Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Алеви вес је мало накривио, а дуга свилена кићанка бије га по рамену. На њему бела џока без рукава, а танка кошуља црвеном вуницом испреплатана...
Јелица се трже и бризну плакати. — Зар и ти, бабо?... Ах, бабо, бабо!... А знаш да ми срце једва бије од болова који га стегоше! — рече јадно девојче, покривајући исплакане очи својим белим ручицама.
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Дође срећа под видом жене, пробуди га и прошиба. Пиша дете, шлачући, зашто га бије. „ Ето зато“ — одговори она — „што спаваш код бунара, гди ласно можеш упасти и утопити се, пак онда нико не би тебе
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Је ли ти небо празно без човека? Или си мрачна што знаш да горе има Једно још мрачније сунце, из кога бије зима? Или знаш таму јутра које не осване? И колико пепела од једног сунца остане? 2. Је ли твој сјај твој говор?
БАЛАДА О СТОЈКОВИЋИМА Бије батинаш, богме својски распалио, пуца нам кожа, лете мрвице меса; бије сат, бије два, бије три, откуд му толико
БАЛАДА О СТОЈКОВИЋИМА Бије батинаш, богме својски распалио, пуца нам кожа, лете мрвице меса; бије сат, бије два, бије три, откуд му толико штапова и беса?
БАЛАДА О СТОЈКОВИЋИМА Бије батинаш, богме својски распалио, пуца нам кожа, лете мрвице меса; бије сат, бије два, бије три, откуд му толико штапова и беса?
БАЛАДА О СТОЈКОВИЋИМА Бије батинаш, богме својски распалио, пуца нам кожа, лете мрвице меса; бије сат, бије два, бије три, откуд му толико штапова и беса?
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
да не рекнем лаж, са Дел-Аметом узрок је што ћете у млогим историјама наћи: да је султан послао ферман Кара-Ђорђу да бије јаничаре; али није истина, нити је цар послао пређе, нити је после одобравао, но ми смо доцније сви, да би народ лакше
А и везир посла бурунтију у Шабац, да Асан-паша не излази напоље и не замеће кавге, нити се више бије — мир је уговорен, и да отпусти оне кметове који су код њега у граду.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— али он ми је одвојио!... И он, онако благ, онако добар, он сад лута шумом... бије се од грма до грма!... И ја да не плачем!... Та искапаћу оба ока моја!... Алекса је ћутао.
Па онда, мало им је све то него, кад га нахраниш и напојиш, још те бије. Вели: удри га што те је нахранио, па ће те други пут и боље нахранити! — И то се све трпи?
Онда изгуби свест и сурва се с дивана... Крушка му притрча. Прихвати га да га дигне. Чуо је како му нагло срце бије... Сваки рибић, где га је прихватио, играо је под прстима његовим... — Милошу!... Еј, Милошу!...
Заметне чарку, изазове их, намами преко Дрине, па бије. Ту му је вазда био Зека са својим „голаћима” у помоћи... Нема стопе земље мачванске крвљу незаливене и костима
А сва је дрхтала као прут. Да је Станко био прибранији чуо би како јој срце бије... Али и он беше полетео у своја небеса жудан и жедан, па наишав на таку препреку — наљути се. — Добро!
погибе јуначки Синђелић, погибе тако јуначки да му и бог позавиди; Делиград ће скоро пасти Турцима у руке; Кара-Ђорђе бије на Сеници, али која вајда што бију и он и Вељко кад нас је сила сколила... Ја морам још данас у Лозницу.
— Зар не видиш да наваљују из дана у дан... Нема места на Дрини што им брод није... Од ране зоре до мрклога мрака бије се крвав бој!... Убијамо их, и што их више сатиремо, то их све више придолази!... То ниче као трава из земље!
Тако је доба у коме живимо. Не само људи него и жене треба да буду јунаци!... Овде се не бије јунак с јунаком него душман с душманом!... Зато сам ти овако говорио! Зато ти рекох да чуваш сина и надгледаш мајку!
Толико је бојева претурио, па остао здрав и читав. Ни врело зрно ни оштри нож не такну се тела његова... „Да ли мене бије олово? — премишљао је он. — Не, не бије!!... Ето, толики бојеви!... Па баш, ено и Лазара!
Ни врело зрно ни оштри нож не такну се тела његова... „Да ли мене бије олово? — премишљао је он. — Не, не бије!!... Ето, толики бојеви!... Па баш, ено и Лазара! У два маха је пуцао на ме, па ништа!...
Био је потпуно уверен да му пушчано зрно не може додијати. „Еј, да бог да повише оваких што их зрно не бије, па да нешто јурнемо међу Турке као вуци међу јагањце!...” И та мисао поста врхунац његових жела.
А је л̓ привезено? — Јесте! — рече Суреп. — Нека стоји до сутра!... Не видим!... Али нека се склоне људи, да их не бије ведрина... — Ево, има колеба... И Зарзана однеше у колебу... — Хајде, Станко, и ти се одмори! — рече Суреп.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
КОБ Срце са својим златним кључима Бије у браве тамне капије, Где ћути зла и недокучима Истина моја која вапије.
Док из сухе стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сâм дан постања Сва звездана кола са великог свода.
Ни семе у бразди, ни стопа на путу, И како је тешка сена коју вучем! Канда туђе срце бије у мом куту? Све светле палате живота под кључем!... Вај, колико пута умиремо? Ко би Знао за све тмине под сунцем!
А у прозоре, пред којим стоје редови црних чемпреса, бије јесења киша. Она бије понекад оним трагичним ритмом и леденим капљама као киша што пада по хладним мраморним плочама
А у прозоре, пред којим стоје редови црних чемпреса, бије јесења киша. Она бије понекад оним трагичним ритмом и леденим капљама као киша што пада по хладним мраморним плочама на гробљу, а понекад
капљама као киша што пада по хладним мраморним плочама на гробљу, а понекад узбуђено, радосно, страсно, као киша што бије у прозоре двоје заљубљених.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Мати брзо пирну у свећу, па и сама леже у кревет. Мени је испод јоргана куцало срце као да неко бије чекићем у грудима. Врата се отворише и мој отац уђе.
Сада је он само у грозничавом стању од нестрпљења, па тражи само себи занимања. Пристао би он сада и да се бије, и да га бију — само да му прође време.
Њему се поче вртети у глави. С почетка чу како му срце бије испод леве сисе, и од тога као да се нешто уплаши. Па онда се уједанпут стаде смејати, безразложно, сулудо — ни зна
Ђеда ама баш да је погледа. Сви ћуте. У Радојке бије ли срце — бије! А Анока ништа и не сања! Пошто се вечера, људи се почеше крстити и чекају на ђеду, па да устају.
Ђеда ама баш да је погледа. Сви ћуте. У Радојке бије ли срце — бије! А Анока ништа и не сања! Пошто се вечера, људи се почеше крстити и чекају на ђеду, па да устају.
— Знам; а што си стао на промаху? — А? — Што си, велим, стао ту, да те тако знојава бије вјетар? — 'Вако ја кад се ознојим! Станем на вјетар, па чисто забрекнем.
Остоја богословац прича да се сада раставља са том женом, јер га она тужи да је бије и злоставља. Неће он, сељаче, никад среће имати! Уђосмо већ у село. Успомене навалише и притискоше ми груди.
8 и пљуне. Спалдинг онакав као и пре. Пред свима говори како мрзи Немце. Бије келнере кад хоће да га преваре за десет пара, па им после даје динар бакшиша.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ситна киша сипи, сипи поваздан, од јутра до мрака, и целу ноћ бије монотоно у прозоре, и ујутру опет осване облачно небо, киша и блато; и видиш само покисле кокоши пред кућом и чавке на
Трезан, и боже помози; ал’ кад је пијан, нико с њим не може да изађе на крај. И пије, и бије се, и купује коње успут и плаћа и пије алдумаш; он вас повезе, а неки десети вас довезе, никад не знате ко ће вас
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
обилазио гробове и чисто са неким уживањем тражио те који су се завлачили по гробовима да их отуда извлачи, гони и бије.
А често и бије га. Сви су се надали да, какав је био пре Таја, да ће он варошанку одмах отерати од себе. — Али он, не само што је
на постељи, где као увек готово мртав лежи и само блесасто мљеска, сише устима, тада би му долазило да га удари, бије, избије... Али зна, да онако провидног, бледог, само да га дарне па би га и нестало.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
оштри нокти чупају и кидају и сва та сума неиздржљивих мука и хиљаде других због којих пати ова моја кукавна душа, бије ме и убија неким тежим маљем него све њих заједно Јер сви они знају зашто пате, и сваки од њих носи свој сопствен
и обузет, понекад, неким слатким осећањем прошлости ја још чујем: како из народног срца бије оно свеже и природно старо. И жестока ме чежња понекад вуче за оним старим друговима што су нестали као цели људи.
Африка
Зато ће они играти гомбу можда до поноћи, када ће осетити да у њима бије крв силних љубавника и да ништа више ту крв не може зауставити до сједињење са природом.
Искрцасмо се под саму ивицу шуме. Ваздух је, иако без сунца што бије у теме, још увек топао, а вода само незнатно свежија.
И одмах ме је зато, за тренутак, Африка унела у себе и показала ми своје било, кроз које бије крв врућа и тамна; своје срце, чији облик није као нашега срца, већ је мрачно и тешко, теже од њене земље и болније и
У звездану ноћ он долази лагано тихим куцањем у дрвене дирке балофона; у сунчано победничко јутро он бије у бубањ од чије се дубоке песме размиче небо.
Да бих је видео, ја надносим лампу против олује над воду, коју осећам већ и иначе по свежини која са ње бије и по једва чујном удару таласића о обалу.
Црњански, Милош - Сеобе 2
У гомили избезумљених људи, на пољани, видео се мајор Трифун, како млатара рукама, бије оне који вичу, и како их распоређује.
А кад га мати позва да га надоји, није хтео прићи. Не сме, каже, од Гоше. Оће Гоша да бије! Тако његова баба Иконија дознаде да је одбијен од сисе. Баш хвала прији Госпави!
Све постаје дим у аресту! Био је бахат, у младости, кад је био у капетановим годинама, па је уживао да бије људе. Сад више за то нема руку.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
Све се завршило с великом лармом. Ујутру Брко стаде да ме бије зато што сам читаву ноћ лупао и будио га иза сна. Његова жена узе да ме брани. — Немој да га бијеш.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
(нем.) — „Како јако бије срце моје“ визита (фр. висіте) — посета, похода, преглед визитација (лат. вісітатіо) — посећивање, посета, смотра
Црњански, Милош - Сеобе 1
Од других је слушала како бије људе и коње песницом по глави, како прескаче столове кад се напије и све оне гадости о његовим Влахињама и Мађарицама.
своје војске лагано, замишљао је да истури пред собом претходницу, на позорницу, у брегове, поља и облаке, па нек се бије како зна, док он то буде посматрао са висова с друге стране реке, чувајући себе за оног другог, оног правог
Тако је једне ноћи, без воље и жеље да се бије, Исакович, у великом логору, разбудио своје официре и наредио им да тихо пробуде војнике, који су ноћу бежали из
нарочито му наглашаваше: да је профус, који предводи чету драгона, једна пијана биволчина кирасирска, који људе бије балчаком по носу и нити их испитује, нити их саслушава, већ их веша о прву грану.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
од њих у руци, а породиља — жена његова — три пута му се кроз ноге провлачи, и при сваком провлачању муж је свитњаком бије по крстима.
(Сиромаху су чоеку честа дјеца тако на досаду како гођ да га највећи град — сухи тј. чист, само без кише — бије. У Дубровнику) (Вук, бр. 939) — Ђеца се чуде свачему, а људи ничему. (Вук, бр.
(Вук, бр. 1729) — Испред Божје воље никуд ни камо. (Вук, бр. 1730) — Кога Бог чува онога пушка не бије. (Вук, бр. 2243) — Коме Бог среће није дао ономе ковач не може сковати. (Вук, бр.
на само један поглед кривим оком сва стрепи, ћути кад муж виче па макар она и имала право, не смије се бранити кад је бије ни побјећи, пази да му је све справно и исправно у кући, повинује се његовим заповједима и осим што дјецу рађа, доји и
Наиме, мајка ретко, чак и кад она то заслуже, бије децу, већ им само запрети: „Чекај само док ти дође отац, добићеш ти своје!
Мајка у Србији штити дете од очеве претеране љутње и суровог кажњавања. Кад отац бије дете, ако га мајка узме у заштиту, деси се често да и она сама извуче грдњу, псовку, па и неки шамар од мужа.
Понекад се, међутим, каже детету ако учини неки преступ (на пример: седи на прагу, мокри на путу, бије жабу, дира птичја гнезда итд.), да ће му нпр. „умрети мајка“, да „више неће да расте“, „да се неће удати“ итд.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
ЗА БОГОВЕ Тражим помиловање за богове, за глас рђави што их бије. Шта су све негдање смрти-пешаци које су путовале од неба до земље по сто година, које смо понекад и умолили, према
А рекне ли себар цару, свецу или патријарху и црне су ти очи у глави, ма и не дирао у бога, да се бије палицом сухога глога док му телом не погамижу модри гуштери и змије, док од њих не поплави.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ТЕТКА: Јесте, Јово! Млоги су били кад се о удадби Јулкиној говорило. Онда Марић рече: да сам знао, вели, да бије за мене дали, и ја би је искао. ОТАЦ: Еј, ћурке женске, па из тога ви држите да ће он њу да проси.
МУЖ: Бре, батине теби, па би била другојачија. ЖЕНА: Неће да те Бог нанесе да пробаш, па би запамтио како се жена бије. МУЖ: Јес чула? ЖЕНА: Шта јес чула, шта је? МУЖ: Оћеш престати, или нећеш? ЖЕНА: Видиш ти, као да га се неко боји!
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
- Од туђега туга бије. Игра с пословицама и изразима нејасна је, натегнута, механичка. Распитујући се за животно искуство одраслих, дечак
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Рођен у Босни, он иде у Србију, бије се у устанку, лута по Угарској, Аустрији, Немачкој, Хрватској и Далмацији, ускаче у Црну Гору, бави се у Бугарској и
У свим тим приповеткама, где се бије борба између Истока и Запада, између личности и целине, страсти и морала, снова и јаве, поезије и прозе живота, у свим
Милићевић, Вук - Беспуће
подно његове баште, спуштајући се стрмом обалом, обраслом грмљем и трњем, сиједа под љесков грм и гледа у воду од које бије хладовина и која протјече мирно и тихо, бистра и невина као плаветнило дјетињих очију, игра се око камења, лагано и
би она чама која је пунила ову зграду и губила се: у кући се осјећала једна младост која живи и једро срце које бије. Да се што не љутите на мене?
и испуцалу земљу, јаче и бујније ударају млазови, земља жељно упија воду, а он са скинутом капом пушта нека га бије киша по лицу и по коси, нека му се циједи низ врат и низ прси, он жудно ужива у њој као жедна, одавно ненапојена поља
несрећна ради другога; она с ужасавањем гледаше како тону сви њезини снови и нестају у непомичној помрчини из које бије хладноћа што слеђава душу; све чим је она искитила живот, било је страшно у једном тренутку, брутално и грубо.
Осјетила је у себи срце које бије и младост која чезне; срела је једног непознатог човјека који се досађивао и имао настране мисли, који јој се
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
„Дакле иде сунце моје, Оће дакле да се скрије, Гледни, драги, злато своје Гледни срце како бије, О моме могу ми т' отети, Ја ћу дане своје клети.
“ „Секо, селе, дивна ли си, Око твоје красно ли је, Ал' за мене, душо, ниси, Кад за другом срце бије.“ Ево сада годиница Откако му не глам лица, И нојца се веће спрема, Њега јоште овде нема, Низа лице роним сузе,
млађан удвоји корак, Па све напред, па све злату ближе — Сад сам близу — сад је веће стиго, Ала дркћем, ал' ми срце бије — Страшни Боже, та то она није.
Ја ту стојим, око душе моје Слатки часи умиљато с роје, Око пламти, срце јаче бије Који часак да споменем прије?!
Он у среди у тамбуру бије, А коло се око њега вије, Ао брацо, ао тамбурице, Удри жешће у те ситне жице, Ситне жице — ситнији кораци, Нек
гледе сви у траву, Јакшић горе диже главу, Вата штита гвоздена, Вата мача пламена, Лако врда, маше лако, Али бије врло јако, Сада звекну, сада ману, Сада севну, сада плану, Доле паде Татарин, Погуби га Србљанин!
Мало лупни Да се тресе цео дом, Оком севни, Грлом певни, Као муња, као гром — Стреле, копља, бојни мачи, Јунак бије, а коњ тлачи, Звека, Јека, Вриска, Писка, Гором, долом, јунак врви, Гора, дола, сва у крви.
Гледај десно, о погледај лево, Свуда љути бојак и крешево, Тако, брате, од Косова данка Бој се тежак бије без престанка, Све од јутра до мрклога мрака Звека ножа и цика пушака, Низа кланце Црногорац врви, Јô Турчину што
Туре бије, Црногорац коси, Туре праа, Туре главу носи, Праа носи да се на њ'га пуши, Главу носи да с' на коцу суши.
и трњаку, Па се крену пустом камењаку, Сад још грђа кукњава и ука, Он ни бриге, већ вата пијука, Диже, спушта, бије, туче, мрска, Силни камен на све стране прска, Та шта камен! све сама прашина, С њом се титра под небом ветрина.
Ал' најстариј' уши нарогуши, Окрете се да ме ногом бије: „Знаш да носим ја просвѢщениє?“ Сит га с' тедо онда да намлатим, Да му напред веље труде платим, Али затим
Опет зборе, али за крајину, И спомињу нешто о Турчину, И о крвци што ће да се лије — Да л' ће бојак да се какав бије?
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
кућу једном око подне, бјежећи пред прољетњим пљуском, и чим је прекорачио праг, у прозоре и по крову запрашта као да бије град.
а сав сам, у ствари, обузет узбуђеним шапатом с непознатим дјечаком, који је некад окретао ручицу ове исте машине: „Бије ли тебе мама? А знаш ли начинити гвожђа за креје? Шта, мислиш ти да се ја тебе бојим? Шипак теби, момче!
Шесту бригаду бије глас да је најбоља у дефанзиви, у одбрани. Бори се читаво вријеме на свом терену, па кад је непријатељ притијесни и
Бори се читаво вријеме на свом терену, па кад је непријатељ притијесни и бије из не знам ти каквих оруђа, доведе чак и авионе, та ти се ипак лако не повлачи.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Глади је и развлачи, одвајајући влас од влас... Бубањ бије, зурла јечи те се чује чак иза вароши. Насред кујне гори велика ватра, а око ње кркћу лонци и котлови јела; из баште,
Димитрија обуко ново одело, (ма да га је попа грдио па хтео и да бије за то) закитио се цвећем, чак и перуником, па сав црвен, ознојен од силна рада, трчи, смеје се и пева колико га глас
у први сумрак, кад сунце клони и расипа жарку румен, а хладовина већ преду зима маха над жегом; кад из топле земље бије сувота и драж; кад зелено и чисто модро небо срце драга и пуни га опојним, раздраганим миљем — тога дана изиђох из
— Одмахну она руком. — Што беше, ни црном Циганину Господ да не дâ! Умре, пресвисну од туге кад виде оно дете како се бије, мучи и туче од оног њеног бесника. А лепо поче испочетка. Он миран, ради.
Сада ме и мајка већ не грди, ако штогод сломим, а камо ли да ме бије, јер „лошо“ је пред Божић. Чак ме друкше некако и гледа.
После? — Мирно је, тихо. Чује се како мачка преде и кокош у кујни кљуном бије по тепсији и саханима тражећи мрве. Све куће миришу на масно и силно.
И Цигани засвирају. Запишти зурла, па мислим да се чује чак у Турско. Бубањ бије, стакло игра у ћерчивима, кандило прска и с греда, озго, пада црвоточина. Напољу мрак с влагом.
Њега нити бирају, нити га ко поставља. Зна се шта је он — ноћник, који обилази варош, хвата кријумчаре, бије пијане слуге и симиџије, кад их ухвати где играју „потапушку“ на новац.
у прозор, да не видим хладну ноћ, ону мрко-гвоздену месечеву светлост или да не чујем Томчин страшан глас, како бије Цигане и испред Томче њихово пиштање и витлање по пустој, немој чаршији ...
Вратила се да је пита, па и да је грди, бије. Али кад је дошла до капије, није смела да уђе. Не знајући шта да ради, чисто плачући, свратила је комшикама и почела
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
»Ево моје шубе црне, »да вас мало заогрне!« — Дотакнух се, загрлих је, манито ми срце бије, у жестини и заносу већ осећам бујну косу, што се по мом лицу ппоцy, мириси ми обасуше свак' задисак жељне душе.
Васијона пукла пуста. Већ у мени душа суста., а срце ми силно бије, у главу ми крвца лије, ал' ми вила лице мије хладом свога крила мека, и још нека блага река, нека струја из
гудуре, у мрачне станице; ал' не дршће Прометеј, не дршће титан на камену, на станцу прикован, већ оковима бије о стење, о стењу пршти сужно прстење, а из грла се ори грдан смеј, та доста грдан да га чује Зеј!
Срдашце меко и меке груди мора да жешћа невоља мути, јер из ока јој сетна капља бије, уздахом склапа беле руке двије, „Зар ту? ох, ту зар?
сакрит није из осмејка што се смије, што с' из отих дивских груди у надиму тешком буди, што из крета сваког бије, из обилних што се власи од потреса тајне страс'и у расплетних бујних млази' заталаси, сакрит није...
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
— Ти си продао тукца кадији! — продере се ага и скине лулу с чибука па пође да бије кмета чибуком. Кмет почне бјежати сокаком, а ага за њим.
Служили смо се последњим издањем, у коме је одабрана приповетка објављена под насловом: „Бије ђаче да му не разбије крчаг“ 98. КАД ЋЕТЕ ДА ВАМ ПАНЕ КИША: Прво ју је објавио Вук Ст.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Море, што год чини, чини од страха, или за корист; то добро упамтите. Или се боји; да ју муж не бије, или да се не разболи и не умре, па неће имати после откуд да живи, или кога да мучи.
МАКСИМ: Еј, тешко мени, преварише ме! ЈЕВРЕМ: Ајд’ збогом! МАКСИМ (бије се по челу): Гди се ја избезуми за сто дуката. СВЕТОЗАР: Али какова штета проистиче отуда за вас?
МАНОЈЛО: То је јунак неки. Молим, г. доктор, како се зове та наука гди се разум бије? ДОКТОР: Не бије, него бори. То се зове философија. МАНОЈЛО: Шта је дакле философија?
МАНОЈЛО: То је јунак неки. Молим, г. доктор, како се зове та наука гди се разум бије? ДОКТОР: Не бије, него бори. То се зове философија. МАНОЈЛО: Шта је дакле философија?
СТАНИЈА: Што ме нешто из миндерлука удари? ЉУБА (смеје се); То је канапе на федерима. СТАНИЈА: Па што бије? ЉУБА: Не бије ништа, него се слегне, да се боље седи. Ето овако. (Седне.) Да видиш, како је добро. Оди само.
ЉУБА (смеје се); То је канапе на федерима. СТАНИЈА: Па што бије? ЉУБА: Не бије ништа, него се слегне, да се боље седи. Ето овако. (Седне.) Да видиш, како је добро. Оди само.
СТАНИЈА: Гологлава, тешко њојзи и мужу јој, што не бије. ЉУБА (Милану); Видите, господине Милане, како Моја мајка лепо суди, да ме бијете.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Чујте, жене, моју песму, то вам каже Срета Да је жена брзоћудна од сто ока беда. Децу треска, слуге бије, муж сирома ћути. Док и њега у буџаку невоља не смути.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Најпре вас тако науче да вам је отаџбина најлепша на свету, онако, потпуно без везе! Мислим, нико их не бије по ушима да се сами уваљују у то.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Плане небо: Коцељева. КОВАЧИЦА, ОПОВО Плаче дете попово. Чешљан памук, олово: Ковачица, Опово. Бије крило орлово о гранање борово: Ковачица, Опово. Златно пиле громово мрси лишће лозово: Ковачица, Опово.
Време лаје. Један проси — други даје. Ко не хаје Склања главу са промаје. Седлај коња! Ноћ на брегу, бије тоња. У Чајничу знају жреци ину причу: ко у Стоцу залепрша о злом коцу, тај осване у Благоја и Достане.
Преписном књигом руменак трне. уз фрулу ћука шушне мантија: монах Теодор разбије грне. О брвно бије са речице бук, као да чита: рци, буки, ук! С врбовог пања свјетлуцне лишај златасто зелен.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
МЛАДОГ ПИСЦА 292 КАКВА ЈЕ ЈЕСЕН 296 КОСМИЧКИ САН 301 НАЈБОЉИ ДЕЧАК 305 СВИ ПОД КРЕВЕТ, ГАСИ ЛАМПЕ (БОЈ СЕ БИЈЕ ПРЕКО ШТАМПЕ) 310 ПРИЧА О ПАЛОМ ДЕЧАКУ 314 ТРИ ПИСМА 317 МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ 323 МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ
Ту златан Мјесец постељу вије, диже се Сунце у јутро рано, у ноћи Баук у бубањ бије, шапуће лишће ко зачарано. Сунчева мајка у двору преде, вретено сјајно у руци пјева, унука тражи у зоре блиједе
Од синоћ Мјесец код куће није, а бака чека... пролазе сати... Мораће, богме, и да га бије када се зором у дворе врати. Нити је слуша, нити је пита, читаве ноћи по небу скита. „Ала ће сјутра шиба да ради!
Морам га тући, ту друге није!“ - и бака узе сандале сиве, брезовим прутом по њима бије. Ви сте за скитњу његову криве! Зашто носите унука мог ширином неба звијезданог?!
Жали се такав лав, тужан, очупан сав: „Страшна је, каже, зима, кад стегне снагом свом, а још је гори Сима, бије нас — као гром!“ Мајмунче за њим рече: Африка, топли крај, гдје врело сунце пече нама је завичај!
Кад Винко цврца и Триша пије, пева се, игра, скаче и бије. Код млина дотле скамуче Жућа, жалосно мачак фрчи: „Чујеш ли деду како се части, а нама трба крчи.
У зелен точак с кашика десет ту вода млазом студеним бије, бисерни облак високо праши, дугин се појас у њему вије.
“ Жућа и Тоша силазе брзо староме точку, у таман јаз, нађоше тамо зачепљен бадањ, из њега јаки не бије млаз. „Погледај, Жућо, видим ли добро, овде је неки упао џак? Припреми зубе, па га извуци.
Зачуђен Жућа рашири очи: „Овај нас побро прописно лема, мудрошћу бије, лукавством туче, дрскости овој примера нема! Кунем се главом, ово су дела Видрића Видре, ноћника смела!
Чуче испод Јоцине стреје враџбине древне Халдеје и оштро врије, зрије и бије мирис пакла и алхемије. Кад, ево, има дана десетак, и Јоци црни освану петак: прокашља као магарац стари, зноји
Кад се на свету збратиме млади, срећан се живот најбоље гради. СВИ ПОД КРЕВЕТ, ГАСИ ЛАМПЕ (БОЈ СЕ БИЈЕ ПРЕКО ШТАМПЕ) УВОД Оглас по оглас ево се ређа у славном листу „Мачкова пређа“.
Цена је скромна: ребарце суво, комад сланине, прасеће уво. Строг ми је стари, за краћу бије, такав ми газда по ћуди није. Уз чичу дајем — врло сам љут! — машице, чибук и брезов прут.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Доцкан је, страшно је доцкан!“ Дижем се, враћам се лагано између кућа, не излазим испред њих на језеро, јер са њега бије хладноћа. Идем да легнем: сутра треба рано устати. Имам ипак неколико сати за спавање.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Удар судбине обиш'о ме није, Из гроба заман дозивљем те ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва — Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу, не разуме јад, Ни вреле сузе по лицу ми
Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије, Па испод појаса вади листове дувана сува, И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу, И мирно пушећи слуша ветрину
Са њених висина Не вије се бршљан, не шумори цвеће, Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не креће.
Њу не краси бршљан нити росно цвеће: Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не крепе. Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
и гризе и главом кроз зид да рије, да се дере дању и ноћу, да не устаје са жене ни са злата и да се дан за даном бије. Опет му војска бежи.
баш на врата моје собе у Карејском конаку, нити на врата терасе којом се долази овамо, али неко сву ноћ лупа у врата, бије по дрвеним плочама. Мој жижак се гаси над отвореним списима једног руског светитеља.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
СВИ (гневно): Ко не да? Ко си ти? АГАТОН (шчепа столицу): Не приближуј се! ПРОКА: Он хоће да се бије! (Шчепа и сам столицу.) ТРИФУН: Не дајмо се!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
А поднаредник Живојин, као за инат, командује да се људи пожуре и Крста возар, сав црвен у лицу, бије коња ногом у трбух и кроз стиснуте зубе псује: „Ах, кинезо, и ко те створи!
— Знаш... нема ту шта... — говорио ми је самоуверено поднаредник Траило. — Овај... знаш, бој се бије, како да ти кажем... „срцетом“, а не поткованим цокулама. Не дам ја Танасија за десет њихових. — Зар је тако добар?
Сигурно их нико не гађа. А пред нама лево и десно одјекује топовска паљба. Подне је. Из влажне земље бије нека тешка успарина. Људи поседали покрај пута, очекујући заповест. А тамо напред се нешто одиграва.
Наиђосмо и на неку комору и коморџије се сручише са стране пута, док прође артиљерија. Грешне коморџије бије двоструки малер: страдају од свих могућих убојних зрна и сваки још као са неким презирањем изговара реч: коморџија.
А потпоручник Алекса ми објашњава: — Наступили смо у скоковима, од врзине до врзине. Најзад, и не бије свако зрно, а после: чувају и они своју главу. Падали су наши, али и њихови редови су били све ређи...
— Какав је као човек? — Знаш... довео је једног коња, који бије и предњим и задњим ногама. Погледах га зачуђено, питајући какве везе има његов коњ са мојим питањем.
Пред овом навалом челика наше јс тело исувише слабо. Свесни смо да се онај противнички командир не вара више. Сада бије баш нас. У долини се опет чује живо пушкарање, и пешаци траже помоћ артиљерије. А ко ће нама помоћи?...
— Ама нема... види се да смо праведници божји. — То може и друкчије да се протумачи. Ти знаш оно народно: Не бије гром у коприве. Избеглице које су логоровале са стране пута скачу буновне и питају чудећи се: зар опет одступање?
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Трава се осушила, па из ње бије и трепери она врела измаглица, што се виђа обично усред лета. Сав је ваздух њом испуњен, и она вас, улазећи у плућа,
Онаких очију он још не виде; беху то црне сјајне очи, из којих вечито бије живи огањ. И кад цело лице добије притворан скроман израз, ове живе очи говоре друкчије, веселије, ђаволастије...
Под њима тече моја шумна Морава... — А, ви сте Моравац? — Да, одговори он, а из очију му нестало оне сањивости, па бије из њих живи јасни огањ. Он беше веома задовољан, што му овако лепо испадоше ово неколико речи.
Са лица му бије она позната надувена тупост, која је својствена многим нешколованим представницима власти. Он се приближаваше
То једно, што их ворта с платом, али тако ти је свуд, по свима срезовима. А Љубица само осећа како јој нешто јако бије у темену и у глави ври, ври као у котлу...
ћутати и сећати се срећнога и безазленог детињства... Ћутати, ћутати, ћутати... а топлина од мајчиних груди бије на тебе, заноси те... О, слатко ли је сетити се мајчиних груди, кад човек претура тешку борбу преко главе!...
Али је ипак хладно, веома хладно... Снег се бели по околини и оштра студен бије по лицу. »Ваљда ме неће дуго држати ?... Смрзнућу се. А ако ме оставе да преноћим, а овакова ведрина !«...
Све се испретурало, ускомешало у њеној помућеној врелој глави, читав хаос!... Скоро је подне ; сунце бије озго, у теме.
— Хоћете ли путовати кроз шуму ? запита га она, гледајући неким светлим, необичним погледом, из кога бије смрт и вечна мржња. Лице јој беше све нагрђено и онакажено од неке унутрашње муке. — Хоћемо ...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 102. Или грми, ил’ се земља тресе, Или бије море у брегове? Нити грми, нит’ се земља тресе, Нити бије море у брегове, Већ то језди Јабланова моба: Пред њоме
“ 102. Или грми, ил’ се земља тресе, Или бије море у брегове? Нити грми, нит’ се земља тресе, Нити бије море у брегове, Већ то језди Јабланова моба: Пред њоме је Јаблан на коњицу, У руци му струк бела босиљка, Руком
“ “Не смем, Јово, караће ме мајка.“ “Ако кара, убити те неће, Ако бије, а ти бежи к мени, Код мене су врата отворена У пол’ ноћи као у пол’ дана!“ 133. Кончић кује крај мора алата.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Ни младом, ни старом, ни болесном! Неће да се смилује ни за паре! Давали су му и златне сатове, само да не бије, ал он, зликовац, неће ни златан сат! ВАСИЛИЈЕ: Зар може човек да буде толика звер?
МИЛУН: За то ти ни Бога не вреди молити! Давали су му и златне сатове, само да не бије, ал он, будала, неће ни златан сат! ГИНА: Па шта да радим? Милун: Ради што и сви остали, ништа!...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Небо мрачно, страшно и немо, а ситан снег завејава у очи и бије у лице. Нигде живе душе. Журим напред и клизам се по каљавом путу, то лево, то десно.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
« — Ако наиђе на Орашане, убиће га, — рече неко иза њега. — Море, људи, знате ли ви да њега куршум не бије! — рече други. — Нека стане пред мој гарабиљ, па алал му мајци ако мрдне, — одговори Ђокић.
Дах се у грудима стеже, грло промукло и осушило се, из целог тела бије нека ватра, па ипак је тако хладно, да бих радо стао на овом сунчаном пригревку... Али ко сме заостати иза друштва!...
Али ко сме заостати иза друштва!... Бар да срце не бије овако јако. И то смета ходу. Ноге се спотичу, али нико не осећа умор; сваки граби да је напоредо с друштвом, и има
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ваше тежње... НАРОД: Доле! Доле! Прокић! Туш! Туш! (Музика свира, ужасан џумбус, бубањ бије бесомучно и диже се паклена дрека.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Све ово изговори Срета гласом који показиваше да је готов да се свађа, па чак и бије. — Ама, разбери се, учитељу! То је капетан... онај наш капетан! — А, па тако ми реци!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Ено, Џим Хухухинд виски уопште не пије, Има дућан препун седларске коже, Своје синове мази и никада их не бије. Живот Крсте Пепе зато је препун бола... Сам, у каменој кући, он не зна за другарство.
„Је ли, маме ти?” „Овамо-де, у хаустор, да те научим памети!” Острвио се Миладин, па бије И криве и праве, и јаче и слабије...
Осилио се Митевић, попут каквог велможе, Па бије и без бијења живети више не може! Он није у томе сам: на Балкану многи је Полицајац поборник овакве педагогије.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
људи, Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада Као бик погођен зрном посред чела Што у напорима узалудним пада Док из њега бије крв црна и врела...
Један мали вранац окреће га тромо, Малаксао давно од тешкога труда. Вуче бедно кљусе сипљиво и ромо, Бич га бије, улар стеже, жуљи руда. Вранче, ти си био пун снаге и воље, И долап си стари окретао живо.
Еден прави, Нечија силна рука здере маску: Ја лупу чујем тужну ко опело, И чудна језа проструји кроз тело — То чекић бије о чамову даску. ИИИ Грмело је као да се бије бој.
ИИИ Грмело је као да се бије бој. Нит̓ трептале звезде, нит̓ је месец сјао, На нискоме небу, туробан и зао, Ширио се свуда густ облака слој.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Те ја брже боље преко поља. Када дођи при Ђинову брду, ал' у брдо нигђе ништа нема, Но се негђе бој крвави бије, па одзивом брдо узјечало. ИГУМАН СТЕФАН Муч, будало, да ли Божић није?
умијем плакат од радости, бих плакао слађе него игда, ал' код мене, када поје душа, сузе ми се смрзну од радости. БИЈЕ НЕКО У ВРАТА ОД КУИНЕ, ДА ИХ СЛОМИ; МИСЛЕ ДА ЈЕ ЛУД. ИГУМАН СТЕФАН Помоз Боже и Мали божићу!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Није могао да га гледа, како је говорио. А да и њега као и друге бије, није могао, јер га је и он много волео. Истина, то никада није казао, чак, када би се овај и разболео, старац није
Око ње остале собе, такође намештене, окићене пешкирима и даровима што је она донела... Доле, у дворишту, бије шедрван, његови млазеви, капље воде према светлости из ове њене собе, жуте се и шуште као ћилибар. Чује се свирка.
Али међутим из баште поче да бије свежина и то тако слатка и бујна. Са гробља једнако је звонило, а некако чудно, тешко, одмерено, да од тога Софки би
Из оних долапа, из којих су изнете спаваће хаљине, а они остали случајно незатворени, бије нека студен; из кујне влага од поливене воде и развејан пепео услед затрпавања и гашења огњишта.
осећати испод себе како јој постеља, кревет, бива врео, чисто не може да седи, а у прсима срце јој јако и слободно бије... Понова натеже тестиче и опет се не покаја, јер још јаче осети снаге и врелине.
А тај њен врат њега, Марка, чисто у теме, у мозак бије и сече. И не могући више издржати да је гледа како двори, све служи, и да се не би уморила, посади је до себе.
Осећао чисто како јој срце бије, како њена зрела, страсна уста горе, и како њена коса, разастрта у постељи и сигурно опкољавајући и обвијајући цело
Изгледа да му таванице, греде, црепови и сва кућа са тим њеним цвиљењем пада на главу и бије га у теме, у мозак. И једва, помоћу лактова и колена, успе некако да се од самога себе отргне, ослободи и посрћући
Из целе ње бије она чиста бела, женска сређеност, засићеност, а која се код ње највише показивала у њеним мирним очима, у набраним,
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Данас ме залуд стари ветар бије По лицу, да ме свега опомене, Да видим како све пролазно није И да ме сети све лепоте њене. Залуд!
Као љубичица украј пољског жбуња, Све док дневна светлост тихо не малàкше, У мени полет, цела снага куња, А срце бије све лакше и лакше.
И мисао једна захвата у мени Корена све више: једно уверење Да је то најбоље, док сунце румени, Док нас бура бије о рапаво стење.
Ти не мораш, као мати, У тој тами Бдити, знати Да смо сами, да смо сами. Јер се негде бој сад бије, Пушке праште, Крв се лије За ловоре славе таште.
Сваки од њих ноћас стаће, Прстом ледним Закуцаће На вратима тужним једним. Јер се негде бој сад бије, Пушке праште, Крв се лије За ловоре славе таште.
се сад; Где падају жртве, где се кости мрве, Потоцима где се крв црвена лије, Где се задња, тешка, мрачна борба бије И Слобода где се с Тиранијом рве.
као танак влâт На ветру, задрхти слутња што се крије, Монотоно, кобно, к’о домаћи сат У зиду, док једна опомена бије. Слућеног гласника савести још нема.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
— Какве кавге? Зар с тобом да се кавга замеће, балава погани? С људима се бој бије, а с такима се овако чини! — Па дохвати ону мотку, те мени по шији, неколика пута... Ја не знам даље што би...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Наук свему суди. О ЗНАЊУ — Знање је право имање. — Знање скровено, имање укопано. — Незнајшу рђа бије. — Зло је ко не зна, а учити се не да. — Благо оном ко зна да не зна, а хоће да зна.
— Туђе је све лијепо, али своје најлепше. О ДОБИТИ — Свак’ се бије да добије. — Свака служба своју плаћу иште. — Боље је ишта него ништа. — Боље је иђе икакво, нег’ли нигђе никакво.
— Богат је ко није дужан а млад ко је здрав. — Стари дуг кова наплата. О НОВЦУ — Новац је ловац. — Пара бије гђе ни зрно неће. — Новац (је) душогубац. — Новац је неверан слуга. — Новац је најбољи светац.
— Сваки је своје среће ковач. — Ко је срећан, и вране му јаје носе. — Ко бежи од прве среће, последња га рђа бије. — Бољи је драм среће, него сто ока памети. — Дај мени срећу, а знање кому ти драго.
— Кад враг бога моли, приварит’ мисли. — Кога бог чува, онога пушка не бије. — И Бог се седми дан одмара. — Бог дао, бог и узео. — Бог не дâ једном човеку сва добра.
“ а није гледао да плива или од воде да се отима. Не бије мене торба, већ оно што је у торби. — Казао некакав кога су тукли торбом у којој је било камење.
(Ето баучине!). КАРАНЂЕЛОЗ Каранђелоз је вас шарен, свијетлијех очију, носи велику штапину, па бије непослушну дјецу (Изјешће те каранђелози).
Она држи у једној руци дугачки дренов штап с којим бије велику чељад по кући, ако би се чимгођ омрсио, а у лијеву (руку) велику врећу, у којој баца немирну и непослушну ђецу,
једна неотровна змија, за коју се у народу прича да је пријатељ човека и да га брани од отровних змија, с којима се бије и побеђује их. По том празноверју, тај блавор-змија закоље дванаест змија, а тринаеста закоље њега.
“ — Нећу! — Причекај се, један вуче, Ја ћу на те село довест’, Нека тебе село бије. И доведе једно село: „Удри, село, овог вука!“ — Нећу!
(Јагода) 5 (ПРИРОДНЕ ПОЈАВЕ) 206 — Бијеле пчеле на земљи сјеле? (Снежне пахуљице) 207 — Бије те, а не видиш га? (Ветар) 208 — Брат и сестра родише се, вазда скупа путоваше, један другог не виђеше?
(Када на њу пада снег) 315 — Каква песка у мору највише има? (Мокра) 316 — Ко бије а руку нема? (Сат) 317 — Кога ударају највише по глави? (Ексер) 318 — Ко жељезо једе?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Ево овђе ме нешто коље.” Онда му ђевојка каже: „Не коље тебе ту ништа, него те ево чоек бије.” Кад Брко то чује, он се тргне и скочи на ноге, а Међедовић већ бацио свој буздован па бјежи преко поља, а Брко се
Кад буде у путу, одријеши му се врећа и он је до воденице везао десет пута, па кад се вратио кући, опет хтјео жену да бије, што му је није добро свезала. 39. КАКО СЕ МЕДВЈЕД ПРЕВАРИО.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Синови не изнемоћајте у казни Господњој, нити слабите од њега прекоревани. Јер кога љуби Господ, онога укорева, и бије свакога сина кога прима. Блажен је човек који пронађе премудрост и смртник који виде разум.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Толике су се поудавале, па је л их огрејало? ЦМИЉА: Само ја кад би се удала, видела би! ИКОНИЈА: Нема ко да те бије и да те гази, немаш коме да ринташ и да рмбачиш!
Из осмог џепа бије велика зима! А да испразним ову канту, па у канту? Немам кров, ал барем имам поклопац! Не могу да вас огреју ни
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
Издалека, све ближе и јаче, чује се силна свирка, сељачка и варошка, састављена из више група свирача: гоч бије, грнета пишти и трешти, ћемана цвиле и извијају.
ЈОВЧА (одахне ослобођен сумње, опет бесно, предишући и надносећи се над њу): Како: »болна«?! (Замахне да је бије, готов и да убије): Зашто »болна«? Докле ће да болује? (Још бешње): Шта си ти гледала, чекала? Зашто је ниси лечила?...
Цео дан спремам, стрепим да ће сваки час да се врати, рупи, и да одмах, знате какав је, не почне да нас бије и грди. А оно, целог дана не дође. Све по планинама и пољима са коњем. Добро и тај коњ не падне већ једном.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
На[х]одио сам неко подо-бије међу његовим мудровањем и архијереовим. Почео сам сматрати еп ископе и мирске свештенике као праве мирскога народа
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Ко каже да си шта крив? — тјеши га фра-Брне. Сад сви почеше тјешити ђакона. — А зашта ме онда бије? — пита ђакон. — Зашта, зашта? — вели гвардијан. — Јето тако! Потриба се човику искалити, а ти си млађи, а... ајдемо.
— Ма, збиља, шта је тебика? — пита Тетка. — Ја сам, од мало при... — Зло ми је, брате! Бије ми у слипим очима кâ маљем, а блишти ми се, и све кâ да ми мрави гмижу по десној нози и руци... — Па ајде лези, брате!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Што плачеш кад си лепа, и млада. Ја ћу да тугујем за тебе. Своје ћу очи подметнути под његове песнице. Нека их бије, злотвор. Несанко, гурни ми главу у недра. Кад дете плаче, свеједно му је чије је наручје и чија су недра.
Та препуна ћутања у санкама што се лако заносе и јуре, та ћутања по којима бије меки топот коња, фијучу бичеви, лено лете гаврани... Мајка. Ситне, сетне очи. Само њима говори.
Можда је тај Цинцарин стварно излечио. Рекао би јој нешто, али не може, као од стида. Још нека плаче. Молио бије да још плаче. Симка. само себе жали. Касније, у тишини, без речи се скидоше и легоше у кревет. Како да заборави?
А наопако је и радио Ђорђе. Је ли то лепо што је Толу натерао да ме бије? Недељу дана сам носила повезану главу само што сам рекла да се Катићима књаз рађа.
Сви знају, бије у њему по такту кобилиног корака. Ошинуо би је он и појурио да не чује како сви Преровци знају, али ОН неће њима да
Капетан се смешка, наслоњен на врата. Аћим жмури и седи наслоњен на зид. Ако сам помилован? бије по њему нешто што само личи на стид. Капетан без речи изиђе.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Из очију му бије ватра, у грлу тутње громови. Дечак у ужасу затвори очи. »То ти је крај, будало!« помисли и сав претрну кад жабац
Немој се уплашити! — Мајка гуштерова уздахну. — Не гледај красте на њеном лицу, не брини што ОД ње ледени ветар бије, притрчи и пољуби је у један, па у други образ, а онда се измакни.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
свом и свагда; - слична Судби, тако и ти, силна, непомична, Стојиш измеђ' мене и свег око мене; Док из сухе стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сам дан постања Сва звездана кола са великог свода!
Своју свјетлост меку Кандило баца и собу ми зâри. Сâм сам. Из кута бије сахат стари, И глухи часи неосјетно теку. На пољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим.
Пећ пуцка и грије. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије. Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека К'о друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче, и у
Узалуд чекам... У нијемој сјени Никога нема. Сам, к'о камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије, и јавља се мени...
“ И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти, и собу ми зари... Из кута мукло бије сахат стари. Ја склапам очи, и од среће плачем... А.
Деда узео лулу, и с пажњом о длан је бије, Па испод појаса вади листове дувана сува; И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу, И мирно пушећи слуша ветрину
Врх хриди црне Трне Задњи румени зрак. А. Шантић ЦXXИ СИЈАЧИ Јутро. Бик риче. Из широке ноздре Пара му бије. Одјекују стране. Златно, к'о класје златно када доздре, Продире сунце, навјешћује дане Љиљана скорих.
Један мали вранац окреће га тромо, Малаксао давно од тешкога труда; Вуче бедно кљусе сипљиво и хромо, Бич га бије, улар стеже, жуљи руда. Вранче!
слоје простора и доба, Кроз живот цели што се чудно стире Од праотачког до најмлађег гроба; И осећам кроз мене како бије Дах тајни оних што ће за мном стићи, Будућност даљна што још брижно крије: У пупољку се то буде цветићи.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Спаси ме! Спаси ме!“ Осећам: уста ми се осушила, у слепим очима, у билима, под грлом, под грудима, свуда, лудо брзо бије, куца нешто као чекић; полудећу, умрећу, шта ће бити са мном!
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Осјетих да ме с леђа бије хлад. Осврнух се, готово са зебњом: земља је била поплављена сутоном и покривена дугим сјенкама.
алеју, која бива све гушћа, све сумрачнија, и напокон се претвара у мрачни, бесконачно дуги подземни ров у коме бије мемла и у коме се на крају не сагледава спасоносна луча, водиља. И већ се губи нада.
Знам је кад, клонула, пуста, бије челом о хладни праг безнађа. Душа дише у патњи као море у плимама и осекама. Познам спечену сухоћу кад пресуше сузе,
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Досада је важила међу девојкама као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије. Али, што се може догодити сваком ратнику, догоди се и њој : од толиких стрела, које досад срећно пролетаху поред ње,
трес-трес... трес-трес... — Благо вама, кад сте слободни! — уздише путник натичући шубару на леву страну, откуда га бије оштар и хладан ветар.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
једнога гробља, кад опази што дотада није никад ни чуо ни видио: Чивутин један ископао мртваца, па узео штап те га бије вичући: — Плати ми дуг! — Ама шта то радиш, болан, јеси ли поманитао? Што бијеш мртва човјека?
— завикаће отац. — Богме, бабо, видио сам што прије никад нијесам видио: један Чивут бије мртва човјека, да му плати дуг, па ми се ражали те платих за њ дуга сто гроша, а оно остало педесет дадох хоџи да га
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ПЛАВЕ МИСЛИ О што си, зашто занела се тако? Зар не чу ветар да о прозор бије, С њим моја слутња, моја чежња, нада, Страх у даљини? Знадох да си млада, И тако лепа.
људи!... Ао моје драго! Овамо бура неће да се стиша. Је л' топла земља, грли ли те благо Гробница твоја? Мене бије киша, Облаци, видик.
Волим те срцем што још зна да бије Пропашћу мојом, мојим гробом, мада За мене нема светлости ни сада, И око моје дан више не пије.
Кроз полусвест једва Опажа се тама Пространа и бледа, А нема погледа; А и мисли није, Само срце бије: Можда виче, зове Мисли, жеље, снове, Што их самрт пири Док се тама шири.
Тај погреб прости, у коме све ћути, Тај спровод лишћа као јаук бије. Ја видим јесен: падају минути, Све што је било, што још било није.
И своје срце не чу како бије, А ноћ не виде поглед што му гори, И жеђ живота под којом се вије, С којом се као са осветом бори.
Ил' се збиља овде и сад неко крије? Је л' облик пропасти, вечан, без почетка? Ил' часовник смрти што без срца бије? Ја знам ову кућу, и чија је била. Знам је због година које она броји.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
меру овог дивног задовољства које је било толико да сам у многим годинама свога живота осећао тај непрекидни занос. Бије ме глас да сам један од највреднијих радника а можда и јесам, уколико је размишљање исто што и рад, пошто сам му
Ћипико, Иво - Приповетке
—Стани! А што нам не поручи, већ си наредио да ме брат ти бије? — прослиједи Спасоје, и све више жести се. — И ја ћу, ако ми скривиш! — одговори он, и презриво махну руком.
Изван града гледају своје висове: мећава их обавија и бијеле се сметови снијега. Тамо сигурно вијавица и студен бије, али њих за то није брига.
старе, Илија се често буди и пази на децу, пипа око себе да ли се које у сну открило и покрива га да га студен не бије. Настајних дана студен не попушташе, и требало је наставити започето орање, али како?
Нема код њих ни школе, ни путева, ни уређених локава. И црква је подалеко: зими бије лед, а лети припека, па се не мили ни ићи.
Момче јаукну, затетура и паде на земљу... Гомила бесни, дивље навали на њ, бије га дебелим благословеним свећама и ногама гази по њему, виче: — Убиј дивље псето... безбошца!... Убиј!
разлику између фратарских речи и њихових дела; они су пресити, а он је гладан; њихове собе су загрејане, а њега студен бије; они се возе колима у шетњу, а он пешачи; он не сме да пуши, а њихове собе су задимљене од херцеговачког дувана.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
- И ништа више не да до само то. Цигани изненађени баш ту прекину и питају: - Шта, газдо? - Ах! - почне он да бесни, бије Цигане и гони да поново то свирају. Али они никад више да то погоде”.
Око ње остале собе, такође намештене, окићене пешкирима и даровима што је она донела . . . Доле, у дворишту, бије шедрван, његови млазеви, капље воде према светлости из ове њене собе, жуте се и шуште као ћилибар. Чује се свирка.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Гле, крвав си, модар, блед. „Ујео ме голуб бесан, Па му пуштам крв на мед.“ Дај ми руку да опипам Жилу како бије. — „Хе! Немам руке: њоме сипам Белу клетву поврх ње.“ Ал’ кад плачеш што се смијеш? — „То је оно: ја сам Бог.
„Разумем ти срџбе, срџбе незлопаке; Ал’ ја нисам крива, године су таке. У корену мојем здрави осок бије, — И ако се крије, нестало га није. Очај не помаже...
Бога нема, нема; Ја се у ноћ скривам, Срце ми још бије. Је ли... или није... То ја ваљда снивам. Наједаред гласну Одозгора тамо: „Видите ли, бедни, Ви немате ништа
У свима нам срце бије, Које српска мисô креће, Ал’ Стевана Каћанскога Мајка родит’ скоро неће. Куд си мачем наперио Туд си пером
Ал’ кроз руку женску, нежну Црногорска крвца бије, — Мушка, јака рука пуна ј’ Руске крви најнежније. Верио се соко руски Са србињском соколицом, Верио се Петар
Ти одлети ка истини само, Њу тражећи провекова век; А место ти, и ако је празно, Из њег’ бије неумрли сјај... Ја те, Рачки, по први пут видех, Та ономад на Ђивову тлу, Кад слависмо нашега Омира И дизасмо
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЈОВАН: Але пре пана боха, не виђиће же ме бије. МИТАР: Но, моја лепа сестро, дед сад! ФЕМА: Ја сам њему сат поклонила. МИТАР: Поклонила, а зашто да му поклониш?
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Горка причест слуха у себи вас крије, Чемерни лабуди излишности бритке. Усамљеност је нискост. Госпо моја, бије Свако у свом мраку изгубљене битке.
Краков, Станислав - КРИЛА
Испред већ искиданих жица осећа се топао дах гомила које наваљују, и бије смрад алкохола. Опијене дивљом жеђу за убијањем и клањем тамне сенке се усправиле.
А горе се непрестано бије. Горе је граница. Први наслућени комад њине земље. И рањеник пита носиоце да ли је и он на граници рањен.
Мазга је немирна, отима се, бије ногом. А ране жигају и зато се јечи. Као читав товар гвожђа висила је рањена нога под корпом на мазги.
Петровић, Растко - АФРИКА
Зато ће они играти гомбу можда до поноћи, када ће осетити да у њима бије крв силних љубавника и да ништа више ту крв не може зауставити до сједињење са природом.
Искрцасмо се под саму ивицу шуме. Ваздух је, иако без сунца што бије у теме, још увек топао, а вода само незнатно свежија.
И одмах ме је зато, за тренутак, Африка унела у себе и показала ми своје било, кроз које бије крв врућа и тамна; своје срце, чији облик није као нашега срца, већ је мрачно и тешко, теже од њене земље и болније и
У звездану ноћ он долази лагано тихим куцањем у дрвене дирке балофона; у сунчано победничко јутро он бије у бубањ од чије се дубоке песме размиче небо.
Да бих је видео, ја надносим лампу против олује над воду, коју осећам већ и иначе по свежини која са ње бије и по једва чујном удару таласића о обалу.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ЋЕРИМ: Момци ће његови за њом у потјеру, а ми ћемо га сама у очајању напасти... Мањ да га не бије олово, те да остане!... ДРУГИ ТУРЧИН: Имам једно златно пуце на јелеку, у арнаутку ћу га сабити...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Пуцњава је била тако страшна да сам мислио ово је страшни суд и ниједан, који је сад тамо на бојном пољу, где се бије ова паклена борба, неће изнети живу главу!
Пропала генерација! Искварио се наш свет, господине, омекшао, пролукавио се, прошеретио се, бежи, неће да се бије! Е! богме, тако мора пропасти; ето сад мy гопе цела, ја, тако је то«. Ја не одговорих ништа, само погледах оца проту.
Данас је на левој обали Мораве, на житковачким и прћиловачким висовима имала да се бије доста одсудна битка. Наши су гледали да концентришу ту што више војске.
), већ што он треба да је свуд. Видите ли где це бије крвав бој чак тамо преко Мораве. Тамо ваша браћа и другови већ гоне и ломе душмане наше.
Трчим, а срце бије да искочи. Капа ми оста на једном трну, а ја трчим гологлав и засушеним грлом вичем »ура« и журно у трку пуним
Али Турци су близу пред њом; зашто батеријска заштита не пуца?! Зашто батерија не бије картечом? Т........., узмите што више коњаника... узмите сву моју пратњу.
изабрати у даном историјском моменту најкорисније и најбоље по његов опстанак, по његов развитак и напредак то, да се бије — — онда шта ћемо? тпеба да се бије. То мy је дужност и право.
тпеба да се бије. То мy је дужност и право. Тада је рат праведан, јеп је неопxодан; разумем по народни бољитак. Али опет напомињем оно
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ XІІ О, погледај звезде јасне, О, погледај ноћи тије, О, наслони милу главу Ту где срце моје бије. Па што си ми тако сетна, Па што си ми тако бледа? О, кажи ми, шта ти срце — Моје срце приповеда.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Не можемо ни напред, ни назад. Где смо, ту смо. Лежимо на врелом камењу, а сунце бије у потиљак. На јело нико и не мисли, али жеђ поче да нас мори.
имају у изобиљу и људи би живели ипак некако угодно, да нема онога мерзера који по цео дан „кљуца“, као да неко длетом бије у главу. Дан је био свеж и сунчан. У рововима су остали само дежурни. Остали су спавали.
Иако су изложене ватри непријатељских батерија, ипак, далека је то позадина. Не бије их у главу мерзер, не слушају звизак куршума и не плаше се изненађења из бугарских ровова.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Сабље звече, Брда јече; Крв се лије, Срце бије. Коњи вриште, Мајке пиште, А јунака ране тиште. Сложно, браћо, Србин бије; Милош гди је?
Сабље звече, Брда јече; Крв се лије, Срце бије. Коњи вриште, Мајке пиште, А јунака ране тиште. Сложно, браћо, Србин бије; Милош гди је? Мурат лежи, Турчин бежи, Србину се срећа смеши.
велика хрта сад прогоне хучно ми стадо; Погледам: Турчина спазим бесна на великом хату Како силовито нагони керове, бије пиштољем. Два ми се прасца већ гушише крвљу, пенушише с’ други. Срамно ми с’ учини трпит без освете силу и љагу.
Сузе, ах, лије И прси бије Сербија. Срб Србина довикује, к обрани позива, Диже гласе до небеса и Бога призива; Руса виче и нариче, сињи пуца
Брат вам се вије, Нек’ срце бије Србину. Ах, хоће ли божје око Срба озарити, Хоће ли се кадгод сунце опет нам родити, Љубвом, слогом и јунаштвом
Где срце бије, Ту с’ светлост вије Сербији. 1839. Милош Светић МАТИЈА БАН МОЛБА ПОТОКУ Поточићу, сребрну Који
Коцка пала, коцка злобна, На печално Цвет-девојче. У момцима срце бије На кога ће срећа пасти Да г’ пољуби Цвет-девојче.
Тргло с’ од сна Цвет-девојче, У њој срце силно бије, С чела капље зној ледени, Прекрсти се Цвет-девојче И очита молитвицу Па овако проговара: „Нит’ је право ни
А сваки сузе рони. На какав идеш пут Кад с’ звона гласи роје И мајка бије груд? Свенуо то је цветак У мају века свог, Смрти га ладна рука Са света скиде тог.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Отеше све, баш све до Цетиња. — Јаох, боли! Срце сустаје — Све лакше бије — крви нестаје. РАДОШ ОРЛОВИЋ: Ко јечи то? Зар има живих још?
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила студен. Руштри се окорјели снијег, и жалобитно цвилећи угиба се под ногама.
Преплашена препелица негдје се у разору залепрша, дигне на крила, па се опет скрије у бледуњавожутом житу из кога бије влажна, пријатна свјежина. — Бога ми, брате, мене лијепо страх!
Одасвуда бије влага. Вече мирише и разлијева око себе сладак, опојан мирис. Мирише сазрело жито, миришу модре, набубриле шљиве кроз
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Сунце мучно бије кроз облака слој, Развејава бура расцветани бадем, А ја залуд мирис, залуд сунца крадем, Јер јулских је дана све то
Срце звук песме што пожудно бије, Реч час заповест, час понизност слуге, Циљ си ком воде сви пути, све пруге, Пред ким се ништи гордост људског ума.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Направили се јунаци на једног апотекарског помоћника, а да је хајдук, ви би леђа уз зид. Напоље! (Бије пандуре ногом у задњицу и избацује их тако.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Ти најлепши сине човека, Коме с усана и кроз пој Милина бије надалеко Нек Божји благослов те прати на вовјек. Твој род процветаће у оцу, Име ти разгласиће пој, И биће краљеви
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Он јединац, миран, добар, на рукама да те носа... А хоћеш ваљда за некога лудог, бесног, да те бије, туче, да трпиш за хлеб. Она престала да плаче. Зинула и гледала. Скаменила се готово од његова изгледа, гласа.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
што се Тиберије, кад загрми, китио ловором (»qуод фулміне аффларі негетур ід генуѕ фрондіѕ« ‹»јер у ту врсту била не бије гром«›, Суетон. Тибер.
нпр. Вук, Посл., 4103 и СЕЗ, 19, 390) или: »Не бије свети Илија у коприве« (СЕЗ, 1. с.). У народној медицини коприва има широку примену. У води у којој је к.
и урезнике (остатак основе после завршеног ткања) не ваља употребити за шивење или крпљење одеће мушкараца да их не бије зрно у рату или пак да их не напада звериње (ГЕМ, 27, 1964, 356). Међутим, Вук (Рјечн., ѕ. в.
Дубовима се бију здухачи (СЕЗ, 66, 1953, 245). У старом дубу, као и у бресту, живи ала, и зато га бије гром; само на дуб може вештица да испљује попивену крв (од чега на њему остају »корубине«, које се деци мећу у
У прву бразду се закопава глава закланог петла и јаје, да не бије гром (СЕЗ, 16, 259; ГЕМ, 20, 6 ид). Орач ћути док оре прву бразду — »да га не фатив мађије« (као што и жетвар ћути док
Ћипико, Иво - Пауци
Газда Јово није јој каел, а он је наше цркве тутор... Биће да је неко натрунио... Али да ти право кажем, не бије ме брига за њу! У дућан кад стигоше, нађоше силу људи.
Да, веле да Радивој Цвијету у ноћи, таман у часу кад је жена најмилија — бије, бива: у исти час милује и кињи на сваки начин...
С друге стране ватре трже се крмача и загрокта. До њих одмах преживљу говеда, а споља удар вјетра бије прелџије у леђа и дрма расклиманим вратима. Бацише још нешто суварака на ватру; диже се пламен. —Павле, знаш што?
Али подноћ наједном сасу пушавица, као брашном из пуне вреће .. . Но све ништа, да не духну вјетар: студен бије у образ као ледом... И спустила се ноћ, не видиш пред очима друго до бијела...
Језива, брате, ноћ, мјесец зашао, а од звијезда нема вајде. У очи бије снијег, а над главама крше се гране. Али, што да ти причам: мећава у планини! — Прави кијамет! ...
Тако цијеле сате отворених очију гледају обоје у тмину, а осјећају да их једна брига бије. Пред зору Раде не диже се, као обично, да од старе узме старијега сина к себи у кревет, да с њиме разговара и шали
—Колико му је година? —Не знам право рећ, ма биће прико шездесет. —Није ни пуно. —И је, данас је кратак вик... Бије нас сваки бич. Боже прости, кад човик остари; није му ни жа умрит'...
Чељад замрије, старац престаде да моли. У кућици све задржало дах, а вани бије лед, комади долијећу до самих њихових ногу. Зло потраја неколико часова, па постепенце попушташе, док не престаде.
Је! — А је ли ти добар? — рече јој приближивши се и погледавши је у очи, јер бијаше чуо да је брат бије. — Рђав је, ма дигод јема правицу... — Хоћемо ли се видити ових дана?
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Што се мене тиче, тај Прохор би одмах могао устати из свог гроба. Ја не допуштам да ико на овоме свету бије моју битку, а најмање тај матори куштрин који ионако једва гмиже по земљи и без трнове постеље, а камоли с њом.
Треба, рецимо, да насликам девицу из чијег лица бије крепко здравље, израз смерности, благости и невиности, а мене мој луди занос скрене некуд на сасвим другу страну па ми
Ноздрве му раширене, пара из њих бије, кожа подрхтава. Али он, мој коњаник, је непомичан. Загледан негде у даљину. Одсутан.
Заиста, међу свим Лаушевим људима, Дадара се издваја својом бистром главом, трезвеношћу и постојаношћу, али бије га тај несретни глас да је курвар. Досећам се ја зашто га Лауш не воли, али боље је да нешто и прећутим.
опијала га је врева боја и сласт уништавана и сигурно би био веома несрећан кад више не би имао против кога да се бије и шта да уништава.
својом пљувачком, дотле је сиротиња терала своје, измишљајући будаласте ствари: да је Брзан просто неуништив, да га не бије ни мач, ни стрела, ни копље, ништа што је људска рука створила, па ако икад и погине, погинуће само од грома.
Глуп? Знам најмање три коња у Кули који су бистрији од Мијата. Глупост му бије из сваке кошчате гуке на ћошкастом лицу, из чела широког два палца, из ситних овчијих очију, широке носине и кратке
А воле иначе наша браћа да нас загледају са свих страна, утолико пре што нас бије глас да смо учени и умни упркос жалосном нашем изгледу.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Удар судбине обишô ме није, Из гроба заман дозивљем те ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу, не разуме јад, Ни вреле сузе по лицу ми
Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије, Па испод појаса вади листове дувана сува, И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу, И мирно пушећи слуша ветрину
1892. ВЕЧЕ НА БРОДУ Горе на равном крову, гомила Турака седи И стари некакав дервиш. Он сетно у жице бије, Тихо, суморно пева. Месец је изгрејô бледи И тама обале крије.
Памет му се мути, срце бије јако, И пастир се креће језеру полако... Бледи месец гледа чудновату јаву, Па зрацима шара површину плаву; Снуждило
Са њених висина Не вије се бршљан, не шумори цвеће, Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не креће.
Њу не краси бршљан нити росно цвеће: Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не креће, Но кад камен падне или реч се рекне, У хладној празнини стократно
Вече се спушта благо С мирисом И милином. И ветар бије с гора, И чајка тромо кружи С обале сињег мора Над равном површином.
Колико је Пољска дуга На четири своје стране, Од Њемена па до Буга, Није било такве пане. Па како ли бије стрела Из ручице пане лепе, Кад Океана јаше смела Кроз подолске равне степе.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
на башту): кад год је лепо, а особито кад је лето, кад сунце зажеже и жега притисне, тамо је хладовина: шедрван бије и вода прска по лицу, и онда ја тамо изнесем: и јастуке и ћилимове и воду и ратлук.
Блешти се велико огледало, сада без црног вела. Прозори широм отворени. Бије јутарња свежина и светлост. По тишини, особито уличној, осећа се да је празник, недеља.
МИРОН Да, и зато нећу овде да, када у коју кућу уђем, у којој је Бог зна када ко умро, а оно из ње једнако бије тама и црнина! Завесе се никако не дижу! Сунца нема!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Говорила би тада Сока другарицама: — Идите! оставите ме!... — Једна шачица нежнога детињег тела, а унутра бије срце као машина. Љубоморно и неприлагодљиво дете подлегало је јачем и бољем, али до краја није подлегло.
Али, видиш, Мимића бије још и несрећа. Срећа и несрећа, то су фактори живота и у животу владара, и у животу просјака.
Господа — к'о оно кад почне кврцати по крову, па не знаш да ли пада киша или бије лед... Неће ваљати тај комшилук, видећеш...
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Место да једнога младога поету околина подржи и охрабри, а оно, ето, та иста околина га јури да га бије. Замислите када би то била општа појава, када би поете за сваку своју песму морали извлачити батине.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Онако натоварени, маршују погурени, ћуте и гледају мрачно преда се. А хладна киша, терана ветром, бије у лице. С тешком муком пењемо се уз неки превој, прокисли до коже.
На брковима људи се ухватио лед, а из уста бије густа пара. Наилазимо на све дебљи снег, али они пред нама су већ угазили стазе.
Војници разговарају да ли је боље да простру ћебе испод себе, и да их бије ведрина, или да легну на голе гране, а да се ћебетом покрију. — Ето — вели капетан Душан, онај „резервни адвокат“.
Поче већ хладан ветар и нека суснежица која бије право у лице. У заклону једне стене седи изнемогао војник. Образи му упали, али јагодице румене, види се да је у
Али земља тврда... По звуку мотора осећамо да је близу, готово над нама... Дах смо зауставили, али срце бије, кожа се јежи, а нерви све више затежу... Прође... Али налете други... Чује се неко хујање из ваздуха...
Досад је већ хиљадама укрцано. Из једног брода покуља црн, густ дим, док из оџака других бродова бије трептава јара. Са огромних дреднота и крстарица зјапе топовске цеви...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Где копне поноћ рујног грања Шапућу даљних реч драгана, С руком на српу које бије, Над коњма снијућ сан делије. Ту бесне звери издисање, Ту капље крви лишће крије, Док пројахују кроз све сање Љубећ
Станковић, Борисав - КОШТАНА
АРСА (забезекнуто, не може да се прибере): Ја ћу, ја ћу да те убијем! (Бије Цигане.) Сви беже. АРСА зауставља Гркљана, Салче. КОШТАНА и ОСТАЛИ (одлазе).
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Своју свјетлост меку Кандило баца и собу ми зâри. Сâм сам. Из кута бије сахат стари, и глухи часи неосјетно теку. Напољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим.
Пећ пуцка и грије. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије.
Узалуд чекам... У нијемој сјени Никога нема... Сам, кô камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије и јавља се мени...
И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти и собу ми зâри... Из кута мукло бије сахат стари. Ја склапам очи и од среће плачем... 1910 — 1911. МОЈ ОТАЦ Још кô да га гледам.
Под оружјем стао, Уз јатаган трепте леденице двије. Спремни коњиц фркће, ногом копа, бије, Као да би на пут господара звао... Зора је.
Високо, тамо гдје се јелен крије, Гдје вјетар тихо с јасикама збори И бистра вода из камена бије. Одар су њезин широки веленци Од модрих трава.
1913. ИЗ БОЛНИЧКЕ ЋЕЛИЈЕ Како си лепа, Сестро Павина! Поноћ је, је ли? Сврх врата бије Часовник стари. Напољу вије Ветар, и сипа У окна наша Пахуље беле. Заклопи зборник Па седни ближе уз одар мој.
Твој златни поход и убогу годи, И види Бога у часима овим; Нада мном само мрак студени броди, И душу бије немирима новим.
1910. ПОЗНИ ЧАСОВИ Кô каква слика чаробна из рама, У твоју башту, где шедрван бије, Ти мирно гледаш из прозора, сама, И наслоњена.
среће дао није, Притискô је јадом и чемером дугим; Док се сунце рађа народима другим, Нас студена зима раздире и бије. О, зар није доста невоље и туге, И сурова пута што реже и боде?! Вај, узаман море наше крви оде...
Отаџбино, гдје си? 1911. МОЈИ ОЧЕВИ Моји су очеви из онијех страна Гдје мотика звони и гдје красна бије; Гдје зној с чела капље и гдје рало рије, И тврде се груде дробе испод брана...
Моји су очеви са тимора тије' Гдје гнијездо своје крсташ орô вије, и са вихорима бије се и туче... Моји су очеви бунтовници свети, Са душом олуја што хрли и лети, И крилима златне распаљује луче...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Распиривању револуционарних расположења служи све, па чак и религија. Битка се бије „за крст часни и слободу златну“, против полумесеца, а то значи: против туђинаца, харачлија и убица.
Из облака пада крваво камење и бије по таборима Турке. Планине се клањају земљи и полазе на Стамбол. Издајник домовине одлази у пакао: Опадô је своју
му грађани затворише врата, показујући му турску војску која се примицала и напомињући да треба најпре с њоме да се бије. Да га не би сувише срдили, пусте у град, као у знак верности, синовца Момчилова Рајка, са пет стотина војника.
Из сваке речи бије тешка збиља, свака је песма једна велика трагедија, све песме укупно чине непреболну трагедију читавог народа.
Он намешта заседе подлом поробљивачу и бије га из преваре, као и хајдуци и ускоци. Тутањ његовог коња уз поље Врачара и његова сабља над Порчином главом, — то је
Из ње пада студено камење, оно бије по таборах Турке; не утече друга никаквога, ни да каже како с' погинули. Устави се на истоку сунце, а и сјајан мјесец
Из њега бије мрак незадовољства, у његовим речима осећа се потмули тутањ велике буне. Али пустимо да о њему говори Вишњић кроз уста
Она је храброшћу на смрт решених сјајно доказала да бој не бије светло оружје, него јуначко срце. С тим моралом раја је ишла из победе у победу.
(Пропаст царства српскога) Мили боже, чуда големога! Јали грми, јал' се земља тресе? Ја се бије море о мраморје? Ја се бију на Попина виле?
Ја се бије море о мраморје? Ја се бију на Попина виле? Нити грми, нит' се земља тресе, ни се бије море о мраморје, ни се бију на Попина виле; већ пуцају на Задру топови: шенлук чини ага Бећир-ага...
На Балачку јесу до три главе: из једне му модар пламен бије, а из друге ладан вјетар дува; кад два вјетра из глава изиђу, Балачка је ласно погубити.
вилу међ' плећи удари, обори је на земљицу чарну, пак је стаде бити буздованом: преврће је с десне на лијеву, пак је бије шестопером златним: „Зашто, вило, да те бог убије! Зашт' устрели побратима мога?
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
ме теча Гњави ме тетка Гњави ме чешаљ Машна и четка Гњави ме брица Који ме брије и брат од стрица Који ме бије Гњави ме мачка Кад лови миша Гњави ме мокро Кад пада киша Гњави ме ујак Гњави ме ујна Ујак је широк Ујна је
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
под моћним тумбасима дима и огња, и да се, уз тутањ и грмљавину, носи с Нијемцима заједно с Николетином, који витла и бије око себе својим огромним ручердама.
XXИИИ Иза брда тресу и одјекују топови. Бије се велика битка. На слободну партизанску територију наваљује њемачка дивизија „Принц Еуген“.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ко стрњиште или пшеницу? МОРЕ Ка и море што некад врло се с буком диже И с таласом о брегове бије, Пак и опет се натраг у себе И скутава тишећи се, — Тако је и човечаско срдце Подизато на жалост, на што ли
Миши, жабе, гусенице, мухе, Скакавци поједају земљу И множе се ... Туча, град бије, суша, И пак зимна и кишовита Око жетве времена. То теке мало се саде Указује на нас зло.
наше потребе, — него браћо остала и добри људи, и ми, којино нисмо пољски радини, него дома у суху седимо, те нит нас бије злота ни киша, — да не лежимо залуду...
Ама Бог доиста не остаља то тако боравити човеку својевољно него ко се не обраћа, кињи и бије и мори. Пророк је божији — не кте га Бог преко наказити, него ли посла другога пророка, именом Натана, к њему да га
Баш смо тако налични некој војски да се на месечини ноћом на малу виделу бије не познајући се у смеси. Тако и ми с тога лакомства несита не разазнајемо ни злотвора ни добротвора, кума, брата, ни
Зло је то и зло ћеш со тога проћи, пази се! А натура супроћ стаје, те вели ти: а што је то, како други чине, ал' не бије их Бог? До здешања, још то ли је грехота, ништа је за то! Да и ја учиним! Зашто не бих чинио?...
Оно једе и пије и носи се и поноси се, краде и лаже, и блуд твори и лењи се те лежи и спава и с другима се вади и бије се, — а није ја! НА МОРУ ГАЛИЈЕ Ка неко друго сиње море тако ти је сав наш овдашњи житак.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
више и ближе примиче к њој, све мање и ређе вади кокице; не једе их, него их стегне у своју шаку, а срце јој силно бије у грудима и страх је неки ухвати од Мана, али га ипак гледа.
А међутим и не оде у дућан, него удари опет кроз неке друге сокаке; а накривио фес, па га кићанка све бије и куцка по плећима, па се ломи чапкунски.
Само се тетка Дока не смеје, него се љути: планула, па скида папучу и полетела на њих да се бије, а Мане скочио и зауставља је и преклиње да се окане, да не купи комшилук на ту бруку.
Силно се приљубило Зони, обгрлило јој колена, плаче, бацака се, грди Манулаћа, бије Сотираћа девера ногом и дере се — виче мајку Костадинку! „Нане, поскоро ће да ни украдну тета-Зону!