Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Беше прав као јела! А сад?... Снага му се сломила, од веселог младића постаде трошан старац, по лицу пуно бора, очи мутне, без светлости; пије покаткад по сву драгу ноћ, а не уме да се насмеје; певати је и заборавио, а најлепше
До болесника седи човек неки у годинама. Лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга, нека неисказана боља...
Изгледаше као човек од тридесет година: лице бледо, очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада пре није на њему видео; корачаше мирно, с погнутом главом — човек би по самоме томе ходу, по тој
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ако му затребају сведоци, ту је одмах Веса; Голуб и Бора. Ма шта било, само ако треба да се на кога позове, они су ту, готови као запете пушке.
Баш некако пред сами Ђурђевдан седе у механи сеоској: Видак, Веса, Голуб и Бора и још неки пријатељи. Док ето ти и Среје.
Док је ту Видак утишао Милуна, дотле су Веса, Голуб и Бора дочекали у механи Среју, па кад су чули шта је било горе код Милунове куће, навалили су сетовати га: да се врати, да
Да се Веса, Голуб и Бора, за које се доказало да су хтели сведочити у атар Милунов, казне с по два дана затвора; да газда Милун плати трошак и
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Врућина је попуштала... Осећао је како га пирка хладан ветрић и како га крепи... Са чела му нестајаше бора... Гледао је кроз гору румени запад, а он, обасјан руменилом, као да се смешка на њ... Диже се.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ПОДНЕ Над острвом пуним чемпреса и бора, Младо, крупно сунце пржи, пуно плама; И трепти над шумом и над обалама Слан и модар мирис пролетњега мора.
И као ја некад у данима овим, У вечерњој немој агонији мора, Да донесе, мрачну, као песму бора, Стару песму туге међ људима новим?
твоје очи, млада жено, Две дуге вечери у пустињи мора; Две суморне бајке што узнемирено Имају шум слутње у гранама бора, Две мирне галије с црним заставама; Две жене у црном, на молитви, неме; Две поноћне реке кроз краје од кâма; Два
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Испод шешира смеђа коса пада на чело. Густе обрве готово се састају, а међ њима једна дубока бора која се ни онда не изједначи кад господин човјек затури шешир и рупцем брише зној с чела. Мора бити да се с њом родио.
Исправи се, па са стране баци поглед на попа, још већма зачкиљи, а бора на челу као да још дубља дође. Онда се опет лијевим раменом окрете кмету: — Гдје је овдје школа?
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Ти си тако добар. Ја обожавам то твоје брижно и велико чело пуно бора, то мило твоје немирно око из кога ја црпем сву снагу и сву радост и милосрђе И врлину и склад.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Али, поред клупе, имао је један бор из далеког света, ко зна са ког континента. Таквог бора није било у Срему. Имао је неки румени цвет, као коврџе, дугих коса, а пресадила га је била госпожа Анђа.
кварила црна, јарећа брада, коју је носио испод доње усне, кварили, подшишани, јако, црни брци, а највише, квргава бора, међу обрвама, на челу, која је била дубока, зла. Божич је рекао да Лађевич има главу као Аполон.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Рођени су да живе слободни и нека живе! - рекла је, а једна јој се бора уцртала између обрва. Упитах је шта је са јежом, али се она намршти још јаче. - Ниси га ваљда пустила, ако Бога знаш?
Црњански, Милош - Сеобе 1
У њеним великим очима, једино, остаде још притајене, тамне лепоте, али су и оне биле упале у јаме од кожица, кесица, бора, белих крпица и свакојаке нечистоће.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Стигло вас је преко ноћи, прешло преко првих златних мостова у вилици и бора на врану. Сазнали сте то оног јутра пред огледалом када сте утврдили да вам је све више времена потребно да повратите
Матавуљ, Симо - УСКОК
Други трговац додаде: — Вјере ми, сад виђу и вељу да би за нас трговце — а, бора ми, и за поморце и за занатлије и за сељаке! — најбоље било да остадоше Французи, иако су безбожни! — Остав’те сад то!
Милићевић, Вук - Беспуће
А кад се појави у дну собе старачко лице пуно бора, кад се засребрени њезина сиједа коса, кад угледа два ока, пуна суза, упрта на њега, у којима има и туге што не може
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ „Само, душо, кад сам твој.“ То рекоше, издануше, На земљицу те нануше Кô два бора усред горе Кад секире њи оборе.
Ко два бора танка и висока, Танка брка, соколова ока, Та беличка и красна и згодна, Познао си да су браћа родна. На кумство и
Од сунашца што су ти остале, Небу твоме до две звезде јасне, Да ти таму у срцу разгале, Оче, оче, до два вита бора, Кад ти једном буде до умора.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Очи јој влажне, тамне. Истина с мало бора, али нарочито тада, када јој очи поцрвене и поднадују се од плача, и не виде се.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
саде, да вам причам старе јаде, старе јаде, нове наде, што их наша звезда знаде; већ пођите до јавора, побратима оног бора, што га стужи и цацyши неисказом вељих мука Косовкина бела рука, те је њему рука мала грдне јаде завештала; а кад
слова с чела висока, с корице тврде књиге живота; ал' у тој књизи колико још мора, колико још бити невиђених бора, невиђених бора, нечитаних слова, развалина црних изгорелих снова?
с чела висока, с корице тврде књиге живота; ал' у тој књизи колико још мора, колико још бити невиђених бора, невиђених бора, нечитаних слова, развалина црних изгорелих снова?
Лалић, Иван В. - ПИСМО
И тако читам ноћно путовање На лицу вољеноме, још без бора: Да путовање сведе ујутро се У траг на јастуку и мирис косе.
за две шаке земље, Бушан под танким мишићима лица; Серијски облик испод образине, Гладак под трошним лицем што се бора; Метафора у сржи метафора, Закон истоветног испод површине, Реквизит данског краљевића, прва Сцена у петом чину, што
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
се надима душа и та душа шупља и бела најбоље се види са Маљена кад сунце запада и нема ништа против мешавине бора и брезе белог сира и месечине лучоноше и вење ни против јавних зграда које на ледини расту провидне ветром а
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Омален, а црвен, са развученим уснама као ранфле, па како их љутито скупи јави се читав палисад од бора, изнад којих штрче накострешене ретке длаке, батеријски наредник је вршио појединачну смотру призивајући све могуће
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Ђевер снахи ријеч говораше: “О снашице, питома ружице, Ил’ си расла бора гледајући, Ил’ на мога брата чекајући?“ Снаха њему тихо одговара: “Н’јесам расла бора гледајући, Већ твојега
“ Снаха њему тихо одговара: “Н’јесам расла бора гледајући, Већ твојега брата чекајући!“ 76. Шта се бели горе на планини: Да л’ је иње, да л’ бело ковиље?
169. Расла је јела, јелика, Међу два бора велика, Под бором Јово болује, Крај њега драга тугује. “Да умрем, би л’ ме жалила?
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
СОФИЈА: Иза ове завесе, плав, вечерњи ветар бора море по коме плови лађа већа од мора! ВАСИЛИЈЕ: Ова завеса дели свет на мора огња и леда, на позорницу и црну
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Озбиљна си и тужна и поштена. Кад тио свираш Бетовена чело ти је пуно тешких бора, као да си мушко, што се свуд потуцо, са Христом, Мефистом и са Дон Хуаном, у животу веселом и тужно насмејаном.
), у Београду, вођена је сасвим типично, нашки, модерно. Отерали су га да скаче у Нишаву. Мени је Бора Станковић, са сузама у очима, причао, о беди у којој је оставио породицу кад је отишао у интернацију, и како је
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Убрађена шамијом затвореножуте боје. Лице јој тужно, пуно бора, жуто; очи готово исте боје као и лице, поглед изражава неку вечито очајну бригу; усне танке, мало модрикасте, увек
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
и његови топли зраци, прошавши између размакнутих завеса на високим прозорима, падоше на чист детињи креветић, мали Бора сањаше необичне снове, мрштећи се кад-што у сну и трзајући нервозно десном ручицом, која му лежаше пребачена преко
Мама раширила очи, гледа уплашено, пружила руке унапред, као да се заклања њима... тета потрча с ножем, замахну... Бора врисну и — пробуди се... Дете подиже главу и разгледа око себе.... »А-а... па ово није истина! ... А где је мама ?...
Да ли је он то сањао, или је све тако било на јави — мисли се Бора, па наједаред викну: — Мамо! Празна соба одјекну и дете задрхта од ове самоће. — Мамо!
Врата се нагло отворише и уђе он, отац му, блед, надувених очију, уморан, саломљен. — Мама... где је мама? — викну Бора и стаде разгледати угао где би се склонио од оца, који му иђаше на сусрет. — Не вичи, дете моје, ево тате...
Па онда лепо сви уседну на кола са белим коњима и возе се у велику шуму коју зову Топчидер; ту Бора трчи по парку и вуче своја ручна колица... воде га к рибњаку где баца рибама кифле ... И одједном нестаде свега тога...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Око јој још топло, коса јој се још као зифт црни и светли. Истина има мало бора око очију и уста, али се оне и не познају, већ се неосетно губе у свежини облог јој и као млеко тако белог и нежног
Лице му је било још свеже, и тек око очију и уста било је бора. Само уста су му била не толико широка, колико пуна, месната, са овалном брадом и кратким обријаним вратом.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Обосио по глави (оћелавио). Овчије рунце, а вучје срце. Од тога брашна нема погаче. Од тог бора не отпада смола. Око му оку добра не мисли. Он је и у вражје сватове био. Подметнуо би под вола ждријебе.
“, а па једном мјесту сједи? (Препелица) 142 — Гујина глава, господско рухо, арапске ноге? (Паун) 143 — Два се бора завадише, све се гране потресеше, а четири не могоше?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
“ — Шта је то? — Запита Бакоња намрштено... — Казујте чисто и јасно како то да разумим. Чмањак побјеже. — Бора ми, ствар је наполак готова. Не триба ништа но да ти речеш рич — поче мати. — Ти знаш да мени триба заминица, да...
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Јер да постоје речи, то мора, Из звука кад вода капа — Кад већ постоји стас слапа И капа света, слап бора. Од давна ли то слух издваја Шум спор — кад кап на кап пада Ко прастар часовник ван града Што време у себи раздваја.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Гониоци више нису имали времена (спојила сам раѕдвојену реч) за чекање. Уз помоћ конопца, један се попе на сами врх бора и крикну: — Па, овде нема никога! Узалуд су, затим, трагали за дечацима, чекали, па се снуждени вратили своме цару.
Узалуд су, затим, трагали за дечацима, чекали, па се снуждени вратили своме цару. Истога часа, из крошње бора, зачу се тиха и нежна песма зрикаваца. Тако су рибари знали да их мали свирачи нису напустили.
Нарочито у лето, када су звезде ниске а таласи од сребра, њихова песма је чујна: сву ноћ путује гранама бора и успављује траве и таласе. КИШНА ПТИЦА Изгубљено у модрини мора дизало се острвце једва веће од усидреног брода.
То запамти. А запамти и да ти могу испунити само три жеље? — Зачу се лагани шушањ као кад ветар пролази иглицама бора, и малог госта нестаде. Да ли је икада ту и био?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ј. Дучић XЦИВ ПОДНЕ Над острвом пуним чемпреса и бора Младо, крупно сунце пржи, пуно плама, И трепти над шумом и над обалама Слан и модар мирис пролетнога мора.
Не схватају они ту трагику бора: Ни пустолов врсни, ни блудница часна. Недирнута, чиста, цвет ледених гора, Ти не примаш рђу погледа преласна.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
А ја сам с дивљењем гледао у његово измучено лице и пуно бора чело по коме су, испод шајкаче, неуређено падали праменови његове црне косе, па сам мислио: колико овај старешина, пун
искривљене, исмевачке, зажагрених дивљих зеница, искежених, као у грабљивих звери, зуба, безумно срећне, пуне пакосних бора, ружне до смртне одвратности, бечиле се, кезиле, цериле на мене тако бесмислено и безумно да сам ја најбрже морао
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Кад сан изглади нашу лажну крабуљску нацереност, кад поравна гримасу бора сложених у осмијех, кад попусти грч хотимичности — како ли тад из скровитих дубина исплута на лице присна брига
Као што има зрелих људи у чијем обличју — у једном осмијеху, у игри малих бора око усана и очију, у хировитом свртку косе над челом — одмах уочавамо бивше дијете, тако има дјеце у којој на први
На адвокатову челу смењивале су се фигуре бора и чворуга. Ето што све у животу може један пар добро употребљених обрва!
привредних вијећа, декани и продекани, шефови катедара, интенданти централних казалишта, предсједник Централног од- бора Црвеног крста.
начичкала блиједим иглицама, што је од јуче на голој гранчици напукао први пуп, што се из смоластог прстаца на врху бора развила завршна кичица — тај мали механички факат увијек ми, и увијек изнова, нешто каже.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Дах гроба се вије Животом, болом, временом простора; Ничега нема што умрло није; Тишина пуна скамењених бора. Ничега нема; само илузије Пред пустом кућом мирног, мртвог мора. Гроб, и гроб само.
Челом мојим и данас је сплет од бора. Ал' су очи озарене увек тобом; Ти си извор и слободе и одмора, Измирење са пустињом и са гробом.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
чела над густим обрвама кроз које су светлуцале његове дубоке утонуле очи, светлећи као месец кроз иглице старог бора. Од њега је народ Идвора учио историју српског народа, од битке на Косову пољу 1389. године до Карађорђа.
Ћипико, Иво - Приповетке
Обиђе поље и преко војничкога дрвореда изиђе на пут што уз море води. Устави се код увијек зеленога бора самца што се у пучини затона огледа и вјечито над њом бруји, као тајанствена пјесма из даљине....
модрија, а свјежи лахор, као дах живота, у омари долази јој у сусрет; лађе се на пучини крећу, а у гранама старога бора замећу се меки звукови...
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Секулић почиње тако што донекле двосмислено истиче најтипичнију Станковићеву синтаксичку неправилност: „Он, тај, ту Бора – издашно сам га опет читала, па ми начин говора, локални или лични, у ушима и под пером Ш...].
паралелизам – поређење у коме се сама Стојанка појављује као да је неко потајно око са стране види: Козара извила три бора под облак, Стојанка подигла три сина под барјак!
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
и по томе што га Исидора Секулић успешно подражава кад износи општи утисак од читања нашег писца: „Он, тај, ту, Бора - издашно сам га опет читала, па ми начин говора, локални или лични, у ушима и под пером [. . . ]“.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
ПЕСМА 127 ЗИМСКА 130 ЗИМА 133 ЈЕЛКА 135 ПЕСНИК ПРЕД БОЖИЋ 138 ПРЕДБОЖИЋНА 141 ПРЕТПРОЛЕЋНА ПЕСМА 143 БОРА У ЦРНОЈ ГОРИ 145 УДОВИЦА, СИРОТИЦА, НЕЗНАЛИЦА 148 УДЕЛА СИРОМАШНЕ УДОВИЦЕ 151 РОДИО СЕ ХРИСТОС!
»Стармали« 1888 БОРА У ЦРНОЈ ГОРИ (Слика Ф. Звержине) Ако турска пушка ћути, Нађе с’ други удес љути Који борцу Црногорцу Не да душом
Ил’ са оног сињег мора Залети се кивна бора, Сила бесна, Урнебесна Напустила поре меко, Па се вину јачој страни, Са стенама да мегдани.
бѝстијерна (по лат.), студенац, бунар (у Црној Гори). брен (цркв.-слов.), брȅнан, од блата, од кала. бора (тал.), бура, северни ветар. виц (нем.), досетка. во прецје (по цркв.-слов.), противно, насупрот.
Краков, Станислав - КРИЛА
У бараку су ушла два авијатичара. То је Бора са Сергијем дошао да тражи пилота Синишу. Пао је са апаратом и изломио ногу.
То је Бора са Сергијем дошао да тражи пилота Синишу. Пао је са апаратом и изломио ногу. Загледајући по белој соби Бора случајно спази и Мију. Није га одмах ни познао. На Крфу су пили заједно под аркадама, код Гамбринуса.
Потом их је један дечак водио у уске и мрачне улице. Последњи пут се нашли код Викторије. И сада се Бора није много зачудио. — Гле, Мије... а шта? рањен... код Битоља?... шта?.. није, код Попадије...
Мерио је пакосним очима официре, и тражио међу њима своје супарнике. Бора сав румен, нагињао се ка Ивони, хватао јој руку, и шапутао неке тако луде речи, да је она заваљене главе врискала од
Глумац Диле је оставио почасно место крај оркестра, и трчао по реденике. Бора је подвикнуо на кочијаша да вози Зизи натраг у варош, и повео бароницу у своју колибу.
Она се смешила и понављала: — Цомме ц'еѕт гентіл, цомме ц'еѕт гентіл... Али када јој је Бора хтео пољубити руку, отргла се: — Нећу да изневерите вашу малу пријатељицу... Напољу се палили мотори.
У Сергијевој колиби чула се сладострасна вриска. Бора је извео бароницу, коју је гушио запарни ваздух у колиби, и они су посматрали кружење наших апарата, и весело
Говорио је да треба бити кокетан у смрти. — Па ми сви због кокетерије и умиремо. Изгледа да је то Бора рекао. Неко је викао: — Павловићу, Павловићу, јеси ли писма написао? — Бора се окренуо.
Изгледа да је то Бора рекао. Неко је викао: — Павловићу, Павловићу, јеси ли писма написао? — Бора се окренуо. Неко раздрљених, маљавих груди смејао се са врата колибе.
Вукли су на фронт хлеб и слеђено месо у џаковима. Бора је погледао бомбе окачене о жици под апаратом, и насмешио се.
Није видео бледо Сергијево лице, мада се овај једнако окретао. Бора се смешио. Тамо је у станицу улазио воз уморно стењући, а путевима су једнако јурили камиони.
Барометар је све више падао. Ветар је ударао све јаче у лице заштићено наочарима и подбратком шлема, и Бора се сећао да га је неко некада љубио. Влажни мали пољупци остајали су као траг сладострасног пужа по њему...
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
(Звера око себе.) Ха, добро!... Ено их!... Видим их још!... Поред онога бора минуше, А мало даље модре висове Колути плави дима шарају; То је колиба... О, хо!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Говорили су једни да он аутосугестијом изазива температуру. И зато када „Позитив“ прилегне, потпоручник Бора, звани „Клинче“, умирује остале и вели: — Пст... Молим, господо, тишина, Бранко изазива температуру.
Капетан Бора, командир четврте брдске батерије, после дужег времена, једва је добио дозволу да сиђе са положаја до своје коморе.
Капетан Бора је мислио да уз пут може лако да сретне и неку женску. За време док је вршио службу, наишао је баш тада, на повратку
Затим је говорио о лумповању код Беас-куле, и у разним варијетеима. Слушао га капетан Бора, и наједном је закукало његових двадесет девет година. — Јаој, скршисмо младост на овим планинама.
— Али ја да будем шеф тога одсека... — Не! — говорио му је озбиљно капетан Бора. — Ја сам старији. Ти би могао да будеш само мој помоћник. А? — И он лупи по колену поручника Косту „Турчина“.
Ко неће? — Е, онда причекај мало, да посвршавам неке послове, и одмах ћемо поћи. Пошто се капетан Бора извикао на наредника, како ће га пратити на осматрачницу, једноме каплару запретио са десет батина, а возара сменио
Ви сте сигурно на пролазу. — „С мишљу и персоном“ дошли смо код тебе да вечерамо! — одговара капетан Бора. — Деде, посилни, поспи ме да оперем руке. — А ви онако... без позива? — смеје се ветеринар Света.
Као у своју кућу! — добацује Коста. — Зна се... „Ова је кућа богата“. Здраво докторе! — поздравља се капетан Бора. — Е, мило ми је кад имам тако цењене госте. — Џамићу, донеси посуђе за двојицу, и столице! — наредио је Радослав.
— Џамићу, донеси посуђе за двојицу, и столице! — наредио је Радослав. — Алал вам вера — трљао руке Бора и окретао се по соби. — Солидни момци!... На вас двојицу се кези будућност. Нигде женских на зиду. Пази, пази!
Имају свежу робу. А ми несрећници... — Седите! — нуди Радослав. —... задовољавамо се сликама — заврши Коста. Бора се лупи по челу и окрете се Кости „Турчину“. — Ама де!... Све се мислим да те нешто питам, па заборавим.
— И један натпис на вратима: „Овде почивају наши мили и никад непрежаљени.“ — Капетан Бора се наједном уозбиљи. — Џамићу! — гледао је строго посилнога капетана Радослава.
Сви сте наши гости. — Радослав се диже. — А не, не. Останите! — ухвати га за рукав Бора. — Ви не пијете, и ја нећу да кршим ваша правила.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Јежи се река и иње је бело Као низ ситних папратових спора Превлачи слојем залеђених бора. Зима је царски вео пољем плела.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Најистрајнији у експериментисању је Бора Ћосић (1932). На крају је свој обимни роман Тутори (1978) свео на игру градње и ироничне саморазградње, у чему се
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Било мати, било тетка, држале би му појас у који се он полако, уздигнутих руку, да не би било каквих бора, вртећи, пажљиво, увијао. У трему, до степеница за горњи бој, сусрео би бабу. — Оде ли, сине?
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Желуче, дођи где си био, и где си се родио«, па онда да је поједе (ЖСС, 287). БОР Кіефер (пінуѕ ѕілвеѕтріѕ). Бор, бора, борика (Шулек; Софрић, 17). Реч је прасловенска. Бор је истакнуто сеновито дрво.
»Те сарани двоје деце своје: На Момиру зелен бор никао, На Гроздани винова лозица; Савила се лоза око бора«... Вук, Пјесме, ИИ, 29, 390 идд. Упор.
никао сам од себе). Такође постоји и лоцуѕ цоммуніѕ о упоређену човека с бором (»Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела: То не била два бора зелена; Већ то била два брата рођена«...
и лоцуѕ цоммуніѕ о упоређену човека с бором (»Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела: То не била два бора зелена; Већ то била два брата рођена«... Вук, Пјесме, ИИ, 5, 1 идд; БВ, 10, 1895, 362; упор. и ібідем, 92;..). У б.
Првога дана <Ускрса> код њега се држи сабор, који кулминира у обеду, при коме место у зачељу заузима бор; око бора изводе се и витешке игре, и игра коло, певајући песму (свакако обредну) у којој се апострофира б.
Ко год је у бор дирао, зло је прошао. Кад је један Арнаутин секао са бора луч, да би осветлио свој тор, чуо се из б.
Дим.). Извесну религијску позадину има можда и клетва »бора ми«, и »борме«, м. »бога ми« и »богме« (Вук, Посл., 502; БВ, 10, 1895, 77; 16, 1901, 213 и др.).
9, 370б; Бергк, Хіппонацт, фрг. ИИ 475). Борова водица (која истече из засеченог бора) лек је од суве болести (Караџић, 3, 1901, 201). Од б.
На Момиру зелен бор никао, На Гроздани винова лозица: Савила се лоза око бора, К̓о сестрина око брата рука, Вук, Пјесме, ИИ, 29, 390 идд. В. и Вл. Красић, Песме, И, 21, 54.
и нагледах те се, а ти мене са оба не можеш« (ТРЂ, ННЖ, 3, 123); том приликом млада такође говори: »Један бор, два бора, трећа бела борика«, тј. да има најпре двоје мушке деце, па треће женско (о. с., 92). Плод од д.
И то се поје за здравље твоје и моје« (СЕЗ, 83, 1971, 221). Сабор се купи код бора као у паганска времена кад је то дрво сматрано за свето, али, уместо паганске обредне песме за здравље и плодност,
То је један од веома честих случајева спајања старих и нових веровања. — Као у овој нашој трагови обожавања бора сачувани су и у украјинској народној песми: »Ој, у шуми, у шуми дванаест борова, Под боровима дванаест столова, За
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Видео сам на њима титраје смејуљака који су се кришом прокрадали кроз спечену, непроменљиву, отврдлу мрежу бора. Заиграју на тренутак као одблесак светлости на прљавој води. Боже, како ли им је тада било лепо!
његово лице се мења, постаје издуженије и кошчатије, меке пуначке усне му се стањују, губе ружичасту боју, чело му се бора, беоњаче тамне. То је Доротеј. Устајем. Излазим на терасу. Удишем пуним плућима влажни ноћни ваздух.
Доста његове болесне учености! Пажљиво сам посматрао њихова лица. Здравље је киптело из свих. Чак и из дубоких бора на сушичавим, зеленим, збрчканим образима остарелих монаха.
Све се на њему смеје, и затегнуто чело без бора, и два реда светлуцавих зуба, и брада, и уши, и образи, и груди. Онда почињем и ја, мада нисам чуо шта је тај шашави
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Четири метра даље, дакле са полупречником од једанаест и по метара, разапет је, од бора до бора, а подупрт још и белим баштенским штаповима, нов плави круг. То је путања Марса.
Четири метра даље, дакле са полупречником од једанаест и по метара, разапет је, од бора до бора, а подупрт још и белим баштенским штаповима, нов плави круг. То је путања Марса.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Саклони Боже! Не зна човек шта ради, шта говори, шта је поштено и непоштено... Нехарни мој зет мора да је много Бора расрдио кад му се тако памет преврнула...
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Она прва заборавља те чим сиђеш са позорнице, а она друга чим ти се прва бора испише на челу. — И онда... шта онда дакле? — Сви путеви воде у државну службу. Обрати се мајци држави и подојиће те.
Илија Вукићевић, Алекса Шантић, Милорад Митровић, Иво Ћипико, Светозар Ћоровић, Милорад Петровић, Божа Кнежевић, Бора Станковић и Радоје Домановић.
– И бар да је скроман – придружује се мрзовољно Бора Станковић – и као што је ред да се један дезертер прави туткун, да седи у кут, у пепел, да не даје глас о себ'.
– Ех, цврц! – гунђа Бора – па овај се, бре, навезао на пучину па нам прича неке морске приче! – Молим, не упадајте у реч!
– Молим, не упадајте у реч! – протестује председник. – Будите парламентарни! – А он нека говори у прози – одговара Бора.
– Ја никада не говорим, никад нисам јавно говорио, сем кад сам полагао испите. – Мораш да говориш – гунђа опет Бора – извлачите се, па све ја.
Ђука имао двоје деце, Сиду и Спиридона, а Нића само 'ћер Сосу. Па тако... – 'Ајде па сад! – упада у реч опет Бора. – Па овај запео од Чарнојевића, па ће сад да пређе на Стратимировића, па на Шупљикца, док не сврши са: „На крај шора
– Па хтео си, али ето, запео си као Сремчева Габријела. Дај неком другом реч, председниче! – брецну се Бора. – Ево ја бих рекô ако ћете чути!
– Остави, бре Јанко, једанпут те твоје народне мудрости! – гунђа опет Бора. – Досади ми там' на земљи са твоји Зелени вајати, па хоћеш сад ваљда да ми кажеш да је Нушић Адамско колено?
– Гле га сад па овај! – гунђа опет Бора. – Овај тек оде у чикмаче, у ћорсокак. Остави се, бре, Војо, брате, твоје сентименталности, сентименталност те и у
– Нисам још ни реч казао о смрти, а мислио сам – као буни се Воја. – Ама шта има да нам говориш о смрти – буни се и Бора – као да ми који смо умрли не знамо шта је смрт.
Није нам, вели, преша да толики гријех чинимо. – Што говориш, бре Иво – рећи ће Бора – јеретичке ствари, зар не видиш како Брзаку капље пљувачка из уста.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
И музика засвира. Лука стао иза бубња па удара из све снаге. Капетан Бора диригује. Капетан Војко се зацрвенео у лицу, смеје се гласно и испија наискап са једним Енглезом.
Али поглед ми случајно паде на војнике. Њихове вилице су стиснуте, између очију дубока бора, поглед оштар и хладан. Стајали су бледи и укочени, очекујући нашу последњу реч. Они имају вере у нас.
Предао сам команданту да прочита. Усне су му биле скупљене, а између очију појави се дубока бора. Он уздахну. Онда се прибра и опорим гласом проговори: — Напишите: „После погибије командира и старијег водника треће
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Ако и јесте, нек потраје!« Утом се невести између обрва уцрта бора, побеле коса изнад слепоочница. Кад неко непознат уђе у кућу већ се снахи обраћа као свекрви.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Нит' је снијег, нит' су лабудови, него шатор аге Хасан-аге... (Хасанагиннца) Два су бора напоредо расла, међу њима танковрха јела; то не била два бора зелена, ни међ' њима танковрха јела, већ то била два
(Хасанагиннца) Два су бора напоредо расла, међу њима танковрха јела; то не била два бора зелена, ни међ' њима танковрха јела, већ то била два брата рођена: једно Павле, а друго Радуле, међу њима сестрица
“ 49 БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ Два су бора напоредо расла, међу њима танковрха јела; то не била два бора зелена, ни међ’ њима танковрха јела, већ то била два
“ 49 БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ Два су бора напоредо расла, међу њима танковрха јела; то не била два бора зелена, ни међ’ њима танковрха јела, већ то била два брата рођена: једно Павле, а друго Радуле, међу њима сестрица
не гледа, ал’ га гледа лијепа ђевојка, не могаше срцу одолети, већ до Ила догони дората, пак Илији стаде говорити: „О, бора ти, драги господару, а што си се тако замислио? Што је теби? Каква је невоља?
Здраво дошла у Пролог планину, на бусију прву ударила, на бусију Куне Хасан-аге; говори јој Куна Хасан-ага: „А, бора ти, млада сератлијо, откуд идеш тако из далека? Нијеси ли од Лијевна града? Ја виђе ли свате Смиљанића?
Нијеси ли од Лијевна града? Ја виђе ли свате Смиљанића? И воде ли Мару Ђурковића?“ Одговара лијепа ђевојка: „О, бора ми, из горе хајдуци, ја сам таман из Лијевна града, видио сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: не да мати
на другу удари бусију, на бусију Шарац-Махмут-аге; пред Марију испадоше Турци, па говори Шарац Махмут-ага: „А, бора ти, млада сератлијо, отклен тако јеси запутио? Нијеси ли од Лијевна града? Не виђе ли свате Смиљанића?
Нијеси ли од Лијевна града? Не виђе ли свате Смиљанића? И воде ли Мару Ђурковића?“ Проговара лијепа ђевојка: „А, бора ми, из горе хајдуци, ја сам главом од Лијевна града, видио сам свате Смиљанића, ал’ не воде Мару Ђурковића: не да мати
Не идеш ли од Лијевна града? Не виђе ли свате Смиљанића? И воде ли Мару Ђурковића?“ Говори му лијепа ђевојка: „А, бора ми, из горе хајдуци, ја сам јунак из Лијевна града, и ја иђем у кршне Котаре, да с’ налијем вина и ракије; видио сам
заповедник тврђаве Задварја (у клисури код доње Цетине) и да је исте године погинуо болозан — лађа бони — болестан бора теби — бога ти борије — труба Борогово — планина у Босни бошчалук — дар који се састоји од кошуље, гаћа, чарапа