Теодосије - ЖИТИЈА
И одмах постаде невидљив. А старац, зачуђен Сјајем божијег анђела и изненадним прогнањем змије, у великој смерности у прси своје бијући се говораше: „Ко сам ја, у страстима
Јер тело и крв царства божијег не могу наследити, рече божаствени апостол. А страдање моје и тешко живљење што их овде носим за све време живота
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Кречио је перо, прописе је деро, Књиге није чуво, већ се њима грудо. Недељом је бежо од божијег храма, У порти се туко са алваџијама.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Па и би, вала, право кажеш. Већ ми додијало да у кући имам божијег шпијуна. — А шта ћеш са светим Јованом, бог те не убио?
Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ
| Срећне смо ми, срећне кћери српске И све девојке влашке и мажарске; Нећемо се више бојат’ манастира Нит божијег одрицати мира. Љубов чисту нећемо гасити, Нит’ јестества законе газити.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
“ Даље: „Овај је корак разумног створења божијег човечество на прави и преузвишени степен његов подигло, тј. човечество је подигло корак створења божијег на
човечество је подигло корак створења божијег на преузвишени степен његов. (Чији? Корака, човечества или створења?) Кад је један член Читалишта у следујућем числу
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Крадемо се, звјерамо. Свака стопа мјери се. (Јесмо ли и лупежи?) - Пун је исток гримиза, милосрђа божијег - а притуљен цери се школски шпијун, одборник, на црквеној капији... Ускликнимо с љубављу Другом свецу, Партији!
ИИ О рани сјају неба што се хвата, одржи милост док се небоплава у води гледа с пуклог недохвата и спира румен с Божијег кристала; просветли очај, бездане размакни ороси траг ми бојом што се стакли.
Чуваран буди, бића ми трако. Не знај за речи никуд ни како. Друго певање Првенац синак, светлица, искра Божијег даха, диви се Ребру, женском створењу: Кошчица, слика, исечак мој си, чедност у тембру ланених трења, која ме вуку,
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Ко је ово момче? Који јад га слама? И шта тражи ноћас од Божијег храма? Црн, себарски плашт му млада плећа краси, По коме су пале коврџасте власи.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „Не богами и божијег ми слова!“ загрми сердар, „то не смије нико рећи!“ „Е ма чоче смије, кад је истина!“ рече бркоња благо, па још блаже
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— уступите, анатемници! ОД КОСТОБОЉЕ („Поганица“) Проклета проклетнице, несретна несретнице, излази из роба божијег (име онога ком се баје). Ето отуд пресвете матере Богородице на врану коњу, на златну седлу.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
„Не бивајте деца умом, него са пакошћу детињајте, а умом будите савршени,“ (И Кор. 14, 20) и верујем у Сина Божијег наћи ћете живот вечни и овде неоскудну храну ако сачувате ово што сам заповедио и проповедао ја смерни.
Подсећајући их, пишемо им ово. Ако ли се толико самоуверени и бесрамни покажу, па се ни Божијег не боје суда, него лепо манастирско растачу, непричешћени да буду док од овога не одступе.
Песма седма Ирмос Божијег силаска огњеног застиде се Вавилон давно, због тога људи у пећи радосном ногом као у светлости играху појући: Отаца
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Разумеш ли ме, Петре, верни мој помагачу! А св. Петар тресући се сав од овог страшног гнева Божијег, и збуњено чупкајући браду, једва изгогвори: — Разумем те, Господе. Досадили су!...
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
А не би била бесмислена да је у њој препознао трансформисану сцену распећа божијег Сина на Голготи. Открива нам то и строфа која одмах следи и која садржи прикривени цитат из Матејевог јеванђеља: А да
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Ловћена У мутно море поглед утоне, А из недара му видим ужаснут Све прождирућу силу где пени, — Па бојећи се гнева божијег, Кâ онај ивер људске ништине Што се на бурној сили премеће Кријући своје наде једрила, — Народа српског знајућ
(За себе). Још питам ко? Убица неки, или очајник, Коме је поглед људи омрзô, Те веће сити сунца божијег — Кроз поноћ рију као кртице. (Радош им отвара врата. Бошко, Богдан, Станиша, Станојло и Мира улазе.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
да одушка своме сврабу, па бедни ђаволов брабоњак није нашао ништа боље него да прди ту као каква кљусина пред лицем божијег храма. А у ствари знам ја то што он хоће. Нисам ни ја излапео. Нећу ја допустити мангупима да ме тоциљају.
Можда, помишљају каткад, можда је то та искра божијег духа утиснула на њиховом челу знак посебности, можда Господ преко њих шаље своје тајне поруке, можда је њима дато да
Јуда љуби Исуса. Истовремено раздражене слуге двојице првосвештеника бацају се свом жестином на божијег сина. То се морало представити у две слике.
Али тело божијег сина Исуса Назаретског израђено је са таквом пажњом (и љубављу?) да то запрепашћује. Збиља не претерујем кад кажем
Намножиће се свакојако зло, охолост ће сменити благобојажљивост, а бес — кроткост. Неће бити страха од божијег суда. Ако Доротеј посрне, посрнуће најбољи међу нама. Онај коме се верује више него свем нашем чтенију и бденију.
Нико ме не може убедити да је то случај, или несрећа што се дешава нехотице, јер знам пут којим је ова ужасна слика божијег гнева допрла до нас. Пред капијом је освануло пет коња натоварених корпама од прућа.
Она је недодирива за људски бес, изнад је освете и казне. Она стрела која би процепила мантију ранила би у само срце Божијег сина, господа нашег Исуса Христа, његове апостоле и мученике који су јој подарили достојанство.
За један тренутак навлачи на себе одећу трезвеног и разложног божијег угодника, знајући колико ће ме то распалити. Хаљине те нису скројене по његовој мери, претесне су му, врућина му је у
мрмљали су Оченаш, узносили бога Свевишњега, смандрљали се потом у двориште, пипали отврдлим длановима дарове Божијег Милосрђа. Последњи је на капију ушао Дадара, пешице, водећи коња за узду. Поглед му је био празан, образи отромбељени.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Светови доле блуде... Над њима вечност тавна Спокојно, тихо спушта копрене своје скут, И круна божијег труда, светило ведрога дана, У мирном ходу своме свршава дневни пут.
Кметица била је сама, Јер мушки одоше крчми управо од божијег храма, А вредне редуше, опет, у мутвак склониле главе, Па журе, лупају, вичу, да обед на време справе.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Навластито што код Србаља, као код сваког другог божијег народа, и такови читача има који књиге само зато отварају да виде који су пренумеранти.