Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Данас се ето за најмању потркушицу гради написмено. А боме ваља да и ја нешто заслужим — заврши као шалећи се. — Напослетку, не браним — рече Среја — како год рекнете да ваља.
»О, о!« учини Милун полугласно, »та ови су покор починили! Боме је ту падала пара као киша!« Већ се прилично одјутри.
Каже — нема, не да. — Не може бити. — Боме може, Видаче — рече Милун стишавши се мало. — Ето какав ти је тај твој красни Среја! — Откуд мој?
Ето, боме, града!... Устумара се све живо у селу. Склањају стоку и све што се може склонити. Жене износе пред кућу ватраље, чанк
Град поче чешће — удари и пљусак. Поп узе отресати главом, као да га челе уједају. Боме, градљике згађају добро у темењачу! Чак се и Живадин смеје, гледајући како градљике одскачу од попове главе...
Један је, боме, и поткачи, те с ноге на ногу стаде одлетати јадна чита низ поток, па чак поред зида школског. Деца алачу за њом —
Сад, боме, почеше попове комшије они што чешће иду попу да се нешто туђе од учитеља и да зуцкају погдекоју за њим. Па и сам поп
— Ко говорио?... — Ти исти! — викну учитељ Грујица сасвим ускипео, и све му искреса што год је рекао. Боме, сад и поп плану, па све дршће од љутине. Пуче псовка и вика по авлији да се чуло чак на по села... Пуче запето стање!
— Шта, јадо?! — И не питај, боме!... Овај несретни Симица п онај пијани Марјан, узео их ђаво у своју руку, отишли да ископају нахоче.
Али шта ћеш? Данас се свет изопачио, па, боме, и напасти којекакве наилазе и ето најпосле — дивљих људи! Брзо пуче глас по селу: како је Радош набасао у Великом
А дивљи човек, боме, није ситница. Да га остави капетану, као што му је наручио на поласку, не може ни то, јер кмет моли да власт што пре
Напуни пушке и запали лулу — хоће да чека баш док не сване. Иако је био куражан, беше се, боме, прилично узјазбио! Утом запева петао у селу. Страхињи чисто лакну. Добро је, сад се већ ничег не боји!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
»Не дам му, боме; ено му мишева, па нек их хвата!« рекла би гђа Сида кад транжира месо; само кад је чистила рибу, онда би му бацала оно
— наставља Ержа. — Па мора, сирома’! Дај, мисли у себи, ма шта, само да не остане гладан. Боме, пишкоте му и неће спремати!... И како то да се само стрефи да је баш сад његова чреда, а не Ћирина!?
Ниједно није млађе од пет година, нити слабије од овога што га сад пијемо, а пијемо ово лети. Али једно је, боме, отерало далеко и старином и квалитетом.
Ваљда и ти цареви побесне к’о и паори. Ал’ видећете само да ће Баћушка заокупити!... Биће, држ’ не дај! — Боме, ако се умеша онај наш сјеверни стриц, биће повуци потегни; сви су изгледи за то.
— Тхе, шта ћу, кад нисам напред знала шта ме чека!... А ја боме не поведох сад за вашу љубав за собом једног пединтера! — вели гђа Сида и метну руке на трбух. — Та ман’те...
Зато молим, молим вас само се забављајте. Слушајте само! Како вам се допада Меланијин глас и свирање? У селу доста, боме, и оволико. А то је папина омиљена песма, јербо зна она и модерне песме, је ли, Николајевичу?
« Много скиташ ноћу, Нићо, па би’ венула за тобом, бојим се! Па те зато и нећу! — Право велиш! Нећу те, боме, ни ја. — А зашто, Нићо, роде? — Та им’о би’ само бриге, а асне баш никакве кад би’ те уз’о.
Ах, не, не! Ти си страшна кад неког омрзнеш. — Није нег’ да се још измирим ваљ’да! Ако ти ’оћеш, ја боме нећу! Ја кад волем неког, ја сам онда мелем, а кад га мрзим, онда му не треба гори пелен!
— Он ће, знате, да се жени; па у недељу ће да ту бидну сватови. — Е, то је боме лепо — вели поп Ћира, прихвативши се шунке коју је донео из кола. — ...
— Та, тако је! — вели поп Ћира. — Сад после Божића. — А, дакле истина је. Е, тај ће, боме, добити добру домаћицу, и, што кажу, сопутницу у животу, — вели домаћин.
Док ми све не опереш, не надај се боме фруштуку. А, морам ја, видим, други ред отпочети с тобом. Та, дај тај кактус овамо, што га држиш једнако, — па сад
— Извол’ те, чесњејши, дед’, Спиро! Путници поседаше. Нуде домаћина. Он се извињава. — А, фала, фала! Ја, боме, сам не испуштам ову лулу из уста до довече! — рече смејући се.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Не би’ пропао ни да сам се задоцнио, јер кућа и дућан би ми остали, па би’ опет наново. — Боме, да сам богат као ти, стидно би’ се те дромбуље и чегртаљке продавати. Господар Софра смеши се.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
Чита тако у канцеларији новине, па тек узвикне: »Ао, мој брате, овај, боме, одвали!«, или: »Ене, ала овоме упаде секира у мед са све држаљицу! Ко ће сад с њим!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Врази сужну домовину тлаче, Чујде, мати, како она плаче! Оћу боме одрешит јој узе, Отрти јој тешке беде сузе — Оћу ићи у слободе бој, Макар живот изгубио мој!
Викне л' Халил на Турке јуначки, Иду боме Срби позадачки, Кад Недељко викне на Србове, Опет Турци иду на трагове; Сад је тако, а сад је онако, Али другда
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Аја, боме, не смијем. Ти би се тамо бечио у светитеље ко теле у шарена врата. И шта би ми онда казао драги бог, а? Раде, Раде,
— Јовашу, брате! — Аха, Јовашу, је ли! — дрекну момак злурадо. — Јесам ли те ја звао у партизане, а? Нијесам, боме, него си ти и мене навукао у овај пекмез, па чучим уза зид од раног јутра, нијесам се ни ладне воде напио.
хаубица први пут загрми и потресе земљу, амиџа Хусо одједном живахну, подскочи и осокољен кликну: — Аферим ти, момче! Боме ћеш нашима доље потпрашити турове! Хаубица тресну и по други пут. Хусо поново ђипи. — Ачкосум! Ејвала ти гласу!
— опет се џлитну Хусо као да је сјео на осињак. — Шта велиш, војниче, јес видио овога шидета, мајка ти пјевала! Боме, сад нечија стрина меље орахе. — Ово нас, канда, напипаше, гребем им никољданску варицу! — исколачи се Марко.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Из ваших уста саслушаће бар и наше гласе песнички вам цар; ал' неће ли му мали бити дар? Ни Србин, боме, није народ лош, од вере му је глава тврђа тек, а осећај му кâ и образ мек, промотривост му бритка као нож!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Тако ти је он сао краву сваки дан, а кад је догонио увече кући, је весео. Хранећи се овако, боме поче ти он расти и напредовати тако да што га увече омркне, још га толико ујутро осване.
Кад је тако свршио с кравом, дигне се одатле у свијет. Ишао је он тако, ишао, боме дође усред шуме пред једну колибу.
Је л' готов ручак? — Помогао ти бог, старче, готов је ручак — вели Марко — али неће тебе убости у губицу. — Хоће боме прије него тебе — вели старац. — Валај неће! — вели Марко. — Боме хоће! — Боме неће!
— Хоће боме прије него тебе — вели старац. — Валај неће! — вели Марко. — Боме хоће! — Боме неће! У тој свађи зграби старац руком за лонац.
— Хоће боме прије него тебе — вели старац. — Валај неће! — вели Марко. — Боме хоће! — Боме неће! У тој свађи зграби старац руком за лонац.
Кад он сишао доље, ал' ту, мој брате, све саме неке пећине. Он ти сад угоди кроз те пећине, па гони, па гони, боме дође ти он на једно лијепо поље, а дугачко ти је и широко, једини мој бого, не можеш га очима прегледати.
Он угоди тијем пољем, па хајде, па хајде, боме дође на једно мјесто, а ту игра коло самијех баба. Он им назове бога, а оне ће њему: — Бог дао, човјече с онога
И док ја све то потрошим, ти ћеш бити горе. Наш Марко лати се сад посла, и боме спреми све онако као што му је орлетица рекла, па оде к њој и рече јој, ако остаје при свом обећању, да се спрема с
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Данас јесмо, сутра нисмо. ВИДА: Шта ћеш; такав је закон божји, пријатељ-Проко, па не бива друкче! ПРОКА: Не бива, боме! АГАТОН: Ама, закон, знам ја да је то закон, али бар да има некога реда у том закону. Зар је баш он био на реду?
СИМКА: Кога све он није помогао? ПРОКА: Није било сиромаха коме није пружио руку. ГИНА: Помогао, боме, и лево и десно! ТАНАСИЈЕ: Штета одиста, такав човек! АГАТОН: И какво је то поштење било!
ТАНАСИЈЕ: Никоме тај није зајео, никоме отео! ПРОКА: Море, како зајео и отео; давао је. ВИДА: Давао је, боме, и капом и шаком. МИЋА: Можете мислити какав је то губитак за нашу породицу. АГАТОН: Губитак, него!
САРКА (притисне будилник, гуши га, али не помаже): Откуд звоним, шта имам да звоним? АГАТОН: Звониш, боме, те још како! САРКА: Ама, није, кад ти кажем; нисам ја ваљда електрична батерија па да звоним.
АГАТОН: Зато 'ајде свако у своју собу па да се растоваримо. САРКА (која још увек седи на будилнику, устаје): 'Ајде, боме, јер ја се нажуљих као нико мој. (Разилазе се свако у своју собу.
МИЋА: Ја? Ону која ми и припада. Узео сам покојникову собу. СИМКА: Па тамо још гори кандило? МИЋА: Ја сам га, боме, угасио. СИМКА: Како да га угасиш, забога? Па то је горело за душу покојникову.
СИМКА: Па како уђосте? ГИНА: Хвала богу, Сарка је била у кући, па нам она изнутра отвори, а Прока, боме, гурну ону тетку лактом, те она оде претећи, вели: јавиће полицији. Ето зашто је Прока отишао да се пропита.
СВИ: Кад? АГАТОН: И ту поче да врда: па добро, господине Агатоне, можемо ових дана. Не, боме, подвикнем ти ја њему, него ја захтевам још сутра. СВИ: Још сутра! АГАТОН: Него шта! ПРОКА: Па је л' пристао?
ГИНА: Све, боме! ВИДА: И зар може то по закону, пријатељ-Проко, да се оставља ванбрачној деци? ПРОКА: Е, видиш, и ту нам је покојник
ВИДА: Ни ја, боме! ГИНА: Уосталом, ја се толико и не љутим; није да кажеш да сам му род неки па да ме је жао. ТРИФУН: Како ниси род?
ТАНАСИЈЕ: И отимао је и закидао сиротињи. ПРОКА: Нема тога који од њега није пропиштао. ВИДА: Боме, тај није имао срца. ГИНА: Ни срца ни душе. ТРИФУН: Искрено говорећи, покојник је био права лопужа.
” а ти га казниш за јавно псовање бога и богохуљење; рекне: „Тешка времена, боме, ето не могу крај с крајем да саставим”, а ти га казниш за преношење узнемиравајућих гласова; пљуне пред вратима своје
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ПАВКА: Ако је до ината, кћери, упамти: мој муж мора бити посланик. ДАНИЦА: Па нека буде, ако може. ПАВКА: Биће, боме, ја ти то кажем! ДАНИЦА: Осим ако ти не гласаш за њега. ПАВКА: Није ни моја мајка гласала па нећу ни ја.
Сви они измакну па дај Секулића напред! А ја, боме, изађем пред народ па „мирно”!... „Народе, разброј с'!” (Смеје се задовољно.) ЈЕВРЕМ: Дисциплина, а?
ЈЕВРЕМ: Е, тај је, боме, много загустио! СЕКУЛИЋ (Младену): Ко је још долазио? МЛАДЕН: Кмет Средоје, па после њега опет госпођица Даница.
(Полази.) ЈЕВРЕМ: Овај... чекај, Младене. Кад је већ ту, рекох, да измакнемо овај орман. СЕКУЛИЋ: Јест, боме! Добро си се сетио. 'Ајде држи! (Прихвате сва тројица и односе орман уз други зид.) Тако. Ето, видиш!
Сестра сам јој, па ко ће јој помоћи ако ја нећу? ПАВКА: Па јес', то ће најбоље бити. Реци јој ти, ја боме не смем. Иди, ено је она у спаваћој соби, а ја одох у кујну. (Одлази.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Да се искидаш слушајућ’ га и молећи се богу, тако је појао! »Зар певао?! Е боме ти ја, мој појкане, не запева’, па све да на глави дубиш! Мој је позив много светији, а не да му се ту дерем!
И, бога ми, он се баш даде на посао. Нешто по својој памети а нешто по Сретиним упутствима, еле привуче и он, боме, доста њих на своју страну; како који дан, све више незадовољника у селу. Тек видиш, а оно ушао неки бес у село.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Па ћемо те оженити, је ли де Милуне?“ упита Марко, провлачећи прсте кроз косице дјетету. „Оцу зенити се, боме!“ одговори дијете. Сви се насмијаше. „А коју ћеш узети, де?“ запита га баба му, а лице јој се разведри и насмија.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
а камоли да прати пишице стрица кад дигод на коњу пође, а камоли да буде свуда скоком, куда редовници оком, кâ шта је, боме, ред најмлађем дијаку! Аја, брате!
— Тако је, боме!... Јето, тако је! А камоли да ће се приковођани припасти од Шкоранце... Лис се врати. — Кључ је понија Јерковић!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Онда га, боме, морамо честито почастити!“, одговори одлучно калуђер. „И ја мислим, драги мој Марко. А шта имаш од јела на стоваришту
Пре два или три часа ујутро ретко је легао, а каткад, боме, ни пре пет или шест. Онда спаваше четири или пет сати“. „Тежак живот!“ „Псећи живот! ако смем да се тако изразим.
„Тако?“ „Јесте, боме. Ево видите, сада, на овој зими, кад бих хтео да се огрејем чашицом љуте ракије, не смем то да чиним“.
„То је, боме, дубоко сазнање, од огромног значаја!“ Фарадеј се насмеши. „И други су, пре мене, слично мислили и казали“. „Други?
путовања, већ сам, кад се вратих у своју отаџбину, стално побољевао, а могао се посветити свом послу само уз краће, а боме и подуже, прекиде рада“. Он примети мој сажалителни поглед па пожури да ме утеши.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Бог помогао! одговори старац. Свети Петар му онда рече: — Мене је послао бог да му те овце продаш, ако хоћеш. — Боме не дам њему ни за какве новце, јер он је пустио мојијех пет синова да помру од глади, а није им дао круха, — рече
Чим се свадио, ма̓м је то учинио, и отада није више имао са дјецом својом ништа; ни говорио није с њима ништа а боме ни они с њим. Тако то трајало три године да ни ријечце проговорили нису.
Пази добро, немој и опет да се превариш, јер ти више боме нећу помоћи. Он оде, уђе у шталу, одвеза коња па стао огледати орму; допала му се она златна орма, све се сја од
То је моја задња ријеч. Ако ме и сада превариш, тебе ће они ухватити, а мене ће нестати одавде и нигда ме, бог и боме, нећеш више видјети. Ја ћу живјети и даље, а твоја ће глава с рамена.
Тако ти је он сао краву сваки дан, а кад је догонио увече кући, био је весео. Хранећи се овако, боме поче ти он расти и напредовати тако да што га увече омркне још га толико ујутро осване.
Кад је тако свршио с кравом, дигне се одатле у свијет. Ишао је он тако, ишао, боме дође усред шуме пред једну колибу.
Је л’ готов ручак? — Помогао ти бог, старче, готов је ручак, — вели Марко — али неће тебе убости у губицу. — Хоће, боме, прије него тебе, — вели старац. — Валај, неће! — вели Марко. — Богме, хоће! — Богме, неће!
Све је то старац вукући букву за собом поваљао. Они сад угоде онијем трагом, па за њим. Ишли они тако, ишли, боме дођу до једне јаме и нађу да је старац у ту јаму увукао ону букву.
Кад он сишао доле, ал’ ту, мој брате, све саме неке пећине. Он ти сад угоди кроз те пећине, па гони, па гони, боме дође ти он на једно лијепо поље, а дугачко ти је и широко, једини мој бого, не можеш га очима прегледати.
Он угоди тијем пољем, па хајде, па хајде, боме дође на једно мјесто, а ту игра коло самијех баба. Он им назове бога, а оне ће њему: — Бог дао, човјече с онога
И док ја све то потрошим, ти ћеш бити горе. Наш Марко лати се сад посла, и боме спреми све онако као што му је орлетица рекла, па оде к њој и рече јој, ако остаје при свом обећању, да се спрема с
Дида мисли да ће овај ома потврдити, ал̓ ти се и онај избекари: — Боме, дида, паметније би урадио да ниси јаукнио. Мени је бабо казô да ће под вилиштаном правда зајаукати, а оно неправда.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
већ знаш!... САВКА: Тешко је, боме, данас. ЖИВКА: Ти још не доби кафу? Е што је безобразна, по три пута човек да јој каже. (Одлази задњим вратима.
КАЛЕНИЋ: Ви врло правилно схватате ствари. ВАСА: Ја их, боме, не схватам, па то ти је! ЧЕДА: Па зато и не вреди више о томе говорити.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Била је врло свежа, готово 'ладна ноћ; ја упитам стражара: — Је ли 'ладно, војниче? — Боме ладно, господине. У томе се зачу из даљине укање сове; глас се понови трипут и чудно се разлегао по ноћној тишини.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ВЛ. ВАВИЛА: Хоћемо, кнеже! ВУКСАН (за себе): Хоћемо сви — Ал’ боме ти — Кад грдним носом кине гароња, И из недара стане сипати Ужасне свадбе црну јабуку, Лубарде бојне и баљемезе —
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
АНЂА: Ама, зар истина тај човек има толико пара? ЈЕРОТИЈЕ: Има, него! И има доста, боме. Писар друге класе и нема више него четрнаест месеци како је у овоме срезу, а дошао је го кô пиштољ. Ал' уме, брате!
Он само на крупно хвата. Његова је струка политика и на њој, боме, добро зарађује. Највише зарађује на династији. За њега је династија крава музара. А музе, брате, вешто!
) Шта мислиш ти, господине Вићо, колико је тешка ова депеша? ВИЋА: Боме! ЈЕРОТИЈЕ: Ако хоћеш да јој измериш тежину, треба да знаш шта носи. Шта мислиш, господине Вићо, шта носи ова депеша?
” Нама заигра срце... ЖИКА: И сиђе у панталоне! МИЛИСАВ: Сиђе, боме! Није да кажеш да ме је страх, ал'... опет знаш, нисам рад да погинем.
МИЛИСАВ (дајући му): А, каже капетан, треба и два грађанина, присутника... ВИЋА: Јес', боме. Шта велите, кога да узмемо? ЖИКА: Једног имам овде, а другога...
ВИЋА: Па мора, присутници. ЖИКА: Сами сте ви наредили. КАПЕТАН (сети се): А јест, боме! А јеси л' ти, господине Вићо, казао овим грађанима да држе језик за зубе? ВИЋА: Рекао сам им!
Ћипико, Иво - Пауци
Он је преко залогаја упита: —А има ли шта ново? Здраво се је, ну неродица убила је мали пук, а боме и веле, — бог сачува! Синко мој, ако овако подржи, не остаје мнозима него узет' шћап у руке, па у просјаке!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
„Овде се окупља свакодневно сва дипломатија и племство. Ту саопштавамо један другоме новости, а ту, боме, и лепо пазарим. Та се господа живо интересују за турски бисер, свилу, дамаст и ружино уље.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
дана, ђаци угледали онако неиспаваног, мрког и зловољног, настао је бојажљив шапат: — У-ух, с овим неће бити лако. Боме ћемо се пожељети наше добре учитељице Лане. — Види му само носа, као паприка.