Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
А гдје би њега, старца, пустио народ на пут, и како би њему било да остави дијете у Биограду, па да се сам врати? Бог зна би ли он то могао икако и поднијети.
Причао је многа чуда што је видио у Биограду, да му једва вјеровасмо. За Мару вели да је најприје с писмом владичиним ишао у једну школу и предао га школском
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Г. Атанасије Николић наштампао је у Биограду 1842 и 1843 године двије књижице: „народне Србске приповедке”, али штета што језик у овијем приповијеткама нити је
Поглавити скупитељи пренумеранта на ову књигу јесу сљедећа Господа: У Биограду: Саво Сретеновић, І. секретар министарства просвете и црквенијех дјела; — у Вараждину: С. Џепић, гим.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
У Биограду боље пишу.” (в. Грађа за ровијест књижевности хрватске, Загреб, 6, 1909, 118). Ако је Кузманићев чланак кретао сва о
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
тешку топузину, да не крива ни тамо ни амо; па се Шарцу на рамена баци, окрену га од Прилипа града, оде право стојну Биограду.
Мучно бјеше Порчи од Авале, па говори Ђерзелез-Алији: „Побратиме, ти се напиј вина, док ја одем стојну Биограду, довешћу ти крчмарицу младу, ја ђевојку, ја невјесту младу“.
А пита га Ђерзелез Алија: „Када одеш стојну Биограду, бојиш ли се још кога до бога? Бојиш ли се два Јакшића млада?“ Ал' му вели Порча од Авале: „Ој, бога ми, побратиме
стиже граду на капији, те му јунак одсијече главу, па увати дебела ђогата, и тури му у зобницу главу, оде право стојну Биограду.
Тад се Дмитар бјеше осјетио ђе ће љуба брата отровати, па он узја вранца великога, брже трчи граду Биограду — не би л' брата жива затекао.
Кад се Дмитар виђе на невољи, скиде седло с вранца великога, пак заврже на буздован перни, брже дође граду Биограду. Како дође, он љубу дозива: „Анђелија, моја вјерна љубо, да ми ниси брата отровала?
На Поцерју покрај воде Саве, онђе бјеше Обилић Милошу, везир бјеше славноме Лазару. На ономе Биограду стојну, онђе бјеху два Јакшића млада: Јакшић Дмитар с војводом Стјепаном.
Јусуф, велики дахија, Дервиш-ага, градски таинџија, старац Фочо од стотине љета; све седам се састало дахија Биограду на Стамбол-капији, огрнули скерлетне бињише, сузе роне, а прилике гледе: „Ала, кардаш, чуднијех прилика!
завиде му оне ране грдне; браћо моја, до два побратима; ето доље под бијелом кулом, ту имају три коња витеза; та ономе Биограду стојну, онђе бјеху два Јакшића млада), разна понављања (у једном стиху, у два или више стихова, на разним местима у