Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Наравоученије Врло разумно и справедљиво говори славни латински стихотворац Виргилиј: „О фортунатос нимиум суа си бона норинт агрицолас! Срећни би се земљедјелци звали, Своја добра кад би познавали!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Упита је кнез Јово: — Шта то би, дјевојко! Шта уради, бона? — Ево зло да ми је! Штогод сам била сирота стекла идући, ево све земља радова, и све бих опростила али црвене
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
95. С јадом сам ти на двор дошла, јад је мене! Да обидем бона тебе, боре доме! И да питам јадна тебе! много јадна! С чим си ми се ти понио, добар доме!
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Тишина. Само, тужно и очајно, Јеца ко дете циганско ћемане. И докле песма полагано трне И тоне негде, невешта и бона, Старинска песма многих милиона И док по небу круже сенке црне, Ето се буде из прошлости голе Спомени с цвећем, са
ЈЕДНОЈ ПОКОЈНИЦИ Оскудна природа роднога ти краја, Кржљава и бона, без сунца и маја, Где мртвило хладно као авет дира, Нек дâ твојој души благотворног мира.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
А други пут, када чежња тиха, бона, Прелије у сјају месечине млáке И љубав и наде многих милиона, Ја осетим мржњу на горде и јаке; И живим у друштву
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
А јеж одговори: — И данас и сутра ћу. 9 Питала жаба корњачу, кад се превалила преко једног камена: — Што ти би, бона? — Ево моја луда глава, јер се нијесам научила полако, па све у хитњи, а враг узео и прешу!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
„Ми као роса на самотне биљке Падамо тихо на сва срца бона, н у ноћ хладну многих милиона Сносимо топле Божије свјетиљке. „Ми здружујемо душе луди свије'!
), Живот тлачен „Препородити, учинив да тече Лишен сваког атрибута бона, Вечит, заносан, к'о летње вече Капања златна и бескрајна тона? „Твоје сићушно, твоје јадно „дело“ Учинише то зар?
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Родом је, како ми госпођа Лавоазије у поверењу саопштава, из Бона где му је отац био оштрач маказа. Одраставо је у оскудици и беди, али је храбро корачао својим путем.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Упита је кнез Јово: — Шта то би, дјевојко! Шта уради, бона? — Ево зло да ми је! Што год сам била сирота стекла идући, ево све земља радова, и све бих опростила, али црвене
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
1904. ПОГРЕБ Полагано спровод иде... Киша сипи, прска блато; Лица влажна, сетна, бона; Тихо, тешко звоне звона. Са погледом, к'о сањивим Моја драга бледа, нема, Иде тако...
Ћипико, Иво - Приповетке
—Не треба нико него она... Други не може да издржи, па се надуши смејати, као помаман. —Ругају се, бона не била! — брат ће сестри. — Берекинци! — настави, прислонивши се опег уза зид. Оним јогунцима завртило.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Клоне о клоне, све самља она домаку океана песма ова лагана. Бона, кад клоне дан, приклони главу рамену мом, горама у руј. ЧЕСМИ КРАЈ ПУТА Ронила ронила ми дробну кап у сретање.
Руже што у муци, да умине, везла, кô мрље крви на зиду тамом лапе. Прислужи, мамо. У куту где бона певушила, на стручак наде кад мирисало, жица је, чу ли, прснула. Прислужи, мамо.
Ћипико, Иво - Пауци
Иво се трже, испред очију му пролетају меке сјенке што се пучино часом стизаху и надође на њ сјета, као некака бона слутња, неодређена и далека... Он пође замишљено даље к оној страни, окле се чула звека и откуцаји мотике.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
била где је његова помајка прела; Роман мајсторски забоде у њу пчиоду, окренувши вр’ горе, тако да кад сирота бака бона фіде седне, страшно ожежена ђипи и почне јаукати.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ми као роса на самотне биљке Падамо тихо на сва срца бона, И у ноћ хладну многих милиона Сносимо топле божије свјетиљке. Ми здружујемо душе људи свије'!
У пустој соби сам, кô сјенка бона, У себи слушам звук погребних звона И стискам срце јадно и кукавно. Вечери света, дођи! Тихо, тише!
У мени цвиле душе милиона; Мој сваки уздах, свака суза бона Њиховим болом вапије и иште... И свуда гдје је српска душа која, Тамо је мени отаџбина моја — Мој дом и моје
— Кô неки, Црни и меки, Пун бехар рашчупани — Расипају се у сутон рани; Миришу, Дишу, Шуме, Јецају, плачу, кô бона молитва дуга, И упијају се у ме, У душу сваки ми тоне Кô јаук брата.
И док се сутон све више хвата И тутњи град И гори, из модре дубине неба Избија мјесец млад: Кô клетва бона, Кô јаук милиона, Ја чујем како, с висине оне, Силни чекићи звоне: Хљеба нам! Хљеба! Хљеба! 1910.
''Како то?'' шапну Фрајлица врла и лепа. ''Љубав је једна пасија!'' додаде на то Грофица сетна и бона, Па шољом чаја љубазно госпа нуди Господина барона.