Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Лице му беше тужно, забринуто. „Имате ли хлеба, Маро?“ пита тетку, а она му жалостивим гласом одговара: „Богме, Марко, данас смо ја и моја Грлица последњи залогај поделиле!...
додаде скоро хвалисаво: — Да, да, ми који по свету путујемо, много смо штошта видели и упамтили; много добрих, а, богме, смо и злих дана доста дочекали... Та ваљда ће дати бог да нам и ово не буду последњи дани!
Дамњан прочита неколико редака. — Добро, — вели уча, — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира; богме, синко, одавна ми ништа ниси донео... — После прозове другог и трећег, и свакоме понешто наручи.
Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: — Богме, учитељу, није лако имати тутора!...
Хтеде уча и даље да продужи, али му не даде Никола: — Па ко му брани? Нек се жени, ал’, богме, о њој нека и не мисли!...
А у торбу ћеш метнути и нешто мало јабука и крушака... Треба се и господи нечим умилити, а, богме, и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио..
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
БАЛАДА О СТОЈКОВИЋИМА Бије батинаш, богме својски распалио, пуца нам кожа, лете мрвице меса; бије сат, бије два, бије три, откуд му толико штапова и беса?
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
— Тако ти ми, не седивши нимало код везира, изиђемо и сви рекнемо уз пут идући: ,Богме, брате, онако је, везир погоди̓. Одемо на конаке онако уморни од дугог стајања.
као криве позатварају, и кад му муселим по обичају рекне: „Кнеже, има твој један у апсу, но пусти га, али ја ̓оћу богме сто гроша глобе” — а Калаба на то је обично одговарао: „Ага, лепо се дрво на поле цепа.
” — Кнезови одговоре: „Богме, то нисмо искали, а ваљало би, но иди сутра пак ишти!” — Ја сутра узмем са собом Петра Новаковића.
Сви му се, и ми и Поцерци, поклонисмо и благодарисмо. Поцерци пођоше руци; он се по с неким у образ пољуби. Те ти богме и ми с војводом сви и са свима љуби се у образе (као добра фамилија на Божић око пуне софре): „Наша браћа, наша браћа!
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Чини нам зијан — па се опет осмехну и погледа испод ока у Спасоја. — Богме, то није рога него читава руда! — рече Сима загледајући је. — Не може то ниједан во у нашем селу понети.
— Јест, ја — кит! — рече Марко и чисто се ошвањи што наиђе на такав чвор. — Хм, хм! Кит — ја!... То је, богме, страшна зверка!
— упита онај што је на каишу изгубио. — Продао сам мало жита и вуне... Иде Ђурђевдан, па ти, богме, имам муке. Ваља ми дати порезу, а мораћу платити и оном поганцу интерез да ће ми очи ископати. — Је ли то Узловићу?
Већ и ружно је — све се спрда »Ено га каки је радин! Седи толико земана у кошари!...« Ниси никуд пристао... — Богме никуд! — рекоше неки.. — Шта ћеш, куд ћеш?... Дај да се задужи, дасе начини макар мало крова над главом.
Било је већ право глуво доба кад се Радан кренуо из механе. Они још осташе. Мало се угрејао пићем, а мало се богме и узјазбио од оних прича, па му све пири некаки врућ ветар око ушију. Сад ће већ на брод под воденицом.
Памтим ја, док сам био практикант, па са шездесет талира живио сам боље него данас, као капетан. — Јес̓, богме, господине! — потврђују остали. — Нема ти данас ни берићета — ништа! Изопачио се и овај свет.
Нити се ко ту богу моли, нити иде у цркву... — Јес̓, богме, господине, право кажеш! — гракну они око њега. — Ено, знам ја пре...
Дође ти на сабор код цркве сваког празника тушта света. Лепо се помоле богу, па онда заседну за совру, призову богме и своје старешине, па се ту гости и весели до неко доба ноћи. — Јес̓, богме, господине! — опет гракну Вучевчани.
— Јес̓, богме, господине! — опет гракну Вучевчани. — Био сам баш млађи писар код покојног Вула Ивића, капетана. Кад се вратимо тако
Кад се вратимо тако са сабора — носе два пандура пуне вреће дарова. Ту су ти чарапе, пешкири, јабуке, тканице, па богме, и по неко руно и ћилими или јагње... А сад нико ни да се пошали.
За њим присташе и два општинара. — Ама ти ништа, Ђуко, не руча, вере ми — рећи ће један од њих. — Ја, богме, не може боље бити... Алал вам вера и вашем дочеку! Ви осветласте образ данас, бели!
Тако је било и с том главом шећера! Уђем ја једно јутро у канцеларију а она му стоји на асталу. Ја се мало зачудим, богме. »Откуд сад то«, мислим сам, »кад наш капетан не узима ни од ког мита?
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— А зар не знаш, несрећниче матори, да се ово тиче моје главе? — јекну Лазар. Маринко се стаде церити: — Богме, дијете, па и главе, ја!... Шта се мене тиче твоја глава, ја чувам своју!... Кад бих ја сад тебе пустио, куд бих онда?.
Турчин разумеде и насмеја се. — А... с Лазом, са ђувегијом... ако, ако... — церекао се Маринко. — Јест, богме, с ђувегијом! — рече Крушка. — Зар то није момак као гром? Ја чикам цуру да каже нећу!
— А је л̓? — упита Турчин. Милош прену. — Шта? — Надаш ли се ти гостима?... Спремаш ли вечеру?... Ми ти се, богме, спремамо... Милош да пропадне у земљу. Волео би него бог зна шта да га Крушка само то није запитао!...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Момак се један по један отпушта. Све иде као у несрећној кући, а новци се троше као киша. Почеше, богме, они његови пајташи долазити и нашој кући.
— изгубио ногу, иде на штаци!Сад њему треба да једе, да пије. Хоће, богме, и лулу дувана... Човек је... Капетан се осети позван да објасни казанџији положај инвалида: — То је лепо што је он
као ћу вам казати? Знате; стар човек — готово дете! Прсне неких пута за најмању ситницу, грди, псује, праска, па богме хоће и да удари.
— Ја не знам, друге, шта смо ми богу згрешиле да ово патимо! — Ни ја, богами. — Богме је ово напаст и невоља! — Један нам бог само може помоћи! — Ово овако не може остати. Аја!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Али је зато и било свашта. Било је батина, па, богме, и разбијених глава. И од тога доба мање их дирају. Особито у селу ни за живу главу нико то не сме да спомене;
Па и господин попа би устајући рекао добру за покојника: »Богме, — вели он, — село га неће још дуго другог таковог имати; то ја само кажем: Проку нећемо лако накнадити.
људи се умеју, као што је већ познато и не треба доказивати, мало и умеравати и »политички« владати, али жене, жене богме не умеју! Колико је само пута поп-Ћириница рекла кад су јој споменули поп-Спирин црвени појас: »Црвен појас!
»Кад ме није јуче шлог ударио«, говорила је гђа Сида, »живићу бар петнаест година дуже од покојне маме.« — А ми, богме, нисмо ’тели да чекамо лимун, него се кренули сами — рече гђа Перса кад је ушла, за њом поп Ћира, а за њим Меланија.
« — Богме чита и моја Јула, иако је млађа! До душе, не велим баш да се завлачи по шифонерима, али тек чита, и то преда мном чита!
— Охо! — узвикну зачуђено и увређено поп Спира, па остави шешир. — Само кад је ваша кућа пример селу. — Богме и јесте. — Додуше, имате се чим и поносити; к’о мачка с огорелом шапом! — Но тек на вашу се кућу нећу угледати.
Како сам сама, баш би ми таман к’о поручена дошла; кад ал’ оно, гледај, ето вас. О, сам вас је бог дон’о. — Богме, слатка, нећу се моћи дуго ни сама задржавати, јер сам за послом, а и ви сте, к’о што видим, у послу.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Није чудо што га зову фантазијом. Но, молим вас, фрајлице, знате ли што српски свирати? — Богме, не могу служити — не знам. — Та шта не знаш! Како си ономад лепо свирала! Мораш свирати!
Свилокосић у многом размишљању: неће ову, неће ону, не жени се; а девојке се поудаваше, богме не могу на њ чекати док оседе.
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Сад имамо сугубу штету. Сирота, сад не могу ни аљину добити, да се једанпут и ја поновим! ЈУЦА: Богме, он мени мора купити шешир, макар му сви по кући поцркали!
Што више, то боље. КАТИЦА (пробира): Богме лепо! ЈУЦА: Сад одај, кораке прави ситне, но више ушироко него удугачко.
Мој Грк, да може, он би и пару своју продао и у новац учинио. Сад да му дерем цркотине! Нек му дере његов отац. Ја, богме, нећу, макар он пукô! ПОЗОРИЈЕ 7.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
врапци узеше се клети да никад у животу нису видјели џак с мачком, а да су га, кажу, и видјели, они би му, богме, показали пошто је ока проса. — Ех, то вам знам и ја — рече чича.
— Шта да радимо, брате крчмару? Нема мачка. — Богме нам сада ваља прописно лупати главу док се нечем паметном не досјетимо — рече крчмар, газда „Крчме код три магарца“,
— Хајде брзо да смислимо како ћемо намагарчити тога ждероњу. — Ехе-хе, богме ћемо ми њега напсетити, намачкити и намишити! — весело повика мачак Тошо.
Миш уплашено стругну натраг у рупу и промуца пун језе: . — Лијепо смо, богме, почели! С неба сипа читава туча од мачака! Гле, алај тутњи! Смак свијета, готово је!
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Ово потраје цијелијех првијех шест недјеља, а и повише богме.“⁵⁰ Вук Врчевић каже да у Црној Гори и Херцеговини често и по више година не крсте децу јер чекају да се код мирења
Матавуљ, Симо - УСКОК
Крцун објасни Јанку: — То је, знаш, био старији син кнежев, соко какав се ријетко рађа! — Соко, богме! — настави Стево.
— рече стари Мргуд. — Толико ми јада, што ви ћасте тако лако изгонити Турке из шанаца! — Докле се ми одмарасмо, а, богме, и шчињасмо и договарасмо што ћемо, стиже нам у помоћ руски капетан Бабичов с двије стотине људи.
Узесмо педесет топова и силесију кола с храном и џебаном! Ето тако прође славни Мармон. — Замрмоња, богме! — рече Стијепо. — Славни заиста иначе, у другим биткама по свијету! — рече Јанко. — А утолико је вама виша слава.
но умијем по просту, ев’ овако: „Господару, жељни смо те као озебао сунца, и ти нас дочекујеш као своју ђецу, али смо, богме, и озебли и огладњели, те да нам је што прије по једна оне ваше калуђерске препеченице, па онда да презалогајимо.
Све дадосте за пусте паре, а паре у замотуљак! Ђакон их подбоде: — Овај, богме, на двојицу одједном, а све њекако у његову шалу улази трбух! — Ама, зар не знаш да Цуце о другом чему и не мисле!
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
Млоги послови, знате, а мора свуд да је сам. На слуге човек не може да <се> ослони. ПРОВОДАЏИЈА: Богме без газде нема ништа.
Најпосле видимо није вајде; пет, шест стотина форинти више или мање, што му драго. МАТИ: Пропада, богме, господару! Ако се нигди не пази, то се пази код нас, и ја, и мој муж непрестано код млађи; а сирота девојка и не види
Али шта знамо, кад човек има деце, треба да се стара. ПРОВОДАЏИЈА: Тако је богме. (Младожењи.) Знате, ваш покојни отац, толике муке, то јест! Пак шта је било?
ПРОВОДАЏИЈА: Е, шта ћемо више, то јест. ОТАЦ: Кад је тако, нега Бог благослови. Ајде, жено! МАТИ: Опростите, богме нисмо се надали па девојка није ни преправна, а и млада је јошт.
ПРОВОДАЦИЈА: Е молим вас, само срећа од Бога и добар, то јест, живот. (Мати одлази.) ОТАЦ: То богме. Само нека су од Бога срећни, и нека се пазе. МЛАДОЖЕЊА: (Новце забога!
МАТИ: Забога, девојко, људи нам кажу да врло добро стоји. А друго, богме ћерко, и ти не можеш млого пробирати; мало ти је време прошло, а други траже и новаца млого.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Ваљда је помислио: да деци „више” не треба. Богме ни нама, одраслима, најчешће више од тога не треба! Бар понекад, бар онда кад се чула ужеле непосредних података,
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
То је срамота! Чији лебац једете, онога језик треба и да научите. ГАВРИЛОВИЋ: Богме, господине, ја једем свој лебац. ЖУТИЛОВ: Аруло, издајица отечества! ГАВРИЛОВИЋ: Идите ви с богом!
ЛЕПРШИЋ: Ништа зато; за народност никаква жертва није скупа. ШЕРБУЛИЋ: Фала вам лепо... СМРДИЋ: Богме и ја се не би одважио. ЛЕПРШИЋ: Одрођени синови праотаца своји, ја ћу га подићи!
ГАВРИЛОВИЋ: Опет ви! Боја је за народ одлични знак, као и за човека аљина. Али ја, богме, због аљине нећу се тући ни погинути. ЛЕПРШИЋ: Зашто немате чувства за народност. ГАВРИЛОВИЋ: Може бити.
Забога, да се скупимо и дамо штогод на сиротињу. Није право да изгине. ШЕРБУЛИЋ: Богме, нико не даје ни мени. СМРДИЋ: Од толиког времена седим овде на трошку; на банкнотама морам да губим, па откуда ћу?
ШЕРБУЛИЋ: Е, он ће једва дочекати, како је лаком. СМРДИЋ: Богме, он се добро покрпи. ШЕРБУЛИЋ: Кад га пре три године истераше из службе, малне скапа од глади; жена и деца рђаво
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Гледај! — Е, теби је све до шале! — Хехехе! — смеје се Јова задовољно. — Шалим се, жено, шалим. Ударило богме винце у лице, па Јова неће да стане, него тера даље, иако је жени досадно.
му је било као у сваког оџачара кад је у послу, али у овога се још и ђаволски сјактило од зноја, те тако је учитељу, богме, прилично труда требало да умири узнемирене духове дечије при појави овога новога госта.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Чета ближе, па све ближе, Већ до бели двора стиже — „Боже мили, Боже благи, Та ово је богме драги!“ Па полете пред милога, А он клону с коња свога — Ао јада изненада!
дивно видети могао, И најмање кâно и највеће, Стену, липу и траву и цвеће, — Цвеће красно одзада и спреда, Ја те богме онда несам гледâ, Ка западу око ми се оте Па погледа његове красоте, Гледну тамо реку ту широку, Гледну, брате,
ти чуда још једнога: Преко луке право ка менека Једна красна упутила с' сека, Ао виле, ви, пребеле виле, Ви јој богме не би друге биле, Ао Боже, чуј што зборим сада, Ја т' анђела не виде никада, Ал' ако је на небу каквога, Лепшег'
доле, Пуца камен, ватра иза њ сева, Марко гледа, брк му се осмева, Ал' да ј' камен винцем потекао, Би тад Марко богме закликтао.
народне товаре: Та Бог вели што је свет саздао, Што за кога, свакоме је дао, Та човеку косу и шеницу, Ал' кљусету богме дрвеницу.
Боже вели, чудна дела твоја! Али гледај куд ћеш, главо моја, Јер ако те то јерје довати, Оћеш богме грко оплакати.
у њојзи грдна рупетина, А у рупи једна грдна сова, А у сове грдна главетина, Та док би је бумбар облетио, Би се богме доста промучио.
“ Слуга богме, али туђи јада, Туђи јада, туђи накарада. Ја млидија да је већ одавно Потлачена она гуја лута, Што удари на Косово
Бојак богме каквог још не беше, Јер се мучни гласови разнеше, Кажу: Турци нешто не мирују, Дању, ноћу брзе коње кују, Прах
“ Још ослушну — да ли штогод чује? Је л' то топот што се приближује? Богме коњик — Бог му у помоћи! Што л' га гони овако по ноћи?
И ако је као што се збори, Онда богме у час понајгори, Е ђауру није још до мира, Војску купи, све најбоље бира, Гради справе, какве још никада, Кô да
Познаде га, кликну Радивоје: „Јао Цвето, јао сунце моје! Кад не можеш бит на срцу моме, Та не дам те, богме, ни другоме.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Па да шта је него жив — мирно каже дјед. — Сат жив?! — забезекне се Сава. — Жив, богме, и десет пута мудрији него ти.
од старијих, аустријских, који зна латиницу, или можда помлађи, иза деветсто осамнаесте, који штије и ћирилицу), онда, богме, дотични има штогодарце и да прочита на брвнима млина.
Погледа само дједа и сјетно уздахну: — Богме, кад прољеће дође, а у чемерног Саве нестане жита, нема он да се умоли ниједном другом свецу осим Ради Ћопићу.
— загуди наредник Мунижаба и тако исколачи очурде и маче брковима да би престрашио читав црквени одбор, али, богме, и не прекаљеног Саву, који се у свом вијеку наслушао како и крупнији млинови мељу.
Сад га ваља, обученог у невјестинско рухо, протјерати кроз пијацу, а за ту изванредну прилику требаће, богме, и нарочита пјесма.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
ХАСАНАГИНИЦА: Кад пође свадба одавде, морамо проћи крај двора Хасанагиних... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Баш, богме, лепо! Може и ага, с прозора, да ужива у пуцњави и певању!
То му се мора признати. Кадија и ага — ко бог и шеширџија! И по лепоти, и по угледу, а богме и по годинама. ХАСАНАГИНИЦА: Све то изгледа лепо кад се прича. Али ту има нешто мутно...
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
— па извади уши и њима их покаже. Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: — Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?
Ту су ваљда и моја два брата пропала. Баба му одговори: — Јесу богме; али није фајде, него, синко, иди кући, док ниси и ти за њима. Онда јој он рече: — Бако, знаш ли шта је?
Баба кад то чује, рече аждаји: — То је богме далеко, то ја не могу љубити. Сутрадан кад аждаја отиде из рекавице, царев син дође к баби, па му баба каже све што
Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха.
Кудгод Милош пође, а она за њим тајом, те богме опази она њега једанпут како одврну Дивоњин десни рог, извади из њега столњак, растре га, а оно у њему пуно свакојака
Ту се сад стану они бости, и боли су се од раног јутра до мрклог мрака, те ти богме у сами већ мрак Дивоња превари некако јарца и баци га са Драгог Камена, и јарац се сав распане.
Све је то старац вукући букву за собом поваљао. Они сад угоде онијем трагом, па за њим. Ишли они тако, ишли, богме дођу до једне јаме и нађу да је старац у ту јаму увукао ону букву.
Потом јој се каже да је цар од ове земље и упита је би ли она пошла за њега. Она, богме, приста с прве, и тако је цар одведе своме двору и ожени се њоме, и она тако постане царица.
— Помоз' бог стари! — Бог помаже. — А што, стари, на леђима носиш та дрва, зар немаш својих кола? — Немам, богме, јер сам сиромах, па не могу да купим коња и кола.
Упита га ови посланик: — Што плачеш, болан? — Богме избио ме бег чибуком, да се не могу с мјеста маћи. — А зашто те избио?
Ево бега; сви му се подигну и учине мјесто, па му кажу зашто су га звали. А он упита: — Колико ви сви давате? — Богме смо искупили ми сви који смо овђе двије хиљаде дуката. — Е добро, а ја сам толико давам.
Вријеме иде, готово док дланом о длан удариш, година прође. Тако прође једна, прође друга, па богме и неколико годиница — откако је дијете тетка присвојила.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Сам си приповедао, како си нашао пуно цеви у бурету. Сада тога нема. МАКСИМ: Та богме; сад стоји чаша у подруму. Ти ћеш ме довести до паса, то ја знам.
Али ти с твојом нарави, ху, бу! Па куд ће и она? Јеси ли видео, кума Мито, Гризелду? КУМ: Ее, богме! Таква жена код таквог мужа! Треба и кума Максима да водимо у театер.
Али ако не одржи пробу, држ’те се од мене. НИКОЛА: Та богме, ако ти почнеш на њу ху, бу! наравно да неће; јер жена чини што чини, само из љубови к мужу.
) СОФИЈА (смешећи се, Николи и куму): Радите ли и ви тако? КУМ: Ја би радио, али не помаже. НИКОЛА: Не помаже богме ни код моје Маге. СОФИЈА: Иначе би радо поступали. Па смо опет ми криве.
НИКОЛА: Није него јошт штогод; Софија је добра жена. КУМ: Добра богме, те како. МАКСИМ: Свима је она вама добра, само што ја трпим и страдам.
ДОКТОР: Перзерин зна; код куће да седи. ИСАЈЛО: Богме, њега нема. ДОКТОР: Како то? ИСАЈЛО: Ако га не будете гди затворили; а у соби га нема. ДОКТОР: Немој се шалити!
ДОКТОР: Видите, опет не знате; ја разумевам оне које су рђавог поведенија. ПУТНИК (смеши се): Богме, господине, то баш нису пријатељске девојке, него, ако оћете да им ново име дајете, боље и назовите непријатељске
МАНОЈЛО: Да неће прећи то и на господина? ШАЉИВАЦ: Ако се не излечи, за четрнаест <дана>, богме, обрао је бостан. МАНОЈЛО (Исајлу): Па да бежимо из службе. ШАЉИВАЦ: Не, ево овај је господин лекар.
ДАМЈАН: Дакако; куд ће ти боље, него кад скинеш бригу. КУЗМАН: Пак велиш, да не казујем жени? ДАМЈАН: Богме, ја мојој нисам још казао, а ти чини како знаш. КУЗМАН: Баш ти фала, комшо. Твој је савет у свачему бољи од мога.
Твој је савет у свачему бољи од мога. Како улучим прилику, таки ћу гледати да скинем ту беду с врата. ДАМЈАН: Право богме имаш. Но мене послови зову. Збогом, комшо! Не могу се даље задржати. (Отиде.) КУЗМАН: Збогом!..
Боље ће бити да држим новце као сви људи. ДАМЈАН: Воља ти је; ја би се богме страшио, у кући држати. КУЗМАН: Што му год драго.
ДАМЈАН: Немој, комшо. Остави јошт на неко време, док се промислиш, може бити да ћеш се предомислити. КУЗМАН: Богме, што реко, реко. ДАМЈАН: А ти бар остави до довече. Видиш, може те ко опазити, па помислити богзна шта чиниш.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Само да седи човек па да ужива. ПЕРСИДА: Заповедате да вам донесем кафу? ПЕЛА: Богме, девојко, гладна сам ти. ПЕРСИДА: Сместа ћете бити служени.
ПЕРСИДА: Сместа ће бити све уређено. (Отрчи.) ПЕЛА: Боже мој, лепо ти је бити госпођа! (Савије вал и почне сркати.) Богме слатко; зато се међер толико отимају за кафу. Благо оном који је велики господин!
(Приступи к њој и гледи како ради.) Тако, видиш како Срета уме да женама вади господство испод коже. Богме лепо ради. СУЛТАНА: Сад и руке да каљам. СРЕТА: Нека, други пут ћу ти купити рукавице. Дед мало ракије.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
МАРКО: Богме, господине, да вам право кажем, ја нисам ни од какве благородне фамилије, и мој је сав немешаг што сам поштен човек.
МАРКО: Богме, господине, ја вас баш ништа не разумем. Алекса: Негли зато, зане... МАРКО: Зане, и шунегли! О њима није била реч.
А, Јелице? ЈЕЛИЦА: О, заиста не, љубезни татице. МАРКО: Та, богме, теби да је какав из румана. Но ништа. А шта ћемо с прстеном? ЈЕЛИЦА: Ја не знам, татице.
) Сад иди. МИТА (у поласку, за себе): да те ђаво носи! АЛЕКСА: Апропо! Јеси ли ти, море, што јео? МИТА: Богме, ваше сијателство, ја нисам. АЛЕКСА: А оно ево и теби један дукат, кад си ми такови глас донео.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Од синоћ Мјесец код куће није, а бака чека... пролазе сати... Мораће, богме, и да га бије када се зором у дворе врати. Нити је слуша, нити је пита, читаве ноћи по небу скита.
А кад је дошла средина љета, погледа Ћоса, ал каква штета: читава њива пуста! Зачуђен Ћоса тужно је рекȏ „Богме сам залуд погачу чекȏ, опет ћу, јадан, остати гладан!“ „Уздај се у нас!
“ ПОТЕРА Остаде лија, мисли се: „Врага, што му је кућа толико драга? Кад Јежић тако жуди за њом, биће то, богме, богати дом. Још има, можда, од перја под, печене шеве красе му свод. Та кућа, веруј, обиљем сја.
А трн, црн, зао, именом Ћира, пун оштрих бодља ко дивља ружа свакога дира, све руку пружа, тај не да, богме, никоме мира.
Ја бих те чуво, у својој сени. Је л тако, реци?! А сад се, богме, на сунцу пеци. Ти што се туђом невољом сладиш бар сада посо користан радиш.
Преваре неког, уводу свуку, неког истуку . . . Најлепше ту сам провео дане, понекад, богме, скоро настрадȏ, истина све је о чему причам, сваком јамчим главом и брадом.
Старом се млину темељи тресу, напољу воде дивови бој, чупају букве, њима се јуре. Има их, богме, невиђен број. Заспао деда, малко и хрче, док пламен шару чудесну плете: Лептири сјајни, ватрене птице у њему
„Кад слога буде опет ћу доћи — Огњена вила понови тише. — А дотле, богме, као и досад, живите тако код старог Трише.“ Пропе се пламен у таму крова, обави вилу веселим крилом.
Нека га само у њиви видим, однеће празну торбу! Кад ли га зграбим у мраку слепом, платиће, богме, главом и репом.“ Лопов се Ждерко у јами смешка: „О, почуј, бели свете, пазите само овога чуда, три ми поспанца
Кад је почео, ко ће да памти, и мене, богме, сећање вара, саградише га мајстори вешти у давно доба Пекмеза цара. Сад је уморан како и не би, и њему малко
“ — повика старац, па штапом —пук! Причали после, уз тиху кишу: — Истукло теле старину Тришу, врућу му, богме, скувао чорбу и још му, кажу, отело торбу, у торби било, још и то зна се, печено прасе.
! „Ту ли смо дакле! — Видран се смешка — Скована, значи, подвала нека. Мачак и Жућа под врбом чуче! Горе ме, богме, заседа чека. Заседа моћна, два су на броју. Мењати морам трпезу своју.“ „Куда би, шта би?
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Настаде прави лом. Клетве, претње, па богме по мало и псовке, онако кроз зубе, све се то просу пред ово двоје јадника, који дођоше да заложе сву своју снагу за
Тако се с муком школовала у Београду, па сад дошла овде, да не буде оцу на терету, а богме и да потражи своју срећу... Толике учитељице удате, управо све у целом срезу, све су за учитељима. Па како лепо живе!
Знате, мука је са тим прирезом: свет нема а овамо треба. Тако ће бити и с вашом квартирином. — Богме ја хоћу да ми се тачно квартирина издаје, а ви набављајте откуд знате, рече Љубица одсечно и мало поцрвене од љутње.
нама су предавали, поче она збуњено: припрема траје најмање месец до... — Ха, методика... прекиде је учитељ. Е богме овамо ћете морати много што шта против методике, јер и наша врховна управа ради већином против методике, па морамо и
онога, његову жену ти познајеш ? — Знам је кâ тебе; како је не би знао... — А зна ли она тебе ? — Мучно, богме... Ми смо ти, братићу, овај... — Добро, то је добро што те она не зна.
Сврши се та необична школска година!... »Дакле, то је испит !... мишљаше Љубица потом. Богме страшно!... није баш тако обично, како причају. Не могу још да се приберем од страха«.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— одговори други. — Море, то је старо, него добио научник критичара! — Таман посла! Која је опет то будала? — Богме, паметан критичар, таман према Бекићевој науци! — Који је? — Бекићка! — Његова жена? — Разуме се.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
знате, сијасет свакојака живинчета: ту ти је, брате мој, силество прави' варошана, ту ти је и понеки наш ћивтица, па, богме, и прави трговац из А.
И то с друге стране«... затим поћута: »А што сам баш помислио с друге стране... Зар се ја чега бојим? Ах, да, јес' богме...« И ту му се опет као стеже нешто у грудима, као кад се човек сети нечега врло неповољног.
Их, па тек кажу: »Чиј си ти мали?« а он: »Ја сам Мојсилов!«... О, часни га убио!«... и да богме, ова му реченица заврши тај низ мисли... Ћутао је дуго и пушио.
Догађало се, богме, да је понекад и са зебњом ишао на испит. Пре две године није могао да савлада читава два одељка из историје Срба, па
— Стогодишњи рат. Како да не знаш! — Аха, јес' богме. Ту су Енглези употребили барут. Али ти даље ништа не знам. — Лако је теби: ти ћеш сигурно добити Византију или тако
он је, ваљада, био заборавио на своје старо господство, — научио се на рахатлук, а и старост га сустигла, па се доста, богме, и променио. Није ни чудо!
крио, све нам је сâм причао); па после о неким сеоским бабама, које је капетан везао, и још триста других чуда, — па, богме, да ви'ш јесу му доста и наређали...
па душа оде ђаволу. Ја. — А зар сви људи иду ђаволу? — Неће сви, — сачувај нас Господе створитељу, — ал’ ће их, богме, бити доста тамо. — Моја нана каже да ћеш ти сигурно у рај. За то се, вели, испашташ по манастирима.
Па то значи да он неће ништа изгубити, неће га снаћи то зло... Јес’ богме: па онда то и није оно зло које он очекује. И, готово, сад му би криво: и пшенице му жао и страх га од већег зла.
— Било је то, богме — поче учитељ — пре својих петнаест година... А биће, кâ да, и више... У почетку ти нисам био бозна какав радник.
ке. Њихова Каја беше обучена као прве трговачке кћери, па кад прође кроз варош, калфе да се поломе, а она богме ни главе да окрене на њих; а кад прође поред среске канцеларије онда је тек вредно видети шта се од ње ради.
и онај враг код Перића, ти га знаш — Васица, од Нове Године отвара сам радњу, вредан и памет ан, а мудар, па сачувао богме леп новац, еспап је већ сортирао горе. Сам му Месаровић нудио за 500 # вересије но он није хтео ни за десет пара.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈОВИЦА: Ето, тако ми каже човек, од речи до речи. ЈЕВРЕМ: Ја то, богме, не верујем. Што, брате! Илић је баш човек на своме месту. ЈОВИЦА: Е, видиш, онима тамо горе није на своме месту!
Окрпиш с једне стране, а распара се с друге... Не иде, па то ти је... ЈЕВРЕМ: Јест, стало! ЈОВИЦА: Стало, богме, па мора човек, хтео не хтео, да гледа ако може с које друге стране да се спомогне те да изађе на крај.
Велим, могли би разговарати, на пример, о политици... ево, избори су, што кажу, на прагу. СРЕТА: Јест, богме на прагу су!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А сад, богме стоји врло добро, скоро боље но иједан у селу. »Један је газда Ђорђе у селу!« рекло би се врло често. А срећан и
Приђе му Срета и пробуди га, па га запита је л’ вечерао? — Не ја, богме, него тебе чекајући и задремах ево. — Е, па извини, ја сам вечерао; задржао ме газда Ђорђе.
А да беше још корак крочио, ћа’, лијепе ми вјере, да и ја крочим који, а богме било би свачега. — Боље што ниси. Неће ни његово довека! — Ама и ја то велим!
Те ’оће бити, те неће бити; те овамо, те онамо; те повуци и потегни — еле ти богме они њега лепо заробе. Па ти му они лепо донеше калем и ’артију, а један исукао го тесак виш’ његове главе, па му ђидо
А верујте, црћи ће од муке они други кад чују да смо их ми предухитрили. — Ја, богме, нећу да се брукам! — рече један. — Ни ја! — прихвати други. — ’Ајд’мо! — Вала, ни ја! — рече трећи. — ’Ајд’мо!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Свакакве људе ова земља рађа. Било је, богме, и тежих крађа: Деда Вуин, онај што је имао косу као пласт сламе, И становао у густом шипрагу поред Дњепра, Једне
— Богме, Зече-плачидруже, Не цветају теби руже, Ал у страху — мораш касти — Да има и нешто сласти... КОРЊАЧА
” „Ево гозбе, ево вечног благдана, Ево мени преслаткога мајдана, Док ме власт из града не избаци, Богме ћу се хранити на пијаци!
(И тамо ћеш стићи, не брини) Напред, у путу се лечи назеб, У Софију, Атину и у Загреб, А понекад је, богме, заувар Отићи у Мионицу ил у Дарувар — Свугде је боље — зар не, песмо? — Него ту, где овог часа јесмо!
Не, не верујем да ћу икада Скупити милион и сто хиљада Долара, ал да ми је толко у сефу, Богме бих живео по свом ћефу!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ понови и он. „Ваистину, ако не умијем у пјесми, умијем овако да вам кажем шта је затијем било!“ „А да кажи!“ „Богме, ево што: „Гранајлије пушке дохватисте, „Пааа... дођосте ево овдје... трес.
Ето, ти, сви!“ „Бог из поздравио и благословио!“ одговори Владика. „Имао си шта носити, игумне!“ рече неки. „Богме, дијете, бреме, ама мило бреме. Сви су ти били у манастиру божићнијех поклада.
И да није сердара Пеја кћер, желио би је човјек за жену имати; јунак, да му се сој не изроди, а рђа, богме, да му трагу очисти!“ И тој се насмијаше. „А је ли вјерена?
„Расте младеж, а да што ће!“ прихвати понајстари, то толико да нешто рече. „Тако је, богме“, опет ће медик: „Па да речемо, не дају многој ни дорасти, но грабе људи прије времена гдје је што добро...
Па одмах настави обрнувши се момку: „Да-ну, момче, причај даље кад си већ почео!“ „Богме хоћу, стрико! Стана је вјерена још у колијевци. Знавао си, ја мним, покојног бјеличког барјактара Радоја?
“ дода онај стари. „Чујеш, Стане! Овај наш видар све о теби нешто збори!“ „А шта, стрико?“ „Богме, удовац је, па... већ знаш. Загледао се у те. А згодан је видиш иако је постар.
ха ко је момак!... У час се сукобише наши и њихови...“ „Богме, Господару, у мал’ не би Косово“, настави Јован. „Измијенисмо неколико метака, кад ти стиже, да те Бог живи...
“ „А ђевојка?“ запита Владика. „А ђевојка као вила!“ одговори ђакон. „Грехота!... Па шта би?“ „Богме, сердар би одржао вјеру, али браственици се противе. Рекли су ми у очи: нећемо!...
Медик се диже, те се стаде протезати. „Ха, како ти шклопћу кошчурине!“ рече му један дјетић. „Крупне, богме, па их стане прасак кад се протеже“, прихвати онај други. „А колико их имаш, медиже, вјере ти?
Но домаћица му, истиха ће: „Пејо, људи су подријемали, а и уморни су богме!“ Он се трже из својијех мисли, па као да надокнади што их је дотле баталио, стаде да замеће шалу.
Ја, богме, бјех у највећем послу, као што знаш. Дошла па сјела, па отуд, одовуд, на куле, на виле, на медене колачиће, сваку зави
— Изиђосмо у авлију. Она шће да сједе, као по тенану да се причамо. — Богме, ја немам кад, Стамена, но реци што имаш!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
клетва, и заклетва има велику примену у обичном говору, где је не ретко сведена на прилошко значење (Бога ми, бога ти, богме, богибогме итд.).1 Благослови су, супротно клетвама, позитивна, оптативна смера.
Мајка се спази па викне на шћер: — „Што ми, кукавице моја, не каза!“ а она мајци: — „Богме мајко, и ја сам исто тако урадила, јер сам ја мислила да се овако на завјет иде!“ Нема болећега.
Онда син метнувши на по уста три прста: „Богме и ждријебе“. Не да ћосо Босне. — Приповиједа се како је неко некад казао да је турски цар некоме од хришћанскијех
— Зато што немам капе. 12 Питао крмак крмка: — Кад тебе најбоље хране у години? — Богме, кад и тебе: они мјесец кад ме мисле утући. 13 Питали рибу. — Али ти је милији они те зна али они те не зна пливати?
7 Питао ага агу: — Од овијех твојих чипчија који ти је најмилији? — Вала, то и сам знаш! Богме, они који ми се не може више но до паса поклонити од тешке торбе на леђима.
— Од крметине. — Примићу је, али гријех на твоју гријешну душу. 4. О РАЈИ 1 Питали рају: — Зашто плачеш? — Богме, ако ми не даду пјевати, даду плакати, доклен је мени мој добри ага жив! 2 Питали рају: — Што давате агама на годину?
— Богме све бубрежна лоја печена и медовине, а зато су и крупни. 16 Питали неслогу: — Ђе си се родила? — Ђе и ви. — А ђе са
2 Питали циганско дијете: — Кажи нам, дијете, чија је кућа данас најоглашенија у селу? — Богме, наша, јер је ономадне изгорјела. 3 Питало Циганче мајку: — Који је дан најдуљи у години?
— Празна торбица. 7 Питала Циганка мужа: — Чији су ово силни коњи? — Наши. — А ко ову силу оседла? — Богме, сваки свога. 8 Питала домаћица циганску жену: — Али ћеш да ти изнесем пред врата хљеба, али да се огријеш?
— Да бог да! 9 Ево наше шесте и, богме, честе. Бог је створио небо и земљу а нами дао у главу памет и разум. Па 'ајде, браћо!
ја им лажем јако, љуто и крваво лажем: курјаци јој главу откинули, а пси месо разнели, а ветар вуну на трње натерао! Богме, ту се искупише сви рзуси, најбољи Вранцузи (Показује руком прво на једнога цара): Роми-ага из Старих Парага, (на
(на другог): Ћорави Нића из РацМилетића, (на трећег): Егави Тоша из Дивоша, (на четвртог): И лепи Јоца из Обровца. Богме, они се ту састаше и мене јако избише, те ја остах без беса, црна гарова и зелена зељова. Сирјеч!... ...
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
ћера ме Брко, и ево га сад ће ме стићи! Него што ћу чинити? Сакриј ме ђе!” А чоек одговори: „Богме Брко није шала. Али не знам ђе ћу те сакрити; него ходи овђе у моју торбу у сјеме.” И тако га узме у торбу.
ту су ваља да и моја два брата пропала.” Баба му одговори: „Јесу | богме; али није фајде, него синко иди кући, док ниси и ти за њима.” Онда јој он рече: „Бако, знаш ли шта је?
” Баба кад то чује, рече аждаји: „То је богме далеко, то ја не могу љубити.” Сутрадан кад аждаја отиде из рекавице, царев син дође к баби, па му баба каже све што
После је прстенују, доведу је и венчају их, и змија стане живети са својом невестом, те ти она богме затрудни. Онда рече свекрва снаси: „Како, ћерко, за Бога, остаде трудна са змијом?
когод је тамо ходио да је проси, ниједан се није више вратио.” „Богме ако и не ћу” одговори царев син, „ја идем, него јели ово пут?
он јој каже да иде просити ђевојку ту и ту, а баба га стане одвраћати говорећи му исто што и она прва, а он јој рече: „Богме, баба, идем да бих се и не вратио.
” Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха.
Сјутрадан глас кроз народ: „умръо краљ! кога ћемо за краља?” Те тамо те амо, те више те ниже, те ура те фура, богме брата му, њега те њега.
Кад муж њезин отиде, она ти богме у та исти час дозове слуге и нареди им да сјутра зором одведу ову сироту ђевојку као у прошетњу у једну оближњу гору,
Жена аша те аша, а слуге богме препану се и све једно по једно кажу што је и како је било, те он запучи пред собом двије своје слуге с голом сабљом у
” „Добро, добро,” каже ала, „а ти ме мало поишти. Тек девојка завири у главу, стане пљувати: „Пи! чудна смрада! ја те богме не могу поискати.” „Добро, добро!” опет каже ала.
Онај најмлађи ћути. Поче га механџија питати: „Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо, јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Сваки дан исто тело, исте речи, исто дисање, да ти се смучи! Пива два сам ти казала! ЦМИЉА: Мени се богме не би смучило, ја би то друкчије! ИКОНИЈА: Свако мисли да ће друкчије! Дај те шкембиће!
ИКОНИЈА: То се ти, значи, препозно? Али, богме, ниси на своју штету! СКИТНИЦА: Препозно? Па, и јесам, и нисам. А онај народ около, путују, па сви нервозни, касни
Промозгај мало, промозгај, па ћеш доконати! (Одлази до гроба, узима пушку и одлази за капетаном) Ем не пуца, ем богме није ни лака! Једино што ми служи као штака! (Затамњење) Завеса Београд, 1974.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Али сиромаштина није срамота никоме, а најмање светој лози! А кад би љетина издала? А кад би љетина издала, богме, и онда се њекако долазило крају.
— Па онда још ништо — настави Стипан. — Ми смо пошли из манастира у подне, па је, богме, дујо уморан и он би легâ, а ви засили... На то сви једанак поустајаше.
— Па би ли ти умија тимарити коње? — пита Наћвар. — Ја? Је ли? Бик, богме, ја... — А како те зову? — пита гвардијан. — Мене, је ли? Зову ме Грго... — Чеговић? — Прокаса!
Је ли тако? Е, кад је тако, шта, дакле, помажу молитве за ваше мртве? — Не помажу, богме, ни нашијем, ни вашијем, но су добро дошле поповима!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Но ја ћу да умрем овде, у свом очинском дому“. Диоклес се успротиви: „Нећеш, богме! Ти си ми некад, кад ми оно Еразистратос баци омчу око врата, спасао живот.
“ Потапшах га по рамену. „То је богме добро намештење!“ Он се насмеја задовољно. „Добих га пре двадесет година и задржах га до данашњег дана“.
„Могу ли тај списак понети са собом?“ упитах Мардохаја. „Богме тешко! Имам само тај једини примерак, набављен за готове паре“. Положих пет златних форинти на сто.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
после толико година, обновимо све успомене, претресемо све доживљаје, сву нашу прошлост тако бурну, мученичку, али богме, и јуначку...
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
и неодлучностима, са својим мислима и вјеровањима, са својим смијешностима и наивностима; и надама, и боловима — богме, као и сваки други створ.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Наједаред узвикну весело: — Дајте мотику! — Марија, где је мотика? — запита кмет. — Не знам, богме, да ли је и донета из луке. Ономад је дете тамо копало — одговори баба гле дајући у страну.
Но сад је лако. Овај ће проказати остале. — Хм, богме ћете имати муку са њим. Не знаш га какав је паксијан... Мучно да ће он што одати.
Нек живи тамо, ако има шта јести, само нека никога не дира. А док он кога не дирне, не сме ни њега нико дирати. — Богме, тамо му у оној хартији стоји написано, да ће га после три дана, ако се не преда, смети убити сваки, ко год хоће.
Ђурица приђе Пантовцу и рукова се са њим. — Је ли ти се досадило, побро, чекајући? — запита га овај. — Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица. — Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!...
Ха, да се нису раније знали ? — Богме ће то бити... па сад продужују старо познанство. Јест, то је. Али опет: који ђаво њу сад вуче к њему?
И мени је правије да ја и побратим сами раздајемо нашим људима, а богме и за себе да остављамо. — Ама што ви, људи, не удесите са њим, па да се зна шта је његово, а шта ваше.
— Ако ли се они још више наљуте за то ? — Не смију, богме! Свакому је танак врат. »Сад би ми ваљао побратим. Шта ли је са њим, јадником?...
Све једно. А жао ми Мата! ... Шта да чиним са њим? Истина, он хоће моју главу, а ја се, богме, не дам тако лако. Па сад... то је и тражио!...
Мислим, знаш, да он сад, после Радованове погибије, нема ни једнога човека, с киме је сасвим отворен. А неки пут, богме, помислим ти сто чуда... Ко ти зна његове рачуне и крајеве. — Знаш... и ја тако мислим.
— То ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? — Не ја, богме! Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије. — Аа... — отеже Ђурица и лице му се разведри.
— Па и ти ћеш, ваљад’? — Ја, богме, не! Чу ли да рекох: тргујем од збиље. Учим се, болан, да ти замијеним Вуја, а он ти је нашао друга на моје мјесто.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Сад треба тело у земљу, а душа у рај. Али се старац наљути па рече: — Богме нећу још, него ми продуљи још триста година, или ми дај моје овце.
Јест, ама богме малиша неће да се окани, но салети отуд, салети одовуд, док једва мати укабули и прода башчу те купи коња.
велико поље, а насред поља велики сто, а на њему се змијски цар курисао, а цијело поље притисле свакојаке змијурине. Богме када змије угледаше царску кћер, начинише поширок пут, те се малиша мало ослободи, а бијаше се препао кад је угледао
Ујутру му мати поранила, јер се, богме, ни њој није дало спавати — није шала, оде коњ, оде живљење! — па изиђе пред кућу, кад има шта видјети: пуна авлија
Ту је он лијепо дочека и стаде миловати, а богме и она кад се видје у онаком истом добру као и код оца, помисли да је он ја цар ја царевић, па стаде и она њега
Кад се сиромашак пробуди, зовну жену. Јест, али ње нема. Зовну матер, па пита за жену, али му она одговори: — Богме, ја не знам, ја одох да потражим оној баби што од одијела, а када се вратих, не нађох ни једне, те помислих да није ту
— А знаш ли ти што за овај прстен? — Па јој извади прстен и показа. Робиња се малко осмјехну па ће: — Знам, богме. Он је добар и поштен човјек, па сам се с њиме побратила, те ме је он, пошто сам му задала божју вјеру да нећу никоме
— Богме га однијела она бака, — па му онда све исприча шта се је и како догодило. — Зло и наопако, — одговори он — никад се ви
Кад их поче миловати, опази им по трбусима да су сити, па ће сам себи: — Богме они су негдје нашли нешто те се најели; чекаћу док огладне, па ћy за њима, не бих ли и ја нашао селамета.
Ту су ваљада и моја два брата пропала. Баба му одговори: — Јесу богме; али није фајде, него, синко, иди кући, док ниси и ти за њима. Онда јој он рече: — Бако, знаш ли шта је?
Баба, кад то чује, рече аждаји: — То је богме далеко, то ја не могу љубити. Сутрадан, кад аждаја отиде из рекавице, царев син дође к баби, па му баба каже све што
После је прстенују, доведу је и венчају их, и змија стане живети са својом невестом, те ти она, богме, затрудни. Онда рече свекрва снаси: — Како, ћерко, забога, остаде трудна са змијом?
Ћипико, Иво - Приповетке
—Је ли ми? — успрене жена. — Тако !...Да се одморимо. —Па ту? —Да куда ћемо, кад никога не познајемо? —Богме сте погодили! —А што ћу? Нудер, смилуј се, па нас пусти у кућу! —Хоћу баш! —Је ли млада?
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Што не бива, не бива! Него, слушај ти мене, па лепо зрело размисли. Видиш; жену можеш увек да добијеш, а класу, богме, не, а сваки паметан човек гледа да шчепа најпре оно до чега се теже долази. Зар не?
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— некако весело и преображено искапи Богдана чашу, одмах је нали и нагна човека да је испије. — Тако, жено! — А да, богме!... Окрени, Господе, на ону другу страну! Тако... Ево још по једну — дим у дим: овесели Боже, а здрав си, Мој Милоје!..
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ФЕМА: Уј! МИТАР: Богме, ујела је млоге, ујешће и тебе. Ајдете, децо, да не пређе и на вас ова болештина. ЈОВАН (клања се Феми): Божур, мадам.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Јоште пиј!... Та нагни боље, де, Те скупи памет што преостаде, Јер, ено, иде Главаш Станоје, А пред њим, богме, немој бунцати.
Па тешко теби, ако дочује Да си нам пута тренут једини У овој гори силом пречио! Дете ми пуштај! РАДАК: Богме си, бако, зло удесила, Ал’ таком песмом вук се не плаши. СТАНА: Ал’ ће и лава ово стишати!
РАДАК: Ту, богме, беше мука одиста! ИСАК: Те каква, Раде! ВУК: Док се луга не докопасмо!... А, вере ми, и ту нас гонише све до
Ал’ сад се жур’те да што брже до чамца доспете, може и друга потера доћи... То нико не зна, а, богме, ту ти не помаже молитва!... Хајд’ хајд’, хајд‘!... Чамац вас чека, хајд’!... Попо, снаша-Ано, Бошко, хајд’.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Пропала генерација! Искварио се наш свет, господине, омекшао, пролукавио се, прошеретио се, бежи, неће да се бије! Е! богме, тако мора пропасти; ето сад мy гопе цела, ја, тако је то«. Ја не одговорих ништа, само погледах оца проту.
— Ја сам чуо да су отишли да поткивају турске паше — рече неки из гомиле. — Богме, брајко, ако си слаб на бежању, не би ти сметало да се и сам поткујеш; јер док навале Турци, биће трке; то ти ја кажем
— Оће, богме 'оће, много има проклете гадије — зачу се неки старачки глас из гомиле. Окренем се и угледам иза мене једнога мога
Ко одступа? — Сигурно Турци, рече један грађанин, који је стајао до мене те посматрао борбу. — Богме биће да одступају наши, тутњава се приближава с турске стране нашој — рече један војник.
Мало милом, мало силом, некога замоли, некоме привикни, некога погурни руком, а некога, богме, обриши малко и сабљом пљоштимице — тек ми наше пешаке вратисмо. »А де! а бре!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Ил’ шалу збијаш с мојим теретом. ЛЕОНАРДО: Опрости, госпо! Гласник сам само дужда, оца твог, А отац ти се богме не шали.
Слободан, дакако!... А зла ви срећа, витези, да какви ће ни бит’ господар, него слободан?... Јуче — е није богме, него баш одјутрос, и заплакала се сирота... БОГДАН: И заплакала се? А што се заплакала? ВУЈО: Е што?...
БОГДАН: И заплакала се? А што се заплакала? ВУЈО: Е што?... Што је и Ђурђе срца Иван-бегова, па јој богме не да на вољу баш како би она шћела... А жнате, ђецо, и Латинка је, па је срце по ђешто и за својима прибољева...
Ма шћах вас питат, децо, Куда пођосте? На далеко ли, млади, смислисте? БОГДАН: Далеко, старче, богме далеко! Мој отац не би тамо ишао, Да му за сваку стопу крочену По једну царску круну дарују.
А после ћемо Богме спавати... Хе! хе! хе! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Теби је сунце, зло?... ВЛАДИКА (за себе): Савест је овде убог надничар, Што
ВУЈО: На вратницама се бију... Е, то је бој! Жешћега нијесам утубио... Па ко би рекâ?... Е! е! е!... Богме је то срце Обилићево, тај капетан!... Лав!... Бјеж’, господару!...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Твој је бак стари мејданџија — соколи га један чичица. — Не бојим се ја, вала, ништа! — вели Лујо поуздано. — Богме ћеш ти, малишане, и јаукнути кад Рудоња исуче Јаблану цријева — застрашава га пољар. — А и јест ми млого додијô.
Све се изродило и некако асли преокренуло. — Богме је тако, Симеуне! — уздахну неко у мраку. — Мићане, Мићане! Дај свијећу — прокапа котô!
Е да 'вамо речеш да није учеван, јест, брате, богме дупло, кабасто учеван! Ено у намастиру има макар два товара књига, па коју гођ отвори зна у њој на моју душу кô и
Ушла у народ некаква невјера и проклетство. Нико ником не вјерује, па се бојим да ви мени нећете вјеровати... — Јест богме, Симеуне! Пошљедње је вријеме настало, видим ја.
И ко таки Србин није није ни Србин, већ Швабо, Шокац, шпијун, издајник!“ Ја сам богме, велим, газда, мислио да ви тражите да царевина укине ову проклету трећину и десетину, а ви почели некакве будалаштине
Писарчић: То је цар. Давид: Зар ово ваш цар? Писарчић: И наш и ваш. Давид: Није, брате, богме наш. Је ли ово твој шкрљак? Писарчић: Јест. Давид: Па како ће бити мој?
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Дим.). Извесну религијску позадину има можда и клетва »бора ми«, и »борме«, м. »бога ми« и »богме« (Вук, Посл., 502; БВ, 10, 1895, 77; 16, 1901, 213 и др.).
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Ујутру се Дадара враћао у Кулу сав црвен од дудина и, богме, ономе ко није био упућен куда је то челник тумарао по ноћи, изгледало је да се враћа из тешког ратног окршаја.
А онда ћу сићи, поново рођен, олакшан, раскомоћен и богме — срећан. Онда се могу, колико год хоће, златити у сунчана предвечерја, мотати и развлачити отегнуте слине магле,
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
После две године дође и Сека. У мајстор Кости порасте сујета оца. Почео је богме и да се хваста, па и да враћа мило за драго. „Хвала великом Богу, би како он рече, а не како шор хоће.
Ја сам сматрала да ми је дужност да ти признам шта господин директор мисли. А да ми није дужност, не бих ти, богме, ни казала. Млад си, уобразићеш ко зна шта, постаћеш као онај господин Јоксим: и паметан и луд.
Немој да ми клоњаваш, Павле! Ту је „тројка”, узећемо те у среду Милан и ја, и имаш богме да касаш да све летиш... Славно ћемо живети и друговати, и радити! Кад свршимо гимназију, тек онда ћемо радити.
Али да се вратимо у реалност. Јесте ли се упознали са Енглескињом? Паланка већ зна и прича да јесте, и кажу: узела богме Енглескиња већ и фотографију Бранка Каленића. — Све је тачно, а опет све није тако. Идем чешће код Павла.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
То је Милош једва дочекао: „Хоћу, богме, моја браћо драга; кад ујаку нећу, да коме ћу?“ Тад га браћа опремат стадоше; оде Петар опремат кулаша, а Вукашин
Даћу блага колико ти драго“. Вели њему Краљевићу Марко: „Аја, богме, царе господине! Убила ме мемла од камена, ја не могу ни очима гледат, камол’ с Мусом мејдан дијелити!
Донеше му суву дреновину; стеже Марко у десницу руку, прште дрво надвоје, натроје, ал’ из њега вода не удари: „Богме, царе, јоште није време“. Тако стаде јоште мјесец дана, док се Марко мало поначини.
Нема нама друга најбољега, нема нама од Сења Тадије! Богме нам је Таде погинуо“. Онда Стојан иза гласа виче: „Ђе си, брате, од Сења Тадија?
Бога ми се не бих потурчио, да ми даду Лику и Удбињу. Ја имадем у Котарим’ блага више, богме, него у Турака, а бољи сам јунак од Турака.
“ „Не питај ме, брате, Мустај-беже! Забоље ме и срце и глава, сву је мене зима обузела: богме, брате, мријети ваљаде; већ ти сједи на меке душеке — да ти паднем у криоце главом, да ја пустим моју гр’јешну душу“.
Када виђе Јанковић Стојане, он говори Туркињи ђевојци: „Нећу, богме, Хајкуна ђевојко, жао су ми Турци учинили, у трави ме пјана притиснули, сад се хоћу дариват са шуром; већ ти јаши
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Осим тога увијек је носио чакшире, прслук и сламни шешир свог мршавог ситног стрица, а зими, богме, и стричеве старе цокуле, крут црн гуњ и дугачак шал којим би се омотао око врата једно четири пута.
Чик! — Тебе су већ избили — поче да се цери Стриц. — Их, да сам на твом мјесту, ја више не бих учитељу у руке. — Богме и нећу! — плану пргави Мачак. — Па куда онда мислиш? — Смислићу нешто код куће, на тавану.
Стриц хитро спузну с дрвета, загрли малишана и узе да га тјеши. — Не дамо ми, богме, свог Николице. Хајде ти са мном. — Нећу! Баш нек ме вук поједе. — Ехе, појешће он Жују, а тебе ће оставити!
бубне с кревета право на земљу. — Враг с тобом и твојом кујом! — гунђа он у мраку и пипа чворугу на глави. — Богме ћеш сутра платити за све оно! Али већ ујутро Јованче заборавља и страшан сан и своју чворугу и трком јури у Прокин гај.
Јурнуо је уздуж клупа и — швиц, швиц! —распалио лијево-десно по ђачким рукама, по леђима а негдје, богме, и по глави. Смијех престаде као да га засу пљусак. — Правите неред и још се смијете, је ли!
— Чини ми се да сам тек сад прогледао. — Богме сам ја заиста тек сад и прогледао, и прочуо, и проходао, и срце ми је прокуцало! — искрено признаде Мачак.
— Богме ће бити дреке и подераних чакшира! — ускликну мајстор Мачак. —А и по дану ћемо ми тако прикрити јаму гранама да ће у њ
— ускликну Стричев дјед. — Немојте да то хватање прође без мене. — И мене да зовнете — викну колар. — Богме бих и ја волио да се ту нађем — рече Мајкел Ћулибрк, Ников отац.
— Ха-ха-ха, неваљалци, богме сте... — злурадо поче он, али неко грање на које је нагазио одједном с праском попусти и пољар се стропошта у кујину
— Зар ја оволики па да на дјечицу јуришам! — грмну Николетина као из каце. — Немам о шта сабље крвавити. — Богме ће уча имати по чему другом прашити! — злурадо дочека кнез. — Их, алај ће бити дреке!
— Стигох! — уморно дахну пласт. — Па ти вучеш на себи читав бријег — зачуди се Мачак. — Богме прави бријег! — потврди глас из онога отвора на пласту. — Хоће ли доста бити? — Чак и превише.
Гдје ли је само тај ваш командант Јованче? — Видиш ли онај дим на Лисини, тамо је — показа му Лазар Мачак. — То је, богме, подалеко — закључи старац. — Боље ће бити да ја најприје малчице одспавам уз онај трн тамо накрај заравни.