Црњански, Милош - Сеобе 2
Можда већ кроз који дан. Она му рече да је њена кућа, њему, увек отворена! Исакович је био поражен, при растанку са Божичком, мирноћом, безбрижношћу, веселошћу, те жене у том тренутку.
Причао је, доцније, да ни сам није знао што је ишао у Визелбург. То није била љубавна жалост за Божичком. Он је, каже, на том путу, често, крај пута, угледао биљку, која не подноси људски дах, а за коју му Божичка рече да
„Јес, што кажеш!“ чуо се Ђурђе, снуждено. „Сви су болесни осим килавога браје. То смо ми!“ О свом доживљају са Божичком, Павле није причао. А ћутао је и о том, да виде своју Бечлику. Запита само за Трифуна и Кумрију.
Био је готов да Божичу погледа право у очи и да му призна, све, што се са Божичком десило. Хтео је да му каже да се то, све, десило, као што киша иде у пролеће. Није осећао према мужу никакву мржњу.
Све то, заједно са Кајзерлингом, са Божичком, оде некуд из мозга, у неку маглу. Људи и жене, из његовог дотадањег живота, прелетали су у сећању тог човека, на том