Црњански, Милош - Сеобе 2
Стигли су били и гори, пре њега. Нестрпљив, очекујући Божичева кола, Исакович је био стао у капију Трандафилову, наслоњен на своју сабљу, са својом абом пребаченом преко рамена,
За те војнике, то је било и ружно и невероватно. Божичева кола, кад су далеко одмакла од Будима, у брдовитом крају, застала су, у подне, на једном пропланку, са којег се видик
Кћи Божичева га је, међутим, и сакривеног, нашла. Питала га је, што се тако усамио, зашто не изиђе међу људе, у друштво; госпоже пит
Девојчице, у годинама у којима је била и Божичева кћи, пролазиле су и стајале, у свету Исаковича, бледе, или румене, али неме и стидљиве, а ни један од тих официра није
прва шетња, по крчевини, на том пропланку, са госпожицом Теклом Божич, завршила, за Исаковича, мучно, а не трогателно. Божичева кћи слушала га је са неверицом. То су, каже, заиста луде мисли: да човек, жив, млад, хоће да остане удов, навеки.
Али, њега је пратила, као сен, Божичева кћи, па су ћерке апотекара мислиле да су то вереници. Размештање гостију, по мраку, испало је помало језиво и
Како је хтео да дође и види Божича, који се вратио, и како ће доћи у визиту Божичу. Он је, каже, пријатељ Божичу. Божичева кћи посматрала га је, међутим, подругљиво.
Кад су улазили у Божичева кола, да се у школу јахања одвезу, госпожа Евдокија, добро расположена, узе бич, па их потера, обојицу, као од шале.