Јакшић, Ђура - ПРОЗА
— Како си, брат-Богдане? — питаше га учитељ. Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. — Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Носи тамо!... И оном здравом руком поче бацати покриваче са себе... — Не помаже то кад срце озебе! — рече болно Суреп. — Ох!... Што нисам погинуо! — рече Станко, па се свали у постељу...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Ту лије Ниоба Мраморне и хладне сузе вечног бола. Ту силно и болно под уједом гује Рве се Лаокон. На камену крутом Седи скрушен Едип...
Докле болно шуми изнад тамних вода Тиха песма сфера у дубини свода, И под вртовима док умире плима. А кад проговори, у тој
Све војске мрака кад отплове Спрам месечевог немог лука, Овде ће болно још да зове Закаслу звезду гласић ћука. ШУМА Сва сунцем шума испуњена, Мирише зрак од новог меда, Жути се млади
А ноћу небу завихори, Кад зна да болно све занемље — И звездама по сву ноћ збори Горке самоће ове земље. ВЕТАР Прену се као птић у џбуну Плашљиви први
је да волим срцем, које тајно Све носећи сумњу страшнију и већу, Не зна за врлину, јер не зна за срећу, И што мрзи болно, јер љуби очајно.
ИЗМИРЕЊЕ И када те живот болно разочара, И када престану и жеље, и снови: Оно што нам врати једна суза стара, Вреди један живот незнани и нови.
СРЦЕ Срешћемо се опет, ко зна где и када, Ненадно и нагло јавићеш се мени — Можда кад у души болно застудени, И у срцу почне први снег да пада.
онде где вечером заста, Увек држећ чврсто краје златне нити; И мој дан безмеран усхићено свити, С песмом јата болно распеваних ласта.
Свагда, као крила, те сумње бескрајне Над свачим ће тебе да држе високо, Докле не затвориш болно своје око На међи вечите истине и тајне.
Тако горко пада неко вече бледо На све моје путе, болно, по све доба, Дубоко у мени: док љубав и злоба, Као два анђела, поју напоредо.
И као да лежи иза брега тамо Болно наслућена моја страшна тајна: Јер свака ствар коју душа дирне само, Као она сама, постаје бескрајна.
Замркнућеш болно са кобима свима, У дну моје сумње и кајања крута, Као да те нагло стигла на по пута Ноћ што силно дажди мрак по
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— рече поп, а очима показа на светога Саву који му је лежао на прсима. Опет жељно гледа њено болно лице. Смијеши се и чисто не може сит да је се нагледа: — Сад ми је сасвим добро! Сад ме ништа више не боли!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
« »Умал’ мене нису обријали!« каже мамуљага банацка... Хеј, викну болно гђа Перса, са дигнутом варјачом, па је изгледала к’о Исус Навин кад је заустављао сунце да не седа, — хеј, та што нама
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Не бој ми се, не бој. Ево, ја, ја идем... утишавала би га идући к њему. И, некако измучено, болно, прилазила би му, ширећи руке као да јој не утекне.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Дакле, онај први сусрет са Наташом онога дана кад је дошао, уклони оно мутно-болно осећање што се онда, на оном путу, и на онакав начин родило у души Алексијевој.
И не знам јели то зöра заиста! Бојим се, увек се болно и крваво бојим; и хтео бих да бдим некако, а увек сањам... И пре је за мене владао мрак.
Осећам све више како се тули јава. Осећам ужасан сан и хаос свега и неизмерну дубину најцрњег понора. О како болно дрхтим и како се грозно бојим. О, јаој мени, нигде живота!
Африка
скратио стазу шетајући, кад ми читаво јато неких инсеката улете под ногавице и стаде уједати по ногама, нагло, љутито, болно, скоро као осице.
У ствари су савршено свечане, склопљених очију, и њино мимирање разблудних покрета трагично је и болно. Сликам их, и док, бело обојена, фетишерка очигледно ужива и врти се све ближе апарату, мале имају пренеражени поглед
Црњански, Милош - Сеобе 2
Личиле су на краве, са тим очима и само што нису болно мукале. Стиделе су се да излазе у свет, такве, поред лепог мужа, а кад би се виделе, голе, стиделе су се и љубави.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Сунце ме је као врели маљ ударало по потиљку а баздух ми се цепао у грудима као свила, реско и болно. Био је то млак ваздух пун влажног мириса песка, врба и речног биља, али мени се чинило као да удишем паучину.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Очи су му биле преврнуте, исколачене, гледале су некуд у страну. Ко зна куд је хтео отићи, да нешто каже, болно искривљеним устима?
и по четврти пут, да би повео коње, пробијених црева, ухвативши се за каиш, мрмљајући себи самом, већ у несвести, болно: „О Боже, о Боже.
је јаукала, доводећи лекара, он је није напуштао данима, седећи са њом задивљен, чим би се опорављала, светлог чела, болно насмешених уста, и одмах, опет лепих, белих чланака.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Ако на болно место кане само кап млека, болест ће, кажу, засигурно проћи.² Колико је у српском народу значајан култ млека види се и
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
распињала, жудио увек за нечим јачим, вишим и лепшим, није схватао живот без великих страсти и подвига, био очајно и болно раздражен што мора да гамиже по земљи и у прозаичном свакидашњем животу, да тавори у једном хладном и сивом добу, без
Тежак, суморан тон, болно истраживање у дубинама људске душе, сликање оболелих стања воље и помућене свести, одликује прве радове младога писца.
Милићевић, Вук - Беспуће
„Зашто сам ја такав подлац?“ запитао се болно. „Ти нијеси рђав човјек, а нијеси ни добар“ , одговорило је нешто у њему.
Само кадикад заигра нешто растргано у њему, нешто се болно потресе; зачује један сухи, пјесковити смијех који долази из далека и који звечи разбијено и чудно. А дани пролазе.
Он се свлачио у мраку и чинило му се да још чује њезино болно и уздрхтало јецање; и кад је легао, чинило му се да је још види сатрвену и сломљену, пуну неизрецивог јада који је
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Само кад је дошла на онај стих: Јер без тебе шта је живот мој? ту је на прику пао један болно-умилни поглед, који се нешто мало успут и за Јову закачио. — Е, тако те ’оћу! — вели Јова раздраган, па је загрли.
— Ех — махну Јова руком. — Но, то је баш лепо од тебе! А да шта сам ти ја? — протестује Каја мало као болно. — Видим ја! Види Јова и кроз даску! — Јест, — прихвата Паја — а шта смо ти ми обоје: госпоја Каја и ја?
Тада би Максим затворио књигу на двадесетседмој страни, и климнуо би болно главом. Тада би му обично падало на памет да ово, нажалост, нису Швајцарци, који — како причају — иду за воловима на
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Једном тако сјетише се и Раде с Брдара, па дјед замишљено уздахну, такоше му болно мјесто: — Ма куд ми здипи посмртну свијећу, мајка га божија помогла? То ни Турчин не би урадио.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— одговарам набурено. Гледала ме. Како се била сагла да дигне тестију, тако и остала. На трепавицама сузе, уста болно, плачљиво развучена. Али ја бејах доста снажан, те издржах тај поглед. — Ах! ...
Устадох и ја да идем. Мита ме није заустављао, али ме је гледао болно, молећиво, као очекујући да му обећам да ћу му опет доћи, обићи га. И ја му обећах.
— Анице, кажи драгичка, ћерко! ... — предусрете је. Аница се болно, равнодушно насмеја на мајку, погађајући унапред да ће бити опет какав нов просилац, али сад ваљда бољи.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Прилетеше зефири, запојаше јој сви: „преобразил сја јеси, о Боже милости!” ОБЈЕСЕН Остарело лето болно, опада му коса густа, дрвље сухо и невољно, и што оста лишћа пуста све је вело, невесело.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Велике плаве, болесничке очи гледале су ме болно и расејано. Брат му одмах рече са врата: — Пипо, гледај, имаш посету.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
гора, Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена — А у сусрет зоре ране Кличе песму нових жеља, И том песмом слави дане Васкрснућа и весеља.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Бледа лица, потамнелих очију, гледали су они болно некуд далеко, и, заузети својим мукама, нису нас ни опажали. Војници су их посматрали са пуно саучешћа...
Мало после опет застану, слушају и све им се чини да познају глас... Са оне стране неко је болно дозивао свога друга или брата, али најчешће помињу своју мајку. Или проклињу нас, што смо их оставили.
На уласку у цркву запахну нас мирис тамјана и сагорелих свећа. А распети Христос, са болно издигнутом главом, упућује молећиве погледе и као да вели: „Господе, опрости им, јер не знају шта раде“...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
И кроз неми сутон, са тихим жубором реке, помеша се болно, тужно јецање... И оде низ воду, тихим лахором, овај тужни двопев танахне бистре реке и младе, несрећне девојке...
и... тамо још нешто... Гојко запе у говору и поцрвене, а Љубица се болно осмехну... Све друго сад да прескочим, па последње из школе... Чујте само! Пред учитељски испит добих већу суму новаца.
— Сад да идемо у школу, да радимо, настави она, поправљајући разбарушену косу рукама и гледајући болно, очајно, као да је овога часа сахранила све наде и снове своје, као да је сад тек изгубила младост и све...
Гојко је избегаваше да јој не постане још досаднији, а тешко му већ беше гледати оно вечито болно лице, на коме су исписане велике муке и тешко страдање... А Љубица је доиста страдала много.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Ви нисте криви знамо за оно што ће бити, несрећа је баш част. Дужност је лаж из прикрајка за нас што болно гледамо. Не чини ништа ако сте мајка од тог је лепша сласт.
Свим мислима, за све јунаке, и грехе. Али држећи му главу рукама обема, сузно, умирући, помисли, болно, да за очи невесте утехе нема. Тада заплака у води звоно Светог Марка.
У мраку само кад ми идеш, а очи ти се болно смеше, чини ми се иде ми красна проста сирота мати божја. МОЈА РАВАНИЦА Блудно гледам твоју богородицу свету, што
У мирисном небу ноћном. Наде свих који се болно смеше. И, кад, опет, као вечни цвет, над телима уморним, небеса заплаве.
Ја ћу о томе рећи само неколико куриозитета. Широка река људског заборава, која протиче болно, непрестано, у историји човечанства, однела је све друго.
Небеса разних предела, воде и траве, стресла су са мене све што беше страсно, болно, и мутно; волим њих, и знам да је све остало само привиђење.
њену површину, њене градове и селендре, њена брда и ритове, чим склопим очи, ја видим сад јасно, тако да је то виђење болно, њена небеса. Преливају се преда мном, са Истока и Севера, као море.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
кад се запенуша Дубином душе гнев скривен и тајан; Када нас опет, као у сну мучном, Загрли Беда велика и жива, А болно срце, у трзању жучном, Процвили страшном песмом без мотива; О, у те дане да ми се пренети У непознате, егзотичне
Остављену, не знаше је људи; Она боле видала је њине. Како ли је пусто, тамно сада! Срце суво; груди болно празне Очајања змије море разне; А на душу вече што сад пада Осећај ми страшне носи казне.
Намењен за жртву тајанствених сила, Стари храст је болно гледао сад горе, Где облаци бели у освитак зоре Путују далеко...
и тако даље. САМОУБИЦА Успомени давнашње пријатељице Гле, то је дакле њен последњи стан... Како сам болно и суморно пренут!
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
ВАСКА (трза се): Ех, ништа то! ЈОВЧА Да ниси болна? Да ти није тешко? ВАСКА (понизно, стидљиво али убијено и болно): Ништа ми није. ЈОВЧА (у изговору њеном осећа бол њен, и у болу неки велики, нем, горак прекор њему): »Ништа«?
ВАСКА (све раздраженије): Ха, ха! Гле како се збунио, како је поцрвенео! МЛАДЕН (гледа је болно, молећи, кршећи прсте). ВАСКА Ха, ха! »Служба ми плата!« Бре, луд ли си, Младене? МЛАДЕН Па... ето..
МАРИЈА (једва прошапће): Ништа. ЈОВЧА (показујући на Васкину собу): Па камо је? МАРИЈА (болно): Болна! ЈОВЧА (одахне ослобођен сумње, опет бесно, предишући и надносећи се над њу): Како: »болна«?!
Зашто је ниси лечила?... Зашто си »мајка«? Зашто ти је она кћи?... МАРИЈА (заклима болно главом, гледа га горко, иронично, проплакавши): Кучка је она, а не »кћи«!
СТОЈНА (покрива га и утуткава, намешта јастук да се боље наслони). ЈОВЧА (погледа је, нешто разнеженије, болно): Где је? СТОЈНА (уздахне): Ето, ту је. Сад ће. (Окрене се улазу, силази, једва дочекавши да сврши своју улогу.
Не дам... (Сети се греха Васкиног, плаче): Ћут, ти! ЗУЛФА (окрене само поглед од њега, заклања се руком). ЈОВЧА (болно): Стару!
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
У њој нема капи која главу лечи И болне руке згрчене у лук. Ова песма можда личи на долину У којој се болно скаменио вук.
О, где све нисам шетао, Кога све нисам сретао, Пред каквим кафанама седао. Како је болно вредео Велики сиви предео У који сам сатима гледао...
Тесни ми зидови ужи него плућа. У глави ми гори луди товар прућа Што се болно грчи за кишом и пљуском. Постајем пустиња без хлада и хране. Гле: из мене беже и куљају знанци.
нисмо певали Јер нам је дух одавно суморан Зар сад баш стати опет низати Реч по реч па их још и бирати И сам по себи болно гмизати И оној својој змији свирати Зар сад баш у тај мрак из окола Извити глас свој попут сокола Па као киша за њим
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
дете није тако безобразно као ова господска напужа, мислио је брзо одлазећи, а штап је по турској калдрми лупкао болно, као да по његовој глави неко туче.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
И затим тише и тише јецаху сребрне струне, И премираху болно и тихо њихови гласи, Као молитва чиста, к'о уздах невине душе, Ил' к'о последњи јаук с животом што се гаси.
Тако горко пада неко вече бледо На све моје путе; болно, по све доба, Дубоко у мени док љубав и злоба Као два анђела поју напоредо. Ј.
Све се свијетле!... Све у бл'јеску стоје!... Једна около кандила се вије, А нека болно, к'о да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје; Неке бијеле, као љиљан први, Само им златно меко перје
Божанска нека туга светли се са њеног лица, И она сузе рони. Анђео то је Туге. По дубравама тавним Њезина чудна песма болно и слатко јечи; У њојзи очајник тражи утешне и миле речи, И њима тугу гони. Она га у небо диже, дајућ' му криоца своја..
Али он не беше више онај исти; и сунчане обале веселог и страсног Јонског Мора није могао да позна! Болно, он стиште очи и погледа у се. И, гле!
Даница Марковић ЦЛВИИ ЈЕСЕЊА КИШНА ПЕСМА Тужно... Једнолик, дуг, и влажан Јесењи дан се тмури; Плаче без краја, болно плаче Суморан бескрај сури; У мртви сутон што се хвата Једначи, јеца весма - По трулом лишћу, преко блата Стара,
Тужно... Једнолик, дуг, и влажан Јесењи дан се тмури; Плаче без краја, болно плаче Суморни бескрај сури; И тужан, тужан ропац тајни Далеких слушам дана; Угушен јеца шум бескрајни, Тиши и тиши
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Сад ћу ја тебе да спасем, па било милом, било силом“. Архимедес се болно насмеши, поглед му паде на његов рукопис. „Ипак си ми, Диокле, дошао као поручен.
Њутн се болно насмеши. „Моћ мишљења! - Логика, како се она назива! То је само слепачка штака на коју се човечји дух, корачајући по
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
То пригушено јецање, нешто као ропац, кратко, тренутно, али необуздано и језиво болно, тај плач једног до безумља храброг човека као што беше он, То је нешто најдирљивије, што сам у животу видео.
Он болно јечи у кревету до пећи. Одушевљен борац из покрета седамдесетих година, после добровољац у ратовима за ослобођење пре
Тако си ноћас обећао. А ми ћемо учинити све да ти олакшамо, да те спасемо, то је наша ствар. — Све — болно је простењао Свилар па је клонуо и очи му се склопиле.
ћутали и крвав зној разливао се по кожи, зачула се опет она реч „политички“, па ударци жилом, узбуђени крици, врисак, болно стењање и нека необична ларма у ходнику.
Кад сам мало затим упалио свећу, ја јекнух тако болно, ја устукнух тако запрепашћен, да жена која је стајала преда мном врисну, па ме прихвати да се не срушим.
И ето, та варош Сарајево, као ништа дотле, болно му потресе душу, да завапи: „Аој, Босно, сиротице клета“, и баш му ту сентименталне сузе силно потекоше, као кад после
издржала онога ужаснога часа кад је дрвени ковчег конопцима у земљу спуштен и кад му се из душе опет отео онај исти болно потресајући узвик: „Свршено је, свршено.
Уздрхтао се Бока и сав цепти, није му јасно зашто су га напоље избацили, па се болно заплакао, док су му објашњење због плача са свих страна тражили.
Он скину поглед с њих и заустави га болно на оштећеној топовској цеви, која се сијала. САН КАПЛАРА БЕЛИЋА Истинита прича Једанаестог дана, тешки и чувени
на дрвећу или њиха ветар врхове јасика; и зажмури, па га тек обузме нека чудна туга, и чамотиња, нешто и мило и болно, и све као неодређена чежња, лака као пара над ливадама, подрхтава однекуд и доноси му непознате звуке, и све нове и
Око њега на дрвећу грање је подрхтавало поплашено и болно. Онда си ме упитала ко је он и тако чекајући одговор мој загледала се поново у оно лице пуно трагова недавних ломова.
Ја зајецах тако болно, тако патнички и са толико раздируће жалости, да ми је тај час, и после и целога мога живота, био и остао као
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И чини ми се да сам већ тада осјетио како то може да и за нас саме буде неугодно и однекуд болно до те мјере да нас често сили да зажмиримо како бисмо малко расплинули слику стварности и омекшали јој крутост обриса.
њихова разговора ни право схватио што се међу њима одиграва, али сам имао јасно осјећање да се догађа нешто болно и узбудљиво, и тачно сам напипавао праву осјећајну вриједност тог збивања.
Да, смрт је само за друге. Ма које од лица наднесених над огледалом језера може да нестане. То ће бити болно, то ће бити жалосно, али, на концу, то је само нестанак једне јединке, и ништа више. То је, најзад, и сасвим природно.
болесни час кад се свјетлост уличних фењера бори с агонијом дана — негдје тамо над крововима и за зидовима слути се болно руменило неба — час који у нама ствара онај добро знани, неугодни расцјеп осјећаја, кад нешто шкрбаво, као нераван
И можда бјеже у друштво управ зато што превише присно, превише болно осјећају чар самоће. Па тако годинама, каткад и читав живот просједе усред друштва, свеједнако носталгично мислећи на
један ни други сценски не живе по оним великим поетским мјестима, по оним својим генијалним даховима, по оним својим болно надахнутим истинама о човјеку.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
У глави му наступи неко болно бунило, занос... не види ништа и не мисли... Руке су му се грозничаво тресле, и он се бојао само да не испусти пушку.
А ја вучем ову мученицу, ни сам не знам зашто; ни мени каква добра од ње, ни њој од мене!... Еј !«... узвикне он болно и љутито, баци поглед на Станку, која трпељиво и мирно ћутећи корача поред њега.
запечатити у души тај неми последњи одговор охладнела срца, које говори о неверству, погледа га још једном пажљиво, болно, мученички... па обори очи, окрете се и полако пође к вратима...
Нека ти Бог опрости! Ђурица гледа бесмислено у озбиљна лица ових простих људи, па му одједном пође нешто болно и мучно из груди и застаде у грлу.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Било је то дуго и болно искушење и скоро да ме је на крају издала снага, пошто сам стално био притиснут уз брану. Успео сам последњим делићем
и сјајно сам напредовао са том пуцаљком, али су моје активности прекинули разбијени прозори у нашој кући и ја сам био болно обесхрабрен.
”Шест блокова наниже, а онда лево”, одговорио је, гледајући ме убилачки. “Зар је ово Америка?“, упитао сам се болно изненађен. “ Ова земља заостаје читав век за Европом у цивилизацији. ” Када сам 1889.
Та чињеница ме је болно погодила и поднео сам оставку. Одмах затим обратили су ми се неки пословни људи с предлогом да се под мојим именом
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Тада је Аранђел још једном, болно и оштро, схватио да је то што је мислио да је напокон досегао, досегао само привидно, да је само заводљива обмана и
И тек много касније, у десетој, последњој глави, у ланцу јунакових суморних мисли показује се како га је болно потресла вест о Дафининој смрти.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Али Чемерикић се сети да су његове бисаге најпуније, да је то већ народна навака. Сјаха и он, па уздахну тешко и болно. Гле несреће! Уз његову главу, која више никому не треба, отиде и оно што је народу наменио као да је проклето.
Причају људи да су му се тад низ бледе образе скотрљале две крупне сузе, да је болно поновио Рујову узречицу „виђи, да ти кажем!“ па позвао сејмене и одмах отишао уз планину.
И кад се све ућута, она клече крај сина и поче да га глади по образима. Дуго, нежно, болно за околину. Бледа као смрт а пркосна. Материнске усне њене нешто су проговарале али се ништа не чујаше.
са подницама, она при подизању леша ником не допусти Јабланову главу, но је сама пажљиво спусти, па приђе Вујани н болно је загрли, овлаживши је нелажним сузама: — О, сестро, колико би била срећна да мој син лежи место твога Јаблана!..
она од добра не долази, а и Мемет каваз, качанички Арнаутин, брижним изразом на лицу као да се устезаше да нам изјави болно саучешће. Погледасмо се по канцеларији немо, али само што не изговарамо врсту несреће која се догодила. Убијен му син?
лупају и вичу. а нико се не одзивље. Изгледа да је тако суђено. Није шала кад се царства мењају, болно помислио поп, па поново кликнуо: — Хеј, липова бесо, отварај ноћас!..
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
сјај и бол претвара исто Бива: љубав коју још песник не рече Јарки цвете којим вртови се лече Из пробитог нерва растеш болно и чисто.
Краков, Станислав - КРИЛА
Слух се напреже и чека фијук. Дах застаје у замореним грудима, које болно стежу. Ипак се бежи. Одједном одозго са две стране заклокоташе туђински митраљези.
Пламен му је лизнуо кроз главу, и он је застењао болно. Бароница се тада уставила пред мршавим Русом, који је лежао стално наг и откривен на постељи.
Петровић, Растко - АФРИКА
скратио стазу шетајући, кад ми читаво јато неких инсеката улете под ногавице и стаде уједати по ногама, нагло, љутито, болно, скоро као осице.
У ствари су савршено свечане, склопљених очију, и њино мимирање разблудних покрета трагично је и болно. Сликам их, и док, бело обојена, фетишерка очигледно ужива и врти се све ближе апарату, мале имају пренеражени поглед
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
тела јадне ритице, Иструхле давно, у закрпама, Сисаху влагу мрачне тамнице Да нездрав трулеж мемле баздљиве На болно тело лакше преносе. СПАСЕНИЈА: Сироти! А брата мога јеси л’ видео? ИСАК: О, дивна жено!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Ал’ кад стиснем болно чело, Кô кроз сан се сећам свега, — Да сам увек тајно зебô Од проклетства данашњега. XЛВИ Док имах срећу пуну,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Али и он сам у оној муци увиђа да ће га чути Бугари, па затворио очи, стиснуо зубе, и болно јечи. Проговори тек: „Убите ме, браћо... Јаој, мајко!“ Бојовић се довуче до мене и полако проговори.
И све другове. И сећајте се вашег Грује... Опрошћавајте... — Грујо, ми ћемо се опет видети... Он ме болно погледа. Очи су му биле пуне суза. — Са штакама се не иде на фронт... Ваљда је мени тако суђено.
— размишљао је Војин. — Ваљда ће наићи срећнији дан, кад ћеш ти опет наћи своју малу Арлету... Драгиша се болно насмеја. — Видим ја моју срећу!...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
О, какве мисли при гробу твоме Болно напрежу груд! Ти ниси ума познавао силу, Човека виспрени дар, Што краси срце, надима прси, Стран ти би чувства жар.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Нико ни да се нашали! Старцу се то нешто грдно ражали и љуто га заболи, и, да је имао суза, грко би и болно проплакао.
— трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно. Све се више смрачава и као да се нешто из далека потајно и подмукло спрема и пригушено хуји.
Тих дана обноћ је у торовима блечало благо, торске су љесе болно, као да цвиле, шкрипјеле, чобани су снивали немиле и чудесне снове, а пси су око торова некако тужно, претужно
Поврх њихових глава шуштао је и меко лепршао снијег који је пискаво шкрипио под ногама, а око њих је као болно чамила језиво бијела зимска ноћ, без гласа и даха.
За часак се опет ненадно диже мећава. Јеле су се љуљале из корјена, шкрипећи болно, и вјетрови су са њихових врхова у помамном бијесу и звизгу тргали и разносили огранке и иње на све стране.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
На њима одсвирах пољубаца скалу. Шум беше час звонак, час болно разливен, Час хладан и као од олова сливен, Час једар кô песма што поздравља свате.
И док моју главу свеже руже ките, За те, одевену у подсмех и рите, То болно сазнање осмех неба биће. (1917) XXXВИИИ Опроштај ће доћи и за те, но касно Доћи ће у јесен твог палог живота,
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Или црвено јато потону за брег? Бреза ли то, ил’ бледи прамен дана? Беласа твоје тело у сутон. Болно је заплазило низ ове стране, песма се не допевала. Ил’ недољубљено заболује низ твој лик, ил’ мути сутон душу.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Овако, само би болно лежао. Баба се увек чинила невешта, као да није знала зашта је болестан. Једино што би се примећивало да она зна, то
— Па, има штогод пазара, синко? И то тако некако болно, плашљиво, да Младен, чисто сажаљевајући је, да би је као охрабрио, брзо би почео да јој ређа шта је продао, наплатио.
Осети како му срце почне да се греје, пева. Он, смешећи се некако болно, слуша како му срце пева, греје и... Увече, кад пођу из дућана кући, он иде први, у први сумрак, а за њим ће после
Из куће, из саме кујне била хладноћа. Видело се да се не ложи, ништа не греје, ништа не спрема. — Шта је? Болно, радосно га погледа, уста јој заиграше.
Мајка Младенова чисто се уплаши од ње. Није она, не дао бог. Ако је ма за шта пита, она одговара некако умиљато, болно: — Ако, Сетке, ако... И чак није хтела више за софру да седа. Навлаш је избегавала, а нарочито кад би Младен био.
— Пољуби ме! Никад у животу тако горко, болно као тад што прошапта Младен, видећи како она не сме да се опрости, али уздржавајући се да ни брат ни снаха то не чују.
— Ох, бато. Зашто ти да идеш? — болно поче брат му. — Ја да идем. Тако! X И после као да на све намрзну. Ништа као да није хтео да види.
Ћипико, Иво - Пауци
Из дна душе будило се болно чувство, неодређено, безразложно; но тек оно га бијаше освојило и он му се је предао. И отада га оно нераздруживо
Чувство љубави будило се и избијало из цијелога му бића. Он зажели миловања и утјехе и болно се сјети очеве срџбе и презира. Бесвјесно се подаде тузи и, онако без мисли, крену даље...
Мислио је на болесна старца, и пред очи долазило му Маријино и болно и насмијано лице. Сви досадашњи мирни састанци с њоме приказиваху му се живо пред очима.
Пратио је у својој души тај пјев, а у памети једна за другом ређаху се свакојаке мисли, с којима је болно и слатко чувствовао.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Василије Кад је чуо да Никанор већ два дана и две ноћи седи у Митровачкој пећини, игуман Макарије је само болно јекнуо, преврнуо очима и слабо се накашљао. Хтео је нешто да каже.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Она зове свог драгана што у тврдој кули чами, И песма се болно хори по вечерњој тихој тами И песма се болно хори и болнији гласак бива, Ал' на њене сетне гласе одговора нигде жива!
Она зове свог драгана што у тврдој кули чами, И песма се болно хори по вечерњој тихој тами И песма се болно хори и болнији гласак бива, Ал' на њене сетне гласе одговора нигде жива!
Божанска нека туга светли се са њеног лица И она сузе рони. Анђео то је туге. По дубравама тавним Њезина чудна песма болно и слатко јечи; У њојзи очајник тражи утешне и миле речи, И њима тугу гони Она га у небо диже, дајућ му криоца своја...
Она је певала песме у ведре, звездане ноћи, Болно-слађане песме. С румених усана њени' Трепташе чаробни припев: „Ја љубим у самоћи, Пастиру, ходи к мени.
гора, Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена А у сусрет зоре ране Кличе песму нових жеља, И том песмом слави дане Васкрснућа и весеља. 1889.
Као тамјан што се диже са олтара у висине, Моја тужна, чудна песма хорила се из даљине, Хорила се тако болно, молила се тако чедно, Да је често умекшала победничко срце ледно.
силно, Кô тутањ подземља мрачног, кô узвик гневнога Крона И затим, тише и тише, јецаху сребрне струне, и премираху болно и тихо њихови гласи, Као молитва чиста, кô уздах невине душе, Ил' као последњи јаук, с животом који се гаси.
У топлој његовој души Звук тајне, нејасне среће зазвони болно и драго, И вајар, несвесно чисто, у стару капелу уђе, Из које молитва бруји уз пратњу оргуља благо.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Да, драга моја, столећа су за васиону тренутци, а, за нас смртне, минуте постају каткад вечности. Стрпљење — реч која болно звучи — оно што се отрпети мора. Ништа ми друго не преостаје. Хајде, да се вратимо нашој астрономској преписци!
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Песнички триптих „Ране“ градацијски слика болно суочавање појединца са смрћу вољеног бића у различитим животним добима.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
МИРОН (прекида је, одбија, чисто уплашено): Не, не! А особито у вече, твоје јело, твоје пиће... Не то! (Раздрагано, болно, више за себе): Кад је вече, мрак, човек, зато што је сам, слободнији је, и онда више једе, више пије и више се подаје
ТАШАНА (пролази поред Јована ка Парапутиној кућици. Али, кад виде да је празна, она се болно трза, упитно се окреће слузи и слушкињи). ЈОВАН (кријући се и правдајући се): Оде, хаџике!
МИРОН (не могући више, потресен, устаје и клецајући полази Ташани): Ташана, да ти није много тешко с њим? ТАШАНА (болно): А, не. МИРОН (потресен, себе кривећи): Много, много ти је тешко, а за то ја сам крив, ја сам...
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Јосиф је сад седео као дрво, и, срећом, све више немаран и неосетлив на све. Само би се болно стресао на неки неправилан и груб шум.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Плаво девојче звало се црномањастим именом Марица и ја га упитах: — Зашто плачеш, Марице? Она болно зајеца и исповеди ми се: — Госпођица ме пред целим разредом назвала гуском, рекла ми да сам глупа гуска...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
У порти црквеној ложе ватру. Нешто ме смлати!... Сад не можемо ни напред ни назад. Заробљени!... Страшно и болно сазнање.
Е, светога ми Петра, док је Ђуру на рамену глава, неће они закорачит у ову земљу. Груја се само болно насмеја и тужно климну главом. — А што, јадан!... Ти се мени канда подсмијеваш.
Не бих рекао да је то било само љубопитство, још мање задовољство, већ нешто болно и тешко. Отворих бојажљиво врата једне бараке.
— Па чиме их лечите? Медицинар слеже раменима, и насмеја се болно једним крајем усана. Уто се један од болесника придиже и, као да разговара са неким, поче да говори: — А, оћеш, јес...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Чудна нам жеља душе поткрада: Да душа помрлих столу буде призвата; У час ево Дантона, за њим ево Марата: Болно се грче прсти и леде, А глас је сух и без јека, Поноћ је прошла, два сата, И мртваца главе бледе и седе.
Тада и оно што би већ било Најужаснијим грцањем и да се снило, тражисмо зацењени: О, болно неко прапотопско месо; Дрхтању нашем као да си стресо У недра, са грана својих морнара Ти, Океан!
Зарекох се да нећу изићи до смрти из овог мрака, И бљувах на сами спомен врели победничког зрака; О како ми је болно било у души оних дана, Када бих, и челом, сваку стопу познао свога стана!
Тешко крило! ... Никада више не живети, никада. Вече, вече! Срце, болно срце моје, умири се ... Чудне речи девојке, добре невезане речи, Срце, паметно срце моје, заборави!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Од које си фамилије? »Мотикарке«! Ко ти беше дед, отац? Зар си ти била за овакву хаџијску, домаћинску кућу? КАТА (болно, прекорно): Ох, човече... ТОМА (устреми сена њу): Ћут! Сад те заклах! Уста да имаш, а језик да немаш! Ти!
Глас твој! Само твој глас! Марко, вино! Вино, сву младост да испијем! (Грли Митка.) Ох, бато! МИТКА (болно): Беше моје!...
Татко могу да ву биднем. Тики — Мило ми! Душа ми још, бре, иска. (Болно Салче* На раф има десет јабука, пет за мен, пет за теб. ту): Салче, ти ме знајеш? Знајеш ли, Салче, »моје« какво беше?
« И ја ћу да погинем! То да певаш ти. Погинућу, хоћу!... Син ми лежи болан — мртав нека је! КОШТАНА (уплашено, болно): А не то, газдо! ТОМА (не слушајући је): ...Жену? Немам. Никад је нисам ни имао. Имао сам мајку.
Води ме тамо! МИТКА (гледа је погружено): Куде, Коштан? КОШТАНА (очајно шири руке напред): Тамо! Тамо! МИТКА (болно, погружено): И тамо земља и овде земља! КОШТАНА (изван себе од очајања, шири руке више себе, на све стране): Тамо!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!... Једна около кандила се вије, А нека болно, кô да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје.
23 Што тако лепе руже бледе, О, реци, драга, што жуте?! Што љубичице сузно гледе И болно у трави ћуте? Што сада тако песме сетне У небу шева поје? Што ли из биљке бије цветне Кô задах лешине које?
Но ја корачам нем. Цвет сваки шапће по леји И болно шаље ми глед: ''Не буди зао нам сеји, Ти туробниче блед''. 46 Моја се љубав светли У тмурној светлости, сетној,
56 Сваке те ноћи сневам, Твој благи поздрав ми лети; Ја гласно плачући падам Пред слатке ножице ти. Ти болно гледаш на ме И сетно машеш главом; И капље бисерних суза У оку сину ти плавом.
61 Поноћ је била нема и као лед; Ја тугујући по гори лутô сам блед. Из сна сам тргô цео планински стрм, И болно врхом тресô је сваки грм.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Умотана у бундицу, са повезаним челом и омотаним вратом, бледа и малаксала, изађе; осмехну се болно, поклони и пољуби тетка Таску у руку, па се спусти и седе на миндерлук и гледаше уморно и тужно доле устрану.
— Па млого ли си болна? У чаршију и ма’алу неси искачала? За какво искачање па збориш? — пита је тихо и болно Зоне. — Па, демек, за спацирување, ете, неси искачала? — Јок!
— вели Таска. — Јок, тето, — одговара тихо Зона, па зарони још јаче своју лепу, бледу главу у шаке и затресе је болно. — Што ће ми веће свет, и чаршија, и ма’але?!...
— вели јој љубећи је у чело и испраћајући је. — Е, — заврте тужно главом Зона — моје си је било, тето! — рече болно и оде спуштене главе полако, и као сенка тихо, у своју собу... ГЛАВА ПЕТНАЕСТА Она је наставак главе тринаесте.
— Ех, — уздахну Мане болно и додаде јетко, примајући и миришући руже. — добро си је што си „куче у чашире“ носи и појас, та имам куде да га