Матавуљ, Симо - УСКОК
Она му рече: — А гдје си већ? Твоја те је кућа жељна! Јанко се загледа у њу, лице јој бјеше блиједо, груди јој се таласаху. Онда се Јанко нагну и пољубише се. Па, без ријечи, уђоше.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Сад је пред човјеком само пусто блиједо небо одсликано у мирној води пространог вјештачког језера. По његовим ивицама, непотребно удвојени и сувишни, окренути
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Дуго и дуго, прекрштенијех руку, гледала је лијепа дјевојка у блиједо лице Јанково. Огањ гораше неједнако. Час би плануо те расвијетлио чудан призор.
“ прекиде је он, дигнувши се и погледавши је чудно. Бјеше то очајнички поглед. И лице му бијаше блиједо и растројено, тако да се дјевојка нехотице трже. „Не!... не зна нико до Бога, како ми је овога часа!“ рече он жалосно.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Балеган се, као обично, шетао по дугачкој трпезарији, па склони суд с вином и отвори, а кад видје Бакоњино блиједо лице, устукну престрашен. — Шта се догодило? Да није што стрицу? Да није умра?
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Ја те не познам!... Она би се осмјехнула, али је и тај осмијех остајао ограничен на сама уста и трептао око њих, тек блиједо и мутно уочљив на крајњој ивици видног поља. Прожимала ме све дубља хладовитост тих очију, и све више освајала туђост.
Или их се сјетимо у великим размацима, блиједо и без особита одјека у нама, а и то најчешће тек на какав вањски потицај.
Над клавиром, у рустичном црном оквиру, раду дрводјелца из мјеста, висио је блиједо акварелиран цртеж мршаве прабабе, дједове мајке.
Чак и њихови груби гласови чинили су ми се свјежи, као свјеже ољуштени, сочни од кише. Притајио сам се. На небу се блиједо оцртала дуга.
долази тек онда кад смо изгубили смисао за њена задовољства, кад смо окрезубили за њене дарове, кад она већ сасвим блиједо весели наше срце.
Ћипико, Иво - Пауци
Газда Јово прати пјевање у памети, јер никада не пјева. Рукама опро се о сто; блиједо, набухнуло лице продужило се и уозбиљило, као кад неко претеже у један мах неоправдани, разуздани смијех.
опази како се газда постарао: подочнице се смежурале, отпуштена му доња усница, као да је без крви; лице набухнуло, блиједо као восак, и малоприје, кад се насмија, бијаше опазио да му фале два зуба у горњој рилици...
Он се од осталих одвојио, прислонио се уз оголело стабло и нехотице потекоше му топле сузе нуз блиједо лице... ...Вјетар фијуче око голих грана, блиједи сунце, и домало спустиће се зимски сутон.
Силно је личио мајци. Његове и њене сањалачке очи имађаху једнак изражај сјете и самилости. Мајчино блиједо лице, старачки свјеже, отсијеваше благо. Посматрајући је, он је увијек у њеном лицу наслућивао и гледао будућега себе.
— Зар да се и тога оставим? — одговори он, и наново ућута. Иво гледа у њ кад јаче повуче, па му жеравица освијетли блиједо, напаћено лице. — Ипак, лијеп је живот! — јави се Иво, осјетивши у себи сласт ноћи.
се јави господин са црним наочарима и попрати ријеч достојанственим изразом лица и заобљеним кретом руке, а и онако блиједо лице учини се још блеђе. Стари Анте пресјече бесједу и чисто устрне.
пише записник, а узбуђен је; њега дражи поступак замјеника државнога одвјетника; кад му глас чује, уобрази себи његово блиједо лице, просиједјелу дугу браду и оне његове немирне очи што к лицу не пристају, а чини се као да су туђе и силом ондје
Иво га посматра, чуди се: блиједо лице, дошло је блијеђе но обично каквога је он гледао у суду; црна му брада дрхти од узбуђења, а усне се скупиле; само