Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
МОЛИТВА Да намирим она дрва! Да оберем онај грашак! Да претребим онај пасуљ! Да разастрем оно биље, по оном столу, испод оног храста! Да приставим онај лонац! Да откључам онај подрум!
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
ВИИИ БИЉАРИЦА — Лале, лале! — чуло би се како она сваке суботе виче испред капија по улицама. — Биље, травке, лале! — и нуди жене кад се ове искупе око ње растварајући им своје завежљаје, бошче пуне трава, корења, биља.
не види, са тим својим завежљајима и торбама, као неко клупче вуче се и пузи по улицама, једнако вичући и нудећи биље, траве. — Лалê, лалê! Биље, травке, лалê!
— Лалê, лалê! Биље, травке, лалê! Живи тамо, горе, више Маркова Калета, међу папратом и здравцем једнако чекајући да нађе „расковник“...
— Па шта радиш тамо сама целе ноћи? — плаше се оне од ње. — Ништа — продужава. - Не ли тада берем биље? У глухо доба, кад гора, вода, све се смири...
У глухо доба, кад гора, вода, све се смири... Кад трава око мене почне да расте и камење по гори да пуца, а тад се биље, у то, глухо доба, оно види... тад оно од Бога пада. — Па како га ти познајеш и видиш ноћу?... — Видим си.
При тој помисли одмах престаје да проси, да нуди биље и брзо, уплашено почне да скупља и савија торбе, завежљаје, и заједно с хлебом што су јој до тад дали, одјури, управо
Африка
На малим случајним плажама спавају пироге, грубо издубене у стабла. Људи и жене перу неко биље. С времена на време пловимо поред урођеничких насеобина подигнутих на високим кољима крај саме ивице воде. Риболови.
Мало пале пото–пото, пун расцветаних лотоса и ненифара; девојке и младе жене траже неко биље међ цвећем. Небо је љубичасто и сурвава се косим таласима на нас. Грдна ларма инсеката.
Како је хладовина, пријатно пешачимо за својим носачима све до идућег села; око десет километара. Идемо кроз густо биље саване, каткад кроз изненадне тропске шумице, или потопотоом, у чијем се муљу, између шевара и ободрених стабала,
Све је фосил у тим крајевима. Фосил је тле по коме газимо, биље које ниче на њему; људи су фосили бившег човечанства; песме су фосили бившег певања.
радост да сам, поред свога новога пријатеља, у његовоме спортском Реноу који даје сву снагу што му допушта саванско биље. Врелина сунца, која нагриза гуме, Фонтену ништа не смета.
Црњански, Милош - Сеобе 2
једанпут недељно, болеснике у Токају, по сиромашним кућама, и носила им поклоне, хране, а остављала им и некакво сухо биље, које се употребљавало, скувано, као лек. Тражила је од Исаковича да је прати.
Теодосије - ЖИТИЈА
Јер шта је тај твој живот којим се без памети хвалиш: зар се ниси сам, гризући биље у пустињи као звер, глађу убио? Сунцем паљен, ветром и даждом мучен, у каменој пештери тело се твоје смрзава и труне,
а не на земљи у радости и весељу божаственом, и насићиваше се неисказаним виђењима многодневно, тако да је и худо биље и горки жир заборавио јести, и ни да га скупи изаћи потом није мислио, нити је желео још да живи на земљи.
Али је и горки жир и сирово биље ублажио Бог, и у ману претворио, и усладио боље него јела на трпезама богатих. Овим јачајући срце своје и душу своју
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
била је гипка и свежа као млада врбова грана, а и уста су јој била таква: детињски хладна и свежа мирисала су на биље. Осетих како ми колена дршћу. То је то. То је то, Боже мој!
Црњански, Милош - Сеобе 1
И тако јој се, кроз плач, чинио Вук Исакович и његова кожа и његове очи, уста, као неко биље и сазвежђе које није могла да заборави све док јој се, у мислима, не појави онакав какав је сад: кривоног, подбуо и
Испружив ноге у траву, поломи биље што му се беше унело у лице, својим сасушеним плодовима, у којима су звечала зрна, и леже полеђушке, да се расхлади,
Влага је пробијала зидове, са кровова се млазевима сливала киша, биље се било сасушило, иструлило у блату. Живе душе не беше данима на брегу; ни по земљаним обронцима брега, испод кућа.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Вила му је до три биља дала: једно биље да се не урече, друго биље, да ми напредује, треће биље да ми добро спава.
Вила му је до три биља дала: једно биље да се не урече, друго биље, да ми напредује, треће биље да ми добро спава.
Вила му је до три биља дала: једно биље да се не урече, друго биље, да ми напредује, треће биље да ми добро спава. Спавај чедо и сине мили, уроци ти под ногама били, као коњу плоче све четири.
70. ¹⁰⁶ Грбић, С. М., исто, с. 122; Сретеновић, М., „Животиње и биље у народном предању“, Караџић, 8—9, 1901; Вукановић, Т., исто, с. 199; Станојевић, М.
Софрић, П., Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба, БИГЗ, Београд 1990. Срезњевски, И. И., Вук Стефановић Караџић, Београд
и Александрина Цермановић, Речник грчке и римске митологије, СКЗ, Београд 1987. Сретеновић, М., „Животиње и биље у народном предању“, Караџић, 8—9, Алексинац 1901. Станојевић, М.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
интелигентан, образован посматрач стварнога живота, да хладно, без страсти, описује људе као што ботаничар описује биље или зоолог инсекте.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Лепа старост: жижи вера с луталице калуђера. (Жубори ли крај Дунаја родно биље родног краја?) Пред Врч дрвен Арсенију простре светлост Метохију. Оно Поље опет пламти: епитрахиљ, божур златни.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
И како брашно земље се тиче, из њега биље чаробно ниче. Цвјетају лале и ружа рујна, диже се храшће ил буква нека, за Ћосом ниче пшеница бујна или се шири
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Има ли рибе? — Врло мало, млади господине. — Али ће за вечеру бити довољно? — Можда. Продужавам кроз биље сасвим уз обалу; газећи сваки час погрешно на камен који се не види.
Од тог планетског сурвавања вода игра; разливено сребро. У непосредној мојој близини акватично биље диже се из воде. Својим дугим лишћем оно дише ваздух над водом и својим стабљикама воду.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Ноћу кад бију промаје са звезда, кад корење одозго виси као игле што држе слике с друге стране зида, ове ноћи кад биље обраста сребром и плави се фитиљ мора у зебњи гаси, тебе о саму призивамо ноћи!
ПУТНИК Лутам по свету пуном грдње. Људи на саборима на неплодно биље се туже. Звери за трпезом на пропланку куну лукавост људи.
они, Грци, кротки и ћирилски, загрљене две превратне звезде, носе у наручју дарове слова, тамно зелена ко приморско биље, анабаза голоруких, од села до села нуде своје срце као со и квасац за словенско тесто. Месечина.
Очекујем нови сабор к њему иде можда та девојка што носи чаброве с водом и казује како се зове биље какав труд и звонак говор далеко ли је Ариље?
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Плаво, љубичасто, жуто, бело, црвено, златно, рецкасто... целог лета и јесени по планинама береш лековито биље... Нешто сушиш на сунцу, нешто на промаји, нешто на месечини... И сви од твога биља оздрављају!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Теби, што си ми у тело засадила ветровито биље шума, ишчупала стид и страх. Теби, што си ми очи помрачила тугом звери, а кожу осветлила веселошћу облака, слава,
Они се намрштише, и одведоше ме пред једну Марију, над једним вратима, чији се камен расцветао, као стоструко водено биље, које су два анђела страсно гледала и кадила тамјаном.
И, као махнит, на врху ове цркве, чије је зелено камење некад било биље, негде, ко зна где, па се стабљике, чашице, лишће, сва виткост, још виде; пред којом би ме пре шест стотина година,
спалили – ја пружам руке, и видим их рујне, просијане, тако да крв у њима, ружичаста као разблажено вино, сећа исто на биље, како дрхти без жеља и бола. Далеко од свега мога, млад сам и миран. На дну морских обала видим боју мојих очију.
велике круне кровова, и личе на огромне, мрачне расцветане лале; зидови, што цветају високо у камену, танком као биље; прозори тамни у недогледним висинама, који се црвене као крв – све ме то превија, крха.
Небо, што усред дана, као биље са друге стране света, наноси на својим таласима привиђења, игру стабала рујних, кула у ваздуху.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
побуда, са Скупштином сложити и сам Сенат), и то ће се сматрати као нарочита тачка Устава, према којој: воће, корисно биље уопште, пшеница и сви други усеви морају успевати баснословно добро, и то два пута преко године, а ако се укаже
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
одгонетљајима загонетке се могу поделити на загонетке које се односе: на човека и делове његова тела, на животиње и биље, на природне појаве и небеска тела, на предмете и алатке.
Сутрадан само му главу нађу чобани пред колибом. 3) БИЉЕ БАДАЉ У Боци се приповиједа да у земљи под овом травом ко је срећан може наћи некакав драгоцјен прстен.
Вила му је до три добра дала: Једно биље, да се не урече, Друго биље, да ми напредује, Треће биље, да ми добро слава. Спавај, спавај, чедо, сине мили!
Вила му је до три добра дала: Једно биље, да се не урече, Друго биље, да ми напредује, Треће биље, да ми добро слава. Спавај, спавај, чедо, сине мили!
Вила му је до три добра дала: Једно биље, да се не урече, Друго биље, да ми напредује, Треће биље, да ми добро слава. Спавај, спавај, чедо, сине мили! Уроци ти под ногама били Као коњу плоче све четири!
(Кртица) 175 — Шарено је, — змија није; рогато је, — коза није; товар носи, — а коњ није? (Пуж; — спуж) 4 (БИЉЕ) 176 — Бијела се роди, зелена одрасте, црвена умре?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Обесели се једно другоме, па му ђевојка рече: „Моли Бога ђе се моја матер није дома намјерила, него пошла да биље кроз гору бере да њим младиће замађијава и у звјерад претвара, као што је учинила свијема онијем који су ме просили и
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Дечак је осетио како време обележава таму а земља је мирисала, а биље се мигољило, а ваздух се развлачио у растопљене округлине, пуне шумова.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Он је запазио над једном тезгом пијаце таблицу на којој је стајао натпис „Лековито биље“, па похита онамо, не рекавши својим пратиоцима ни речи.
од топлотне количине што је Сунчеви зраци у току летње полугодине доносе; ако је та количина недовољна, не може то биље да сазре, а онде где је та количина таман довољна за његово сазревање, лежи северна граница његове распрострањености.
Око ње расло је биље топлих крајева и живели су чудни створови. Предузех да ту фауну разбудим из хиљадугодишњег сна“.
Хтео сам да прозрем на који се то начин дешава. Зато сам гајио голубове и биље, посматрао својим очима њихове постепене промене и отпочео своју преписку са сличним одгајивачима.
А човек одабира промене што их природа ствара и нагомилава их по својој жељи. Тим начином подешава он животиње и биље својим потребама или својим спортским циљевима. Он то чини често несвесно, оставивши најкрепкије индивидуе за приплод.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Све оживело новим, светлијим, веселијим животом, и биље и животиње, па и вода по бистрим планинским речицама веселије жубори и шапуће песму нове среће, новога живота...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
А он располови, бива: половина је вода. Ја опет оздо руком покажем како из земље расте свакојако биље, а он опет руком озгор, показује како киша пада и да без кише не може расти.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Овде је постигнут високи степен општекултурне симболизације и двострано пројектовање: сребрни путири су пројектовани у биље, у божуре, а божури су пројектовани са своје стране, у причесне чаше управо зато што је у предању и обликовању које
су пројектовани са своје стране, у причесне чаше управо зато што је у предању и обликовању које култура доноси ово биље, овај део околне природе, трансформисано у значењскосимболичке јединице.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Јер су собе и куће празне а мрачне; дворишта су такође без људи, пуста су као и улице; дрвеће је усахло, а и биље у башти.
Уосталом, додаје он, „можда биље и лишће познају један срећнији облик живота”. 226 Занимљиво је, са становишта књижевног развоја, да су само неколико
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Лепо је мањкање у себи што љуби Празнину и место још неопорављено Од одласка анђела, свисло биље. Сено На трагу одлуталог цвета чије име Мирише изван врта и води ме До чистих места, нестварних без наде, Ружо
СЛУГА МИЛУТИН Последњу светлост сабласти прате и биље... Употребљив само у сну, свет нас вара! Варницом нежном низ црно ковиље Дожељен предео обузе превара.
Измишљање слепог у ковитлац ока, О саплитање кроз измишљен врт! Искуство ослобођено памћења Опчини биље нежности и смрт Около времена, около костура, Около данашњег дана опраштање.
обавезне Јер права истина је стидљива као мирис Ја волим јучерашње нежности Да кажем своме телу „доста“ и да сањам биље Прсте очи слух другачије распоређене У шуми неголи у телу КАП МАСТИЛА Шта све може да стане у капи мастила једно
Петровић, Растко - АФРИКА
На малим случајним плажама спавају пироге, грубо издубене у стабла. Људи и жене перу неко биље. С времена на време пловимо поред урођеничких насеобина подигнутих на високим кољима крај саме ивице воде. Риболови.
Мало пале пото–пото, пун расцветаних лотоса и ненифара; девојке и младе жене траже неко биље међ цвећем. Небо је љубичасто и сурвава се косим таласима на нас. Грдна ларма инсеката.
Како је хладовина, пријатно пешачимо за својим носачима све до идућег села; око десет километара. Идемо кроз густо биље саване, каткад кроз изненадне тропске шумице, или потопотоом, у чијем се муљу, између шевара и ободрених стабала,
Све је фосил у тим крајевима. Фосил је тле по коме газимо, биље које ниче на њему; људи су фосили бившег човечанства; песме су фосили бившег певања.
радост да сам, поред свога новога пријатеља, у његовоме спортском Реноу који даје сву снагу што му допушта саванско биље. Врелина сунца, која нагриза гуме, Фонтену ништа не смета.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
XXВИИ Та, дабогме свака рана Има своје биље, — А мене је очарало Моје — ново миље. Хај, ала је дивна мома Нашла верна друга!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Амебе бивају уништаване од других организама. Биље се бори о место. Животиње се кољу међу собом. Поручник Протић га прекиде: — То значи, у природи као да постоји вечни
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Веје ветар, веје И жељу ми греје Као сунце мајско. Биље красно, рајско, Кад пролеће дија И цвеће избија. О веј, ветре сладак!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
СКГ — Српски књижевни гласник Софрић — Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба. По Ангелу де Губернатису. Скупио и саставио Нишевљанин (Павле Софрић).
Отуда је разумљиво да овим именом наш народ може означавати различите биљке. — В. Митско биље. В. се баје преко крављих леђа, да би крава имала млека (СЕЗ, 32, 1925, 425). Ако крава изгуби млеко, онда јој се в.
Смиље, смиљ, цмиље. Код Срба с. је по превасходству девојачко, девичанско биље; девојке се по правилу ките с., природним или вештачким (цф. СЕЗ, 19, 119 и лепу песму Петран.
се чине љубавне чини: »Чубра цвећа — да ме добро чува«, тако се хвали жена која је мужу у првој вечери дала деветоро биље (етимолошка магија). Ч. се баје против »власца«, тј. сифилиса (СЕЗ, 58, 1948, 358, Гружа). Чуваркућа.
Митско биље. »Митских дрвета и биљака има много. Коме одмах не би пале на памет са букве јабуке, или јаворове, или јовове, или
о веровањима (магичним радњама, врачањима, бајањима) везаним за родно дрво (било које) или воћку (било коју), за разно биље (помешано), за делове биљака (гранчицу, цвет, сламку), за венац, за разне дрвене предмете (на кући, у кући и ван ње).
Овде још само неколико речи у вези са »деветорим биљем«. Биље разно (помешано) у једној магичној радњи представља веома честу појаву.
итд. Али највећу пажњу заслужује тзв. »деветоро биље«. У истоименој песми народној (Вук, Пјесме, 1, 645) објашњава дилбер Анђелија како је (служећи се и етимолошком
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
да ћу остати овде сама у камењару, међу спрженим коврагом, звечаркама које гмижу около, док им тела блистају на сунцу. Биље је овде отровно, вода која пада из отвора на високој стени бљутава, слузава и ја не знам како да угасим жеђ.
Рекао сам јој да он излази по сопственој вољи, да доле по долини прикупља биље баш за рат јер очекује да ће бити много рањених којима само тако, помоћу мелема, може помоћи, да не излази просто из
Нас двојица, ја и Димитрије, скупљали бисмо и сушили биље а Доротеј би лечио. Тада се ја умешах. А зашто, рекох, не бисмо бацили под ноге све наше проклете вештине које су
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ово је ботаничка башта; у њој се гаји најразноличније биље, а нарочито фино воће. До ње је зоолошка башта; њени први почеци потичу још из времена Аристотеловог, коме је
Сунце је однеговало и ове шуме, напајало их кишом, загревало својим зрацима и хранило их соковима земље. Хранећи биље, оно је хранило и све животиње, од најмање, па до највеће, човека. Све што живи захваљује свој живот Сунцу.
Оно је депоновало, давно, пре неколико стотина милиона година, један део своје снаге у биље, да бисмо ту снагу, претворену у камени угаљ, могли употребити за наше машине.
Они перу своје тело, облаче своје одеће, и дижу у молитви руке када се ти рађаш. Стада се одмарају на паши, дрвље и биље зелени, тице излећу из својих гнезда, а њихова крила славе тебе...
За време тих милиада била су лета, и у најсевернијим деловима Европе, необично топла, па је ту успевало биље које данас узалуд онде тражимо. У давнијој прошлости, слика је обрнута.
За то време истопи се око полова снег и мраз, па се на наквашеном окопнелом тлу може за време дугога лета развити биље, чији је корен или семе у стању да презими дугу поларну ноћ. То су једини живи организми Марса.
А тек биолози! Они би нам, служећи се мојом мапом, причали надугачко и нашироко какво биље расте на Венери, какве животиње онде гамижу. Зато би и филозофски факултети имали своје венерологе.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Они му одвраћају сличним речима... Замагљеним погледом посматрам спржену земљу и спарушено биље, гледам ситне Анамите и онај њихов презрив поглед, а ватруштина лагано обухвата моје тело, те ми се чини као да
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Зашт' устрели побратима мога? Дај ти биље ономе јунаку, јер се нећеш наносити главе“. Ста га вила богом братимити: „Богом брате, Краљевићу Марко, вишњим богом и
Ал' је Марко милостив на бога, а жалостив на срцу јуначком: пусти вилу у планину живу. Биле бере по Мирочу вила, биље бере, често се одазива: „Сад ћу доћи, богом побратиме!
Кад се Ђемо накитио вина, донесе му крчмарица Јања рујна вина од седам година, меће у њег биље свакојако. Паде Ђемо главом без узглавља, скочи Јања на ноге лагане, па свом побру гвожђе отвораше, а на Ђема Марко
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Тако и ту се пригодило: пророк је боледовао, пророк му је биље носио. Дође к њему веселим образом пророк Натан на разговор.
Зар од попа ђакону бити, ја ли од бега субаша? Какве су ране и болест, такво се и биље за лек даје: каква је кривица, таква му је и каштига. Жањем где нисам сејао, Збирам где нисам раздао.