Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Носи штехер леп, Краткога је вида Кад огледа џеп; У цркву оклева И на пети звон, У глави јој сева Да је то бонтон.
Може лако бит Откако и бокца Надимље кредит; Вексла му је кума, Мода компањон, — То ти је сва сума Садашњег бонтон... Діцтум фацтум!
Земуна сир, А флаше се реде Баш к’о да је пир; Ту се скаче, море, Чардаш, котиљон, И урла до зоре: — Живио наш бонтон!
К’о ловачки рог, Она радо чује Такав епилог; Њега гроза стреса, Али — шта ће он Кад је већ до беса Дош’о тај бонтон! 1858.