Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ЋУК Над смреком прва звезда блисну, Чу се ћук; негде вода засја. Под кишом мрака жали кисну, Омара дуну с црна класја.
Ноћас ће најзад пасти киша. Југ црн и сева; но, наједном, Дажд пређе преко виногради... И блисну према селу бедном Крвава, страшна, звезда глади.
Јејина, сва од свиле, И с ватром у зеницама, Диже се летом виле. С целога небосклона Блисну у једном трену, Да би по земљи она Бацила своју сену...
И ти си начело већма него биће... Ноћ да блисну звезде; замах победника, Да буде победа... Лепота, откриће, Пре него мом духу беше реч и слика.
Док над Паунима блисну задња зрака У злату једнога коња и јунака — То деспот Оливер од Леснова, мину. Посут драгуљима у руци му сину
ЗОХРА Путник је срео у првом сутону на морској обали младу и црну жену, која према звезди, што у тај мах блисну на западу, узе своје две голе црне и тешке дојке у руке и поче говорити молитву, држећи непомично очи на планети.