Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
на шестој с лáлом и зумбулом у руци; на седмој у лаком, врло, врло лаком оделу са снопом житнога влаћа, као она древна божица Церера. Затим долазе силне друге слике.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
М., с. 241) — Домаћине, донеси нам вина, домаћица да ти роди сина. (Видановић, Божица, с. 130) У благословима и здравицама се, дакле, бираним, лепим речима и раскошним сликама дочарава свет у коме има
679. ³⁰ Требјешанин, Ж., „Здравица српској здравици“, Задужбина, бр. 10, мај 1990; Видановић, Божица, приређивач: Српске народне здравице, Вид, Београд 1989. ¹ Караџић, В. С.
152. ⁵¹ Дворниковић, В., Карактерологија Југословена, Просвета, Београд 1990, с. 547. ⁵² Росандић, Ружица и Божица Видановић, Прва дечја књига, ИИЦ, Београд 1987, с. 104. ⁵³ Бетелхајм, Б.
, „Српскохрватска народна епика“, Антологија народних јуначких песама, СКЗ, Београд 1987.62 Росандић, Ружица и Божица Видановић, исто, с. 129. ⁶² Росандић, Ружица и Божица Видановић, исто, с. 129. ¹ Шневајс, Е.
62 Росандић, Ружица и Божица Видановић, исто, с. 129. ⁶² Росандић, Ружица и Божица Видановић, исто, с. 129. ¹ Шневајс, Е.
Росандић, Ружица и Божица Видановић, Прва дечја књига, ИИЦ, Београд 1987. Росандић, Ружица, „Традиционално спрам савременог“, Расковник,
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
трошим страсти просца што скита: с међе ми гране рујна горчица; круни се облак, круне се жита, круни се у ме ружа божица. У чедном часу чулнога чина цвати ми, цвати Роѕа цаніна. У игри варки жаруље кресну и нема ноћи ни има дана.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Жалост је било погледати! А међутим увек је то тако кад се опака Ерида, божица кавге, настани у ком месту и кад се страсти, што рекли наши стари, »узволнују«. И шта ти све није било.
Ћипико, Иво - Приповетке
Марко и стара Стана махом седоше на камен, а Божица, која до овога часа не беше нигда видела мора ни питомине, запањена застаде, дивећи се толикоме чуду лепоте што јој,
Марко се веселије спремао на пут откада му је Божица најавила да ће и она с мајком и с њиме у Приморје сићи. Он већ давно за њом пристаје и чека само да година добро
И, једући, угледаше црквицу између мрких високих чемпреса. — Пожуримо! — повика Божица. — Пожуримо! и раздрагано повуче Марка за собом.
Марко пролази поред поређаних столова, за њим узастопце пристају Божица и стара. Гледају и посматрају уоколо, чуде се овом новом селу усред поља.
Макоше се. Стара Стана умешала се међу жене, а Марко и Божица уставише се код старе претрге, што пред собом носи којекакве женске потркуше.
Мајка и кћи простреше се по Марку. Стара куне и жали, а Божица на коленима гледа Марка замрла, бледа, окрвављена... Крв му се из главе пуши, пада на земљу и нестаје је...
Ћипико, Иво - Пауци
Миран је. Божица ће сигурно доћи, а кад дође, знаће шта да ради, — одлучио је данас. И цура долази, као и он заогрнута својом новом,
— Таман се уза сламу приљубила, — помисли и исправивши се, вели јој: — Сада је све у реду, уђи! Божица се слеже, сребрени ђердан с ње звекће, а Раде, улазећи за њом, вели јој: — Под мојом новом кабаницом биће нам, вала,
—Волила бих да нам је нови снијег замео траг — вели Божица, као поплашено гледајући око себа погажени прљави снијег. — Не будали!
Баш да се свом духовнику не замјери, Илија бијаше, одмах пошто је Божица у кућу дошла, у вароши направио молбу, вјенчаницу, и потрошио за њу преко седам талијера, па зар је он крив што молбу
изнебуха, као да је само о томе премишљао, вели Божици, што над Радом стоји: — Грије ли те како Раде на овој зими? Божица се одмаче, али остаде стојећке, јер је такав обичај прве године. —Ожени се, па ћеш знати! — одговори му Раде мирно.
Могао би се наћи свакога дана: већ давно, по опажању комшиница, Божица је затрудњела. Стиже до колибе, узе кључ испред стијене, гдје га бјеше оставио, и униђе у кућу. Разгледа се по њој . .
—Хоћу, за потребу је, — јави се стара. —Послушај, сине! —Де, Раде, среће ти! — замоли и Божица. —Па добро је; нећу да вам хатора штетим… Па се окрене жени: — Чујеш, Божица, замјенићеш коврљак с цурском капом,
—Де, Раде, среће ти! — замоли и Божица. —Па добро је; нећу да вам хатора штетим… Па се окрене жени: — Чујеш, Божица, замјенићеш коврљак с цурском капом, хоћеш вала, јер попа—Врани још ти ниси моја жена!.. . Хоћеш ли, а? — Нећу ли...
— Па диже главу и озбиљно настави: — Божица нека пође својој кући, нека собом понесе и дијете у гријеху зачето, незаконито. —Понијеће га... — слуша пажљиво стари.
Пође погдјекад у окрајни комшилук да види сина и жену, али са женом не разговара насами. Божица га се клони: одлучила је тврдо прије вјенчања не упасти у гријех...
Али Божица са сузним очима задњега часа замоли га да је пусти: —Све ћеш покварити—, вели му, — а послије биће нам слађе!
— Како је то друкчије код куће, — идући ка стацији размишља путем. У памети сине му и кућа и дијете и Божица ... Уморан, бесанан, ње се зажелио и слаткога сна. А испаван, чио, своје планине и страствене Маше.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Још песма престала није, а страшан вихар се диже, Брсно се заљуља грање - и Љељо на земљу стиже. Божица подиже очи и груди притиште јаче, Ал' нагли подуну вихар и танку копрену смаче Са њених мраморних груди.
Високо над њеном главом Шарена дуга се пружа. И Арес с осмехом стоји. Божица стидно се трже, И груди заклони брже. Ал' чиста капљица једна из груди матере младе Кô светла, јутарња роса на травну