица док се војске не сударише: он тада подиже главу и обори очи на Хамзу крај оџака, који га

Свакоме је за антрешељ поклонио по велику корпу најбољега грожђа, а Дуруту цео товар. 3адовољан је био ораховички Турчин: његов брат је тога јутра по изгранку дивнога јесењега сунца убио Селмана Чибуковића...

и на самој чеоној кости урезује Христов печат као на поскурнику, те да се и на оном свету зна ко је овамо у чијем Тору био, па турчио се или шокчио колико му год драго?...

Збунио га синовљев поклич и стао укочено као ступ. Ни да коракне напред, ни да изрекне какву реч. А науман је био да уђе одважно, да првим својим држањем освоји своју домаћицу и Спасе себе од њених прекора.

“... Међутим, родни праг био је јачи од нове заповести. Снага му се ончас некако у камен претворила, а уста завезала као од највеће страве.

Сипај ми још ракије, па ћути!... — Није та, Милоје, не!.. Но ћеш ме послушати. Било што било. Бог ће опростити. Био је зулум, нијеси могао да се извучеш од Турака... — А, не. Драгом мојом волом сам се потурчио. Чујеш ли, драгом волом!

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

А мени се тако чини: Там’ на брегу кад бих био, Руком бих вас домашио Ил’ јабуком пребацио. По сто миља, веле људи, Прелетите за час бесно; Зар се не би то

А кад јарко сунце жмирну (Јер му сумрак трже сјај), Рука руку само дирну: То је био опроштај. — Дође дома млада мома, На лицу јој сунчев жар, „Где си, дико, за толико?“ Дочека је мајчин кар.

1875. НЕГДА Негда је друкче било, Друкчије него сад: И свет је био млађи, И ја сам био млад. И цвет ми био цветан, И зелен беше луг, И ја у њему сретан, И друг ми беше друг.

1875. НЕГДА Негда је друкче било, Друкчије него сад: И свет је био млађи, И ја сам био млад. И цвет ми био цветан, И зелен беше луг, И ја у њему сретан, И друг ми беше друг.

1875. НЕГДА Негда је друкче било, Друкчије него сад: И свет је био млађи, И ја сам био млад. И цвет ми био цветан, И зелен беше луг, И ја у њему сретан, И друг ми беше друг.

Негда је тако било, Друкчије него сад: И свет је био млађи, И ја сам био млад. 1888. НЕ ЖАЛИМ Имао сам добру мисô (Тако мислим бар), А у мени горуцô је Са Парнаса

Негда је тако било, Друкчије него сад: И свет је био млађи, И ја сам био млад. 1888. НЕ ЖАЛИМ Имао сам добру мисô (Тако мислим бар), А у мени горуцô је Са Парнаса жар.

Кад је већ на дну био, Десницом пипа шпаг, Погаче комад налази, У меден једе кус. Било му довољане За слаба тела глад, — Ал’ већ му

Узе платно, меша боје разне, Засукује вешту десну руку Нит’ је коме своје мисли казô, Нит’ је с киме био у дослуку.

Сагреших, кајем се!“ Е, то би био пример! — Зато и желим то — До тог се виса Србин Још није уздигô. Сад знате зашто жељах Згрешити роду свом, Ал’

Речима се не казује Како си нам мио био; Речима се не казује Како си нас уцвелио. Речима се не казују Јади, које носиш собом...

Хрвати су данас на отпору чисти, А невољом њином ко би да с’ користи Тај би драг и мио хајкачима био — Али би поштење српско погазио. Тргујући жидски, рана се не вида: На поштењу само будућност се зида.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није срамота радити? ФЕМА: Шта твој отац, он је био, да ти кажем, простак, није разумевао ни шта је шпанцир, ни шта је журнал.

ЕВИЦА: О, мајко, сад је доцкан. ФЕМА: Ја знам, ал’ ко би смео споменути док ти је отац био жив? Он друго није знао него да тече, да седи код куће, као баба, не марећи ни шта је то пукет, ни шта је кокет.

Токајер је тако био красан, ја га нисам скоро пила; пак опет кафа, шећера сувише. Ту сам и Финеску повела, о бештија једна, и она се баш

ЈОВАН: Па добро, а што сам ја крив што ме је покојни мајстор тако научио? ФЕМА: Твој је мајстор био, да ти кажем, магарац; ти треба да будеш паметнији. ЈОВАН: Шегрт од мајстора? ФЕМА: Дакако, медведе!

ЈОВАН: Нисам ја пединтер него шегрт, нит’ је мени отац казивао да се немчим, него да останем који сам био. ФЕМА: Кукавицо, то је ноблес... Ти нећеш више радити као досад, само ћеш за мном ићи, мене и највеће мадаме ...

МИТАР: О, слута једна, а је л’ она седила док ти је отац био жив? Он се, бог да му душу опрости, кињио и живот прекраћивао да вам што више прибави, а гледај ти сад ове, оће да

МИТАР: Шта, та покондирена тиква! А шта јој је отац и муж био, нису ли поштени мајстори били као и ја? Ајде ти са мном, па само нека дође по тебе, пребићу јој обадве ноге.

Гледај, пропали му лактови! ЕВИЦА: Он има новаца, мајко. ФЕМА: Познаје се на њему, ваљда је био гдигод кочијаш. Коми фо, крмачо, ноблес, то се сад гледи, а не којекакво ђубре.

САРА: Е, није него јошт штогод, ви не знате какав је био Вулкан, пак шта је фалило вашој Венери? Јести и пити, мон фрер, јести и пити, то је љубов; маните се ваши грација и

Јеси ли и ти вилозов? Јеси ли немеш? — Нисам. Марш испред моји очију! Да си ми ти род, и ти би био вилозов као ја. САРА: Видите воспитаније? РУЖИЧИЋ: Која њу у восхишченије доводи, јест благодјетелна муза.

Јуче сам ктела једног пробирати, али то је прави гурбијан био. Тако ме је бацио да сам сво колено одрла. САРА: Гледајте ви, то је безобразлук ноблес увредити.

госпођа? Нашем Жутову пребили ногу. ФЕМА: Каквом Жутову? ЈОВАН: Ламуру. ФЕМА: Шта, кој је тај гурбијан био што је мога Ламура дирао?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Мртва је а негде још траје дан, о ласте Сви мртви су заједно био си пун мрачних нада У пустињи си што у празној светлости расте док у двострукој тишини слепе је очи слуте Санта Маріа

ТРИПТИХОН ЗА ЕУРИДИКУ И На уклетој обали од дана дужој, где су славуји сви мртви, где је пре мене црвени челик био, горки сам укус твога одсуства осетио у устима.

Јој ваздух вене умиру сви облици! О милости за оно што сам био у сну. То паклена ми љубав у недоумици. Ноћ слепих шиљкова ме прикова за тло. Под земљом мрачни предели се мешају.

О сретна младост која проћи неће! Да би био разумљив срцу оста Млад у издвојеном дану који поста Светлост што ме мири са вечним пролећем.

Да ниси анђео кога страх мој кроти Чудовиште би био у својој лепоти Чије порекло у мојој је жељи Да уништен будем тамо где постаје Моја немоћ моја снага која даје Истину

Дај ми да видим свршетак твог лета Мир твога кретања што ми немир снио И непокретност моја кад сам мртав био Сам у свом срцу без муње и цвета.

слова од данас непотребна Што је више глувих Песма добија у времену Покажи своје срце и умри Нико два пута није био песник Као лекар заљубљен у болести Љубави питам те чему си ме научила Каквим непотребним знањима Птицама заљубљеним у

продре у реч Ватра достојна пролећа СПАВАЧИ Будан ја крадем оно што они сањају ОСТАЛЕ ПЕСМЕ МОРАВА 1 Ноћ, још нисам био изашао из ноћи пуне праведности и трансценденталних муња а у моме духу око кога су се ројили златни инсекти чула се

Веровао сам у сан и у непогоду, У две ноћи био заљубљен ноћу, Док југ и север у истоме плоду Сазревају и цвокоћу. Сањајући ја сам све празнике преспаво!

Краков, Станислав - КРИЛА

Пробијао је као оштрим одапетим стрелицама, и ударао широким камџијама. Ко је говорио о вртоглавици провалија? Био је господар ваздуха, а не један од оних који миле доле невидљиви.

И скакао би, али га опрезни кајиш од коже приграбио, и везао за мало седало. Доле је био вртлог планина, зидова, минара, воде и пространих вардарских ритова.

У зраку се боје изгубиле, само је било јасно пијанство и радост. Град и бродови на мору бивали су све мањи. Једино је био велики магични, светли круг елисе. Радосно се нагињао напред. – Сергије, Сергије... Ни себе није чуо у хуци.

Уронио је у плећа свога вође, који је нешто журно полугама. Комбинезон пилотов био је вљен дебелом кожом, те га поглед ниј пробити. Град је растао као из бајке. су један секунд у читаву вечност.

су један секунд у читаву вечност. Жиц тезале, а лака крилца покретала. Аеро падао и даље, само је сад пад био блажи, клизав. Постепено се реп спуштао. Један потрес затресао је поплашен тице од платна и жица.

Војници говоре како анђели смрти лежу уз самртнике. Авијатичар је и крај сломљене ноге био румен и леп дечко. У бару је пијани Шкот са руменим коленима подизао коцкасту сукњицу, и подносио једном преплашеном

— Изгрдио сам га. Пипав је. Шта ћете, младићи. Ха, изгледа да смо данас сјајно прошли (капетан је био са четом на челу). Као гренадири. А пуковник се опет нешто љути. Глас из помрчине: — Љути се. Разобадао се на коњу.

се, чика—Јоцо, много смејала она чупава Вида, камењарка, а Андрија са победоносном трбушином и она оклопњача Ида... био је читав пријатан скандал код Тур— Бланша... Андрé, цхер Андрé... како се само војници смејали.

Жена је осетила додире мушкарца и покренула се куковима. По двориштима се певци распевали. Стражар пред штабом био је дремован. Загледао се у врхове од својих цокула. Са језера се лагано дизала магла.

— Наше јеванђеље једно само убијање дозвољава... — Је ли, Бранко, а шта командант? Посилни се био примакао ватри. — Опет је онај комита долазио... — Ма шта слушаш те лажљиве јаружаре...

Зашто?.. Докле ће мали да умиру за лажне великане. Опет су семафори светлуцали и бацали разорне таласе. Зрак је био препун гасова. Било је зелених који су тровали, жутих који су опијали, и црвених који су рушили.

Искиданог коморџију опевао је прота са напрсним крстом. Мртвац је био покривен крвавим шаторским крилом, и лежао на носилима. У станицу је по подне умилео воз, и донео нове батерије.

Петровић, Растко - АФРИКА

наилазили смо на рибе које излећу из мирног, зеленог или азурног мора, а покоји брод, који је пролазио хоризонтом, био је за нас — догађај! Ноћу се за бродом вукла фосфорна река, свако вече, што смо били даље на југу, све светлија.

У Тулону сам био остао између два воза да узмем од њега још последња упутства за укрцавање у Марсељу. Познао сам га одмах по лику,

Познао сам га одмах по лику, толико сличном лику његовог брата; који је мој велик и пријатељ. Он је некада био у Африци генерални директор агрикултуре а сада води једно велико предузеће за производњу кафе.

Кад му нешто сасвим смешно саопштим, као да сам тога дана најзападније што сам икада био, он бесни: Као да иза најзападнијег нема опет западног, све док се не стигне на исту тачку!

и, пошто мисли да више волим анегдоту од факта, прича ми у каквим је околностима нашао коју татуажу, а не какав је био мотив на њој и шта је значио. Залуд га убеђујем да ме ту факт занима.

како цео дан риба лађу, бос, полунаг, сав преплануо, па са муком поверовати да може да зна за толику масу књига. Био је на бродовима трговачким, ратним, јахтама (тамо су га ухранили књигама), и путничким.

Био је на бродовима трговачким, ратним, јахтама (тамо су га ухранили књигама), и путничким. Био је апсолутно у свим крајевима света. У ствари је то красан младић, мање лукав но што сам замишља.

„Из Спалата!“ одговара он на италијанском. — Јеси ли Хрват? — питам га нашим језиком. — А шта бих био? — одговара он, узбуђен, и иде, пошто се Арханђел удаљује, ивицом брода да би ми био што ближе. После ручка акварел.

— А шта бих био? — одговара он, узбуђен, и иде, пошто се Арханђел удаљује, ивицом брода да би ми био што ближе. После ручка акварел.

Госпођа Ј. каже да никад једног црнца, ма колико он био културан, не би примила за свој сто, и да она никад не пропусти прилику а да таквоме црнцу не стави до знања да је од

Вуије је био приморан да призна да је то дивно, и да је то Африка. Седамо у чамац и прелазимо у град. Велика разлика између

Док смо разговарали, небо се стаде облачити и неколико далеких муња објавише олују. Први пуцањ грома био је тако изненадан, сув и акустичан, да нас је уистину тргао.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Ког беда рађа, бедно умире! И какве вере може имати Ко је у силу само веровô? ГЛАВАШ: Сиромах! А што си овде био науман? ИСАК: Да скачем доле...

Онда је седи Ђукић издисô... СПАСЕНИЈА: Станоје!... ГЛАВАШ: Јест, ја сам! Ја сам и онда био са тобом, Са модрих уста кад је лебдео Последње речи свети благослов: „Нека сте срећни, децо, обоје!...

“ СПАСЕНИЈА (пада му на груди): Станоје!... Ох!... СТАНА: Проклети, бог дао! ГЛАВАШ: Јест, ја сам био! А с оне стране од Делиграда С војском је стајô бесни Сулејман; Па кад је тврде збрисô бедеме, Са бомбама је рио

Јер знади, душо, твоје маћехе Пређашњи муж је био... Кулиза! СПАСЕНИЈА: Кулиза?... ГЛАВАШ: Јесте, он Кога се грозом народ спомиње! Ал’ о том други пут, хајдемо сад!

) Но, Бошко, Сад сеја неће више кукати! Ако тек везир сузу не пусти, Јер си му много био у вољи?... (Издалека се чује и друга пушка.) То је већ друга!... Чусте ли прву, ви? РАДАК: Чусмо је сви!

Шта да се чини?... Говор’те сад! ЋЕРИМ: Да се убије! ХАСАН: Та ту је био малопре, Па што га сместа ниси убио? ЋЕРИМ: Што нисам хтио; јер сам у себи друго нешто смишљао.

ХАСАН: Кога? ЋЕРИМ: Њу... Ту жену своју. ХАСАН: Шта? ЋЕРИМ: Док је Главаш још овдје био, маћеха жене његове са још два Турчина украли су је и насилу је везиру одвели... Сви ТУРЦИ: Евала твојој мудрости!

Хајд’ сад, на ноге! (Један сељак из околине улази.) СЕЉАК: У гори сам био, дрва носећи... ГЛАВАШ: Ах, брже!... Свршуј!...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Сад о миру не треба да буде ни речи, јер наш положај никад није био повољнији но што је сад. У сваком случају причекајте на моје писмо. — Черњајев.

који имам при руци, разгледам какав је тај положај тимочко-моравске војске, о коме ђенерал вели да »никад није био повољнији.« Ево шта сам нашао.

000 бораца, а од Пандирала Сулејман паша такође са 8—9 хиљада војске. (Над свом овом војском био је заповедник Ејуб-паша, јер је сва ова војска сачињавала један кор).

Ово је ради бољега разумевања ствари, а сад да наставим даље причање о Хрватовићу. Кад је Хрватовић био сузбијен од Грамаде, он се друмом, који мало час споменух, повукао Књажевцу, а кад је 25 јула и Књажевац морао

Како је Лешјанин још 23 јула добио био заповест од врховне команде из Београда да напусти Зајечар, то се он, пошто се 24 цео дан борио, увече повуче из

Наслон Хрватовићевих положаја пред Бањом био је Алексинац, око 30 километара удаљен од Бање и свезан с њом доста добрим путем.

Лешјанинов наслон био је управо Делиград, али између Делиграда и Лешјанинових положаја није било никаквога удобног директног пута и баш су

продиру од тимочке стране у Србију, где би имали да воде у неку руку брдски рат, где би им базис операција — Видин — био врло далеко и где је предео уопште врло незгодан за провијентирање велике војске?

То је једна могућност И један план, који би могли изабрати Турци. Други план био би овај: да Турци напусте освојене пределе на Тимоку, да оставе само у Зајечару и Књажевцу утврђене појаче посаде, а

То су по свој прилици и Черњајевљеве наде. Ето како изгледа сад наш положај, о коме ђенерал вели, да »никад није био повољнији«. Оно истина наше стање није баш очајно, али није ни светло.

Штаб је био брзо готов, кретосмо се Алексинцу. Мени паде у део да поделим место у колима са штабним свећеником, г. протом Ј. Ј.

Грмљава топова и праска пушака бивала је све јаснија. Дан је био диван и свеж. Јутрења магла тек се уздигла, а ваздухом се разлила нека прозрачна светлост, нека блага тишина,

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ВИИИ Пола срце, пола камен — То сам био ја; Пола студен, пола пламен Крвца моја сва. Ти си камен научила Љубит’, горети, А срцу ми даде крила, Срце

Није оно сиротанче криво, Што сам тебе на мом крилу снивô, Жељан био, па те загрлио, Прехитрио — па те пољубио. XИ „Ај, пусти ме да одлетим — Мио ми је лет.

Ох, сачувај, благи Боже! XXІІИ Та не бој се, није тако, Облачак је само био; Сад погледај, куд год хоћеш, Цео свет се разведрио.

Ал’ шта зборим, куд заиђох! Да ти ниси српска мома, Сав големи свет би био Међу нама двома. XXВИИ Свет ће читат’ песме моје, Што у овом низу стоје, А ти, благо, Чедо драго, Ако имаш

Мој је бисер, а на мом је цвећу, — Завидећу, — ал’ замерит’ нећу. ХХХВ „Мој драгане, где си синоћ био, Ил’ си пио ил’ си дангубио?“ Ја сам пио, нисам дангубио; Попио сам токе са прсију, Све у здравље тих црних очију..

ХЛИИИ Душо моја, шта сам снио, Чудновати сан; На Косову ја сам био Баш на Видов-дан. Поред мене многи јунак, Многи српски тић, — Ја сам био „издајица“, Милош Обилић.

Поред мене многи јунак, Многи српски тић, — Ја сам био „издајица“, Милош Обилић. Да с’ видела како ли сам У бој скорио, Да с’ видела како сам се Љуто борио.

ато жмурим, зато гледам, Да ми каже ноћ ил’ дан, Ил’ је био санак јава, Ил’ је ова јава сан. ЛX Чујеш, лане, чујеш ли га, Где прижељкује, — Мисли да га нико не зна, Нико не

ЛXИВ Божић, Божић, мио данак, Ко га не би милим звао, Ко ли не би весô био, Ко се не би радовао! „Ево колач,“ старешина рече, „Колач треба сећи, ко ће с ким да сече?

А ја ову песму измислио нисам, Ту си била и ти, а био сам и сам, — Па ако ми речеш: је л’ њој било мило, Живо ћу ти казат’ како ј’ њему било.

Мртво срце суза буди, Падајући на њ са виса, Из њег’ ничу ове песме, Мртво цвеће без мириса. ИX Кад сам био на твом гробу Замириса мир босиљка, А мени се причу гласак: „Шта ми ради моја Смиљка?

Ја пред њима нисам клекô, Нисам прса своја био; Ја им нисам ништа рекô, Ја сам хладна стена био. Ха — осмејак тај ме сећа, Шта је чудно овим људма — То је ова

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Сасвим! — Сад наставите. — Цео наш одред био је увучен у борбу на другој страни. Али стигло је наређење да се ми најхитније извучемо.

Још из даљине чули смо грмљавину топова, која је допирала однекуда са кајмакчаланског масива... Сећам се, дан је био ведар, сунчан, топал. Људи већ почели да посустају. Никад застанка...

Ако се ко огреши о своју дужност, поступак је кратак. Тако си ти хтео! Такав је, уосталом, био наш неписани закон. То се знало и ишло се тога дана до умирања. Предвече почели смо се пењати уз неку планину.

— Са њима је био и један наредник. Погледао сам га летимично. Мислио сам, проћи ће. Кад они стадоше код извора. А овај наредник, ни пет

Ми смо примили по хлеб, и шта има ту даље да размишљамо. Дижи шаторе, пушку на леђа, па хајд узбрдо. Тежак је био овај пут. А уза све напоре још је и ноћ. Пушке праште без прекида негде напред.

По ручку сам легао иза једног камена и заспао. Када ме војник пробудио, био је већ сутон. Војницима смо издали храну, па смо их сакупили по четама и отприлике разместили чете према секторима

Преостале бомбе прикупићемо и даћемо их десетарима. А четворица да иду одмах и нађу муницију, где знају. Да бих био сигурнији, прођем кроз ров и саопштим то исто и војницима. Ватра је била замукла целом дужином нашега рова.

санитет!“ „Где је командир?“ — питао је неко иза мене. Војници су га упућивали у правцу где је био мој заклон. „Командант одреда!“ — рече ми десетар. Ишао је усправан поред ровова војвода Вук.

Онда сиђе у мој заклон и седе на ивицу рова. — „Шта уради ти ово, ’Цврцо’?“ Тамо ме је звао, јер сам био најмлађи командир у одреду. Изложио сам му шта се догодило. Он се диже и подбочи се рукама.

Јавио се одмах неки Милош, који је на маршу, баш дан раније, добио батине што је појео своју резервну храну. Био је висок, и имао је црне, дуге бркове. Прави хајдук. Објаснио сам му шта желим.

Било је прошло одавно време откад је требало да се врати. Већ сам се био забринуо. Али десетар ми рече: — Не брините. Сад му је упалило да их мало претресе.

Каже да је официр. Такав нам баш и треба. Умирили смо га и понудили цигаретама. Био је рањен у обе ноге на неколико места. Свукли смо га и превили му ране.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

много подробније и продубљеније, са много више присне сљубљености са предбранковским временом него што је то до данас био случај, ронити по нашој занемареној књижевној прошлости пре Бранка, не пратећи у толикој мери конкретне поетске

Јер је несумњиво да није пуки случај што Бранко није први који би у српској лирици опевао био Стражилово и белило (не оно карловачко Белило, него апстрактно белило пасторалне поезије XВИИИ века), и што је Шулце

(не оно карловачко Белило, него апстрактно белило пасторалне поезије XВИИИ века), и што је Шулце за српску поезију био откривен већ добрим пре њега: нека дубља узрочна повезаност и уметничка намера стоји иза свега тога.

Јербо Сфрауцхен имадох ти, Па од тога и Копфwех! А и онај ту је био, Па знаш да смо ми фâцхеуx. „Ја бих дошла, али, Ліебе, Знаш ли за меин неуеѕ Клеід?

Један од језика, као што је познато, био је народни језик српски — простосербски. Њега нико ваљано није познавао, нико се њиме ваљано није умео ни служити,

Он је био, наравно, скроз хибридан, измишљен и непрестано изнова измишљан и све компликованије замршаван, непостојећи, свеједно

језика предбранковског времена у правцу народног, као што ће се видети и у коликој мери и обиму је тај продор био условљен, а колико независан од Вукове интервенције (јер наравно да је и тога било).

Његош — и по други пут се, ево, намеће његов изузетни положај у оквиру овога доба — био је и јесте и данас једини у чијем тексту и архаична, књишка, славенска, црквенска реч живи несмањеном енергијом, са

у овако смело примакнутом извитоперењу: а клеца ми шабачко колено — док једну другу, познату кафанску песму Кад сам био млађан ловац ја, овако отресито локализују: Кад сам био Младеновац ја...

колено — док једну другу, познату кафанску песму Кад сам био млађан ловац ја, овако отресито локализују: Кад сам био Младеновац ја...

и поклоњена извесна чак изузетна пажња (као што је и иначе, а из разумљивих разлога, критериј при одабирању песама био блажи уколико идемо дубље у прошлост).

свакако неизбежно о свима њима онако груписанима како их спајају сродности а раздвајају супротности стилова и тежњи. Био би то добар захват у предбранковске проблеме, сумње нема.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Вујо!... (Вујо улази.) ВУЈО: А што ћеш са мном, свијетла госпођо? ЈЕЛИСАВЕТА: Је л’ био овде капетан? ВУЈО: Сад малоприје, ту се са Сердаровићима разговараше — ет’ ту, госпођо, баш пред двором у врту — а

Без боја душа да га заболи... Јок! Ено, био сам са младићима, Са којима се Зета поноси, А дође она твоја будала — Пас стари — сâм кô што се, У часу свога

богобојазним Поглед повраћам свесаздатеља На развалине царства нашега; Али пропасти славе негдашње Црни је ђаво био виновник!... ВЛ. ВАВИЛА: Не греши, сине!...

БОГДАН: Да није црња у души ноћ, Ово би божји био благослов. РАДОШ: Сироте!... Па докле ли наумисте? БОГДАН: Далеко, Ал’ о том после, А сад ми кажи, седа старино,

СТАНИША: Не боли више — Тек нешто мало крви истече. РАДОШ (пипкајући прегледа рану): Душман је био — зликовац! Срце је гађô — Ма није, дете, било суђено Да тако млађан живот изгубиш, — Ево ти листак од жиловлака,

БОГДАН: Био се с њима, Али се не би њима предао!... РАДОШ: То никад не би! БОГДАН: А ми идемо Турцима — Ви’ш, старче!

Бог да му душу прости, а био сам му много у вољу; ријетко да прође дан, а да се са мном не насмије... Једанпут баш у боју.... ЈЕЛИСАВЕТА: Дост’!

) СТАНИША: За мном, витези! Победићемо данас ми. — А ти, Катуновићу!... Е, жâ ми те је, Поштен си јунак био свакада! КАТУНОВИЋ: А ти непоштен, рђо, и сада! Потурчен измет...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Старца су обрвале мисли, тешке и црне мисли, па потресају из темеља душом његовом. Некад је он био најнареднији и најзгоднији домаћин на цијелој Крајини.

Нешто им је било као зазор. Свагдје је био признат и призват. Али овамо да буде кнез или да сједи у каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо, нити је

Капу му стргли вјетрови и однијели, а опанци му негдје спали и остали у снијегу. Био је бос и скоро го. Прибра сву снагу и, посрћући преко сметова, потрча натраг. — Вујо!

Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души! Прозвали су га, белћим, тако што је он сваког звао

Имô је само једну једину кравицу. То му је био сав мâл. У јесен би му сваки живолазнији домаћин односио по један варићак жита и по шаку, двије грâ.

На крсним имен'ма чатô је кршњаком славу, а на пировије' приказивô дарове... Био је учеван и 'вамо разговаран ко какав калуђер. А био је и послушан.

Био је учеван и 'вамо разговаран ко какав калуђер. А био је и послушан. Док ко умре, одмах по старог Мију, да мртваца окупа и да код њег' прешједи, док се не укопа.

Кад се преселио, ријетко је излазио међу људе. Увијек је био нешто замишљен и тужан. Често су га затицали људи, а он сио више огњишта, па плаче.

Свађе је нашао затворена врата. У зиму, неђе пред Часне Вериге, врати се с дјететом у село. Ђе си био — ниђе. Шта си радио — ништа. — Шта ћеш сад, Мијо? — питају га људи. — У Беч, управ у Беч!...

Код себе не да ником преноћити. Сам владика да дође, па ништа! Кажу стари људи да је за турског суда само једанпут био у граду, а откад је Шваба ушао не сјећају се да су га икад видјели.

Конопац је био везан за кућни комјен. Залупаше повелика, крупна, јасна звона, са свију прозора, врата, и са чађавог, кућног комјена.

“ — смијем се ја и раздраган одам испред собе. И данас ми се чини да ми је то био најзадовољнији час у животу! Престаде и, сав блажен, задовољан што је имао то коме испричати, сједе на праг.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Ћутећи су вране летеле у ноћи. Ја сам задрхтао. Чини ми се тада Да сам био сличан каквој чедној жени, Што, пошавши стазом на којој се пада, Трза се, а стид јој образе црвени.

Лажући сам себе погледом је пио Плаве женске очи у које се тоне; Кô светињом неком опијен је био, Јак као небеса и — готов да клоне.

Блештала је светлост и била је јара, И густ задах вина и знојавих уда Био је уз луду игру пјаног цара: Звонио је бакар и музика луда. Вртом игра пламен, дршћу стабла гола.

О, разумем пада страховити тресак: Ја сам био глумац и пред самим собом. ИИ О, зашто ниси ти та жена права, Утока мисли, сазнања и жуди, Жена што луди и мрви и

У мозак мој је дах твој био уткан. И зато данас нећу часе јада И болни уздах цвета који вене, Јер још си лепа, пуна магле снене, Мада у мени

Туђи смо, туђи, моје ноћи миле. XXX Вечерас, мала, чуј крај једне приче: Био је један џин свемоћне власти, Оркан је роб му био с пуно части А он је море шибао што риче.

XXX Вечерас, мала, чуј крај једне приче: Био је један џин свемоћне власти, Оркан је роб му био с пуно части А он је море шибао што риче.

Ја сам био мртав или живе ствари. Јер све беше исто: дрвета и сени И небо и земља и лептири њени. А кад сутра зора расу своје

Кад љубомора мојим оком плане, Презриво грешне покајнике гледам. О, ситио сам утробу без мере, Лаком на срећу био сам и бивам И о лепоти тако слатко снивам, О, грешио сам свим гресима вере.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Баш пре неки дан опет ми је рекао: „Кад би се ми ородили, господине капетане, где би нам био крај!” АНЂА: Говорила сам јој, није да јој нисам говорила, али кад га дете не воли.

ВИЋА: Алекса. ЈЕРОТИЈЕ: Гле, гле, ја немам визиткарте, а Алекса их има. ВИЋА: Па знате како је... био жандар у Београду, пред министарским вратима. ЈЕРОТИЈЕ: Дај овамо да видим! (Узима карту и чита.

ЈОСА (оде). ЈЕРОТИЈЕ: И ти, господин-Вићо, место одмах да га зовнеш, заподео си неке разговоре: те био жандар у Београду, те штампао визиткарте! А време пролази и сваки је тренутак изгубљен за отаџбину.

ВИЋА: Хоће! ЈЕРОТИЈЕ: Дедер, господине Милисаве, ти си био поднаредник у војсци; дедер ти направи план. 'Ајде покажи се! МИЛИСАВ (важно Алекси): У којој је соби?

ЈЕРОТИЈЕ: Таса? Ала ми изабрасте војску. ВИЋА: Боље је, господине капетане, нека пође с вама. Не зато што би вам био од помоћи, него да не остане у канцеларији, јер ће побећи и сићи у чаршију те разгласити све. ТАСА: Нећу, бога ми!

ВИЋА: Добар је овај Милисављев план, господине капетане! ЈЕРОТИЈЕ: Бре, господине Милисаве, где би ти био крај да си остао у Војсци па да освајаш тако Европе. Овај план ти паре вреди. Само, не рече шта ћемо са г. Жиком.

Практикант си, брате, па мораш и да трпиш. Мислиш ти, ја, кад сам био практикант, да нисам патио? Још како! Седао сам ја и на плави плајваз, али ми је подметнуо секретар, па ми је било

ЖИКА: Неће. Вели, може онај имати бомбу, па – бум! А он, што каже господин Милисав, не би рад био да погине. Него је казао да почнеш ти ислеђење и без њега.

(Ђоки.) А колико ти је година? БОКА: Двадесет и шест. ВИЋА: Пиши! Јеси ли био који пут осуђиван?... БОКА: Нисам. ВИЋА: Чекај, не прекидај! Јеси ли био који пут осуђиван и зашто? БОКА: Нисам.

ВИЋА: Пиши! Јеси ли био који пут осуђиван?... БОКА: Нисам. ВИЋА: Чекај, не прекидај! Јеси ли био који пут осуђиван и зашто? БОКА: Нисам. ВИЋА (Милисаву): Запиши, господине Милисаве! (Боки).

” (Буни се.) Ама, господине капетане... КАПЕТАН: Па шта је, брате, ко је био центар? 'Ајд, ко је био центар? ВИЋА: Знам, ал' нисте ни били на лицу места.

” (Буни се.) Ама, господине капетане... КАПЕТАН: Па шта је, брате, ко је био центар? 'Ајд, ко је био центар? ВИЋА: Знам, ал' нисте ни били на лицу места.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Тадашњи гласовни инвентар словенских језика био је далеко богатији од онога у грчком, а глагољица је за све те гласове имала различита слова.

Међу главним преводилачким радионицама налазили су се словенски манастири на Светој Гори од којих је српски, Хиландар, био задужбина Стефана Немање, родоначелника најзначајније српске средњевековне династије.

црквенословенског језика стално је растао и достигао је веома висок ниво у области религијских и апстрактних тема. Био је изванредно оспособљен за свечано изражавање, за реторске фигуре и стилске арабеске, у складу са тадашњом

За разлику од латинског, црквенословенски језик није био сасвим неразумљив онима који га нису посебно учили. Одступања српског, руског и бугарског народног језика од

на домаћем језику, која је знатно раније и с неодољивом снагом пробила себи пут у земљама где је сакрални језик био латински.

Ипак, постоји домен у којем је народни језик био широко заступљен и у средњевековној писмености у српским земљама. То су повеље владара и магната и други световни

О Богу сте могли говорити, и Богу сте се смели обраћати, само посвећеним црквеним језиком. Профани језик био је прихватљив само када је реч о профаним темама.

Од 15. века романима се придружују и летописи, историјски списи лаичке садржине. Најзад, народни језик је без сумње био изражајни медиј усмене књижевности, за коју имамо доказа да је у средњем веку цветала иако не располажемо записаним

Нови језик је произашао из те оријентације, а уједно је био и главно оруђе њеног спровођења. Независно од интенција српских црквених власти, у дугој половини 17.

Тај језик, касније назван славеносрпским, сједињавао је у себи изражајне могућности двају или чак трију језика, али је био оптерећен двема тешким слабостима, које су се показале фаталним за његов опстанак.

Од нормалних књижевних језика он се разликовао тиме што је био хаотичан. Уместо граматичких правила царовала је произвољност; субјективном нахођењу аутора било је препуштено да

слабо познате Русије улогу узора све више је преузимала Европа, пре свега земље немачког језика, утолико пре што је то био доминантан језик у Хабсбуршкој монархији, без којег се није могло напредовати ни у војној ни у чиновничкој каријери,

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Немојте трошит руже убаве, Китећи њима мој вечит дом! Реците само: „Доста је славе — Веран је био народу свом“. 1858. ЈА САМ СТЕНА Ја сам стена, О коју се злоба мори, Светска чуда и покори.

Ћутите, ћут’те!... С пером у руци Стекô сам себи у роду глас; С крвавом сабљом на бојној муци Бољи сам био — бољи од вас! Да сте ме вид’ли — то да сте само! Ал’ онде, знајте, не беше роб!

Вашар је био — а на вашару Сабље, пиштољи, арапски ат; Туниске капе, сребро и злато, Млетачка свила, женевски сат.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

3 Чујем вас: на мужанско грло зацвили дете, рикне из питомине звер. И синак био мајци, или кћер, замукни, залуд глас, кад никог и ништа не зовете.

Како си, Јонатане, могао да подлегнеш? Срце моје, Јонатане, горком је патњом пуно. Био си моја срећа, пријатељу, брате мој. И ти си ме волео, Јонатане, више но своју душу.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Још док је био мали, тек пошао у школу, знао је да, као што доликује сину и првенцу њихове куће, треба да се најбоље учи, а опет да

ако њој не би требао, слала матери да тамо њој у кујни нађе се при руци, а готово увек, да ако млађи брат који је био на сиси плаче, он га узме, носи, забавља.

Она се истицала како својом величином тако и зидом уличним, који је био од осталих виши и увек покривен здравим, јаким ћерамидама.

А одмах испред саме куће, где је био трем, плоче, чесма, шимшири, биле су лозе чардаклије које су, пењући се до горњег спрата, разграњујући, ширећи се и

То је био тај њихов, чувени чардак, кућа, горњи спрат који, опкољен зидовима, улицом, чаршијом, није се видео а са кога се све

Са капије се упадало и ишло калдрмисаном путањом. Испред куће био висок »ћутук« и чесма са које је вода текла и свеже падала и натапала башту.

Подрум се протезао дужином целе куће. Био пун. Пун бачви, каца, масла, сира, вуне. Све што није могло одмах да се троши.

Деда Младенов, после оца наследивши толика имања и пошто био и од бабе млађи, тек онда наставши на пуну снагу, мада је већ имао сина, оца Младенова, одједном почео да расипа,

Доцније, у старости, деда шлогиран, тамо у дућану само седи. Син, отац Младенов, који је био већ дорастао, наплаћивао, продавао. Увече он баби доносио новац, давао јој рачуна.

И зато Младен, као да је то знао, осећао, увек је био према матери озбиљан. Строг. Нарочито би је грдио када би по обичају, а све из доброте, наивности, када оде у комшилук

Још тромија говора. Обучен навек готово у нове чакшире, опасан појасом и у минтану који му је био тесан. Нарочито око широка му и кратка врата.

је Младен тек доцније када је сасвим порастао дознао, схватио, било је то: што отац, мада је у чаршији, међу трговцима био доста уважен, поштован, на своме месту, као што треба, ипак од те своје уважености покаткада попуштао. Заборављао се.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

у зид и каже: »докле ова п. буде сирова, дотле и онај човек био здрав; докле ова п. трајала, дотле и онај био жив« (СЕЗ, 16, 265). (БЕЛИ) КРИН Лилие (ліліум цандідум).

у зид и каже: »докле ова п. буде сирова, дотле и онај човек био здрав; докле ова п. трајала, дотле и онај био жив« (СЕЗ, 16, 265). (БЕЛИ) КРИН Лилие (ліліум цандідум).

Вук, Посл., 974: »Да не једе бијелога лука, био би врач«, са објашњењем. »Који не једе б. л., сматра се за вештицу«, СЕЗ, 32, 41).

Отуда је природна ствар да је нпр. нарочито лековит онај лук који је био уплетен у венац од ивањског цвећа, о Ивањдану (ЖСС, 133), или који је проникао кроз змијину главу (Караџић, 4, 1903,

(ЖСС, 133), или који је проникао кроз змијину главу (Караџић, 4, 1903, 194; СЕЗ 32, 41), или који је о Бадњем вечеру био на столу (ЗНЖОЈС, 19, 118). Б. л.

О постанку б. причају се разне скаске. По једној, б. је био најпре беле боје, али је на Косову од крви српских јунака добио црвену боју, и после се као црвен цвет свуда раширио

Ко пати од »желудаца« (проширење стомака?) треба да ископа б. и да јој каже: »Траво б., помози! Желуче, дођи где си био, и где си се родио«, па онда да је поједе (ЖСС, 287). БОР Кіефер (пінуѕ ѕілвеѕтріѕ).

који је девет дана и девет ноћи био у зејтину, ваља намазати дете које има глисте (ЗНЖОЈС, 15, 1910, 160); такав је зејтин балсам за сваку рану (іб.).

(СЕЗ, 19, 84; 151); б. који је са младенцима био на венчању, ушива се после у јастук (ЖСС, 216). Да млада носи на венчању б. у недрима то је раширен обичај (упор. нпр.

У Јошаници и данас (1913) постоји један огромни, врло стари брест, под којим је био запис. Када су сељаци, бежећи од Турака, створили ново насеље, изабрали су и нов запис, а овај брест продали су

И онда је на кући у којој је био Исус изненада изникао б., и тако је Исус спасен, а нама остао обичај да се о Божићу кити кућа б. (ЗНЖОЈС, 6, 302).

Заштитник лозе и винограда је свети Трифун. Он је, према легенди, и сам био виноградар, и једном приликом одсекао је косиром себи нос (СЕЗ, 14, 26).

Ћипико, Иво - Пауци

Одумио је овога Божића повести из кола прву која му се свиди. А некако досада био је тешке среће. Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац прћијашицу у кућу и леже га с њоме.

” — Не хтједе ни мене, опази Илија, — а негда био би ми дао све што има. Ђаво би знао, такови су с малим сви. За најмању, ископали би ти кућу. Неће него на своју!

Синовац, по својој прилици, није дуга вијека, а посједује свој дио имања, као он и брат, па кад би био у његовој кући, што наговором што другим којим начином, пало би имање у руке његове или синовље.

— Ради, а да коме? — Мени тако рече сто пута у болести ... Воли га, болан не био, као рођенога брата! А и јесу браћа ... Ждрале и Крило нагнуше се боље над болесника.

А Илија је каматар: да није имао свога рачуна, не би се био тако истрошио. Па и комшије веле кога су онога дана видјели у кућу унићи и из ње изићи!

Газда познаје добро браћу Смиљаниће; чуо је и за оца им, покојнога Раду, који се био, убивши ради преорања земље некога комшију, одметнуо у хајдуке и побјегао у Турску; тамо је и погинуо.

Чудо!” Па му паде поглед на изблиједелу српску тробојну заставу са грбом, што је над газдиним столом; газда је био, давно, високо у зид прибио за жестоких борба Срба и Хрвата. Повише ње, у углу, паук разапео своју паучину...

А домишљат је враг! Док је био опћинским чаушом, био је срећне руке, особито код састављања утока на старију власт, у шумским прекршајима.

А домишљат је враг! Док је био опћинским чаушом, био је срећне руке, особито код састављања утока на старију власт, у шумским прекршајима.

Ако је сељак био осуђен на пет круна глобе, придодао би броју пет једну ништицу. — Што је то!? — чудио би се сељак.

Петар оде, а писар опет сједе и пише. Писмо већ је био по формулару саставио, требало га само испунити. А попунивши га, диже се и пође к прозору.

Ћуте, а види се, жена би разговарала. Али како започети? Одбјегла га док је Раде лудо дијете био. Била је прћијашица, па је његов отац, Илија, договорно са њеним оцем, довео своме Ради, кад му је тек дванаестак

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Крај кљусета, на три-четири корака даље, лежао је самар преко кога је била пребачена мантија. Вир је био миран и гладак, сунце је блештало по лењој води.

Тада сам угледао Доротеја. Изронио је из воде. Дуга жута коса прекрива му очи, па мора да је склони да би ме видео. Био је наг, опаљен сунцем. Ћутао је неко време, дубоко дишући, отирао браду и равнао бркове. Тад упита за манстир Вратимље.

Прохор Кад су њих двојица, Доротеј и Димитрије, ушли на манастирску капију био је већ увелико сутон. Наспрам задњег треперења западне светлости видео сам само њихове сенке.

Наспрам задњег треперења западне светлости видео сам само њихове сенке. Један је био плећат и висок. Сенку оног другог, скврчену, кривоногу и грбаву и сувише сам добро знао.

Но свеједно, опет морам да признам да ми његове похвале годе. Није био од оних ништарија које човека мере од главе до пете и при том цокћу језиком од чуђења да таква наказа уопште негде

Доротеј је, напротив, целог дана са мном разговарао о свему и свачему. Ја бих видео да сам му био на сметњи. Ја бих то свакако видео. Јелена Лаушева рана је нагло букнула.

Сад више нисам сигуран да ли је игуман устао из кревета зато што није био у стању да поднесе лечење, које је ваљда више шкодило од саме болести, или су му они напици стварно помогли, у што

Каткад бих спазио његов злобни смејуљак који је још више борао његово збрчкано, ћосаво лице. Био је ваљда задовољан што је неко још грђи н наказнији од њега дошао у манастир.

Прохор је био неписмен и гајио је према књигама подозрење. За све писмене људе говорио је да су сумњиви. Кад је видео са каквом

Понекад ми се учини да би он некако и прешао преко моје писмености да сам ја изгледом био достојан тога умећа. Но овакав какав сам, по Прохору, нисам био низашто. Глава ми је ћошкаста, коса тршава и чекињаста.

Но овакав какав сам, по Прохору, нисам био низашто. Глава ми је ћошкаста, коса тршава и чекињаста. Руке су ми две квргаве мотке с млитвим месом и смежураном

За њега сам ја био ђавољи испљувак кога је нечастиви подметнуо божјим слугама као кукавица јаје. Његова жудња за славом била је

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

) То је било - сећаш ли се? - пре милијун можда лета. Кад још нигде није било ових људи, овог света. Ја сам био сам господар од звериња и од тица, Ти си била, миље моје, моја лепа невестица.

И древне индијске горе оглашаваху криком Истока бујне кћери. Циганче, тако ми Баха! и ја сам међ њима био... Но ти ми објасни сада шта чиним ово и гди сам? Ја видим да сам пијан, иако, зашто бих крио? Дирнуо пехар нисам.

Хиљаду осам сто... (Сад не знам којега лета, Ал' Бунопарта је онда на Руса пошао био) Зимо је велика била. Реке се замрзле рано, А снег од осам стопа поља је и горе крио.

Ми смо од њега чули како је на небу био, Јер нам је причао увек о рајском животу своме; Али од тога дана мајку је слушао лепо, После је, заната ради, у варош

Синоћ сам дошао доцкан. (Зашто бих истину крио!) Са неким одличним људма до беле зоре сам био. То беху личности важне, идоли јавнога мнења, Чувари свакога добра, и части, и поштења, Слепчевић, чувени песник, цело

А он је тихо приступио меки, Но туга беше на лицу му бледом. Он никад није тако тужан био, И нашто брига и бледоћа ова?

Имућан и виђен чиновник државни. Он је просед човек, али свеж и чио, Са врлина својих на коњу би био Али шта: на коњу? - на доброме хату, Кад би се врлине цениле по врату. 8.

Пред домом жубори река, А дом је Касимов био удобна пећина нека. Имање старчево беше магарац и мазга једна, А помоћници верни здравље и рука вредна.

Заклоњен, у тишини, Твој светли духовни поглед отад је дражи ми био. Твој живот рàд мени беше. И ти ћеш умрети сада, Јер ја сам чаробни лептир, а ти си чаура био.

Твој живот рàд мени беше. И ти ћеш умрети сада, Јер ја сам чаробни лептир, а ти си чаура био. Јест, ти ћеш умрети сада...

Он се је сећао свега, И стид га толико узе: дође му да чисто бега! Та, пијан да није био, он не би за царску цену Зборио онаке речи, да кметску заводи жену И домаћицу чесну.

Он није имао моћи Да враћа кметицу своју са стазе којом ће поћи У све преласти греха. Штавише, збуњен је био, И ову забуну своју од ње је пажљиво крио, Да не примети само.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Као какав фантом гледа ме та двоимена варош из таме, и буди у мени безброј успомена. Њен сам ратни заробљеник био, и у њој би ми четворогодишња жудња за слободом срж испила, да нисам нашао уточишта у научном раду; а нашао сам то

Ја их гледам са великим изненађењем. Сви историчари причају да је Вавилонски торањ био сложен из више кула, постављених једна на другу, а Херодот, стари подвалаџија, говори о осам кула.

Како то да је нисам од доле сагледао! То је, очигледно, због тога што се мој поглед, који сам одоздо упро био у висину, приљубио сувише стрмо уз прву кулу, и прошао мимо ове друге, која је ужа од прве.

Нико више није водио рачуна о списима затрпаним под рушевинама градским. А и чему? Није било више човека који би био у стању да те списе прочита и разуме.

Највећи астроном шеснаестога века, Тихо Брахе, био је Халдејац од главе до пете. Главни циљ његових посматрања неба био је да одатле чита судбину људи.

Највећи астроном шеснаестога века, Тихо Брахе, био је Халдејац од главе до пете. Главни циљ његових посматрања неба био је да одатле чита судбину људи. И он ју је - је ли то био пуки случај или чудо? - прочитао.

Главни циљ његових посматрања неба био је да одатле чита судбину људи. И он ју је - је ли то био пуки случај или чудо? - прочитао.

Растрешен и расејан, ипак сам успео да добро свршим посао који ми је био поверен. Тек трећег дана мога боравка успео сам да предмету своје жудње учиним прву посету.

Грци и дипломате су у таквим деликатним стварима пуни такта; они ми дадоше пуну слободу кретања. Био је диван дан, небо плаво.

Када сам се силазио преко степеница Пропилеја, јасно сам осетио да сам био на једном врхунцу, на који се човечанство некад уздигло, а на који се никад више неће успети.

Ти знаш да ме Атињани не маре што сам метоик, дошљак, и подозревају што сам био учитељ Александров. А Александар ми замера што сам постао Атињанин.

Он је своје порекло по мајци водио из Феникије, путовао је много по свету, био у Египту и у Месопотамији где се упознао са резултатима вавилонских посматрања неба.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Глас песника се пита који би поклон био најприкладнији за дете (потенцијални дарови изражени су деминутивима: лутчица, игрица, птичица, рибица, китица цвећа),

Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј! За раоник и секиру Треба добар јаки ков, Да се после не ругају: Ковач био ладноков! Док је врело удри, куј! И чекићем покуцкуј!

Умро је у Будиму. Никанор Грујић (1810–1887) био је богослов: архимандрит Крушедола и владика у Пакрацу. Потписивао се као „Срб Милутин“ (Милутин му је световно име) и

Завршио је права у Пешти, докторирао филозофију и правне науке. Био је адвокат у Пешти, уредник Летописа Матице српске, цензор српских и румунских књига, књижевни критичар, антологичар,

Јован Сундечић (1825–1900), рођен у Голијеву код Ливна, одрастао у Имотском, умро у Котору, био је православни свештеник (прота) и песник, професор Задарске богословије и секретар црногорског кнеза Николе.

био је православни свештеник (прота) и песник, професор Задарске богословије и секретар црногорског кнеза Николе. Био је православни свештеник у Истри, Далмацији, Дубровнику и Задру.

У православном селу Перој у Истри почео је да пише песме. Био је уредник календара Орлић у Цетињској читаоници и председник друштва Славјански дом.

Љубомир Ненадовић (1826–1895), рођен у Бранковини, унук кнеза Алексе Ненадовића, син проте Матије Ненадовића, био је песник, путописац и преводилац. Студирао је у Прагу, Берлину, Хајделбергу; путовао је у Швајцарску и Париз.

Студирао је у Прагу, Берлину, Хајделбергу; путовао је у Швајцарску и Париз. Био је професор београдског лицеја, министар просвете и секретар посланства у Цариграду.

У детињству напушта богословију у Сремским Карловцима и уписује права у Пешти. Био је члан Преоднице и питомац Текелијанума, затим судски бележник у Баји.

Милорад Поповић Шапчанин (1842–1895), рођен је у Шапцу, умро је у Београду. Био је професор шабачке гимназије, члан Српског ученог друштва, почасни члан Српске краљевске академије, управник Народног

академије, управник Народног позоришта (у два наврата), секретар Министарства просвете, као и школски надзорник. Био је песник, приповедач, романописац, путописац, драмски писац, писац уџбеника.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Идем си ја сам да си наточим. Шта ми ти ту: те ово, те оно. Као да ја не знам где су бачве! И као да смо ми, док је био жив и стари и млади газда, каткад одавде одлазили трезни.

ТАШАНА (равнодушно): Нека их. Је ли долазио ко? СТАНА Нико, снашке. ТАШАНА Ни отац? СТАНА А, он? Био је, али са хаџи-Ристом. Заједно дођоше и прегледаше колико су чивчије кукуруза донели, и онда одоше.

Свет, он, тај свет, за друго ништа и не зна, већ само зна и памти оно што је некад било: како је деда, калуђер, био наш комшија, па с тобом одрастао, после те тражио, просио, па како те татко не даде за њега а он, тобож због тога,

Оно је прошло. Деда је он, калуђер, Божји човек. Да смо те њему дали, сада би и он био баштован, а не ово што је! СТАНА (појављује се на вратима): Ево деде! Чују се кораци како се пење.

Знаш, Станко, синко... (Трза се.) Ох, ја сам опет заборавила, опет те зовем као некад, као кад си био дете, наш комшија... МИРОН Ако, ако, не љутим се. Чак ми је мило. Него после? КАТА Па не знам, синко.

никако не смем прозор да отворим да се не би завеса више помакла, већ да исто онако стоји како је стајала, док је он био жив... МИРОН Како да не смеш?

То све мора тако да је, као када је он био жив. Не сме ништа да се помакне. И добро. Пристајем. Нека буде тако, нека стоји тако.

Бос, разголићених груди, увек весео и с песмом. Станин вршњак. Био је некада врло леп, што се и сада приметно види. Кошчат, и има пуну, кратку браду. Омиљен код свију.

Служба се већ одавно пустила, јер ево већ и црквени просјаци иду по кућама. И код нас већ неки био. ТАШАНА (раздрагано): Ако! Ако! И подајте свакоме штогод. (Стани): Иди ти тамо. Ти то боље знаш. Слушкиња одлази.

Погле син мој, побратимче моје!... Ваш деда, хаџи Стеван, и ја, као рођена браћа смо били, ваш отац као мој син је био, па сад сте ми и ви моја деца! Чекај да дâ деда пару. Па зашто и код деде нисте ишли?

И зато, док је он био овде, морала сам да кријем, а после кад оде, док га опет подгрејах, уредих, толико ми време прође!

(Узима тањирић и подноси га Мирону): Гле, исти је, прост, од земље, чак сам га мало и окрњила, разбила, да би био онакав.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

КОСТА ЗЕМЉОТРЕС Под великом граном чувеног ораха на гробљу виде се још остаци гроба Косте Земљотреса. Гроб је и био сиромашки, а одувек су га још газила деца кад дође време зрелим орасима. Сиромах Коста Земљотрес.

Надимак тај је био и остао само случајна и споредна ствар у животу мајстор Костином. Некада свима у варошици познати Костица шнајдер био

Некада свима у варошици познати Костица шнајдер био је мало, слабашно, мирно створење. Као прави и рођени шнајдер није ни могао друкчији бити.

Мали Костица био је још и некако скресан: брада му скресана да је скоро и нема, рамена му скресана као да је риба требао бити.

Костица је био од оних „јединаца” који су то по цену да се роде сирочад. Родитељи су му били: једна сувише у године зашла кћер

Једне године, о вашару великогоспоинском, који празник је био и слава мајстор Костина, позове он неке своје муштерије из околине, с породицама.

Сава Мрасић, осуђен на робију за паљевину туђег имања, и лишен свег свог имања — невин је био. Држава ће сад поправити што може, откупиће имање Савино, и вратиће га још и са отштетом његовом сину.

— „Наслутила Ристана; све да јој је нешто што се сија. Е, сад јој се сија сребро тамо где не треба!” Све је то био празан разговор.

Али се и мајстор Коста вратио преображен. Док је тамо био, у разговору с људима, на малим излетима, његови се балкански појмови прилично расветлише, многа његова знања из

Учитељ из места му је дао био карту Балкана, објаснио лепо боје и знаке, и мајстор Коста је безмало и спавао с том хартијом.

Кад падне вече, и сви се разиђу, онда Ристана још има да слуша неку политику. Једном јој био досадио, и она рече, више у шали него с прекором: „Ма, човече, остави се туђих брига.

”— „Ма, лепо ја теби говорим да је Риста твоја крв“ — „Иди, лези, и не прави без нужде земљотрес!” Риста је био по лику и стасу сушта мати. Али нарав није била материна.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

И тако мислим, а и сваки ће, разма ако је стар, потврдити да је данас онакав исти свет као што је био кад се онај славан поета тужио.

меланхолија и да је дело ово понајвише у она времена писано кад је дух сочинитеља највећом жалошћу обремењен био.

Музу? — Нит јој знам кућу ни кућиште, ни тко јој је отац био, ни шта јој је мати. — »Охо, г. списатељ, шта је то? Толико сте књига издали, па се не стидите казати да штогод не

и трудим се дознати што се год дознати може, али о музама не знам ништа постојано казати, јер ја у оно време нисам био на свету кад су музе и грације, и Јупитери и Аполони на Олимпу владали. — »А како други знаду и призивају ји у помоћ?

гласом ратар на своју њиву, пастир с овцама на ливаду поити — наш млади Роман, који је петнајсту годину већ навршио био, оседлавши коња, којега њушка дим издаваше и копито варнице крешаше, пође кроз предел Египет. — »Г.

Да би со тим мени посао одлакшан био, мислим да не треба спомињати. Но несрећом таковог у том пределу није било, јер су баш онда сви на које је подозреније

овако гласи: Роксанда видевши себе мушким чедом одарену, отиде месном свештенику, који је за своју доброту оглашен био, и од алфа до омега открије му сву повест, што је пацов у рукопису изгризао, питајући га за совет шта ће у овом стању

Да је млади Роман свим грацијама, лепотом, добротом, умом и срцем украшен био, мислим да не треба спомињати. Познато је из писма, и из повседневног живота, да има и такови природе синова који и

Но бадава је желити. Желио би и ја сваком читатељу по једно аковче дуката, а мени два, па би уверен био да би ме више уважавали него да богзна како пишем.

Ево га дакле под тврђом заштитом, где ће му дозвољено бити себе више распространити. Но Роман и није био дете као што су обична деца. У првој години показао је он свима да особита нека благодат на њему почива.

То је за Романа било мед, и што је већи био, то су његова дела већа била. Ретко је његова помајка питу или завијачу сакрила коју он не би нашао, или сам, или ако

Он га одведе учитељу месном и препоручи га да особито за њега бригу води, наставља га и чува. Ко је био учитељ, добро зна шта је свештеникова препорука за учитеља у малом местанцу.

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Све што је добило свраб за писање узело је да се чеше о мене, тако да сам постао био нека врста писменог задатка за све оне који су — то се већ разуме — почињали критиком своја литерарна вежбања.

Велики покојник бивао је често пута у животу свиња, али је овом приликом нарочито био забрљавио, тако да није умео чак ни кућу да нађе.

Стојана Антића, која је у своје време била сасвим уљудно написана и коју је, као што сам чуо, и сам покојник, док је био жив, прочитао у једном календару и није се бунио против ње. По тој биографији, покојник се родио 1852.

По тој биографији, покојник се родио 1852. године у Петровцу, од мајке Ангелине и оца Миљка, који је био свињарски трговац.

Како је по струци био природњак, то му је одмах, чим је постао наставник, додељено да предаје немачки језик и гимнастику, и у том правцу је

се мајка није звала Ангелина, јер му је то била маћеха, већ Марија; његов се отац није звао Миљко, већ Мијат, и није био свињарски трговац, већ поп.

И зар онда није боље написати аутобиографију, те на тај начин избећи све евентуалности? Али ја бих био нескроман кад бих рекао да су горњи разлози једини који су ме руководили да напишем аутобиографију.

Као први експерименат тога зближења изгледа да сам био ја, представљајући у неку руку персонификацију балканске заједнице.

та која ме је у првим данима детињства снабдевала млеком, чиме ме је необично обавезала, ко зна не би ли ја сад већ био стрељан као грчки министар или не би ли, као лажни румунски кнез, трошио у светским бањама новац маторих француских

Код мога рођења није само датум био споран, већ и само место. Једни су биографи бележили Београд као место мога рођења, а други Смедерево.

Наиме, мој је отац био имућан трговац у Београду и, баш кад сам ја требао да се родим, он банкротира па покупи сву своју банкротску имовину —

ја сам већ унапред уживао у заблуди мојих поверилаца, који би ме и мртва сматрали за дужника, иако сам ја и за живота био за њих увек мртав; па онда, о положају моје жене, која, и поред тога што би одиста била удовица, не би никако могла

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Обично у осам часова, па до подне. Онда од два часа до пет. Нико није био поштеђен њених граната. Са језом смо помишљали на онај дан, када ће наступити „премијера“ — као што рече потпуковник

Пред отвором заклона неко се кретао. Угледасмо како војници носе потпоручника Војина. Био је гологлав, а лице му се није видело од крви.

— нареди командир. Онда се обрати мени. — Идите напред. Иако се нађох на челу, лакну ми мало. Сад се бар удаљујемо. Био је то сеоски крчаник, на којем су за време последњих киша нечији точкови оставили дубоке бразде.

Стегох дизгине и завукох ноге у узенгије, као да ћу сада полетети. Покушавао сам овлаш да се утешим, како сам некада био у тежем положају. Али магловито предосећам да моја осећања дужности нису иста.

Али магловито предосећам да моја осећања дужности нису иста. Онда сам био у својој батерији, са својим друговима, са познатим војницима.

А сада, за ову батерију не везује ме ништа. Ја сам ордонанс официр. Саопштио сам наређење и био сам слободан да се вратим. Остао сам. Зашто сам остао?

Кад наиђосмо најзад на друм, мучно стање ишчекивања је врхнуло. Био сам готов да безумно полетим кроз ноћ. Одмицали смо споро, да се не би још издалека чуо шум.

Питао је Краљ за морал војника. А командант, чуо сам, одговара како морал никад није био на таквој висини као данас. — Ваше Величанство, војници само чекају вашу заповест, да сатерају непријатеља у Дунав.

— рекао је невољно Краљ и пођосмо на осматрачницу дивизиона. После мале паузе проговори Краљ: — Како бих срећан био, када би се овако старали и о војницима... Тешко ми је што народ толико гине.

— Ја налазим, господине потпуковниче, када би се извршило стрељање једно десеторице, ред би одмах био успостављен — упаде капетан Веља.

— виче командант. — Узмите све подофицире. Даћу вам и чету пешадије, и ко вам се успротиви, ма то био и генерал, убијте га. То ја наређу— јем... Сад је пет часова.

А ти знаш њега... Он је у стању да дигне на ноге целу батерију за неки мали каишић, а тек замисли сад... У питању је био коњ!... Позвао је одмах сва три командира. Сав узбуђен, питао је чији је овај коњ...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

који димом гоне комарце; Сва ноћ била је ноћ електричних таласа, светлог челика и Несавладљива кашљања, Шлајм је био пун крви. Сва ноћ, нека ноћ ужасно смешна: Тениса се играју велике војске на размаку од 100 км.

Наш син Јован Био најбољи ђак; Од свих другова љубљен И мио, Као крин међу девојке носио мушкости знак. У једанаест и по опело, црква св.

И то је све. Ожалошћени ... до гроба. И на гробу ће бити написано да је био Таленат велики, и да је умро врло млад. Једном пре смрти погинуо је био као херој на Церу.

до гроба. И на гробу ће бити написано да је био Таленат велики, и да је умро врло млад. Једном пре смрти погинуо је био као херој на Церу.

Сви држаху да је мртав и почаст даше, А он мало угруван кући стиже већ други дан: Напред, на јуриш! Битка добијена. Био једном херој и сам; Добоши објавише његову победу: Пам, пам! Пам, пам! Био је једном херој и сам: Пам, пам!

Битка добијена. Био једном херој и сам; Добоши објавише његову победу: Пам, пам! Пам, пам! Био је једном херој и сам: Пам, пам! И то је све, И шта би више! Опело, црква св.

другога света: док ме понова не обузме велики вртлог страсти, све жуто, црвено, зелено пред очима; тамо, где је некада био дугачки видик планина, једна нога, једна глава, једно смејање без трајања, много злата, злата и распутаност

И да бих њен јаук саслушао, очи склапам Па мислим: да ће јој гроб бити бескрајан Тамо, где будем био велики херој, а отац долмен трајан, И брат разбојник ужасан, Крвопија, млад и ужасан.

никаквом их неукротљивошћу моћи нећу застрти. Није ли и твој живот био животињски: једном фаталношћу ћу у ужасу страшном умрети! Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, главе!

Та опекотина, тај отисак ти руке ми драг и данас би ми ево био траг, До колевке ми пуне крви, До порекла ми твога меса само не ове очи, не ове очи патње. Гле, беса!

Из тела болних и из воћа, исисао си светлост, А потом са рођеном јетром избљувао то у бесмртност, Био си пуста справа за премештање стварности: Да ли ћеш наићи притом на лик?

Тако живот у мојој песми није довољан, а без ње не би био цео: да би ова, и ако интензивна као и остали покрети животни, могла га свег заменити.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Шта шум мора према песми трава и птица? Као нож пролазила је чежња срцем Седефне руже. Оштар и дуготрајан је био бол. Неко други би му, можда и подлегао. Седефна ружа се скупи и заплака у себи.

Могла је тако да живи годину, сто година, читаву вечност. Нико јој више није био неопходан. Никога није тражила. Скоро и заборави на приче о цвећу и облацима, кад сенка нечијег тамног тела суну кроз

Рибар однесе зрно бисера, а један дечак узе бачену шкољку, очисти је од песка и принесе уху. Је ли то што је чуо био шум таласа? Прича о животу под морем? Дечак нежно поглади Седефну ружу, сакри је под кошуљу и потрча кући.

Под врелим оком свога цара расли су и јачали, верно следећи сунчев ход сви, сем једног недавно рођеног малишана. Био је то мали, тако мали сунцокрет да у почетку нико и не обрати пажњу на њега. — Нека га, приучиће се!

— Нека га, приучиће се! — рече један од суседа, а сунцокретова мама од стида саже главу. Другачији, некако чудан био је најмлађи син. Увек замишљен, увек загледан у даљину избегавао је игре браће и сестара, одбијао да следи сунчев ход.

Три брда у даљини, као три прозрачна мехура сапунице, привлачила су га више од свега. Био је спреман да слуша чак и песму потока који је себе називао реком.

Остали синови и кћери већ су јој допирали до појаса, а малишан тек се од земље одигао. Али, је зато био леп и златан, златастији и нежнији од осталих.

А траве? Спавале су и траве. Једино је у ноћи поток био будан, али заузет сопственим брбљањем није имао времена да види како маслачак, сребрн и прозрачан све брже лети ка

Дечак поново крете. Ко зна колико је тако ишао? Сав је већ био у модрицама кад се раствори улица, бљесну ливада, зашуме поток.

Преко неба, као осмех, пређе некаква бледа светлост. Је ли то старац Милија био? Или је Мајка Вода дечаку руком махнула? Ведран није могао да одреди. Очи његове мајке звале су га издалека.

За њих је сада мртав. А за себе? У раздање и у сутон мучила га је сумња је ли он икада и био Дрвосеча. Можда му се то само приснило? Само у лудоме сну приказало? Ко је он сада? Шта је?

Нико му више име није знао, чак га је и он сам заборавио. За све, па и самог себе био је: Смешно Лице! О КАПЉИЦИ И ЦВЕТУ У часу када се дан од ноћи дели, заједно са Сунцем, роди се једна Капљица и

Станковић, Борисав - КОШТАНА

СТАНА (бранећи га): Па није, Васка, само он код ње. Сви су тамо. ВАСКА Јест, сви. А што он да је? Е, кад он не би био, онда ко би њој по три пара хаљина кројио и не дукатима већ дублама је китио?

КОШТАНА (пева): Три пут ти чукна на пенџер, Мила даскалице... Стојан-хаџи даскалов. ТОМА Није то био Стојан, већ сам ја то био. Ја, Хаџи Тома! За мене је она певана.

Стојан-хаџи даскалов. ТОМА Није то био Стојан, већ сам ја то био. Ја, Хаџи Тома! За мене је она певана. КОШТАНА (пева): Ти ми врата не отвори, Мила даскалице...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

У ове часе ви сте ружа били, Ја лептир био што на цвијет пада; Ах, ваше косе, очи, смијех мили, И ваше тијело и љепота млада Опише мене...

Врану свилу твоје косе Мрсио је вјетар ти'о; Ја, дршћући као трска, Под врбом сам скривен био. Сребрн талас о хрид голу Расипô се меко, мекше; Ја на твоја њедра бацих Струк вријеска и мелекше.

И док лептир кружио те Кô водени цвијет МИО, Ја, дршћући као трска, Под врбом сам скривен био. 1911. ПАХУЉЕ Пјевала је зима своју пјесму стару; Прамињô је снијег и весело плео Од сребрних нити свој широки

Много ли сам пута ја овдје, у хладу, У вечери летне на одмору био, И, дижући очи на млинарку младу, Из ведрице, жедан, хладне воде пио! Бог зна гдје је сада?!...

На ме чека... Гледа, и часове броји Кад ћу проћи... А ја, кад бих близу био, Слао бих јој поздрав кубурлија своји'...

Зар ти хладно није?'' ''Не, мати. Овде тако топло ми је Ко да уз наше огњиште бих био.'' ''Прени се. Пођи својој родној луци — Кућа те чека, моја славо жива.'' ''Не могу.

Ја у њојзи слушам повијест из данâ Кад син земље ове није прахом био, Но са бојних поља теби долазио Да напоји жедна коња од мејдана.

Је ли биједом мој друг схрван био, С њиме сам и ја своје сузе лио — Чисте, свијетле кô свјетлост олтара. Мој живот није протекô залуду!

Један лептир, што је био Пун златнога прашка над њом разви крила, Док је сребрн вео титрајући крио Пурпур њеног т'јела.

У њеној руци пун је кондир био Сунце... Ја клекох... И докле ме грије Њен поглед, ја сам жедан сунца пио. У души зачух слатке мелодије, И све ми

Некада један витез је био Ћутљив и сетна ока. Вечно је сневô и све се крио, И лутô трома крока. Он беше сметен, дрвењак прави, Спотицô би

У двору чара, где кристал стрепи, Сада је витез био; Као кип стоји, гледа и слепи Од блеска што се свуд лио, Но ипак уза њ нимфа је била — Витез је женик, а нева

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Њен задатак је био већ у најстарије време да чува спомен на заслужне претке, на значајне људе и догађаје уопште, на храбре ратнике

чува спомен на заслужне претке, на значајне људе и догађаје уопште, на храбре ратнике особито, јер је рат веома дуго био једак од основних видова привреде, и да васпитава млађе нараштаје у ратничком, херојском духу.

У сваком случају, био је то такав ступањ на коме су изузетно обдарени појединци — познати или легендарни песници, али свакако појединци — из

веома малих територијалних јединица међусобно неповезаних), постојање домаћег слоја који се везао за турску управу и био њено упориште (кнезови, слободни сељаци и Власи-сточари, који су били и турски војници) и непостојање све до 1557.

И да је то доиста био нужан услов и за нашу епску поезију најјасније се види из тога што се она касније, у XИX веку, упоредо са продирањем

прилици, слично мишљење о тој држави он је имао и у доба доласка Турака, утолико вре што је његов положај тада у нечем био чак и побољшан.

Те особине су следеће: у гусларским песмама, врло често. да би стих био десетерац, употребљава се генитив место акузатива, вокатив место номинатива, номинатив место других падежа, деминутив

Особито велико место у неисторијским песмама дато је религији и тешком положају жене. У прошлости живот је био веома мучан. Људи су били притиснути тешким незнањем, које се као какво огромно стабло гранало у безбројне предрасуде.

Осуђујући те негативне примере, песма је истовремено осудила и читав ондашњи живот који је био препун муке и туге. Нарочито је истакнут тежак положај у коме се налазила жена у прошлости.

О Сави има више песама и много приповедака. Он је био вишеструко значајна личност: први српски књижевник, активни учесник у многим политичким догађајима, организатор цркве.

Тада је највиши степен достигао и Савин култ. У очима сиротиње раје Сава је тада био симбол националне независности, застава отпора турским поробљивачима, и зато што је то био Турци су му спалили тело.

сиротиње раје Сава је тада био симбол националне независности, застава отпора турским поробљивачима, и зато што је то био Турци су му спалили тело. Други Немањићи све до Душана (изузимајући само Дечанског) и не помињу се у песмама.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

ВЕЧЕ МА ШТА МИ РЕЧЕ 4 ДР 5 ТЕЛЕФОНИЈАДА 6 СМЕШНА ПРАШУМА 7 ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ 8 ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ 9 БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ПЕТАР 10 ЦИПЕЛЕ 12 БИЛА ДЕВОЈКА МАРА 13 БЕГУНЦИ ОД КУЋЕ 15 ПЕРТЛА СЕ НАМРТВО ВЕЗАЛА 16 ИЗА ПРВОГ

НЕКО РЕКАО 25 ОВО ЈЕ ВРЕМЕ ЧУДА 27 ДОСАДНО МИ ЈЕ 28 ЛУДИ ВИШЕ НЕ ЖИВЕ У БРИЗИ 30 У САМОЋИ 31 ПУЋИ ЋУ ОД СМЕЈАЛИЦЕ 32 БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ВУК 33 ГЛАВА МИ У ТОРБИ 35 КО ДВЕ ПТИЦЕ 36 ГЛАВА МИ У ТОРБИ 38 ЈЕДАНПУТ У ПАРИЗУ 40 НЕКА

пуца А никако да промаши Кад Вукола иде да лови Он је заиста дивљачан Иначе је доста забаван Чак и привлачан БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ПЕТАР Био једном један Петар Шнајдер молер и тапетар Секретар за јужни ветар Носио је увек метар

Кад Вукола иде да лови Он је заиста дивљачан Иначе је доста забаван Чак и привлачан БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ПЕТАР Био једном један Петар Шнајдер молер и тапетар Секретар за јужни ветар Носио је увек метар Уза се Мерио је авионе

жути Чека нека љутња Да човека љути Кад би човек знао За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или само багрем Негде на крај села А МАЗЕ ТАТИНЕ Мамине мазе На чистоћу пазе А татине

стекао Којим се смехом смејао Да би се џабе грејао Кад би ми неко рекао Како је воду стекао На којим је мукама био Да би бесплатно пио Кад би ми неко рекао Како је земљу стекао Коме је душу продао Да би по земљи ходао Кад би

ко је матор Као пензионисани навигатор Греје се уз радијатор И то ми је нека кућа јака Без прамена дима из оџака БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ВУК Био једном један вук И био је збиља добар Миран као мртви мук Питом као неки собар За то нико

навигатор Греје се уз радијатор И то ми је нека кућа јака Без прамена дима из оџака БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ВУК Био једном један вук И био је збиља добар Миран као мртви мук Питом као неки собар За то нико није знао Мислили су

се уз радијатор И то ми је нека кућа јака Без прамена дима из оџака БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН ВУК Био једном један вук И био је збиља добар Миран као мртви мук Питом као неки собар За то нико није знао Мислили су да је зао Имао је дивне

брак Рекоше ми УЈАЧЕ ВЕЧЕРА ТИ УМАЧЕ НАШЛА БОЉА ПИЋА И ЛЕПШЕГ МЛАДИЋА После кад је прошо воз Прошо воз Ја сам био гладан скроз Гладан скроз Тражио сам QУЕЛ’QУЕ ЦХОСЕ QУЕЛ’QУЕ ЦХОСЕ Играо сам на тај лоз На тај лоз Рекоше ми

госта Можете скинути с врата Само једног Увек натраг зовете Када одлази Ваше рођено дете Сваког дана Ма колико био дугачак Човек у срцу чува Један потајни зрачак Да ће и сам Бити негде далеко Када одлази Онај најдражи неко

море Вода доле небо горе А у води испод пене У самоћи чами вене Једна мала бела шкољка Једна ружа без пупољка Био један тужни алас Мрачан као мрачни талас Срце му је хтело пући У маленој празној кући Коју грле као вреже

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Ку-ку! Овај на изглед обичан „разговор“кукавица не би преварио неког пажљивијег слушаоца. Глас ових „кукавица“био је, истина, мелодичан, иако мало тврд и превише гласан, али откуд сад, под саму јесен, да се кукавице толико развичу?!

Прокин гај, запуштена, густа и прилично велика шума, на сат хода удаљен од подножја планине, био је одувијек, чак и за старије људе, помало страшно и тајанствено мјесто.

снове, а кад се од страха прене, дуго трља очи буљећи у овце, милује отпао камен и шапуће: — Гдје си, Јованче, сад си био ту? Тако си ми нешто лијепо причао, а ја заборавио.

— Ево, ово сам баш тражио. Кад се вратио у разред, учитељ се набусито отресе на њ: — Јеси ли био на Сјеверном полу кад те тако дуго нема?

— Не, био сам у оближњем љескару — одврати Стриц тако озбиљно да читав разред, и поред свега страха, прасну у смијех.

Охо, ево га! Ево још двојица! Иха, брзо хватај, у њедра трпај! Наш бјегунац, задихан и црвен, већ је био на ивици Прокина гаја.

ИИИ Стричево право име било је Стево, али су га у разреду прозвали Стрицем зато што је био највиши у читавој школи, па је личио на неког заједничког ђачког стрица.

Дјечак је био сироче, без оца и матере, стриц га је отхранио и подигао уз помоћ дјечакова дједа и никад га није, колико се зна,

Ено их, остали су у затвору. Лукавом Стрицу ништа друго није ни требало, него да сазна ко је био бијен у школи. Ето нових јунака у дружину.

Наравно процесија се покварила, Ђоко добио батине и надимак „Потрк“. Лазар Мачак био је омален пргав дјечак, готов увијек на свађу и бој, ако га само неко наљути.

Другови су га вољели зато што је био веселе ћуди, окретан, отворен и велики мајстор за прављење најразличитијих играчака: пушака и прскалица од зове, замки

По школи је кружила прича: Лазар Мачак био љут па накривио Земљу! Многи бивши ђаци те школе читавог живота замишљаше земљину куглу у ономе положају у који је

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ПУТОВИ А да тко ли би тај у садање доби бистроуман и хитлен био, да се о том може увавестити и дознати се својим путинам!

И ко би тај, толико несвестан био путник, видећи пред собом кога где пропаде кроз лед у јаму, да би и он тамо натратао и за њим би се увалио?

А нисам много будан био да би ноћом Богу се молио, и себе костоломио, душе ради, еда бих у коју неведовницу и спону вражју не допао.

Те хајде, пођи са мном одатле! Прво, како сам те прогнао био из раја, тако сад пак изводим те поставити не у онај земљани рај, него чак горе посадити те на небесну царску столицу.

Онда сам ти забранио не додирати се животне прилике, а ево, сад сав цео живот, к теби се прилепих. Заповедио сам био хјерувимом кано роба чувати те. Зато пак хоћу учинити да ти се хјерувими по господски лепо поклањају и служе ти.

њино знамење, под твојим ногами, и сатри рогове Тој варварској луни, каконо си сатрла главу прегрдому кагану, што је био велико дигао своје рогове на крстне рогове, и повиси рог христјански, повиси твоју силу и нашу, и како си пређе у мору

Згоди му се у свету недељу: На пољу стајаше молећи се Богу. После, нешто се био врло замислио; Кано да се је изумио.

Метну они чудни човек на њега Своју десну руку и рече му: »Устани, не бој се, ја сам први и последњи! Мртав сам био, И ево сам жив у век вечити! Имам код себе кључеве од смрти.

Та ваљаше му господар, или му ако био слуга, ко ће га дизати и преносити тамо, овамо. Или ка нека свирала, дудук ли — ваља јој свирац да је држи и својом

Љутице и гарезљиви налети! Виђ'те како се расипљу и претурају се кости. И можете ли по костију прознати Тко је био цар, краљ, принц?

Врло разгледајте грозљиви зглед, Телеснога стаса зглавке, те кажите, Који је био који јунак, војак, војвода ли, Просјак, ил' му на гласу кмет, И врли бољарин богат?

Који ли је пак грбави старац И фришак младић био; Груб, хубав ли, крштен, некрштен ли, Кога ли је који рода и племена? Није ли све једно — земља и прах!

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Можда зато што је с тим начисто био да су шамари сасвим природна и неминовна последица бедног шегртског положаја. А вукао је шамаре преко целе године.

Дуго се још причало каква је сила био чорбаџи-Замфир: такве силе и таквог господства нема више! Пред пашу је у турско време излазио кад год је хтео — у по

Пред пашу је у турско време излазио кад год је хтео — у по дана, у по ноћи, и био виђен и мио гост у пашином конаку. Паша се врло често саветовао с њим.

И не један паша — него неколико њих! Замфир је био сила: могао је човека и са самих вешала скинути, само кад хоће и кад потруди своје чудо и господство.

амберију, одатле наређује и саветује и грди, али и кад се наљути и грди кога од млађих — ипак је тих дана добре воље. Био је стари ашик. У многим песмама је спеван с многим, сад већ честитим и примерним матронама, старицама.

Чорбаџи-Замфир је чуо и знао за ту песму; није се ни љутио на њу. Можда зато што је био човек мераклија и волео песму. Волео је да га песмом и буде и успављују.

опточена, а три кандила горе пред оном највећом иконом из Јерусалима што ју је донео још некад отац Замфиров кад је био на хаџилуку, куд је повео и свог десетогодишњег сина Замфира, који се данас стога зове још и хаџи Замфир.

јер и исти тај Манасија био је красан младић. Било му је тако двадесет две или три године. Врло је рано отпочео радњу на своју руку.

Кад је одслужио рок, вратио се, и тада је по други пут отворио дућан. Био је добар мајстор, али сиромах; па ипак је било разлике између оног првог и оног другог, доцније отвореног дућана.

Онај први је био мањи и празнији, а овај други већи и пунији. Онај први није имао ни врата, него само ћепенак, а мајстор Мане је преко

девојке које се с чесме са стовнама враћале, или би с оним комшијом преко сокака разговарао, а тај разговор био је за водоноше као она Скила и Харивда за старе путнике.

у суботњи, пазарни дан, пазарио с околним сељацима и ћуркастим сељанкама и сељанчицама, које се загледају у Мана, — а био је врло леп — па и не умеју одмах да кажу зашто су дошле и шта хоће!...