Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Помоз', Поло, ти сада менека Па ма после ја морô тебека. Тек што ово бија изустио, Ал' већ Пега с неба се спустио, Док длан о длан, до менека стиже, Мени с' коса од милине диже, Па довати
мотати, Би рекао и би се заклео Да он нигда неба ни видео, Већ одрастô амо у ергели — Али даље, ко слушати жели. Бија жедан, те пођем пешице Да потражим у гори водице, Нађем једно вреоце студено, Стењем, цвећем дивно окићено, Ту се
Ја од пута бија малко трудан, Малко гладан, а малко и жудан, Па се сетим красни печеница, Намастирски красни посластица, Вина
Он одаше и тамо и амо, Јако даље, јако мени ближе, Једном, брате, баш до стуба стиже, Та до стуба, де сакривен бија, Ао оцо, ујела те змија, Већ помисли е јадан погину, Ни се мако, нити тужан дину, Та од оне големе страоте Мал'
“ 8. Овако њојзи моја речца веља, Овако беше њезин молбен звук, Овака бија мога срца жеља. Од ока јој ми љупки паде лук, А њена рука још од снега бела Од мене узе узабрани струк, На своју
10. На њеном недру бија заденут Што јутрос дадо, мали дарак мој, И ако је већ био увенут, Он опет бија јоште мио њој.
10. На њеном недру бија заденут Што јутрос дадо, мали дарак мој, И ако је већ био увенут, Он опет бија јоште мио њој.
“ 15. Оваки бија поток њени речи, Још мени звони у уву њезин звук, Славуја гласак преумилно звечи Кроз ноћи каде плови бајни мук,
18. Пресилни бија тица гласни пук, И пунели су гаја злачне своде, Ми слушали смо његов њежни звук И даље наше упраљасмо оде; Зефира
Под српом пада класа жути шар; И виноград је веће био зрео, У суде скупља с' вина пламен дар; — На стање моје бија с' навикао И једва ми је драге било жао. 36.
Залуду тражи моје око цвеће, Претужне стоје његове обалице Кô никад више да се дићи неће; Ниједне гласне не бија евовде тице; Кроз грање сунце слободно улеће, У око мени доле оно гледа, Но зрак ми с' његов чиња као од леда. 38.
39. У мени срце једва што је тукло, Красоту око не гледаше плама Вечерње небо штоно је обукло; Пред њиме бија светла нека тама, И тавнило је свет ми то одвукло, Баш цео свет, и оставило м' сама: Грдоба празна, ја у њој зрно
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
— Дај мени и ја ћу свирјети — рече непознати. Војник му пружи свиралу, али овај не може ни да запне, јер му бија'у прсти криви.
Идући тако дођоше до једне мале кућице, у којој бија'у намјештена три велика котла, и уђоше унутра. Под једним котлом бијаше мало жерави, под другим више, а под трећим
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
ако ти више што не знаш, то је све ништа; стани да ја теби кажем једну праву истину: Кад ја бија у младо доба стари човек, онда ми имадијасмо млого кошница, па би и ја свако јутро бројио, и све би челе пребројио, а
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
“ „Фра-Мартин (1545, † 1565, ††1630). Жупникова је у... Бижа је од Турака прико воде два пута... Бија је рањен из пушке од ришћанах...
поднија у бигству, а још више од злих и коварних људих, који га напаствоваше за ники велики грих, за шта је и педепсан бија.
При сврси бија је фра-Јерица исповидник бискупа и од њега пуно љубјен...“ „Фра-Бортул (1709, † 1729, †† 1776). Ови славни редовник,
далматинском к свитлој круни бечкој ради покорења далмације ћесару, како биху послате депутације од све Далмације. Бија је код круне на ручку и разговара се с њом...
али... — Ајде, брајо, Јуре, ајде кући, жив бија! Ајте сви, и онако је већ касно! — прекиде га Осињача, блиједа као крпа. — Али... триба да кажемо да ми нисмо кајели..
Ркалина се заплака на поласку. — Ни-и-сам ни ми-сли-ја да... да те вриђам! — Ајде, жив бија, ајде! — вели фратар, пак се отетура до кревета и извали се, уздахнувши — као да бјеше свалио терет од стотину ока.
— А јеси ли кад бија овди? — запитаће га један малиша, пошто осташе с њим на тријему. — А како те зову? — пита други.
Кувар се снеби, па запита дјечка: — Који си ти? Кога тражиш? — Ја сам синовац вра-Брнин. — А! Тако! Жив бија... Видиш... овај... ја нисам редовник, него лајик... али јопет, липо је штовати старије...
“ Послије вечере Наћвар зовну Балегана: — А, Грго, а ди је оно моје дите? Вире ми, ја га и заборавија бија. Је ли галијотâ шта? — Није, дујо, крижа ми, него, колико ми се чини, баш је мудро дите. — Таа-ко!
Кâ да ми је сам Бог то на уво пришануја, тако сам увирен бија да је то њиов посâ и да им је намира да мене у то уплиту.
— Дакле, ко је бија с Кењом? Шта каже? — запита Бакоња, гледајући кривца преко рамена. — Бија му је ћаћа и Роре — вели кнез.
— Дакле, ко је бија с Кењом? Шта каже? — запита Бакоња, гледајући кривца преко рамена. — Бија му је ћаћа и Роре — вели кнез. — А збиља, ко је дакле написâ тај лепорат? — Ово је проста картина!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Погоду се за жито, шта ће му дават за службу. Видан момак радија би по дану, а кад би бија мисец, ваљало би да ради по ноћи.
Ћипико, Иво - Приповетке
Нађе га гдје обједује, држи плитицу на коленима и залаже се. —Спиро сједи! — вели му. —Нека, грем од курата... —Бија си ради онега... Па ча говори? —Ча говори? Не би човик вирова..... Говори да ће га уклонити и спалити... — Спалити?!
—Нека стоји ди је и бија! — вели Јале. —Ди му се и пристоји! — надода Зубатац. —И у паклу се старији познају, а ди неће међу божјим свецима,
—Светац старе вире, — помогне му Букало. —Наш човек, родио се на чкољу ка и ми... —И бија од тежачке руке. —То је све истина, — потврди дум Андре. Ма није они стари кип прави свети Спиридион... Оно је само...
— Немој да те Жижица чује! Он се данас посветио, — нашали се други. —Пусти!.. . Зар је бија онаки док је млад бија... Је, худобе! — одврати први. — Сад се је покорио, кад га јур живот не служи.
— Немој да те Жижица чује! Он се данас посветио, — нашали се други. —Пусти!.. . Зар је бија онаки док је млад бија... Је, худобе! — одврати први. — Сад се је покорио, кад га јур живот не служи. Нима ти га до љубави!
Ћипико, Иво - Пауци
Бићеш прво стећ'!... — Па, која вам корист? — рече Иво узбуђен. — А од тебе ми је корист!... Да си бија други, мога си досада свршит' и подизат' плаћу ... — Свршићу... — Ма кад? Боље би ми било да сам ти да мотику у руку.
— А ди је Павле? — упита за слугу господар. — Бија је сад овде, — одговори најамница. — Зови га! Слушкиња кроз ходник иза кухиње униђе у мали кућерак и јави се Павлу.
И то ме мори. — А познајете ли га ви? — Познам, лијеп младић! — Носија је у себи ништо тешка; наоко бија је ка тромаст, — прослиједи Кате, с очитом вољом да о њему прича. — И замишљен је био...
— Доћи ће, — вели Иво. — А ја га и не познајем, — и пође к вратима. — Познајем га ја! Овде је бија ништа и од никога, да му се било најист пуленте.
солдо, ма нима ни овди обисени колачи, а многи ча је овамо доша каје се и повратија би се, да јема с чим; и опет би бија задовољан радит' своја запушћена поља и винограде, ча роду наша здрава и крипна вина. Сада вам пишем једну нову.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
(За себе.) Ах, мој брат никад срећу да не види што ме ожени, зароби... Зар сам ја бре бија за жену? (Гледа у Коштану.) Ово је, ово било за мене... Ах, брате, ти мене ожени, зароби и врза, а тебе Господ!
Не ли ме издадоше, потказаше? Дремка ме ухватила на њојно зрело, бело, грло, а стари Реџеп из долап, куде се бија сакрија — с’с јатаган на мене полетеја. Она видела, писнала, брго од себе свилену кошуљу скинала — и држ за јатаган.
Ниједна му не одрече, ниједна га не превари, а он све ги целиваја, све вараја и — болан, болан бија. Болан од како се родија. — Тој сам ја!... Па од т’ј бол, јад дерт ли је, проклетија ли нека — еве на ногу гинем.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
из вашу кућу... — Хе-хе! — осмехну се Зона. — Та како ђе саг бидне тој!... Васка ни се удава... Бија гу веће и „голем нишан“... — За Васку неје реч... Има јоште за удавање из туј кућу...