Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Ко зна од кад тако. Но у немом долу, Глас пане ли само у та места чиста: Сва тишина тешко уздахне у болу, Рефрен патње оде од листа до листа.
Да ми је да волим као пре, пун мрачне И свирепе сласти да патим и страдам; И уживајући у болу што задам, Да не љубим очи него кад су плачне.
Но бићеш неверан и болу и срећи; Сумња ће ти дојку отровану дати; И без топле вере ти ћеш мене звати, И без праве сумње мене се одрећи.
ПЕСМА Никад не знам куд ће нова песма хтети, Новој срећи или болу старе ране; Да као молитва у небо полети, Или као капља отрова да кане.
Но том вечном болу и тој тамној срећи И реч једну нову ако буде дао — Ко ће знати да сам некад ишчезао Јер ту реч чудесну не умедох
Из смрти у живот непрекидно ходиш: За мој сан умрла, живиш у мом болу; Мреш у мојој вери, у сумњи се родиш; Бедну, а кроз сузу ја те видим холу!
Срце има повест у сузи што лева; У великом болу љубав своју мету; Истина је само што душа проснева; Пољубац је сусрет највећи на свету.
ИИИ Када те не нађох у сумрачном долу, Тражих те на брегу; и не налазећи Твој узрок и разлог у људскоме болу, Тражих твоје благо присуство у срећи. Јеси ли у страшној катастрофи звезда, Или хармонији светлости?
Млеком своје дојке нас си отровала, У болу и слави да будемо први; Јер су два близанца што си на свет дала — Мученик и херој, кап сузе и крви.
Теодосије - ЖИТИЈА
Тако пећи, ради ваших душа и душу своју омрзнух, сећајући се старих светих, који су у болу срца за своје саплеменике Богу говорили: „Ако цпацавајући спасеш народ овај, ако ли не, онда и мене испиши из књига
Испитавши пештеру светога оца Саве и сва места пребивања у пустињи где је усамљено живео у посту, болу и страдању, и усрдно посетивши све преподобне који су око свете Лавре, и како то и треба — ка Содомском Мору и у
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
И свему треба додати и друге мане Змајеве: грубу чулност која утолико више вређа што долази од песника у болу пречишћених Ђулића увелака; алкохоличарске узвике и изливе, који чине утисак ларме за каванским столом; стармалске
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
У њему не беше ни трага о каквом осећају, топлини и болу. Као да си ме сад први пут видела у животу, такав беше твој глас. — Ја, ја! А ти? — Ето, хвала Господу!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
А Мирис што се по души проли, то су боли. Не гони боле, не гони, Јоле! Болу ти беше посвећен век — Телу си знао видати боље, Ал' ком се душа са болом коле, јадан је томе кољиво лек.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Је ли она боса, гола стигла јутрос до Стамбола? (Гола, боса, са венчићем од откоса.) Бол у болу. Шта је опет на помолу? Време лаје. Један проси — други даје. Ко не хаје Склања главу са промаје. Седлај коња!
Помози воћки, ливади, косу љескици, деру, коњу и волу. Погледај, Вишњи, љепојку осу што зуји чашом као у болу! Брујницом борје нека забруји кад чактар клепне у алилуји.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
кроз тела Бићеш прошивен светлошћу што иде за тобом од почела Да би те вратила сопственој мрви и свом болу Потпуно сâм.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Покушај, најзад, сам. Вратио сам се у дивизион и преко посилнога пријавио се команданту. Иако у муци и болу, ипак сам затезао блузу. Командант се појави на вратима. — Зар ти не знаш како се команданту излази на рапорт!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Тада, залуд ширим гране на тебе голу. Све ми се чини због тебе је јесен и чим заспим у лудој ће страсти и болу из твојих цветова млечних једна кап у јесен да кане.
Покушавамо да, свесно, покажемо те нове састојке у љубави, у страсти, у болу. Покушавамо да ослободимо, многе, бивших срамота, веза, закона и заблуда!
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај, па да се кренемо у бели свет тражити болу и плоднију земљу, јер се овако не може живети.
Морамо поћи и потражити болу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом. — Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Умрећемо, драга, као и сви људи, У болести гнусној, у ропцу и болу, Бедни; једног јутра, кад ветар застуди И загракћу вране у пустоме долу.
Свршиће се. Али нико неће знати Шта све с нама паде у отменом болу, Ни кол̓ко се чезне, ни колико пати, Пре но гракну вране у пустоме долу.
А утеха је, Госпо, тако ретка! Никада краја наслеђену болу, И моје писмо, весело с почетка, Свршава тужним акордом у Молу.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
и све се понавља... Хајд’мо! — Ал’ куда да нам сада треба? Зар морам смрти, смрти што не годи? Та наде, снови нису болу криви! Хајд’мо! — О види величанство пóља, Трагично друштво кроз која ме води: Огроман видик, неслућена дóља.
ГОДИНЕ Као покајнице, у сећању сивом, На заранку сунца, нада и живота, Пролазе у болу, уморном и живом, Са лицем на коме нестаје лепота, Поред силуете нејасних брегóва.
УДЕС И око се наше тешко сузом влажи У искреном болу, и срећи и тузи; Наш је бедни живот замршен сплет лажи Где се тајно ропће, претвара и пузи.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
ВАСКА (понизно, стидљиво али убијено и болно): Ништа ми није. ЈОВЧА (у изговору њеном осећа бол њен, и у болу неки велики, нем, горак прекор њему): »Ништа«? (С горчином): Видим ја, видим.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
тога, коликим бедствованијам и болестима подложна је свака мати, носећи у себи и [х]ранећи плод утробе своје, коликом болу у рађању! Често, дајући другом живот, свој полаже.
Ништа ти није горе од невесела и намргођена човека. А ти отуда, стари Маленица,јадан, што си умукао? Не болу ли те већ уста од толиког ћутања? Ти сам кажеш да би волио цели дан не јести, него један сат не говорити.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Он је седео самац на пустој обали мора, Где је у светле ноћи и Хела седела с њиме. Но ипак не беше самац. Погружен у болу своме, Он звучној поклони лири све звуке младости вреле; Он је прстима својим, из њених сребрних жица, Извио чаробну
Хипоник познаде Хелу. Крај кипа Изиде бледе, Она у болу паде. У храму тишина влада... Четири Сармата снажна приђоше трупини њеној, И бледо мртвачко лице са тогом покрише тада.
Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека К'о друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче, и у болу грца.
Ко зна од кад тако. - Но, у немом долу, Глас пане ли само у та места чиста: Сва тишина тешко уздахне у болу, Рефрен патње оде од листа до листа. Ј.
Стазама старим, и душом и кроком, Времена прођох и простора миле; И погружена у болу дубоком Стигох уморна дому под окриље.
Сад нема љубичица! Ту, погружена у дубоку болу Поточић слушам где жубором звони, И шумор лишћа, што кроз гору гони Дах поветарца у дремљиву молу; А шума мирис цветна
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
После искрено уздахну. — Чини ми се кад сведем: да је све у болу што је човек саздан да наслућује љубав, коју живот не пружа; што човек верује у ту љубав, што се у њу нада, што је
И завидео је свакоме од њих што је безбрижно својим путем и послом ишао, и не слутећи о његовом страшном болу, који, чинило му се, неће ни моћи да издржи.
је он да га ово трзање опомиње по мало раније него претходнога дана, напомињући му дужност према себи да се превеликом болу не подаје и о своме сопственоме животу, који није позван сам да прекраћује, рачуна поведе.
Кад сам осетио да ни помена нема од тога да се сузе задрже, ја сасвим попустих овом болу па се потпуно подадох оном неодољивом наступу да се исплачем.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Сад ми се чини да ја видим срећу И да је имах и у болу своме: Сви ми се дани сада у њу сплећу, Она се јавља, ал' и пропаст с њоме.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Изгарао сам од жеља и оне су се умножавале попут хидриних глава. Био сам обузет размишљањем о болу у животу, смрти, и верском страху.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
ЧЕДА: Је л' те? Гле, молим вас, ко би то рекô?! ЖИВКА: И она сад може да нађе много болу прилику него што си ти! ЧЕДА: Како, молим?... Реците то још једанпут. ЖИВКА: Ама, шта се ти ту ваздан ишчуђаваш?
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Она је део предела што спава. Помешана с ветром док ћути у сјају исцрпем будућност у свирепом болу што сања крв лета и пакао у рају.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
— Xоћy да буде Божија воља...“ ВИ Мишљасмо да ће дуго да траје. — Уђи-де мајко, — издахнула је! И крај је болу, и крај је муци; Издахнула је на левој ми руци.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Затражили смо коверте и хартију. Писао сам журно о љубави, о верности, о своме болу, очајању. Тек на опомену Томину завршио сам писмо. Изишли смо одмах.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
праћена керувимским јатом; Великом и страшном клетвом из дубина Мртву бих те клео луд од очајања, Пио бих у болу и, пијан од вина, Јецао у поноћ песму покајања; Луче нове вере хтео бих да дижем За векове нове кô знак васкрсења,
(1911) ХИМНА Жедан сам те, Сласти, јер у души чујем Крик вечите жудње, и, кô идол свети, Постала си симбол у болу, у сети. Хоћу те, Животе, и страсно те штујем, У вртлогу страха ја о теби снујем.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
правде и истине, Сјајне зоре и вечери Зрак црвени не протури У крваве љуте змије, Којима ће дух вечити По јауку, болу, писци, Несрећнога шибат света — Донде — донде!...
Увређено срце моје, У вечитом болу, гневу, Смеха се је зажелело... — Ха! Ил’ можда неће доћи Страшног суда глас ужасни?
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
ВЕЧЕРЊЕ ЉИЉАНИ Топи се дан. По златном одру девице мру, драгане болу, сестре моје миле. Путују несмехнуте за нечим што су сниле. Сâм ја. Топле пониру реке.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
« И тобож од побожности пушта на вољу [сузи, болу]. Чита псалме, вапаје, бол. Чита као себе да чита. Чита док год се његови не врате, не затекну га над књигом и, од
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Ставља своје чудотворне мелеме на отворене ране. Како ли ће само рикнути моја лепа кошутица. Како ли ће у болу размахнути својим дугим косама. Не, нећу тако. Цедићу је полако, натенане.
да смислим нешто стамено, непомично, што ће одолети гњилом растакању које је свуда; у оној каљузи напољу, у тупом болу што ми гамиже уз кичму и завезује се у хиљаде зракастих чворића у раменима.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1892. ЕЛЕГИЈА НА РАЗВАЛИНАМА КУЛЕ СЕВЕРОВЕ Путниче с обала цветних бисерне Ипокрене! Певај ми песму о тузи, Песму о болу вечном. Надежде вараху мене, Обманули ме друзи, Као блуднице - жене.
Но ипак не беше самац. Погружен у болу своме, Он звучној поклони лири све звуке младости вреле. Он је прстима својим из њених сребрних жица Извио чаробну
Ипоник познаде Хелу. Крај кипа Изиде бледе Она у болу паде... У храму тишина влада, Четири сармата снажна приђоше трупини њеној, И бледо, мртвачко лице са тогом покрише
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Ја зацвилех и почех, у болу, да певам ону нашу старинску песму: „Сећаш ли се оног сата, кад глас дође изненада, к’о из ведра неба гром.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
На тргу, наслоних се опет на зид, плачући у страшном болу: Тај живот, у коме свака страст отече нагло у успомену: Тај живот где се не усудих убити драгану ону голу, И гле
доћи себи, премда обамрех од ужаса; И најмањи шушањ одјекиваше у мени као лупа, И не знам чега још страшнијег презах у болу тог часа, Чинило ми се да неизвесност траје читаво пола века, Тако ми вечност се јави пред оним што ме чека.
звезданом колу; Коње који се крећу, кроз ноћ, око другога неког сунца; Ја знам планета-људи који угину у неиздржљивом болу Што не сагледају Закон свој ни са једног врхунца; Ја знам Месечаре и Сунчаре које привлачи тајни неки зрак у
Претрнух, зар ће изделити ме свег њен стас, У болу крикнух имена њеног глас Па све, што ми оде кад, врати се страсно у тај час; Задрхтах, учини ми се, у даљини, њен ход!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Тако на врата суморног ми срца Сјећање једно удара и чека Кô друг и сабрат, као душа нека Што са мном плаче и у болу грца.
Овдје у болу срца истрзана Ја носим клетве свих патња и мука, И крв што капа са душманских рука, То је крв моја из мојијех рана.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
У песми Смрт мајке Југовића понављају се стихови који изражавају материно одупирање болу: И ту мајка тврда срца била, да од срца сузе не пустила.