Црњански, Милош - Сеобе 2
Прави светац! А заборавио си, дебели, шта видесмо у Токају? Есмо ли видели ону Бирчанску, или нисмо – како ти на крилу седи? Ваљда си код ње велики огн распалио – сам знаш.
Он је био давно заборавио и како су, у кући Вишњевскога, у подрумима, међу бурадима, лутали – и ту, грудату, Бирчанску, која му седе на крило, цврцнута, у шали. Покушао је да своју жену уразуми.
Само, све се то, идућих дана, још једном понови. Па не само што му је ту грудату Бирчанску поменула, при вечери, него му Ана све то и понови, и у оној изби у кући Жолобова, у којој су спавали.
Па ћутим!“ Жена му рече на то да би све било добро, у Росији, само да нису ту Бирчанску срели. Муж јој онда подвикну да, ваљда, ни та девојчура није најгора! Чему тај разговор?
Чему тај разговор? Толики људи њихови, овде, у зими, прозебли, у невољи, а она, ето, само мисли на ту Бирчанску, а за свог мужа – да се батрга по свету, само да би могао швалер Дундин бити. Е јес, женска памети!
Па у памет се. Да нас, на веки, Нечастиви, не разлучајет! Па ћеш рећи, гле! Спавни сад мало, опамети се! Заборави ту Бирчанску, заборави шта је било, а кад осване звезда, сјутра, заборави шта смо рекли, и крчаг који смо разбили.