Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Пети, најстарији, преживео их је, да за њима тужи и да другима тугу приповеда. — Дакле, вечити боли, вечите муке! И молери их молују, и списатељи пишу, и људи чују — али се нико противу насиља не диже!
— А шта је теби тешко, чедо моје? — запитах је гласом у коме је било саучешћа. — Шта тебе боли, дете моје? Она ме погледа великим црним очима у којима је трептала суза једна; ко зна да л’ суза бола, кајања или
Ја га нисам хтео ни за шта питати, јер сам све знао шта га боли: знао сам његове бриге, познавао сам му прошлост, а тако исто и садањост, па велим: што да га мучим кад се и сам доста
и жена страшљиво су га гледале, а сирота мајка посматраше брижљиво његово кретање; видела је несрећна мати да га нешто боли а можда је и слутила какве су ране што су му срце тако грозно раскидале. По вечери сви смо полегали да отпочинемо.
али да сам професор у богословији, ја бих мојим ученицима вашим примером доказао да другог пакла и нема, да су ти ваши боли вечити огањ што с оне стране гроба сваког насилника чека...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Каже му да се у осталом добро находи, но да се је стражњом ногом на ивер набô и да га нога љуто боли. „ То је најлакше, xоди да ти зубма извадим ивер”.
то гди бити, но овде баш није тај догађај, ибо лисици одрезати реп толико чини колико човеку нос; једно и друго ужасно боли. А натура је у тому премудри учитељ.
ругати, онда он, с својом магарећом памећу и безобразијем, одговори: „Е, да се ја нисам ономадне убо, и да ме нога не боли, вид'ли би ви!
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
усред табана да није могао на ногу стати; одмах он онако седећке натуче петрахиљ, па читај, а све усркуј — колико га боли, па и ту доста поможе: није ни пуне две недеље рамао на штаци, док се убодина не огноји и трн сам не изиђе...
Уда рило га и у главу, и у ноге и у руке. — А јест. Кад се мало, веселник, разбере, одмах јауче да га боли глава и све кости! — рече Смиља.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Али се љуљао. Све дође к себи и опколи их. — Јеси рањен? — Не знам. — Боли ли те где? — Не боли... Али ми неки црвени колутови на очима па ништа не видим... — Ама ко то пуца, људи?
Али се љуљао. Све дође к себи и опколи их. — Јеси рањен? — Не знам. — Боли ли те где? — Не боли... Али ми неки црвени колутови на очима па ништа не видим... — Ама ко то пуца, људи? — упита Иванковић. — Лазар!
И ко ми то рече?... Зар он?!... Је ли могућно да сам ја толике године гују на свом срцу хранио?... Ујела ме је!... И боли!... Јуче... Та још јуче је веровао да је Лазар најпоштенији човек па свету, да од њега неће имати бољег друга.
Мајка јој стојаше на прагу кућњем. — Јело, рано, хајде вечерај! — Не могу, нано, глава ме боли... 11. ДЕВА Не беше лако Станку растати се од Јелице. Окретао се више пута и видео је како стоји и гледа за њим.
а на другој пријатељство, пријатељство искрено, срдачно... Што би год хтео одгурнути, не може. Боли... И једно и друго улегало се дубоко у срце, па и кад би хтео које ишчупати, би ли могао а да срце не повреди?...
— Што си то урадио? Ти знаш да ти ја никад речи нисам рекла, али сад морам: срце ме боли! — јецала је она. — Био сам љут!... А она, јогунаста, као што знаш, оде!... А сад... ето!... И заћуташе...
— А шта је теби, море? — упита попа брижно, пришав да се рукује... — Ништа, вала!... Да рекнеш да ме што боли, не боли!... Мало сам се размазио у добру, па се све на мени размазило!...
— А шта је теби, море? — упита попа брижно, пришав да се рукује... — Ништа, вала!... Да рекнеш да ме што боли, не боли!... Мало сам се размазио у добру, па се све на мени размазило!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ми приђи тада, Али не кô жена што чезне и воли, Него као сестра брату који страда, Тражећ меком руком место где га боли.
У твом чару љубљах сав чар неке друге... И ти беше само сен нечије сене... СНОВИ Вај! како то боли рећи једно збогом!
Напред! Али куда, и камо, и зашто? И зар увек исто, и све тако вечно? Па како то ипак боли неизлечно Кад сврши сневање, и празно, и ташто...
Па ћеш да запиташ једном, и ненадно — Нашто само сузе, нашто боли само? И шта да икад жали срце јадно, Када је све наше, све што осећамо!
Ове бесанице нове, растрзане, Чини ми се исте као стари боли; И све нове сузе што малочас проли, Кô сузе од јуче, кô сузе од лане.
Од истине сам страшнији и већи: Нити ме што вређа и нити што боли. Моја жудна душа неизмерно воли; И сваки мој корак, то је корак срећи.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Хвала богу! Али какав је то сан? Сад сам будан, а? Али као да ме неко нечим што звечи а не боли лупи по глави. Ја скочих и исправих се у кревету: — Мамо! — Шта, брате? — Видео сам онога... онога... како се зове?.
Нијесу се дуго препирали. Сељаци се шћућурише, само их срце боли, али што мора бити — мора! И послије мјесец дана већ се опрема дијете за пут. Силне се припреме чине.
Поп се трже и обрте очи на ону страну гдје владика стајаше. — Шта те боли? — рече владика. Поп с муком подвуче руку под икону и метну је на срце: — Овдје!
Доктор приђе, обрташе га, јадника, и овамо и онамо. Узе га бости чиодом по ногама и све до појаса, а све пита: — Боли ли те? Осјећаш ли штогод? Поп слабо одговара: — Не! — Боли ли те ма штогод? — рече доктор. — Овдје!
Осјећаш ли штогод? Поп слабо одговара: — Не! — Боли ли те ма штогод? — рече доктор. — Овдје! — рече поп и метну руку опет на срце.
Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа: — Сад ми је сасвим добро! Сад ме ништа више не боли! То бјеше пошљедња његова ријеч! Прошло је од то доба досад шест година.
Нисам се надао. — Ђаво га знао, то сам казао с доста осећања и, у ствари, као да осетих да ме боли њена хладноћа. — А шта ћете с њиме? — Ви мени њега поклоните, а шта ћу ја с њим, то ја знам. Она се усиљено насмеши.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Једног дана просили су... Таја као увек, а сад још боли, очишћен и искрпљен од Вејке, седео је у среди на првом месту.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Па ништа, то се тако трефило. А кад носиш тесну ципелу, па играш, не боли ли те онда још већма, па опет трпиш? Хајд’ унутра!
Ја се не знам с њим разговарати. Он мене не разуме кад ја говорим о фортепијану, о опери; па ме још боли прст. Молим, оставите ме ту! — Кад нећеш да уђеш, што ти драго! Госпођа Макра била је паметна женска.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Она га је мазила и тепала му, као да је дете, као што му је тепао и Ђурђе: „Павле мој, јадни Павле! Сердце ме боли видети те таквога! Ух! Боли ли те, рано? Боли ли те?
Сердце ме боли видети те таквога! Ух! Боли ли те, рано? Боли ли те?“ Жена Петрова, међутим, стајала је пред човеком кога приведоше, широм отворених очију, бледа,
Сердце ме боли видети те таквога! Ух! Боли ли те, рано? Боли ли те?“ Жена Петрова, међутим, стајала је пред човеком кога приведоше, широм отворених очију, бледа, а видело се на
Рана, коју је био добио на паради, болела га је још, као што ударац, пљоштимице, боли, тупо. Кроз завој, на темену, црвенела се још усирена крв.
Од труцкања и љуљања кола, међутим, госпожу Евдокију почела је била да боли глава, и она је, све чешће, мирисала лавендер.
је, међутим, јецала, и даље, и понављала да јој га узе рођена мати – као да се томе јако чуди и као да је, само то, боли. Затим убриса сузе, па га, изненада, сасвим мирно замоли да је испрати. Не боји се, каже, оне чукувиде.
А сад, ето, дочекао је да му тај балавац каже да потуткача глава не боли. То је од Петра дочекао. Тај дугачки човек, измучен у Бечу, био је сад збиља толико клонуо, да се учини старији, него
Сећа се, каже, да му је Варвара рекла да има, у трбуху, неке боли, и да је утекла од Вишњевског, трчећи. Он се онда сетио своје жене, умрле на порођају.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
АГНИЈА: Свакојако! Ја не бих желела да без тебе узмем. ВУКИЦА: Кад би то могло други пут, данас ме тако боли глава. СПАСОЈЕ: А ко ти гарантује да те и други пут неће болети глава?
РИНА: Тако ме је болела глава... СПАСОЈЕ: Све нас, госпођо, данас боли глава, али нема се куд, ствар је врло озбиљна, морамо се заједнички посаветовати и заједнички се бринути, јер свима
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Осећао сам како ме читаво тело боли, а онда и онај шум у ушима и слепоочницама. Полако сам почињао да га препознајем.
Сећао сам се тога планирајући како да се извучем са часа и упаднем у биоскоп. Рећи ћу да ме боли стомак. Заправо, рекао бих то да математику не предаје Хаџи-Николов. За њега је то провидан штос.
- тврдоглаво је одбијала саучешће, а онда изнервирана мојим неслагањем да ја имам много тога с тим, да оно што њу боли боли мене, рекла да завежем: мој отац нема железничарски опасач и ја не знам како то боли.
- тврдоглаво је одбијала саучешће, а онда изнервирана мојим неслагањем да ја имам много тога с тим, да оно што њу боли боли мене, рекла да завежем: мој отац нема железничарски опасач и ја не знам како то боли.
тога с тим, да оно што њу боли боли мене, рекла да завежем: мој отац нема железничарски опасач и ја не знам како то боли.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Бољка неописана, душа боли. Отима се за живот, вуче је будућност Шамике, али јача је прошлост која је вуче гробу. Госпођа Сока једног дана јако
Црњански, Милош - Сеобе 1
Рече да ће цео дан остати у постељи, јер је боли глава. А кад јој оне рекоше да је кир Аранђел отишао Турцима, у Београд, да превезе продате коње, она се мало трже и
Они су спавали. Кад му уминуше боли у цревима, задрема и он, милујући каткад своје псе, који му се умиљаваху и подвлачаху под овнујске коже, што се беху
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
²⁴ Кад жену пред порођај боле крста, сматра се да ће родити мушко, а кад је боли трбух —женско. Ако трудници ноге отичу и обрве и трепавице опадају, онда ће родити женско.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Хајде, пробај! Можеш ли? Је л' те јако боли? – Не боли... – Сигуран си да те ништа не боли? – Ништа. – Хвала богу, читави смо, изгледа...
Хајде, пробај! Можеш ли? Је л' те јако боли? – Не боли... – Сигуран си да те ништа не боли? – Ништа. – Хвала богу, читави смо, изгледа...
Хајде, пробај! Можеш ли? Је л' те јако боли? – Не боли... – Сигуран си да те ништа не боли? – Ништа. – Хвала богу, читави смо, изгледа... – А то вам је и најважније у животу — каже Лука.
Ниједна се још није пожалила... — Пустите ме, молим вас! — шапутала је. — Молим вас, пустите ме. Ох, идиоте! То ме боли! Пусти ме!
Буди добра девојчица! Тако... То ништа не боли, јел' да? Сад мало стисни зубе. Видиш како си ти храбро дете! Ниси као остала деца.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— додаде Стане Сердарева, која га дотле пажљиво посматраше. — Велики је и теби дерт на срцу, дијете!? — Боли ме глава, стрина! — рече Јанко... — Јако ме боли, но, опростите, одох да легнем. Лака вам ноћ!
— Велики је и теби дерт на срцу, дијете!? — Боли ме глава, стрина! — рече Јанко... — Јако ме боли, но, опростите, одох да легнем. Лака вам ноћ!
Па да ти право кажем и сада ме срце боли кад о њој мислим, јер нијесу то године кад је ласно удовати поред нас охронулијех!... Дакле, што бисмо ми?
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Јер, деца нису нимало боли читаоци од одраслих. Она су само простодушнија и доконија и у начелу расположенија према књизи, али су, у исти мах, и
потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло, па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио. (Башта сљезове боје) То плаче само зло постојања, надвладано лепотом.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
немачког писца Франца Ксавера Старка, јесте један педагошки трактат у облику дијалога, без икакве књижевне вредности. Боли избор Јанковић је учинио када је дао »сеоску веселу игру« Благодарни сынъ (Лајпциг, 1789), коју је написао Јохан Јакоб
Милићевић, Вук - Беспуће
оживила га, са хиљаду успомена, заборављених ријечи, милошта; завила га својом љубављу, осјећајући једном страшном боли његову рану, преживљавајући стотину пута његову смрт, умирући заједно с њим тешком и мучном смрћу, очајавајући што
синовљеве; Милан је умро једном, мучио се само једном, а она ће да се непрестано мучи, то умирање њу ће вјечно да боли, њезина рана вјечно да крвави, страшније него њему. — Убио!
земље, да дише с њом заједно, да с њом и њега бију кише које падају у невријеме, да и њега сатире мраз, да и њега боли ударање ледених зрна, да и њега пржи суша и изгара припека, да хлепти као спржена поља за једном кишом, да излијеће
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Путник свира јасно, тио, Красну песму удесио, Кô да тужи, кô да моли, Кô на срцу да га боли, Баш онако милостиво; — Моми куца срце живо; Спусти суде на пољану, Глену небу, па уздану.
XXИ Мати заспа. Ал' ћи њена Да л' и она заспа, што ли? Тио иде ноћ студена, Је л' јој тешка, да је боли? Нојца иде, поју петли, Да л' и броји она млада? А зорица веће светли. Што ли чини, де л' је сада? Је ли дома?
И у свет се јада(н) вину, Оде, ето, у туђину. Проби брда, проби доле, Али ране не преболе! Све га рана (боли) жешће, Све удари крвца чешће.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
Сањала, као дојим онај ђурђевак, сав мирише на моје млеко. Цео дан ме боли груди. МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: То је од млека. Не ваља ти ни то што толико сањаш.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Знао сам ја све то, па ипак... Да, ниси ти била богата, из знане куће и ниси била виша од мене. Пече ме! Боли! Али и ја нисам свему томе био крив.
Силом их задржавам да бих што краће исказао оно што би. А било је много штошта, што се не може лако казати. Доста боли и ово, а камо ли и остало. Ја сам продужио школу.
Па морам, синко, као што видиш, ето другога... А нама он ништа неће да каже. Ни „болан сам“, ни „ох“, ни „овде ме боли“, ни „ово ми се једе, пало ми на ум, дај ми, мајко...“ Ништа, ништа, синко! Само тако ћути.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ал' ме љуто боли глава — после оних светлих снова, оних дивних витезова, оних слика, оних слава — ова јава! Немојте ме питат' саде, да
ЉУБАВНА ГУЈА Неисказан још оста неисказани јад, неисказано доста, што боли теке сад. И хтедох ти га рећи, ал' реч ми застаде, с пољупцима се твојим на усти' састаде.
Ал' неисказан оста неисказани јад, неисказано доста, што боли теке сад. РЕЧЕ ГОСПОД Рече господ људем својим: „Хоћу, децо, да вас спојим, да вас спојим веригама, миљем, вером и
Али кога мајка роди, те му судба тако годи да је вредан тој дивоти? Избери по милој вољи, ал' остане л' који боли, боле ножем тог закољи, кад му ЖИВО срце преби, — куку Теби!
У рају зар? Зацело тамо, да! И опет не: та дела твојих крас пренашô је и сваког тамо нас; за тебе мора боли бити стан, незамишљен још, неслућен, незнан.
Ал' склопи крила, суза нам не носи, спомен је цветак што га суза роси! А Мирис што се по души проли, то су боли. Не гони боле, не гони, Јоле!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Сјутрадан оду Милош и Дивоња до Драгог Камена, кад ли тамо ал' јарац већ чека. Ту се сад стану они бости, и боли су се од раног јутра до мрклог мрака, те ти богме у сами већ мрак Дивоња превари некако јарца и баци га са Драгог
Сад се стане Дивоња с јарцем бости тако страшно да им је из рогова све ватра сијевала. И тако су се боли од јутра до мрклог мрака, од мрака па до бијела дана и тако три дана застопце, Док се Дивоња није уморио и пао са
Кад буде други дан ујутру, цар болестан, боли га глава, не може да је подигне с узглавља. Како се то разгласи по двору, скупе се брже боље сви љекари да лијече
А кад му овај одговори да га је ујела змија, он му рече: — Е ја мишљах тебе зуб боли! СЕЉАК И МАГАРЕ Гонио сељак магаре и на њему клак. Магарету или је био товар тежак, шта ли, еле неће да иде.
Лалић, Иван В. - ПИСМО
у тмини, У созерцању таштине, што иште Насушно чудо које светлост чини Кад усред мрака ствара уточиште; Опрости, али боли ова шака У зглобу пререзана, ови прсти Којима дробим хлеб, којима се крстим; Опрости ми што крварим из мрака.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
То боли! Ту почнем да се зезам до даске, из чистог очајања. Прави хумор под вешалима! — Има духа! — изјављује матори, а затим
јест, зашто су их набијали на колац и одсецали им главе, што Тотунбеј Фадил Зоглу сматра сасвим примитивним, јер јако боли!
су се ствари баш тако некако наместиле да сам потпуно без разлога срећна, јер је данас у три по подне престао да ме боли зуб, јер џоњам на перону број шест и чекам свог Мишелина који већ тутњи из даљине, а с њим се завршава овај мој роман,
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Од јуче трбух боли ме јако, животу моме долази конац, а синоћ, зло и наопако, лептир ми неки разбио лонац. И најзад, јутрос (треба ме
Човјека човјек од срца воли, не плаче нико, никог не боли у земљи Врапца Црвеног. Ту поноћ вози сребрне санке, а вјетар гуди успаванке, и звијезде клизе низ Млијечни пут,
Заплака старац за ноћних сати: „Младости моја, врати се, врати!“ Плакао рибар, а мачак слуша, жао му старца, боли га душа, тешку му тугу блажи: „Мачак ће поћи — тако је рекȏ — рибици доброј, тамо далеко, да твоју младост тражи.
“ У малој бари крокодил дрема, оклопник стари, нарави грубе. Кад ујка приђе, он му се жали: „Нешто ме боли, пипни ми зубе!“ Водени коњ се поваздан гњура, никад га нећеш видети тужна.
НА ТРИ СПРАТА Нашега старог доктора Јана телефон зове с Калемегдана: „Докторе драги, хитно је врло, имамо госта, боли га грло!“ „Имате госта? да није странац?“ „Право сте рекли. Јест, Африканац!“ „Доћи ћу брзо, за један сат.
Јест, Африканац!“ „Доћи ћу брзо, за један сат. Кажите само: на који спрат?“ „На коме спрату? Тешко је рећи, боли га читав — други и трећи.“ Чудом се чуди наш доктор Јан: „Какав болесник?! Јел троспратан?!
! Јел троспратан?!“ „Докторе, јесте, то није варка, зовемо, знате, из зоо-парка. Жирафу једну боли нам врат, а то је — други и трећи спрат.
) и на зиду, близу куће њене, запис'о сам „Бранко воли Зору . . . И данас ме увијек боли душа, кад се гдјегод јави крекетуша.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Била је већ ноћ када сте пошли? — А не, смркавало се. Имам нешто у стомаку и боли ме да цркнем. — Шта си јео? Острвљани се муче да извуку нешто из чамца. По шуму, изгледа да су то нека ужад и балони.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Шумадије битке целоноћне на Букуљи гневни сабор и бесне свађе братске неко тражи на зајам соли со која мисли со која боли и деца дижу бивољу главу у небеса крене удар по читавој крајини прво један па други и мртви се јаве на вест
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
) САРКА: Побогу, прија-Гино, ти опет плачеш? ПРОКА: Па пустите жену нека плаче; род јој је покојник па је боли. САРКА: Па има нас ваљда још рода? ТРИФУН: А има жена можда и меко срце. ПРОКА: Па има, дабоме!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Она је, овај... болесна и лежи. — Ене, а од чега? — Александар се унесе у лице нареднику. — Не знам... глава је боли и лежи... — Слушај... Иди јој кажи да сам ја лекар, па да је прегледам. Наредник у недоумици погледа у мене.
Александар приђе кревету. — А, ти? Како се зовеш? — Јела... — А-ха. Па, јело, шта ти је? — Боли ме — и показа руком на главу. Александар је ухвати за руку као да броји пулс. Али у часовник није гледао.
-Е, добро — проговори најзад Александар, бришући зној — знам шта ти је... Него, боли ли те трбух? — Не боли — промуца Јела и журно навуче блузу на голо тело. — Знаш...
-Е, добро — проговори најзад Александар, бришући зној — знам шта ти је... Него, боли ли те трбух? — Не боли — промуца Јела и журно навуче блузу на голо тело. — Знаш... немам сада лекова, али вечерас ћу ти пратити.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Шта је, пишти ли рањено, изневерено срце ? ... Знам, знам, дикане мој : тешки су то боли. И ја сам ти тако нешто некад боловао, па ништа... прође, к’о ћуреће бобице. Сад се смејем кад се тога сетим.
— Ништа... остави ме ! Боли ме глава, одговори Љубица, затварајући врата. Скиде са себе неку горњу хаљиницу, извади часовник и метну га на сто,
— Зар још ниси устајала од спавања ? ослови је мати, видећи је необучену. — Устала сам, па ме нешто глава боли. Сад је већ прошло. А ти, јеси ли се намучила у путу?... Камо вас досад, за Бога! Тебе сам једнако погледала.
била несвестица... и сад ме глава помало боли... Гојко затресе плећима и изиђе из собе, не рекавши никоме ни речи. Стојан стајаше уз пламен, грдећи онога дечка што
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
119. Болан Јово по гори ходио, На виту се јелу наслонио: “Вита јело, мене боли глава.“ — “Болан Јово, не боли те с мене, Већ те боли с трију дјевојака, Које су ти зарукавље везле; Једна везла,
119. Болан Јово по гори ходио, На виту се јелу наслонио: “Вита јело, мене боли глава.“ — “Болан Јово, не боли те с мене, Већ те боли с трију дјевојака, Које су ти зарукавље везле; Једна везла, двије тебе клеле: “Колико је на
“ — “Болан Јово, не боли те с мене, Већ те боли с трију дјевојака, Које су ти зарукавље везле; Једна везла, двије тебе клеле: “Колико је на рукаву грана, Тол’ко
села, Где јунаци вино пију, Млади момци камен мећу, А девојке песме поју — Те ја тебе онде виде, Да ме увек срце боли. 141.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ВАСИЛИЈЕ: Овим их туче? ГИНА: Туче чим стигне! И тољагама, и ногама! Ал овом жилом највише! Од ње највише и боли, усеца се до коске! ВАСИЛИЈЕ: Да га сретнем на улици, мислио бих да је обичан сељак!
ДРОБАЦ: Травар? СОФИЈА: Лечиш болесне људе помоћу цвећа! ДРОБАЦ: Ја? СОФИЈА: Некога боли глава — ти му даш семе горушице, цвет камилице, мајчину душицу! Има падавицу — даш му лист кантариона, корен божура!
ТОМАНИЈА: Нашла си кога ћеш да китиш цвећем! Содомисту! БЛАГОЈЕ: Јеси ли се за њега толико купала? СОФИЈА: Боли! БЛАГОЈЕ: Јеси ли се за њега нашминкала? ГИНА: Курва, карминише и брадавице на грудима!
ГИНА: Курва, карминише и брадавице на грудима! СОФИЈА: Јесте ли полудели, боли! ДАРА: Треба тебе у Сибир! СОФИЈА: Шта то радите, пустите ме, боли! ДАРА: Зна се шта се ради с немачким курвама!
СОФИЈА: Јесте ли полудели, боли! ДАРА: Треба тебе у Сибир! СОФИЈА: Шта то радите, пустите ме, боли! ДАРА: Зна се шта се ради с немачким курвама! Благоје, сеци! СОФИЈА: Човече, боли! БЛАГОЈЕ: Наравно да боли!
ДАРА: Зна се шта се ради с немачким курвама! Благоје, сеци! СОФИЈА: Човече, боли! БЛАГОЈЕ: Наравно да боли! И тек ће болети! СОФИЈА: Пусти ми косу! БЛАГОЈЕ: Џабе се отимаш!
ДАРА: Зна се шта се ради с немачким курвама! Благоје, сеци! СОФИЈА: Човече, боли! БЛАГОЈЕ: Наравно да боли! И тек ће болети! СОФИЈА: Пусти ми косу! БЛАГОЈЕ: Џабе се отимаш! СОФИЈА: Пустите, викаћу! Боли!
И тек ће болети! СОФИЈА: Пусти ми косу! БЛАГОЈЕ: Џабе се отимаш! СОФИЈА: Пустите, викаћу! Боли! ГИНА: Само ти вичи! Дојахаће ти Дробац на белој метли! ТОМАНИЈА: Уједа, курва! БЛАГОЈЕ: Стегни је!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Зидајте храм бео ко манастир. Нек шеће у њему Месец сам и плаче ноћ и мир. НАША ЕЛЕГИЈА И боли нас. Грачанице више нема, шта би нам таковска гробља?
СЛАВА . . . . . . . . . . . . . . . Кад се облаци роје... и лишће пада, са грања свела, и сви боли, у јесени, заћуте... Куд облак не нађе више путеве засуте, лете очи моје. . . . . . . . . . . . . . . .
Ви сте моја буна. Знам да вас драган зове, за ништа вас не питам. Ако вас живот боли, ако вас неко воли, ја вам честитам. ЊЕГОШ У ВЕНЕЦИЈИ Насмешио се последњи пут.
голи се секли, крај буктиња страшни, и клекли у ћилим ваших тела што крв и миро проли на оштар шљунак, којим су боли и пекли ране колена прашних.
НА УЛИЦИ Кад светиљке сину и улице пођу у висину, у тами стојим ја. На свему што прође мој осмех засија. Нестану боли, окови и лаж, од мог погледа зависи сва драж, свега што прође.
И док тихо замагли ноћ, улице пуне сени, ја имам неба безграничну моћ, сви боли света скупе се у мени. Ко цветићи бели са Месеца рађају се по улици деца.
Отац ми је себар што на точку цвили, а кћер ми глођу вуци. Баш ништа ме за цркве душа боли, за силнога цара дом. За грчке иконе полегуша голих у робовском храму мом.
Да ли си осетила да свуд то боли не само код нас: бити млад. И носити у души неку мутну сету што све, а да помоћи може, воли?
Осетићете да и вама иде сан и стојати под небом сузно голи; и лећи ћете и ви у траву звездану, где ништа више не боли...
Успављивало ме је то да је све сад тако необично, и живот, и те огромне даљине у њему. Куд све нису стигли наши боли, шта све нисмо, у туђини, уморни, помиловали! Не само ја, и он, него и толики други. Хиљаде, милиони!
По рукама ми пада вечерња влага, овде на „крају света“. Од које, немоћан, склапам очи. Не, ништа ме не боли. Ништа се не догађа.
Ти слушаш свог срца лупу, у дубини, што удара, ко стеном, у мрачни Калемегдан. Теби су наши боли ситни мрави. Ти бисер суза наших бацаш у прах.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
— То сам и ја, разуме се, и имао на уму кад сам успео да се што боли закони направе и да се што већи буџет одобри за подизање привреде и индустрије у земљи.
— Баш добро што сте дошли, господине, те ћу се тако мало одморити. Досад сам радио, па ме, верујте, већ глава боли! — рече министар и погледа ме клонулим, помућеним погледом. — Заиста је ваш положај врло тежак при тако огромНом раду.
главом с пуно слутње, и радије би остао да причека још који дан, па да и он остави кости у том кршу, неголи да тражи боли завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима, којима гробове остављају; луди се отимају да се сами
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Грло му се суши, а он не сме ни да се накашље, боли га једна страна, он не сме ни да мрдне — јер је страшна поноћ...
Немо' тако, славе ти! — Ама 'оћу сад, закона ми, сад, сад 'оћу... — Немо', очију ти, да се дираш тако, боли ме!... — Нећу, само реци: 'оћеш ли?... — Не могу; морам још поњава да ткем... — Ткаћеш их код мене.
»Јово, дете моје, испишидер ми ово часком... Кхе, кхе... нешто ме глава боли, па не видим добро. ...« кад а оно цео списак »крешчајемих« и »умерших« и још једна венчаница...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Цар Дагобер Други би, из рутине Смазао по две-три коњске бутине Пуне јегуља, тица и трава, Уз вино од којег не боли глава... А ми, на шта ми спадосмо, јао!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Ти би дошла к мени без сузе у оку, Иако те боли раздиру и гуше, Скривајући јаде и тугу дубоку, У кутима тајним нежне твоје душе.
О, шта то мари, шта то мари! Ја плачем кад и други страда, Кад туђа срећа ко цвет вене. За мене нема туђих јада: Што боли другог, боли мене.
Ја плачем кад и други страда, Кад туђа срећа ко цвет вене. За мене нема туђих јада: Што боли другог, боли мене. Плачи ми, душо, кад у нама Још има суза да се редом Проспу над туђим несрећама И неисцрпном нашом бедом!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
и крај нашег разума, још само Играчка трошна њене круте воље; Да над нама она суверено влада, Било да нас нешто боли ил’ весели; Јер је увек тако како она жели У тренутку нашег полета ил’ пâда.
И најмање пýта у својој смо роли, А најчешће одјек само туђе речи. О, кол’ко то тужно и трагично боли Када дух пред силом материје клечи!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ „А камо Стана!“ запита сердар. „Отишла је на воду. Тужаше ми се да је боли глава. Ублиједила је као урна“, одговори јој мати. Јанко и Адолф, гледаху један другога, кад се сердар одмаче.
Све је то обишао, тражећи лијека својој боли. А цури, како њој бјеше? Како јој је могло бити но јадно. У тој здравој, чистој души планула је љубав буком.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
налазе и данас своје потврде у разним сличним пригодама стварног живота као емпиричко умовање (Туђа рана не боли; Дубља рана од братовље руке; Где се биволи купају, ту жабе цркавају итд.
оне су по читава строфа или и мања песмица, као: „Бисер се моми / Низ лишце рони; / Знаш ли ми казат / Што мому боли?“ (Сузе), „Решето је решетало, / Из решета нешто пало; / Што решето решетало, / То све водом постојало?
Платићу ти пола на оном свијету, а пола кад се вратим. 2) ШАЉИВИ Ако је и скупо, оно и не ваља. Боли га зуб па рамље. Боље мртав пијан, него мртав трезан. Валај си чојек, ако ја и лажем! Вредан за два лена.
Кроз плот ткато, коцем сабијато. Куни ми кућу ђе стоји (рече се у шали ономе, који се жали да га зуб боли). Ласно је тебе, ал’ је тешко поштеном човеку. Могао си за те паре и ново купити!
Свежи, ликом, па не дај ником. — Одговори се у шали ономе који каже да га што боли? Сит весео, гладан плакао. — Одговори онај кога запитају: како му је име, а он неће да каже.
— Ко паметно ћути, мудро говори. — Бољу ћеш чути него ћеш рећи. — Од ћутања глава не боли. — Која се не рекне, она се не чује. — Кам из руке а ријеч из уста. — Испуштену реч не стиже.
— У невољи нема погодбе. — Свак’ је тузи и невољи дужан. — Гдје невоља руча, ту и туга вечера. — Туђа рана не боли. — Пало дрво, готова клада. — Ком кућа гори, тај буну прави. — Грм у нужди бедем. — У невољи је и миш јунак.
— Бијен се прети. — Кога су и лани тукли, тај и ове године зна како боли. — Жежен (опарен, опечен) кашу хлади. — Опарен пас и кише се боји. — Тко се ожеже врелим, и на хладио пуше.
— Што није лијепо гледати, није лијепо ни љубити. — На најмилијега је најжалије. — Од миле руке удар не боли. О ЉУБАВИ — Без срца не има живота. — Да није љубави не би свита било. — Није силе над љувеном.
— Смрт је лек свему. — Коме није вијека, није му ни лијека. — Пошто човјек умре, глава га не боли. — Свему је лијек до смрти. — Мртвој глави лека нема. — По смрти нема кајања.
— Кад се састану два петка заједно. 11 Питао раја Турчина: — Зашто ме, ага, дина ти, бијеш? — Зато да те боли. 12 Питао кнез својега агу: — Што бегенишеш, мој златни ага, да приправимо вечери?
(и онда забоде нож у земљу). 3 Издат комендат! Устрељниче! прострељниче! Не севај, не стрељај, не боли; већ иди у гору талелејску, где петао не пева, где овце не блеје, где магаре не риче, где коњ не вришти, где свирке не
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад буде други дан у јутру, цар болестан, боли га глава, не може да је подигне с узглавља. Како се то разгласи по двору, скупе се брже боље сви љекари, да лијече
иза гласа, па га запита, шта му је, а кад му онај одговори да га је ујела змија, он му рече: „Е ја мишљах, тебе зуб боли!“ 41. КАКО ЦИГАНИН НАУЧИ КОЊА ГЛАДОВАТИ.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ЦМИЉА: Па лепше вам је име, него надимак! АНЂЕЛКО: Шта ћете, никад два добра зајдно! ИКОНИЈА: Је л те то боли? АНЂЕЛКО: Ово на нози? Наравно да боли, а и тешко се крећем. Нигде не могу без штапа.
АНЂЕЛКО: Шта ћете, никад два добра зајдно! ИКОНИЈА: Је л те то боли? АНЂЕЛКО: Ово на нози? Наравно да боли, а и тешко се крећем. Нигде не могу без штапа. Дао би ђаволу душу да ме престане! ИКОНИЈА: Немој двапут да кажеш!
Свако вече туче и премлаћивања! Придигниде му главу! ЦМИЉА: Полако, јауче, боли га! ИКОНИЈА: Него шта, него боли! Ајде, не бој се, ја сам! Фала Богу док боли, а кад престане...
Свако вече туче и премлаћивања! Придигниде му главу! ЦМИЉА: Полако, јауче, боли га! ИКОНИЈА: Него шта, него боли! Ајде, не бој се, ја сам! Фала Богу док боли, а кад престане... Па подувати га, мајку му, ниси богаљ!
ЦМИЉА: Полако, јауче, боли га! ИКОНИЈА: Него шта, него боли! Ајде, не бој се, ја сам! Фала Богу док боли, а кад престане... Па подувати га, мајку му, ниси богаљ! Дај да га склонимо с ове кишетине.
) ПРОСЈАК: Шта ми кажете — ране вам једини докази! А, кад вас боли, кукумавчите, богорадите, кумите, ђаволу душу, само да престане! Докази! Сами не можете да издржите своје доказе!
ТАНАСКО: Можеш ти на себе да натовариш и иљаду, и триста иљада рана, ал која ти вајда кад те ни једна не боли? ПРОСЈАК (спусти се на земљу): Моја жртва испала залудна, моја доброта на зло окренула!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Дакле, нека се личи кога боли овом светом свром, кâ ти вра-Брне, кâ и они наши сви прошли дуовници! Дакле: алвундандара, живија наш дични вра-Брне!
— Ја, вире ми, дујо, мало марим, кад ко оће да табачи, па да је и бискуп, разумиш ли? А онај дитић није крив, а мене боли кад видим неправду. Фра-Срдар се загна на њ, али га срећом његовом уставише, јер одиста ћаше награјисати.
Јутрос ћемо раније, кад већ немате скуле! Њих двојица пођоше к њему. — Ја јутрос нећу! — вели Бакоња. — Боли ме глава. — Баш зато ајде. Шта си тако блид? Зар због оне спрдње? Не дитињи, болан!
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
БУКЕТ Каранфил, црвенкаст као стид, Отвара слатку латицу сећања. Од белог јоргована боли ме вид, Од плавог — рука скоро сања Да су јој прсти постали цвет Па тужно и весело миришу Крај руже која је скупила
У ове груди, ко у плен голи, Канџу ми зариј бронзани лаве: Кад је већ плач ту — нека и боли. КЊИГЕ Опколиле ме ноћас књиге — Зуре у мене из свог праха. Ћутљиве — ко од страшне бриге.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Зашто ја двадесет година страхујем да ми не располуте главу? дукати жуље и пеку. Боли њихова тежина у недрима. Сићи ће с кола и ићи пешке. Вратиће се у Паланку. Сачекаће дан.
Не могу! Нисам крив што си ме неправедно волео више од Ђорђа. Немам чим да ти надокнадим неправду. Не могу... Знам, боли те, гледаш ме, осећаш како умирем у теби. Боли и мене. Па ти знаш колико мене боли.
Немам чим да ти надокнадим неправду. Не могу... Знам, боли те, гледаш ме, осећаш како умирем у теби. Боли и мене. Па ти знаш колико мене боли. Онда је дуго био без икаквих мисли: глава је набијена празнином.
Не могу... Знам, боли те, гледаш ме, осећаш како умирем у теби. Боли и мене. Па ти знаш колико мене боли. Онда је дуго био без икаквих мисли: глава је набијена празнином.
Има лепших жена од ње. Истераће је, истераће је... Као да му се одвалила чеона кост, И корица мозга зебе и боли; по њој се вуче четкица сна, длакава, оштра, и не престаје да боли.
да му се одвалила чеона кост, И корица мозга зебе и боли; по њој се вуче четкица сна, длакава, оштра, и не престаје да боли.
Ђорђе отвори очи. Почађавела кафана гњура се у врелу маглу уморног пијанства, боли га у стомаку, стеже једњак, и њише му се у глави, глава се њише од таванице до пода, вала се по нагнутом келнерају,
“ Он је, сигурно, често одлазио у врбак, на место где су га оставили, помисли сада Аћим. У очима је мрак, дисање га боли, и хладно му је од кише и јесенске студи у врбаку, поред угашеног огњишта у напуштеном збегу.
Могу и на робију да га отерају. Он се никада није бунио против власти. Зашто да он плаћа очеве грехе? Глава га боли: чини му се да ће се распрснути у парчад. Цркнуће као пацов овде у сену.
Наћи ће се они негде. Зашто је није убио? Тако би се све свршило. Па се свукао и легао у кревет. Смирио се. Боли га... глава. Глава жене боли. Пробада га с десне стране, не може ништа да једе. Зима је.
Зашто је није убио? Тако би се све свршило. Па се свукао и легао у кревет. Смирио се. Боли га... глава. Глава жене боли. Пробада га с десне стране, не може ништа да једе. Зима је. Шта је лакше него да човек назебе у путу? Одбио је да руча.
Трезан? Проверава се. Није и јесте друкчије него прошле ноћи. Прелом боли, али само нека тај топли мирис њенога и његовога што дуже траје.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Довољно је било да отац замоли да размрсе мреже, па да му из уста излети да га боли стомак, или да још није написао задатак.
Да нећеш полетети, можда? Да нећеш уловити неку рибу? — И полетећу! И уловићу! — прасну најмлађи брат. — И бићу боли летач од свих вас! Читаво јато се насмеја.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
ми приђи тада, Али не к'о жена што чезне и воли, Него као сестра брату који страда, Тражећ' меком руком место где га боли.
Ти би дошла к мени без сузе у оку, Иако те боли раздиру и гуше, Скривајући јаде и тугу дубоку У кутима тајним нежне твоје душе.
Сам, к'о камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије, и јавља се мени... Но док ми мутни боли срце косе, К'о студêн травку у врх крша гола Из мојих књига, са прашљива стола, Ја чујем шушањ к'о вилине косе... Гле!
Добра земљо моја, лажу! Ко те воли Данас, тај те боли. Јер зна да си мати; Јер пре нас ни поља ни кршеви голи Не могоше другом свесну љубав дати.
Овдје вас свако познаје и воли, А тамо нико познати вас неће; Боли су своји и кршеви голи Но цв'јетна поља куд се туђин креће.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Јер, ево, мало, још мало, па ме више никад нећеш видети. Ја ћу умрети, болестан сам, страшно болестан, труо, овде ме боли и овде и овде, ево готов сам, готов сам.“ Запрепашћен, он се напреже, грчи, не разуме, хоће да бризне у плач.
„Плачем“, каже Ђока, „јербо ме срце боли због што правде за нас сељаци нема. Мене ми, Ђоки Циганину, као што сви овде видимо, сургун-пасош дадоше, а још сам
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
у наше унутрашње гласове, у одјеке наших тамних унутрашњих спиља и пећина, у наше страхове и наша надања, у наше боли и наше радости!
Јер опраштање боли, управ као и приговор. Сматрати довољном казном човјеку за његову кривицу саму ту кривицу. И сматрати га човјеком који
— Хоћеш ли мало горе? — упитао ме кад је дошло вријеме да затвори апотеку. — Нећу вечерас, нешто ме боли глава. Да учиним увјерљивијим, надодао сам: — Имаш ли какав прашак?
То траже фризерке. А фризерке нису човјечанство. Човјечанство, напротив, тражи баш романе који тиште на зуб који боли. Човјечанство се прозлило, мој господине. Оно је добило перверзне укусе.
Питање је само у томе колико га искрено, колико га присно оне тим својим начином доживљују. Вјеверицу боли њен космати реп кад га причепе једнако као и пуха његов глатки, а риба дише својим шкргама не мање увјерљиво него
Каткад ми се чини да, кроз многе и дубоке разлике које нас одвајају, у мени не спознаје човјека. И то ме боли. Хтио бих да с њим разговарам подуље, присно.
Дани радости и боли сврставају се у један ред, не потиру се и не потискују једно друго. Кад престаримо, кад надживимо сами себе, међу њима
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад буде други дан ујутру, цар болестан, боли га глава, не може да је подиге с узглавља. Како се то разгласи по двору, скупе се брже-боље сви љекари да лијече цара;
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
При бегању звезда земља је остала За ход мојих ногу и за живот речи: И тако је снага у мени постала, Снага која боли, снага која лечи. При бегању звезда земља је остала.
кад приђе тако Свет мојих радости, уморан, и моли За мир, за спасење, за смрт или пак'о Ја се свему смејем па ме све и боли.
Волим облак, цвеће, кад цвета и вене, Ал' никако људе што ропћу и пиште: Што другога боли, не боли и мене; Мене туђи јади нимало не тиште. НА ОЧЕВОМ ГРОБУ Госпођици Р. Г. Оче, ево опет мене.
Волим облак, цвеће, кад цвета и вене, Ал' никако људе што ропћу и пиште: Што другога боли, не боли и мене; Мене туђи јади нимало не тиште. НА ОЧЕВОМ ГРОБУ Госпођици Р. Г. Оче, ево опет мене.
” И занех се потом. Мисао ми оде До прошлости моје, у крајеве знане; Да посети љубав, коју боли воде, Док сећања брижно од смрти је бране.
Сад не размишљам. И поред сазнања Да љубав наша умрла је за нас, Мене не боли овај живот данас, Ни старо небо, ни облак сањања.
Ја не појмим сада Да л' је било живота, и када? Сјај и боли по'абани. Дуге нема у сутону; Не виде се ноћи, дани: Моје доба све утону У сан што ми сад не смета; Немам више свог
КОБ То рећи данас ја не умем више, То што ме боли и болове гуши, То што ми поглед као облак брише, То што ме труне, што ми снагу суши, То зашто сан мој на сан не мирише.
О, кад би знала колико си дивна Ономе кога смрт страшна не боли, Чија је љубав ведра и наивна, Који тек мисли да те дуго воли.
А шта му могу помрчина густа И шуме мрака — шта му могу дати? Да л' вечан покој, да л' жељена уста? Силни су боли што их љубав даје, Силнији него онај што их носи, Силни и моћни док човека траје: Она нас рађа, ал' она и коси.
Ћипико, Иво - Приповетке
—Има нешто... Мутно је и каљаво. —Штедите, да дотече, јер га нема ни у господара. Тада погледа на малога: —Што те боли? —Све — јадао је Марко. —Како све? Разленио се... —Шта знам ја... Боли....
Тада погледа на малога: —Што те боли? —Све — јадао је Марко. —Како све? Разленио се... —Шта знам ја... Боли.... Жупан се смисли и окрене Цвети: —Довишћу му ликара — и онако обичава доћи у господара... —Да—ну... Бог ти дао!
И, онако неорну, не даде му се стати прекрштених руку. Оде у гору да насјече дрва. Кад се вратио, тужио се да га боли. Сутрадан легне у постељу, да више не устане, — исприповеди Јурка нагло и уздахну. —Казуј.... — муцаше Цвета.
За кишних дана ослушкују једнолично падање кише, па их душа боли за пољем и кућицом, да се заклоне; за ватром, да се осуше и огрију, и за веселим разговором у друштву чабанчади.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
А нама он ништа неће да каже. Ни 'болан сам', ни 'ох', ни 'овде ме боли', ни 'ово ми се једе, пало ми на ум, дај ми, мајко. . . ' Ништа, ништа, синко! Само тако ћути”.
Не бих ја руком за царске дворе лако, за онај блудница рај. (ИВ ) Баш ништа ме за цркве душа не боли, за силнога цара дом. За грчке иконе полегуша голих у робовском храму мом.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
И око њих су дрвљаници од пушака. Осећају се да су на дому и некако би хтели да су боли од свих. Но узалуд. За Рогожњанина су они по мало хајдуци, по мало безверци; за Штавичанина дивље Козе као и Арнаути,
Хтео је сваким својим делом, сваким покретом и сваком речју да докаже како нимало нису боли Турци од њега, они који су дошли било из Азије, било с оне стране велике подримске реке, са голих брда.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ево кљешта; сад ћу олакшати лоли, Не фали му друго, само га зуб боли.“ Јесте, зуб га боли, — тако лечник рече. (То ј’ заглавље друго. Сад долази треће).
Ево кљешта; сад ћу олакшати лоли, Не фали му друго, само га зуб боли.“ Јесте, зуб га боли, — тако лечник рече. (То ј’ заглавље друго. Сад долази треће).
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
слаби и крти Док се земља окреће око своје смрти негде испод земље зри тишина зла Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли Нека ниче цвеће из проклетог тла МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ Уместо звезде
заблудом претворен у кип Јаву кад збуни песник и маг Крије почетак тајну и миг Од језера дубља стоји кап Поверене боли достојан стих Марљивим заборавом измењен лик Вени у грому касна за лек Прогнане шуме где ногом стах РОНДЕА М. Д.
Краков, Станислав - КРИЛА
Војници позади њега видели су како се плави бркови задовољно смеше. Официри су боли мамузама мршаве коње да звоне поткованим копитама о калдрму.
Пуковник Веља је протествовао. — Докле ћемо ту врућу воду да срчемо... то ми шкоди бубрезима... ето боли ме ту, и ту... А Мија је тада мислио на чашицу коњака, коју му никако нису хтели дати.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Идите тамо; гледајте да прикупите људе по овој проклетој шуми; ја идем, ја сам опасно рањен, јако ме боли. Пођемо мало даље и шта да сретнемо! На пушкама у шињелу носе Руси јаднога Кирилова.
— Јао, чичо, много си ме стегао за руке; боли ме. — Ко си ти, дете?! — узвикнух ја још пренеражен. — Хи, хи, Стојан ми је име.
— Ко си ти, дете?! — узвикнух ја још пренеражен. — Хи, хи, Стојан ми је име. Ама немој да ме стежеш толико; боли ме. — Ко си ти? чији си? одакле си? откуд овде у логору? међу војском? — Бежанац, мали Стојан бежанац!...
Али шта је то? Ваше су очи заплакане, ви сте плакали! Шта да му одговорим? — Зуб ме боли, високо превасходство, рекоше ми да је добро држати у устима иструган рен, па ми од рена удариле сузе.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Та знаш ли кад грли Свако злато своје, Знаш како те боли Самовање твоје! Тако моје срце Често ми се моли, А ја ћу му рећи: Утоли, утоли!
У тој тмини, грозотини, И тебе би боли стисли; А ја можда, што још никад, Изрекô бих црне мисли, Изрекô бих, где се очај, Где се живот смирит’ може — А
Витлају се гори, доли, Од муке и жара, То су моји стари боли, Јадовања стара. Побегли су од твог ока, Па с’ обзиру на те... Један часак... једна речца...
ЛX Чујеш, лане, чујеш ли га, Где прижељкује, — Мисли да га нико не зна, Нико не чује. Макар да га боли љубав, Он је негује; Ох, како је љубав дивна И кад тугује. ЛXІ Заспала си.
ВИИИ Мртво небо, мртва земља, Не мичу се магле сиве; Мртви дани, мртве ноћи, — Само боли јоште живе. Тоне, пада мртва нада У наруче мртвом Богу, Изумрло што је могло, Само боли још не могу.
Тоне, пада мртва нада У наруче мртвом Богу, Изумрло што је могло, Само боли још не могу. Навикла се суза оку, Издахнути ту је рада; Ал’ се с мртва ока враћа, Па на мртво срце пада.
— Најпре куша цпећа, да л’ ће га уморит’; Плахом силом јурне, да га огњем спржи, — Срце се одржи. За њом дођу боли, лед и мраз га сколи, — Срце им одоли.
“ Па још дода: „Коло цпеће У брзом се хуку врти; Боли твоји трајат’ неће, Ни по часа после смрти!“ ЛВ Да л’ то беше санак Као и све друго?!..
Васиона храмом се саздава, — Христос сиђе с иконе престолне, Из путира, где су општи боли, Причешћује појединце болне.
Из путира, где су општи боли, Свих срдаца, свиколких времена, С честицама и суза и крви, За патнике што је проливена.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Знао сам да смо пропали. Да ми је да се дочепам једног ограђеног простора... Још мало. Али, боли страшно. Ипак је смрт грознија. Неко јауче.
Прогутао сам три стотине пастила хинина. Боли ме све! — и размахне руком од главе до колена. Посматрао га Бранко, кога су прозвали „Позитив“, па ће му рећи једно
Ове земунице подсећале су ме на јазбине зверова. — И тако даље! — прекиде га наново Лука. — Боли ме, човече... Ми нисмо хтели рат. Али онај који је изазвао ово крвопролиће у свету, тога би требало...
— Да ли вас боли? Она ме замишљено погледа и насмеја се једним крајем усана. — Не... И болови који ми долазе од вас пријатни су.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ја полазим у отчизну, не већ име наго. Синови смо, Мати зове, љупке су ње р'јечи, Подигла се да дом строји, ког' боли да л' јечи. Сваки отчић то је дужан, ко се на њу нада. Прочно жели да се спасе и већ не пострада.
Трепавице т' дугачке Прекриле их румене, Обрвам, си узвила Кано млада Сарајка. Вјеруј вјери: Боли ме Што те туђом виђох ја; Већ ми ходи лијек дај, С мном ли у гроб лијегај. 1817.
Не разумем се у цвећу, од смрада Његовог глава боли. — Ја не намећем, — рече ми друга, — Бирај, па који се допадне; жита без кукоља нигди. — Бирај, пиљарице, кажеш?
Ништа не хтеде рећи, и ништа учинити млада, Разма да мене боли, разма упркос мени. Веза киту од цвећа и даде, намењену мени, На очи моје другој, само да мене пече.
она Старим гласом речи ’ваке: „Мој породе, сав мој роде, Рано слатка, горка муко, Незгодо и десна руко, Моји боли, мој мелеме, Ви премили синци моји!
Ал’ још само брдо једно Мора прећи момче бедно! Надвладаше њега боли, Ах, па прећи не би вредно!... Там’ под чарном оном под последњом гором Под цветнатом липом, пред бистрим извором,
Ах, дај ми само мир, Јер љубит ја не смијем Нит дочекати пир. Ах, тежко је умриети Кад ништа не боли, Још тежје је љубити Што срце не воли. Ах, да су сузе моје На камен падале, Та камен би се разпо На двоје, на троје.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Па још ме питаш: „Је л’ заслужио?...“ Да га у тебе жена замоли? То, кнеже, боли!... МИЋИЋ: Кô да раздиреш Прсију наших врелу утробу. КНЕЗ ЂУРЂЕ: А што је невера? ШУЛОВИЋ: Зар он?
БОГДАН: Наш један друг — Па ако рану умеш познати, Ево је, старче, па је погледај. СТАНИША: Не боли више — Тек нешто мало крви истече. РАДОШ (пипкајући прегледа рану): Душман је био — зликовац!
Да само дана овог несрећу Не гледам данас живим очима! Отеше све, баш све до Цетиња. — Јаох, боли! Срце сустаје — Све лакше бије — крви нестаје. РАДОШ ОРЛОВИЋ: Ко јечи то? Зар има живих још?
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Само твој да сам, и сав да се свијем И да ме очи твоје воде рају, У кут где боли и уздаси стају: Из твога ока да утеху пијем.
Последња мета остварена с муком Тутњава вечном пратиће ме хуком, А ја ћу тихи, тихи сумор снити. XXВ О, како боли на дну душе сане, Кô црна слика немоћнога Хоћу, Кô бела авет што крв сише ноћу, Дубока љубав болом скрите ране: И
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
КАПЕТАН: Аха! Аха! Ту смо! Нагазили смо на жуљ! (Дочепа звонце и звони.) Ту смо, дакле, голубе, пипнули смо тамо где боли! (Појави се Јоса на вратима.) Има ли још кога ту? ЈОСА: Алекса! КАПЕТАН: Зови га, дођите обојица!
(Ђоки.) Је л' тако? То писмо те боли, је ли? Е, онда читај, господине Вићо, знаш како ми је уживање туђа писма да читам.
Па кад је тако, онда бар нека пукне брука! КАПЕТАН: Је л' то тебе боли? ВИЋА: То је моја ствар шта мене боли, ја само тражим да се чита писмо ради потпуности истраге! КАПЕТАН: Јок!
Па кад је тако, онда бар нека пукне брука! КАПЕТАН: Је л' то тебе боли? ВИЋА: То је моја ствар шта мене боли, ја само тражим да се чита писмо ради потпуности истраге! КАПЕТАН: Јок! Овде се неће читати.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
И дубље ли нас нема, дубље се отвори спасење. МИРОВАЊЕ ДРВЕЋА Све боли. Мили друзи, рад мене мирујете. Трепетом не озледи ме ни лист. Тихо и тише, умин из рана оваплоти ме у реч.
Целивам стабла, браћу моју редом, милујем ожиљке нежно. Мили друзи, боли ли кад вам секира засече тело? И умине ли, кад за вас неме ја мукотрпан крикнем?
Сунце је на уранку, гуја се у котур свија, опечиће те младу. 4 Нек боли, не заболела; нек печи, не опечила, мирисну сан ми обрече, трагом је зоре тражим.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Али то њега још више буни, боли. Шта они да се мешају, као улагују му се, кад овамо на дну срца, потајно надају се да ће је он одбити, не узети.
Она је желела да га види бар кадгод да он поклецне, покаже како га боли, како... . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
астме (ГЗМ, 4, 145); кад је поремећена менструација (СЕЗ, 17, 563); код тешког порођаја (ГЗМ, 12, 1900, 150); кад кога боли утроба (ГЗМ, 20, 1908, 353); меће се на посекотину (СЕЗ, 13, 1909, 354; 17, 565; 19, 231); против беснила (СЕЗ, 17,
Иначе је, заједно с бобицама с ловорике и у белом вину, лек кад боли утроба (ГЗМ, 20, 1908, 354). Семе б. је лек од дизентерије; сок за болове у уву, од водене болести, њиме се мажу дојке
лек је од водене болести (СЕЗ, 40, 228). Стученим семеном од д., и помешаним са сирћетом, маже се трбух кад боли (ЖСС, 287). У бостан натиче се на штап, као апотропајон, овча или кравља лобања (СЕЗ, 40, 332 ид).
Главоболка, главоболчица. Не сме се уносити у кућу, јер од ње боли глава, и кокоши неће да носе ако се донесе под кућни кров (ЗНЖОЈС, 19, 203). ГЛОГ Wеіѕѕдорн (цратаегуѕ оxyацантха).
у вину противу зубобоље (усркује се оном ноздрвом с које стране не боли зуб, ЗНЖОЈС, 14, 70). ЂУРЂЕВАК Оаіглöцкцхен (цонвалларіа маіаліѕ).
, или: полyгонум біѕторта или алпінум?), слезом (алтхеа офф.) и црвеном смрекињом (іуніперуѕ цоммуніѕ) пије се кад боли »срце« (= стомак, ГЗМ, 20, 1908, 346; упор.
Вода која испишти из јасике кад је на ватри, сипа се у уво оном кога боли уво (іб., 318). У куваном лишћу од ј. купа се болесник од врућице (іб., 303). Теј од ј.
У народној медицини, плод од м. туца се и привија код крајника у гушобоље (СЕЗ, 40, 126; 231). Кога боли глава, или има веће поремећаје у мозгу, кади се и пари врелом водом у којој су скуване жиле од м. (ГЗМ, 6, 1894, 801).
ОПИХ Селлеріе (апіум гравеоленѕ). Опих; целер; (дивји) селен (Шулек). Употребљује се као лек кад боли грло (ГЗМ, б, 801), и код неуредне менструације (СЕЗ, 13, 1909, 378). ОРАХ Wалнуѕѕ (іугланѕ регіа). Орах НЗ!
, 355; ЗНЖОЈС, 15, 125). Ако дете боли уво, утуца се п., па се дете у њега помокри, и онда му се то накапље у уво (СЕЗ, 19, 107; 221).
У народној медицини с. п. се употребљава против змијског уједа (биљком протрљати рану, ГЗМ, 4, 157). Кога боли зуб, треба да се накади на осушеном лишћу с. п. (»да би поиспадали црви из зуба«, иб.).
, 218). Т. и камфор, посути по зечјој кожи, употребљују се као облог од пробади (СЕЗ, 14, 221). Кога боли зуб, меће се у шупљину зуба т. (СЕЗ, 19, 222); или се накади на т.: на тај је начин у приповетки типа нпр.
Ћипико, Иво - Пауци
Али она не боји се страних душмана, већ је душа боли кад види своје властите синове које је својом крвљу одгојила и — издржава их, где је издају и од ње се одмећу; има
— помисли и стресе се од боли. Али, док бол попусти, мисли: — Ићи ћу, док сване газди; молићу га да паре прими на рачун и да обустави дражбу; није
У грудима га тишти, не може да мисли, не може ни да осјећа. Бијаше све узалуд; изван боли што је осјећаше у прсима, у глави и у очима, нека друга бол кидаше га, овладавши њиме, и он није знао како да себи
— Збогом! — поздрави, попритегну козу, постави сноп траве на главу и оде. Он гледаше за њом нетренимице; боли га, а нема ријечи да је задржи, док она, закриљена сноповом сјенком, полагано одмиче у сунцу.
здрављу као мога најбољега пријатеља, Простите ча ћу вам ово писати, ма лагао би' вам кад би' вам писа да ме не боли поради ча се је догодило од моје бивше виренице. Зна бог да ја нисам ничему узрочан.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Трпим, нећу да покажем да ме то боли, али кад бол прерасте, окренем је на трбух и почнем да деветам шаком по њеном згодном округластом дупенцету.
зарумене се голобради Андријини обрашчићи кад госпа на њега за тренутак упери свој поглед, зна она све његове тајне боли, јер зашто би иначе рекла: Марице, доведи ми соколара Андрију.
Ведро је, стење је суво, топло је, није оморина, немам пречих послова. Ништа ме не боли. Полетан сам и чио. Дакле, данас је тај дан. Ђавољи клик или ја!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Читам песме наше. Краљеви се руже, Попови се куде, а судије туже; Боли људске душе певају се свуда, Атланти, титани и остала чуда. Куд се ово жури, куда ово лети?
Станковић, Борисав - ТАШАНА
МИРОН (горко): А, остави то. Једном је то свршено. Не да ме то боли, него сам срећан што сам због тога постао свештеник.
кад сам поодрастао, научио уз шаркију песме од њих, доносећи им пиће, ја сам од сваког по мало испијао да би ми боли глас био кад почнем да певам и свирам гостима, да код газде место што боље утврдим и што више муштерија привучем.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Отвара новине на страни где су извештаји с пијаца и вашара, јер то госпа Нола мора прво да прочита. Кад је боли глава, иде на прстима. Давно нечишћене домине опрао је у шпиритусу, и глачао их кожом од старе рукавице жупникове.
Губим стрплење и вољу за рад. Понекад мислим: прснућу... А глава ме сваки час боли... Чини ми се, душе ми, да сам слуга, или боље да кажем, роб. Роб имања.
Ваљда ће ми опет и доћи. А сада, да ми је, или да та деца брже расту, или да се са мном нешто збуде... Ах, ала ме боли у потиљку и по темену, као да ми је све у глави у ранама... Напушта ме ваљда здравље...
Старим нагло. Једем, срце ми у салу, вели доктор Мирко, и не ваља, вели, што ме једнако у потиљку боли глава. Крв притискује мозак. каже мој доктор Мирко... 'Ајд нека притискује; свако свој пос'о зна и ради.
Шта ми је требало да се везујем за туђу децу, за бели свет, и шта ми је требало да ме сад боли растанак од Луке... Требало ми је, требало, зато што сам жив човек и поштен човек! — Госпа Нола удари шаком о сто.
Павла боли глава; Бранко седи поред њега и мења му облоге. — Је ли ти лакше? — Добро ми је сад сасвим. Лакше ми је чим дођеш.
Растанак је сад почео да боли двојако: као растанак од наставника и старих зидова и навика, и као растанак од другова и браће.
Милане, ја сам твој стари Павле... кажи ми шта те боли, боље другу него свима докторима. — Јеца Миланов отац и јеца Павле, а Милан се закашљао. Изведоше посету.
Била је то ваљда највеселија на свету песма једног пуког сиромашка кога сиротиња не боли ни у једном племенитом центру бића.
дана, поправљајући на глобусу излизана слова, он се потужи учитељу да му једно уво једнако чује шум, и да га помало боли глава, „час ту, час ту”. Учитељ одмах сутрадан с њим код доктора-Милутина.
— Не видим добро. Смета ми светлост, и видим плаво кад жмурим. И боли ме понекад глава, ето ту, у потиљку. Ако плачем, мама се љути... Сад знате...
Загледа се у своје руке: малчице дрхћу. „Остарела сам, све ме боли, кашљуцам, за машином сам некада тако уморна да мислим пашћу по патосу и заспати...
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
који је малопре с расцветаним туром по сокаку одио; но кад се сам поименце повиче, кад се за нос увати и осети да га боли као и пређе, увери се да је он онај исти сушчествени Роман као што је пређе био.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
На неким местима Бугари су ускакали у наше ровове, боли се тамо бајонетима. Ми смо тукли у гомилу... Бугари су бежали. Опет се враћали. Тада су наши одступили.
Стиснуо је само зубе и стегао руком ногу. Застадосмо... Питамо да ли га много боли... А он псује шта му на ум падне. — Замислите, људи, сада оне који наиђу са ћоравим коњима! — вели Драгиша.
— вели јетко Лука, већ љут што га задиркују. — Извини, побратиме, не могу да ти се смејем, боли ме зуб. — А-ха... Е, сад је кипислцауф! — смеје се Лука. И кренусмо... Али трећега дана опет понестаде хране.
— Ама само да га видим са читом на глави. — Добро, молим те, откуд се појави ађутант? — Онда када ти рекох да ме боли стомак, ја отрчим до ађутанта и замолим га да дође код Момчила и да му само каже како га зове командант.
ГОРНИЧЕВО 8. август Дижем се сав изломљен са сламе. Тек сад осећам колико ме цело тело боли од јучерашњих падова и напрезања. Подавио сам колена и наслонио главу. Најлакше ми је у овом положају.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Од светлости ме лице боли, И рану ко гвожђем да ми пече; Али из мене То страшно моли Да и сам дах свој изрече! Толико заноса и прекора; Очи
Станковић, Борисав - КОШТАНА
КОЦА (отимајући се од Васке, али већ раздрагано, страсно): Пусти ме, Васка! Јао, не стискај!.. Боли ме, Васка, боли! ВАСКА (вуче је к себи и љуби): Чекај ти, чекај! Гле, како се она раскрупнила? Овамо!
КОЦА (отимајући се од Васке, али већ раздрагано, страсно): Пусти ме, Васка! Јао, не стискај!.. Боли ме, Васка, боли! ВАСКА (вуче је к себи и љуби): Чекај ти, чекај! Гле, како се она раскрупнила? Овамо! (Привлачи је и љуби).
Овамо! (Привлачи је и љуби). КОЦА (цикне држећи се за образ): Јао, изеде ме! — Ала си ти, Васка! А не знаш како боли! ВАСКА (око ње): Јест, боли. А кад би те он место мене?... (Показујући јој на образ): Кад би те он пољубио, онда?...
КОЦА (цикне држећи се за образ): Јао, изеде ме! — Ала си ти, Васка! А не знаш како боли! ВАСКА (око ње): Јест, боли. А кад би те он место мене?... (Показујући јој на образ): Кад би те он пољубио, онда?...
КОШТАНА Други ћу пут! А сада и ја да идем. Јер болесна сам. ТОМА (изненађено): А не... Немој, кћери! Ако те грло боли, узми шербет, росу... Бисер да ти растопим, само да те грло не боли.
Немој, кћери! Ако те грло боли, узми шербет, росу... Бисер да ти растопим, само да те грло не боли. КОШТАНА (показујући на прса): Овде, овде ме пробада! Да идем! ТОМА (убијено): Е кад ту... онда је то тешко...
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Сам, кô камен, ћутим. Само што орах грањем замрзнутим У окна бије и јавља се мени... Но док ми мутни боли срце косе, Кô студен травку уврх крша гола, — Из мојих књига, са прашљива стола, Ја чујем шушањ кô вилине косе.
Опаљен гледаш у оловне дане, И нигдје сунца да се теби јави, И боли тресу рањене ти гране. У твоме врху у разданак плави Не чујем више птица поздрав врео, Но јаук дуги што сву земљу
Зурећи горе, пред твоју Кућу бих стао доли, У твоје прозоре гледô, Док срце тиште ми боли. Ја знам, ти често из окна Гледаш где ја, са својим Чежњама, на месечини, Као стуб један стојим.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
мојега видовита Шарца, и мој ега шестопера златна Онда Милош поче да попева, а красну је песму започео од сви наши боли и старији, како ј̓ који држô краљевину по честитој по Маћедонији, како себе има задужбину; а Марку је песма
У Солуну не има јунака да изиђе њему на мејдана: Дојчин био, па се разболео; био Дука, па га боли рука; јест Илија, луда аџамија: оно боја није ни биђело, а камоли с киме учинило; та ако би оно и изишло, ал' му не да
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
Хиљаду и четири стотине минута Људи се могу растати Хиљаду и четири стотине пута Али само један Растанак ће да боли Када одлази Особа која се воли У једном дану Осамдесет шест хиљада секунди Човек може испратити Осамдесет шест
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Зар овај? А, не, не! Баш оваквим тукао ме је дјед Тодор. Боли као враг. Машио би се за други и одмах тргао руку. — Не, не, ни тај нећу!
Изненада Мачак се трже и викну: — Јао! — Шта је?! — препаде се Јованче. — Јао, нешто ме убоде за врат! У-ух, што боли... Јао, јао, ево га мили низ леђа! Јованче му брже-боље посвијетли иза врата, па и нехотице прасну у смијех.
у траву, спретно намјести његову главу у своје крило, помилова га по лицу и болећиво упита: — Стрико, Стричићу, шта те боли? Јеси ли рањен? — Охо-хо-јоој! — оте се Стрицу нешто између покушаја да запјева и да заплаче у исти мах.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
А ти ме питаш откуд ја имам воду живу!...« »А еда си ти који боли човек од нашега оца Јакова — рече му, — да бољу воду где имаш?
Велите: зле су жене, а ти ли си добар? Сам је злу чиниш. Што ли ти, боли, поводиш се по њој? Смисли де се, по чему је гора од тебе. ...
Може ли то бити, кажите ми, да се један пореже ножем, а другога да боли, или један да једе киселе дивље јабуке, а другоме да трну зуби? У зао час пошао и на зло се намерио...
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Што ти је, мори? — Болна сам, тето, — одговара полако Зона. — Болна? — Глава гу боли, — вели Ташана. — Има си заушке, та никаква се напраји; ништа не ваља, веће три дин, ете. — Па млого ли си болна?