Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
(Благоју) Шта ли је то могло да пуца? БЛАГОЈЕ: Знам само да је био машингевер! СИМКА: Као да је у центру. БЛАГОЈЕ: Биће д
СОФИЈА: Грех је овакав дан провести у кући! (Отрчи према реци. Јелисавета се љутито враћа унутра.) ГИНА (Благоју): Док стојиш докон, мого би да ми напумпаш воде за испирање... Благоје, чујеш ти мене? СИМКА: Стоји ко одузет!
Гино! ТОМАНИЈА: Не вреди да зовеш, обезнанила се! ДАРА: Лупај је мало по образима, слободно! Јаче! (Благоју) Шта стојиш, сметењаче? Имаш ли коцку шећера у кући? БЛАГОЈЕ: Шећера? СИМКА: Долази себи!
ГИНА: Нисмо! Милун: Да ли се овде уопште појавила нека дозвола? ГИНА: Није! МИЛУН (Благоју): Јеси ти видео да сам ја овде поцепо неку дозволу? ГИНА: Није видео!
Благоје је збуњен и постиђен.) СОФИЈА (Василију): Је ли то тај наш народ, о коме причаш? ЈЕЛИСАВЕТА (Благоју): Да л се и сада осећаш као соба? БЛАГОЈЕ: Ко шта? ЈЕЛИСАВЕТА: Ко соба из које су бацили љубичице?
ТОМАНИЈА: Зар ти је Бог зато дао толику лепоту? ДАРА: Зар теби његове крваве руке не сметају? ГИНА (Благоју): Изгужвале су Дропчеве ручерде твоју свилу! ДАРА: Јашеш се овде са оним крвавим зликовцем!
СОФИЈА: Што то говорите? Па зар вас није стид? ДАРА: Пред ким да ме је стид? Пред бестидницом? ГИНА (Благоју): Ево ти твоје ослободитељке! ТОМАНИЈА: Закитила га, ђилкоша, видовом травом!
ГИНА (Благоју): Ево ти твоје ослободитељке! ТОМАНИЈА: Закитила га, ђилкоша, видовом травом! ГИНА (Благоју): Погледај како се високо попела! ДАРА: Ово мора да је била нека велика љубав! Види колко су траве и цвећа поваљали!
Све што се десило, све је то део нашег посла и наше судбине! СОФИЈА: Свима бих могла да опростим, ал Благоју никад! СИМКА: Благоје се поново пропио, пропашће!... (Софији) Па зар вас нису ошишали?