Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Дедер да ми мало побоље ослушнемо шта овај ту бобоњи као баба из каце. — Па тако — наставља Сава — да вам право кажем, с мртвима ја и немам богзна каква разговора, слаба
Их, дабогда се распуко! — Па дедер, какве си се среће домогао у тој твој ој скитњи? — бобоњи кум брко. — Дај, пофали се. — А какве си ти, чучећи у тој твојој рупи?
! Зар ти да оставиш ову своју рупу и да некуд кренеш, а? Е, нек сам то чуо ... — Селим, селим! — помало горко бобоњи страшни кум. — Идем у Банат, за бољим љебом. Шта ћеш, дођоше таква времена.
СУЂЕЊЕ Напољу мирише и грије зрела јесен, иза првих шумарака кокају пушке, бобоњи немирна четрдесет прва, а ми у пространој сељачкој соби нашег штаба саслушавамо Пантелију Вокића, омаленог бркицу из
Друкчије их нећеш истјерати. Момчина буљи у боцу као у чудо и бобоњи: — Ама, брате, ја никад нијесам кресо шибице, не умијем ја то. — Нијеси кресо шибице? Па пушиш ли ти? — Јок, брате.
Нема ни женидбе ни других беспослица. Момчина мирно слуша и добродушно бобоњи: — Е, кад би дао бог да се и то дочека.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Тетка, чим би се затворио, запали лулу, па ходај горе и доље кроза двије собе. Пуши човјек, бобоњи њешто у себи, пије воду, пљуцка, хода и хода, докле не падне мртав сустао.