Црњански, Милош - Сеобе 2
Кад Божич запита Павла, колико му је година, и Павле рече да је тридесет и седам, Божичка се осмехну. „Мнила сам да смо истих година“, рече, тихо, скоро нечујно, Павлу.
Над својим дугуљастим лепим лицем, Божичка је имала густу, црну, косу, која је, на Сунцу, кад би била без шешира путничког, добила боју кестена.
Кад је, задихан, пришао ближе, виде како се Божичка пење у кола, а Божич од осталих жена, церемонијално, прашта. Кад је угледала своју ћерку, и Исаковича, она пребледе, а
Кад би остали насамо, Божичка се, међутим, наслањала на његову руку и водила и њега у шетњу. Осећао је, као неке голубове, топле, њене груди, при
Божич би био ћерци леђа поломио. Исакович је сав црвен у лицу слушао ту бучу материну. Божичка га је, међутим, за све време тог укора, гледала, милокрвно.
Разлика је била само та, да је она, које се сећао, била бледа и нема, а гледала га тужно, као на самрти, а Божичка је у љубавном загрљају била жива, снажна, као да игра, врела, луда, толико, да би каткад, од уживања, гласно, крикнула.
Он је, каже, на том путу, често, крај пута, угледао биљку, која не подноси људски дах, а за коју му Божичка рече да је зову женска верност, али да би требали да је зову: мушка љубав.
Све што се са њим било у Вијени догодило, чинило му се тако лудо. Нису биле луде само та Божичка и њена кћи, из великог света, него је цео свет тамо био луд. Цела та царевина, из које одлази, била је луда.
Павлу се онда, за тренут, причини да му то мајорша Божичка говори. Она је, каже, жртвовала своју младост, тако брзо, том човеку, који је сад, са том Махалчанком, срамоти.
моћи ће, заувек, окренути леђа, и том Божичу, и Вијени, и просвећености, и Хофдепутацији илирическог национа, и свему. Божичка онда рече да официр, који из Аустрије одлази у Росију, у ствари, врши, издају. Такво мишљење има и господин Монтенуово!
Такво мишљење има и господин Монтенуово! Божичка је то рекла, брзо, дрско, а кад јој се очи сусретоше са очима Исаковича, учини му се да пеку.
Погрешио је што је њеном оцу, на вечеру, дошао. Родитељи, као што су Божич и Божичка, то име не заслужују. Сачекаће само да се госпожа Евдокија врати, из куће, па ће он отићи, а они нису требали, ни да