Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Ја ти зато ситан мејдан пишем, Да ми дођеш пољу Петровића, Код бијеле Јабланаше цркве, Код студене воде Мукијеле, Да вранове месом напитамо, А земљицу крвцом обојимо И мејдане старе
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Наднијело се увело старчево лице на пун живота лик дјететов, а с бијеле браде цури кап по кап и чисто се запуши на њеним обрашчићима И таман се поп наже да је пољуби, а дијете у сну махну
Матавуљ, Симо - УСКОК
тророгљастим шеширом на глави, огрнут млетачком кабаницом, набадаше танким ногама, на којима бјеху затегнуте свилене, бијеле бјечве до кољена. Остали вијећници, млађи људи, бијеху у новој француској ношњи.
Али старац навуче мантију и скиде капу, те му се просуше по плећима дугачке бијеле власи. Тада поче метанисати пред иконостасом. Мило га затече у молитви, те и он клече и додирну челом земљу.
— Па ето, видјећемо, видјећемо, а сад да говоримо о другом чему... А ти, Јанко, баш ни бијеле!? — Баш нити му се говори, нити му је до чега! — додаде Стане Сердарева, која га дотле пажљиво посматраше.
Милићевић, Вук - Беспуће
кратким кошуљама до кољена и бијелим чарапама; сељаци с малим шеширићима, налик на печурке, у тијесним капутима од бијеле чоје с гајтанима. Облаци се размицали и цијепали.
— Преко мора, одговори онај доброћудно и празно, не појимајући значење те ријечи, насмија се, показа своје јаке бијеле зубе и оде брзо. Он видје гдје их потрпаше у један други воз који оде прије његовог.
дрвеће у цвијету носи на себи нешто снажно и бујно као живот у рађању; по орошеној младој трави жути се јагорчика и бијеле се шумарице испод живица у новом листу.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Чекај, аго, који данак Да т' бијеле бијем куле, Да боравим лаки санак Поред твоје вјерне буле, Да ти, аго, лулу пијем, А кураном каву гријем.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре. Кад се сване, онда средњи брат повиче: — Устајте, браћо, свануло се!
Идући тако, падне једном на конак близу једне пештаре у којој је становао неки пустињик сав стар и бијеле браде. Кад би око пола ноћи, зачује он како из пештаре нешто јауче, па се уплаши, али се брзо поврати и помисли: „Ко
ПЕПЕЉУГА Преле ђевојке код говеда око једне дубоке јаме, а дође некакав старац бијеле браде до појаса, па им рече: — Ђевојке, чувајте се ви те јаме, јер да које од вас упадне вретено у њу, оне би се мати
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
А кад погледаш са врха горе видиш у дољи — трепери море, бијеле се једра сјајна ко дан, то плови Мачор капетан; вије на вјетру заставу ратну, по свијету тражи рибицу златну.
„Пјетлићу драги, пјевачу јасни, зелени репе, фесићу красни, пшенице ево од сваке феле, румене, крупне, ситне и бијеле, изићи мало, сада си сам, пуна је торба да ти је дам.“ „Пшеница! Ура!
„Пјетлићу драги, пјевачу јасни, зелени репе, фесићу красни, пшенице ево од сваке феле, румене, крупне, ситне и бијеле, пуна је торба да ти је дам, изиђи мало, сада си сам.“ Прозору Пијетлић допаде скоком, нахери главу, зажмири оком.
од жуте лале, од руже бијеле, бркатог јечма, пшенице праве, од храста старог, љубице плаве. Чуди се Ћоса и главом клима: „Ту једно љето читаво
Ливаду штитиш, то није шала, кад чича дође, рећи ће: Хвала!“ У ПРВОМ СНИЈЕГУ Из магле, сиве и бијеле, први се снијежак роји, под стрехом ћути врабац, поспано пахуље броји: Једна, још једна ... триста ...
ПРОЉЕЋЕ Преко ноћи прољеће нам дође, поред Уне уз врбике лази, бијеле трешње, блистави ђердани, његови су ведри путокази. Небом плови, огледа се Уном лаган облак, јагње свилоруно.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
72. Истекло је жарко сунце ћа иза горе, Обасјало младожењи бијеле дворе, Пред дворе му коло игра, пјесне се поју, Вес’о ти је ови данак, мој мили Боже!
“ 233. Двије сеје брата не имале, Па га вију од бијеле свиле, Од бијеле и још од црвене; Струк му мећу дрво шимширово, Црне очи два драга камена, Обрвице морске
“ 233. Двије сеје брата не имале, Па га вију од бијеле свиле, Од бијеле и још од црвене; Струк му мећу дрво шимширово, Црне очи два драга камена, Обрвице морске пијавице, Ситне зубе два
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
КНЕЗ ЈАНКО А што је то, кажи ми натајно! ВУК МАНДУШИЋ Љепша му је од виле бијеле! Нема пуно осамнаест љетах, живо ми је срце понијела! КНЕЗ ЈАНКО Рашта ти је срце понијела?
Свагда граја бјеше око мене када хоћах по граду изаћи, као у нас бијеле неђеље кад се крену момчад у машкаре. Да једнога би пријатеља, главом сина Зана рбичића, свога дома већ не ћах
И у боју код бијеле куле олова ми токе изломише, а у раздвој боја крвавога, најпотоња која пуче турска — џефердара држах пред очима
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Чим он стиже на небо, служитељи његови просуше бијеле ките на земљу. „То бива угод, некад пред доласком а некад по одласку његову“, рећи ћете.
Сва она војска тисну се за њим, псујући га и гађајући га из пушака. Он је, јадник, бјежао што га икад ноге носаху, бијеле и крваве пјене излажаху му на уста. Пут пред очима му бијаше непрегледан; камење све то оштрије газио је...
Кад одиже сјекиру, спадоше широки рукави до рамена, а обле јој, бијеле мишице искочише; а кад удари, испод кошуље, облици стегана и листова за часак назријеше се; дојке јој набујаше, а лице
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
И они могу да се саопштавају са „да бог да“ (Да бог да стекао бијеле пчеле! и Стекао бијеле пчеле! Да бог да ти се у сребро оковала! и У сребро ти се оковала! итд.).
И они могу да се саопштавају са „да бог да“ (Да бог да стекао бијеле пчеле! и Стекао бијеле пчеле! Да бог да ти се у сребро оковала! и У сребро ти се оковала! итд.).
Рђа те претуцала, као чавао на путу! Сачувао те бог као јаје с тавана! Све ти црно, а очи бијеле! Смеле те најтеже мађије! Сунце ми те кроз воду гријало! (тј. да се утопи). Траг ти се по злу познавâ!
(Клетва звонару кад звонећи кога узнемирује; мисли се на уже, тј. да буде обешен). Б) ПОСРЕДНЕ Бесан море локао! Бијеле власи плела! — (клетва девојци). Вазда туђа бремена носио! Глава му град чувала! (тј. била набијена на колац).
Окупили као ’рти зеца. Пало му на памет као псу рамати. Подмеће као кукавица јаје. Понио се као да је добио бијеле пчеле. Промеће се као мачка међу стаклићима. Провукао се као пас кроз росу. Ради као кртица.
(Тигањ) 18 — Увече сатера чобанин у тор сто црних оваца, а кад изјутра све бијеле? (Све би јеле, тј. гладне су) 19 — Чиме почиње ноћ, тим се свршава дан; а чим свршава дан, тиме почиње ноћ?
(Ђерам) 68 — Два се брата побише, трећега живот родише? (Кремен и огњило) 69 — Два се ђеда кроз плотове за бијеле браде вуку? (Гребени за гребенање вуне) 70 — Две се владике вуку за кике?
(Дрво) 205 — Црвено, малено, цара од коња скида? (Јагода) 5 (ПРИРОДНЕ ПОЈАВЕ) 206 — Бијеле пчеле на земљи сјеле? (Снежне пахуљице) 207 — Бије те, а не видиш га?
(Дванаеет месеци и у сваком по четири недеље) 248 — Чујеш га, а не видиш га? (Ветар) 249 — Бијеле пчеле, на тло сјеле; огањ паде, њих нестаде? (Снег и сунце) 6.
Гдје им се ништа не би дало, ондје потегну јајетом у врата. 2 ЂЕДОВИ И ЂЕДОВА БАБА У Рисну на бијеле покладе обуку се неколико момака у кожне хаљине изврнувши длаку напоље, наките се различнијем реповима и дроњцима, и
Бу, баба!“ 3 СВАТОВИ С МЛАДОМ У Рисну, на бијеле покладе, обуче се неколико момака у најлепше хаљине, а један се обуче у женске; они се зову сватови, а ово је невјеста.
Такав рој зове се паројак. А кад тај паројак истога дана пусти рој, онда се тај нови рој зове „бијеле пчеле“, што се у народу сматра срећом. бељ — губер, покривач беша — бешика, колевка бијељ — в.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
и тушта и тама од сваке врсте људи, црнијех, црљенијех и жутијех, у различите хаљине обучени, а пред њима један старац бијеле косе и браде као овца, на двије дворогасте шљаке, који му рече: „Који си ти?
И Бог с нама! 21. КАЛУЂЕР И ЧЕТИРИ ГРЈЕШНИКА. Био некакав богоугодни калуђер, бијеле браде и главе, који се вазда Богу мољаше. Путујући једном нотњо нанесе га пут покрај једне цркве ђе се Хришћани копају.
32. ПЕПЕЉУГА. Преле ђевојке код говеда око једне дубоке јаме, а дође некакав старац бијеле браде до појаса, па им рече: „Ђевојке!
Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре. Кад се сване, онда средњи брат повиче: „Устајте, браћо!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
По опису намах познаде фра-Бону. Бијаше човјек стричевијех година, стасит, прав, бијеле коже и питома лица. Остали како који, већином стари.
На њој бјеше плава, набрана сукња и свилена опрегљача. Гуњића није имала, те, како је плела, виђаху јој се бијеле мишице у широкијем рукавима од кошуље, а и врат од коријена бијаше гô.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Једна около кандила се вије, А нека болно, к'о да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје; Неке бијеле, као љиљан први, Само им златно меко перје груди; Неке све плаве, тек им грло руди, Као да кану кап зорине крви...
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
подобно облаку, кад га гледаш с високе планине ушикана тихијем зефиром, кад се спушти у цвијетна поља на велике и бијеле масе да зефирна поодмори крила на коврима цвијетна прољећа - вид подобни бесмртног воинства представљаху опширни
оца; ка дв'је лађе крилах надутијех када иду ускијем каналом кроз покрите снијегом равнине, - тако они кроз бијеле масе. погубљене војске пролазаху.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
на моје олакшање, ускоро за њим изишла би и бакица, дотјерујући на сљепочицама косу што јој је провиривала испод њене бијеле капице.
Али ко не излази такав из канџа живота? XИX τυφλάς έѵ αύτοτς έλπίδας χατώχισα Пробдио сам дуге ноћи, сред бијеле мистике болнице, у контемплацији смрти. Лицем у лице с њом.
Одлазио је, можда, и на жељезнички надвожњак и дуго стајао налакћен на огради закађиван одоздо сукљајима бијеле паре из локомотива које су маневрирале у кратким, засоптаним помацима, све док с другог краја није пошао према њему
Дјед је стајао насред собе, с чекићем у руци, велик у своме дјелу; посувраћени рукави кошуље откривали су му бијеле, од сунца скривене унутрашње стране подлактице, мекопутне у својој гаванској бјелоћи. — Но, што кажете?
А тамо — чистота сњегова од којих жаре очи. Алпе, велике вјековите бијеле тишине у долинама. Егзотична бескрвна познанства. (Она је, дакако, старија од нас, и јако, јако болесна.
Али мисао ми се прекида, брзо се замара, и као да све чешће западам у неке бијеле оазе без времена. - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Да ми се ишта из дубине ноћи врати у крило! Али никога и ничега нема. Сад сам празнорук и го, пун бијеле празнине. Гола душа у даху бивствовања — харфа у даху вјетра.
Мисао се мрси. На махове око мене зјапе бездане бијеле празнине кроз које пропадам. Па престаје и то. Бијела тишина без времена. Седефасти одсјев за вјеђама. Вјечност.
главом — и ја не могу да замислим веће ни стварније среће: све жеље шуте и чула дремљу, а мисли имају празничко рухо и бијеле скрштене руке.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре. Кад се сване, онда средњи брат повиче: — Устајте, браћо, свануло се!
Е весели, боже, и лија и он и дјевојка и коњ, те бјеж̓ даље. Ишли, ишли дуго и дуго, док запазе опет бијеле царске дворе.
ПЕПЕЉУГА Преле ђевојке код говеда око једне дубоке јаме, а дође некакав старац бијеле браде до појаса, па им рече: — Ђевојке, чувајте се ви те јаме, јер да које од вас упадне вретено у њу, оне би се мати
“ До једну годину роди једно дијете, а до друге још једно. Једног дана дођох у кахву и ту нађох старца бијеле браде до појаса.
Један рече: — Ја бих најволио њезине три бијеле ствари: грло, зубове и образ. Други рече: — А ја ђевојачке три црне стави: очи, солуфе и обрве.
Ћипико, Иво - Приповетке
Изван града гледају своје висове: мећава их обавија и бијеле се сметови снијега. Тамо сигурно вијавица и студен бије, али њих за то није брига.
И гледа на Ловћен, чије виси бијеле се од снијега. Доље, испод њега, у буковим шумама, по казивању, помисли да се она родила.
Ту, с висине, код бијеле црквице светог Николе, дуже гледа на свој шкољ — на Велу увалу, борову шуму и развалине старога манастира, око чијих
море јаче у хриди удара, и из отворенога продора долази шум и разлијега се голим кршем; по пучини валови, стижући се, бијеле се, па кад ударе у хриди од рата, прштећи пјенуше се, док они у увалици одмјерено котурају се прама крају и, враћајући
Код бијеле црквице светог Николе, на врху, окренути прам мору, чаом одахнуше. — Све се лијепо свршило, видиш! — говори јој он већ
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Препунише се торови, пресуше се амбарска ока, пренапуни се кућа здраве, једре и кршне чељади, а кеса, пуна бијеле и жуте јаспре, силно затеже за Рељиним припашајем.
Ћипико, Иво - Пауци
— Нека снијега! — помисли Раде чисто весело. — нека Божић искези бијеле зубе, љепши је! Божић бијел, чист, прославио је Раде хицем из хајдучке кубуре, а комшински пиштољи и они из окрајних
— Ко нам брани? — шапну жена савладана, унесавши своје помућене очи у његове и тражећи дрхтавим уснама његове бијеле, чисте зубе. И, подавши се сласти, упиљи свој помућени поглед у његове очи...
— Чекај, чекај! Старица изиђе и убрзо се поврати, носећи чашу, скленицу вина и, преко руке, чисте, бијеле простираче. — Ево ти! — рече му благо. Иво прихвати и наточи. Уто је старица средила постељу.
Дођох тако... — рече Иво узбуђен и силом се насмеје. И њој се оте смијех, и показа своје мало унутра увите, бијеле зубе иза румено узвраћене горње уснице. — Не могу дангубити, — рече навлаш недужно и хтједе да крене.
Па, узбуђен, себи уобрази дјевојку: гледа јој гипки стас што се као срп може да савије, мало узвраћену горњу усницу и бијеле чисте зубе.
— Можете скинути и рукавице. — Фала! — понови он, и скиде са руке своје бијеле рукавице, па их објеси о балчак златне сабље, и — иде укочено напријед, а сабља му цука по путу.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Чекај аго који данак Да т' бијеле бијем куле, Да боравим лаки санак Поред твоје вјерне буле, Да ти аго лулу пијем, А кураном каву гријем.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Једна около кандила се вије, А нека болно, кô да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје. Неке бијеле као љиљан први, Само им златно меко перје груди; Неке све плаве, тек им грло руди, Као да кану кап зорине крви.
Из твога осмјеха слатка И жарка кô смирај сам По мени бијеле руже Ко сњежни падоше прам. Из вруће високе ражи Грличин глас је звао, У врху чемпреса старих Пошљедњи пламен је
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
сунце, а и сјајан мјесец на западу: пресушише воде шедрвани, устави се Шарац, вода ладна, а потресе земља по Стамболу, бијеле се задркташе куле, а стресоше четири планине... Све се црној земљи поклонише и пођоше на Стамбола града.
више стихова, на пример: „Зазор ми је у те погледати, а камоли с тобом беседити“, „Топузину баца у облаке, дочекује у бијеле руке“, затим у много случајева опис сусрета пријатеља и непријатеља (први се грле, други се грде), опис поробљених
упознали: На лоше га место ударила: међу пуца, ђе му срце куца, на плећи му зрно излазило, и јуначко срце изнијело, и бијеле комад џигерице.
износи дивно одијело, и облачи дијете Грујицу: на плећи му удара кошуљу до појаса од чистога злата, од појаса од бијеле свиле; по кошуљи зелену доламу, на којој је тридесет путаца: свако пуце од по литру злата, под гр'оцем од три литре
од злата прстење са бисером и драгим камењем: разасја се соба од камења, — така му се учини ђевојка да је љепша од бијеле виле; прстенова Роксанду ђевојку и даде јој хиљаду дуката, и ђевојку браћа одведоше.
Пошљите му лист књиге бијеле нека дође граду Вучитрну; не пиш'те му што је и како је, већ пишите: „Мајка је на смрти, пак те зове да те
Петар опремат кулаша, а Вукашин опрема Милоша: на њег меће танану кошуљу, до појаса од чистога злата, од појаса од бијеле свиле; по кошуљи три танке ђечерме, пак доламу са тридест путаца; по долами токе саковане, златне токе од четири
“ Оде Милош под бијелу кулу, запе стр'јелу за златну тетиву, устријели кроз прстен јабуку, пак је узе у бијеле руке, однесе је цару честитоме; лијепо га царе обдарио.
То кад виђе војвода Момчило, у јунаку срце препукнуло од жалости за браћом рођеном, бијеле му малаксаше руке, те не може више да сијече, већ удара коња Јабучила, удара га чизмом и мамузом, да полети граду
“ И ту божју вјеру зададоше да ниједан љуби не докаже. Утом их је ноћца застанула, отидоше у бијеле дворе, вечераше господску вечеру, оде сваки с љубом у ложницу. Ал' да видиш чуда великога!
одвратио главу, не шће више ни гледати љубу; а дођоше два Мрљавчевића, два ђевера Гојковице младе, узеше је за бијеле руке, поведоше у град да уграде; подвикнуше Рада неимара, Раде викну до триста мајстора; ал' се смије танана
5 УРОШ И МРЊАВЧЕВИЋИ Састала се четири табора на убаву на пољу Косову, код бијеле Самодреже цркве: једно табор Вукашина краља, друго табор деспота Угљеше, треће табор војеводе Гојка, а четврто
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Играо је извијеним састављеним обрвама и у осмијеху показивао сјајне бијеле зубе. — Е баш нек сте дошли и ти и Жуја. — Ја и Жуја ловићемо зечеве!