Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Добро — Бора се налакти на сто и значајно погледа Радослава и ветеринара. Ветеринар скочи. — Слушај, Боро... То што ти радиш нема смисла. Нема смисла! Молим те... мени овде није место!
— Не! Ако бога знаш — завапио је Радослав. — Боро, молим те, не прави комендију. Ако ти је стало до вина, наћи ћемо. О, људи, шта нас снађе! — Остав’!
Пет! — грмну Бора. Војник истрча. — Хуууј! — уздише гласно Радослав и брише зној са чела. — Боро, друже, послушај ме... врати ове војнике. — Они су моји ратни другови. Кад нешто згреше изудараћу их.
— Јес’... А, ш’а кажеш... невини људи страдали... — Ја нисам ништа казао... — Боро, молим те, не говори. Није човек ништа казао — љути се Радослав. — Казао је, казао! — распаљује Коста. — Не!...