Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Ма ко стао, брате? — мученички стење Бориша, јер му Илија својим шиштањем разбија и ону лагашну скраму чемерног сна овако насједећке. — Ма овај мој сат.
— А ти си ми грађанин, пази, оца му! — сасвим се разбуди Бориша. — Дедер, кажи, ко је икад у твојој кући имао сат? — Није нико, брате, али мени ноћас ...
— Ма зна ли ико жив колико је сад сати, закон га убио? — Како ће знати, де? — уразумљује га Бориша. — Једини командир има сат, а он је враг зна гдје у овој ноћашњој варици.
— Ма јеси ли ти луд, говече једно! Шта ћеш ако то буду Нијемци? — смирује га Бориша. — Нек је, вала, и мој ћаћа — брунда Илија. — Ја ћу сад викнути, па нек буде шта ће бити.
Ујутру, на друму затрпаном лешевима, Бориша пронађе Илију гологлавог и раздрљене блузе, нагну се повјерљиво пут њега и мукло протисну: — Будалашу један, видиш ли