Јакшић, Ђура - ПРОЗА
У тој кући живљаше неки бегунац из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели. Није он никога имао, до јединицу кћер. С њоме је све кућевне и пољске послове вршио.
Да, да, тако је то! Малопре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син... добро дете!... — Јогуница, — прекиде га Никола, — угурсуз!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају: Маче војску старац Југ-Богдане, У Богдана силна војска била... — Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан? — Није он жив — рече Мара.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
1879, издао је путопис С Дрине на Нишаву. Осим тога написао је еп Невесту Љутице Богдана (1880) и Монах (1887). 1884. написао је »слику из српске прошлости« Милош у Латинима (штампано у Београду 1886). 1888.
Невеста Љутице Богдана је у српско историјско рухо обучена једна романтичарска ритерска повест, са потпуним одсуством историјског осећања и
Он је дао примера доброг књижевног писања, и у том погледу повео за собом цео један низ нових писаца. Утицај Богдана Поповића на најновију српску књижевност био је и остаје врло велики.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Љуто куне Богданова мајка: “Ој Мораво, водо валовита, Што утопи мог сина Богдана, Што ћу јадна без њега једнога!“ 219.
Ко ће мајци кућу брисат?“ Сунце греје, ватру ложи, Киша пада, воду носи, Ветар дува, кућу брише. 221. У Богдана лепу сеју кажу; Што је лепа, коса јој је лепша.
с сејом вечерати, Заборави затворити врата, Ал’ на врата Ишерлија Јова, Засукао руке до лаката: Он погуби Љутицу Богдана, Пак узимље сеју Богданову. Купи свате Ишерлија Јова, Купи свате, поведе девојку.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
У оригиналу, та проза је била страшно скаброзна. Она је после, ретуширана, штампана у збирци Приче о мушком. Богдана Поповића, та моја ствар јако је љутила. Вели, личности у тој Легенди не одговарају оном што је историјска истина.
Годину на Ријеци у Експортној академији, дабогме, не признају. Уписујем се, код Богдана Поповића, на упоредну, књижевност (илузију Езра Паунда), на историју, и историју уметности. Насељавам се на Дорћолу.
Оне су тврдиле да у мом изговору слова „р“, има шарма. Ја сам, међутим, треснуо Гоесцхена, еx цатхедра, одјурио код Богдана Поповића и захвалио се на улози асистента.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
И као што личи згодној цурици, Настани се у Југ-Богдана улици, Крај Зеленог венца, на три корака Од Моста и од Манаковог конака.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
СЕРДАР ЈАНКО Ја сам ноћас био у сватове и са булом женио Богдана; у цркву је нашу покрстисмо, покрстисмо, па их привјенчасмо. ТУРЦИ ЈЕДАН ЗА ДРУГИЈЕМ СВИ ОДОШЕ, ЉУТО СЈЕТНИ.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
„београдским стилом“, он је заправо писао изванредним научним стилом који се, као и научни стил Љубомира Недића и Богдана и Павла Поповића, формирао у нашем модерном књижевном језику а у београдској културној средини.
две књижевне моде: на естетизовану отменост парнасовскопариске провенијенције која је дошла до изражаја у антологији Богдана Поповића (антологији која је почетком века имала ништа мању и мање значајну улогу од Мишићеве и Павловићеве у наше
подједнако назива књижевност пре и после Првог светског рата, онда тај термин прикрива стварни антагонизам између Богдана Поповића и Станислава Винавера, Дучића и Црњанског.
индивидуалне, песникове емоције, које смо навикли да тражимо код стилогених речи, ту престаје да важи прво „мерило“ Богдана Поповића да „песма мора имати емоције“.
Данас би се рекло научни дискурс. Од Љубомира Недића, преко Богдана и Павла Поповића, па до највише хваљенога Слободана Јовановића образовао се један стил уравнотеженога и разложног
Оно је започело већ на почетку века, када и код других европских народа, и то за оно време готово блиставо: у радовима Богдана Поповића. И није случајно што је Богдан Поповић био не само темељит књижевно него и језички зналац.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
46 Оно што би се од Богдана Поповића можда мање очекивало, то је такође прецизан опис поезије која после Дучића и Ракића не наставља артистички
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— завапила она и скаменила се на месту. — Може... ти да си здраво н то дијете покрај тебе!... Може, Богдана, на велику срамоту нашу. Виђели смо својим очима...
Али од те суботе равно до друге, Богдана је свако јутро излазила на помол иза куће И у глас нарицала са својом срећом, за својим домаћином.
Тога опет, двадесетога вечера по Милојеву турчењу, Богдана бејаше остала сама са синчићем у кући. Суседи су већ рачунали да јој је бол мало одуминуо и да је могу оставити саму.
При отшкринутим вратима, као што то сви по селу чине док не легну, Богдана је нешто радила око наћава, колико да забашури и себе и своје дете да је не запиткује кад ће му отац доћи.
Док њено дете искрај огња изненадно и избезумљено не врисну — Турчин!.. Не дај, дадо!.. Турчин!.. На детињу вриску Богдана се плаховито прену и спази надно куће, недалеко од врата, својега мужа.
Пребледео, смутио се, те му још смешније дошле и шалваре и бедна чалмица око главе. Никад Богдана није могла ни сањати да је њен Милоје постао тако бедан Мустафа, не силни нови Турчин, но онај прави правцати Мустафа
Премеривши га још једном од јеменија до смешне кићанке, Богдана писну као гуја, потрча те заклони снагом своје дете и шчепа из огњишта велики жег: — Куку, заиста Турчин!...
Заиста Мустава и нико његов! — Богдана!... Не стрављуј то дијете! — промуца Милоје дрхтавим гласом, а меко и некако својски. — Напоље из куће, Циганине црни!
Туп израз беспомоћности обли му лице као сваком кому је свеједно што ће са њим да ураде. — Причекај, Богдана, има за то времена — промуца тихо и својски. Смири се... Дошао ти је у кућу гост... Добро, гост...
Али се утом нешто присети: — Пићеш мало ракије? — Што да не, ако је Бог дао, Богдана!... То ми закон не забрањује... Е, Вино и крметину само не спомињи... Дај донеси да попијемо по коју!...
То ми закон не забрањује... Е, Вино и крметину само не спомињи... Дај донеси да попијемо по коју!... Богдана брзо донесе из хижине пун велики врч добре старе ракије са заденутим струком осушена стара босиљка у грлићу.
— Зажелио сам се ракије. Богдана. Нијесам је до вечерас окусио откако сам из куће оно изишао. Нијесам могао да се наканим: било ме стид...
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
сада господарицу Куле, крај ње новог заповедника војске која је остала, Дадару, и управника властелинског поседа, Богдана. Свечано су обучени у дуге блиставе одоре које се пресијавају на сунцу.
Не без злурадости, то отворено признајем, гледао сам како васцели божији дан мурави оног раздешеног, дебелог крмка Богдана.
Искуснији сам, а и паметнији, од Богдана који се усудио да Јелену почеше баш на томе месту, а женска је кожа фина и мека па је на додир његових храпавих шака и
“ А има много оних који би једва дочекали да виде Богдана како се копрца у самртном ропцу, поготово ако би му смрт била тако ружна — распорени трбух из којег куља крв и нечист.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
У Београду сам имао тада једног драгог познаника, Богдана Гавриловића, професора Универзитета и доцнијег ректора његовог.
То питање решио је изненада један догађај. Филозофски факултет Универзитета у Београду пратио је, упозорен од Богдана Гавриловића на мене, мој научни рад, па кад, једног дана, Коста Стојановић остави свој положај ванредног професора,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Њој је Дмитар — гневан зато што му је повређено достојанство — кратко наредио: „Отруј мени мог брата Богдана“. Против те заповести побунило се цело њено биће.
па чак и Хомерови смешни призори са боговима не могу се ставити испред таквих сцена као што је она кад Марко гледа Богдана и Богдан Марка, „а не смије један на другога“; или она врло духовито изведена — кад је сирота девојка надмудрила Марка
Но чу ли ме, вјеран слуго Лазо! Ја сам за те нашао ђевојку, и за мене добра пријатеља, у онога стара Југ-Богдана, милу сеју девет Југовића, баш Милицу, милу мљезиницу; но се Југу поменут не смије, није ласно њему поменути, јер је
Данас петак, а сјутра субота, прекосјутра свијетла неђеља, поћи ћемо у лов у планину, позваћемо стара Југ-Богдана, с њим ће поћи девет Југовића; ти не иди у планину, Лазо, но остани код бијела двора, те готови господску вечеру.
Прође петак и прође субота; рано дође свијетла неђеља, царе пође у лов у планину, и позваше стара Југ–Богдана, с Југом пође девет Југовића, отидоше у лов у планину.
од Прилипа Марко, друго бјеше Реља од Пазара, треће бјеше Милош од Поцерја; ударише покрај винограда, винограда Љутице Богдана.
Да ти знадеш чиј' су виногради, далеко би коња обгонио: виноград је Љутице Богдана! Ја сам једном овуда прошао и ломио грозна винограда, припази ме Љутица Богдане на кобили танкој бедевији; ја не
овуда прошао и ломио грозна винограда, припази ме Љутица Богдане на кобили танкој бедевији; ја не смједох шчекати Богдана, већ побјегох уз кршно приморје.
Погледаше три српске војводе, ал' ето ти Љутице Богдана и са њиме дванаест војвода! Кад то виђе Краљевићу Марко, он бесједи Рели и Милошу: „Чујете ли, до два побратима!
Кад то виђе Краљевићу Марко, он бесједи Рели и Милошу: „Чујете ли, до два побратима! Ето нама Љутице Богдана, сва три ћемо изгубити главе, већ ходите да ми побјегнемо!
А ви ход'те да их дијелимо: ил' волите на сама Богдана, ил' његових дванаест војвода?“ Вели њему и Милош и Реља: „Ми волимо на сама Богдана“. То је Марко једва дочекао.
“ Вели њему и Милош и Реља: „Ми волимо на сама Богдана“. То је Марко једва дочекао. У то доба и Богдан допаде. Трже Марко тешку топузину, пак поћера дванаест војвода: док с'